Arsenijević: Od onoga što se nudi ne vidim bitnu promenu

Razgovor sa Vladimirom Arsenijevićem iz očiglednih razloga morao je početi slučajem Savamala. Naš sagovornik u Intervjuu nedelje ocenjuje da su bageri, fantomke, kidnapovanje i maltretiranje građana demonstrirani u izbornoj noći u tom delu grada samo kontinuitet bahacenja svih moćnika na srpskoj političkoj sceni od političkih promena 2000. godine.

"Aktuelni vlastodršci predstavljaju 'jednu idiokratiju' koja je uspostavila strogu kontrolu na svim nivoima. To su ljudi koji su se prilično vešto presvukli iz zatvoreničkih odela - jedan deo njih trebalo je da bude u Hagu, ali, ljutnja prema Demokratskoj stranci (DS) nadjačava očaj zbog vlasti Srpske napredne stranke (SNS)", navodi Arsenijević.

RSE: Gospodine Arsenijeviću, da li Vam je strašnije ono što se dogodilo u izbornoj noći u Savamali ili izjave premijera Vučića da su objekti bili nelegalni i da su rušitelji "kompletni idioti" samo zato što su rušili noću a ne danju? Da li je time zakovan ekser na kovčeg pravne države u ovoj zemlji?

Arsenijević: Mislim da je pravna država u ovoj zemlji već odavno mrtva i pokojna, a ovo je bio samo jedan dokaz bahatosti vlasti, u kojoj je ponašanje premijera Vučića i celokupne Srpske napredne stranke poslednjih godina samo jedan kontinuitet bahatog ponašanja koje se na vlasti nastavlja i traje, nezavisno od političkih promena.

Ona je takođe dokazala i da živimo u realitiju i dominaciji svesti koja se ne nadahnjuje principima, nego skandaloznim ponašanjem, koja ima dnevno, 24-časovno trajanje, gde svaka izjava traje onoliko koliko traje jedan dan. U tom smislu je moguće ispaljivati tako neodgovorne izjave i ne podnositi posledice za njih.

RSE: U gluvo doba kad svi broje izborne listiće, na ulice izlaze bageri i ljudi sa fantomkama, ruše, kidnapuju i vezuju čoveka, oduzimaju telefone građanima koji tuda prođu. Deset dana posle toga lokalna vlast, a i oni s vrha države, kažu da oni nemaju nikakve veze sa tim. Građani zovu policiju, a policija ne izlazi na uviđaj. I sad se od policije očekuje da nam kaže ko su nalogodavci tog poduhvata?

Arsenijević: Ja ne znam da li sam ja, možda, u međuvremenu okoreo. Toliko godina živim u ovoj zemlji i ništa me više ne iznenađuje. Možda je i u tome problem, kao i u promućurnosti političara koji shvataju da je našu javnost iz nekih razloga nemoguće pokrenuti sa mrtve tačke i stvoriti kritičku masu besa, gde će se taj bes izliti na proverbijalne ulice i od čega će se ti političari zauzvrat uplašiti.

Jedan veliki deo ljutnje i besa, i čisto potrebe da se stvari rasprave, ode na društvene mreže. Sećam se u veme poplava u Srbiji, kada je neko besno rekao: skinuo sam sa Facebooka sve prijatelje koji nisu prokomentarisali poplave. Kao da će komentar poplave bilo šta i bilo kome nešto rešiti. I čitav taj zbir elemenata utiče na to da mi ne znamo u ime čega, iako dosta dobro znamo protiv koga, bismo se borili.

RSE: U ime, na primer, odbrane pravne države? Slobode? U ime toga da Vama, meni, bilo kom građaninu, sutra neko ne upadne sa fantomkom i otera nas sa našeg poseda?

Arsenijević: A vi mislite da neće upasti ako se promeni politička struktura na vlasti? Na žalost, sve to što se dešavalo danas, dešavalo se i ranije i to onemogućava naše jasnije političko delovanje kao građana u ovakvom političkom miljeu. Ja ne mogu da zaboravim način na koji su raščišćena romska naselja na Novom Beogradu pre nekoliko godina. Koliko se sećam, gradonačelnik tada baš nije bio Siniša Mali, a bogami ni premijer nije bio Aleksandar Vučić. Pa se sećam pretvaranja najskupljeg građevinskog zemljišta na Vračaru u pašnjak, da bi ih otkupio visoki političar partije koja, koliko se sećam, nije bila Srpska napredna stranka.

Intervju nedelje: Vladimir Arsenijević

RSE: Demokratska stranka je zbog toga izgubila vlast, a sada moramo da kontrolišemo i ustanovimo šta rade i koja prava krše ovi koji su sada na vlasti. Šta smo ustanovili?

Arsenijević: Ustanovili smo sve najgore o njima na svim nivoima; ustanovili smo da je reč o jednoj idiokratiji, koja se hrani tom vrstom komunikacije sa građanima koji razumeju isključivo takav nivo političke komunikacije. Takođe, da je reč o vlasti koja je uspostavila strogu kontrolu na svim nivoima – kontroli, koja se proverbijalno, kao i devedesetih godina, ne primećuje toliko možda u Beogradu, gde postoji kakav-takav pluralitet, nisu svi pod jednom egidom, ali čim odete malo dole prema Srbiji imate apsolutnu vladavinu SNS-a na svim nivoima.

To su ljudi koji prosto razumeju mehanizme vlasti. To su ljudi koji su se prilično vešto presvukli iz onih, po meni, zatvoreničkih, odela. Jedan deo njih trebao je da bude u Hagu, ali je pitanje jedne druge evropske problematike zašto oni tamo nisu nikada dospeli i zašto im je omogućeno da se iz izvuku iz te nemile pozicije u kojoj su se našli 2000. godine. Naravno, tome je doprinela i naša večita paćenička potreba za raznim oblicima sabornosti. Reč je, dakle, o ljudima koji razumeju domen mogućnosti prosečnog birača.

RSE: Na jednoj strani su građani Srbije, prema kojima se vlast ponaša onako kako se ponašala u izbornoj noći u Savamali, a na drugoj je Vučić, koga prihvataju u glavnim evropskim i svetskim prestonicama. I – šta da se radi? Treba li građansko društvo da ode u Brisel da protestuje zbog toga što EU ne reaguje na ono što on radi kod kuće?

Arsenijević: Pošto se političari isključivo bave procentima i interesuju ih samo proste većine, boli njih, s oproštenjem, uvo za nekoliko hiljada građana koji protestuju u ime Hercegovačke ulice ili očuvanja urbane celine na Savamali. Bez obzira na sve žute patkice, ne bih želeo da vređam ove ljude koji zaista aktivno i jako interesantno, često i duhovito, podižu glasove protiv svega toga. To je unapred izgubljena bitka i to je gotova stvar.

RSE: Mislite da neće iz toga ništa proizaći? Da neće biti makedonskog scenarija ovde?

Arsenijević: Ma, kakav makedonski scenario. Makedonski scenario je zasnovan na činjenici da je u vreme kada su trajale godine bunta i velikih tektonskih poremećaja i pomeranja u Srbiji u Makedoniji vladala bizarno čudna tišina. Dok je buktao rat po čitavom prostoru bivše Jugoslavije, u Makedoniji nije. U Makedoniji se tek sada ispoljava, u okviru lokalnih političkih okolnosti, ono što je trebalo da se dogodi mnogo ranije. Po meni se, međutim, i tamošnji protesti u ovom trenutku nalaze pred ogromnom opasnošću jednog velikog samozadovoljstva koje se stvorilo.

Kada provodite vreme na tim ulicama i pada kiša, i hladno je, i trpite i vodene topove, i suzavce, i pitate se hoće li policija sutra da grune sa nečim ubojitijim, to samozadovoljstvo je prosto pitanje ljudske psihe jer morate da nađete odbranu od svega toga time što pojačavate sopstveno uverenje u stvar koju radite. Ali, onda krenete da verujete u to da ste bolji, lepši, pametniji, mlađi, savremeniji od onih drugih...

RSE: To se i nama dogodilo.

Arsenijević: Da, jeste. To je ona tipična priča o karnevalizaciji protesta 1996. i 1997. Kada vidite da se ljudi dobro zabavljaju na protestima – gotovo je sa protestima. To nije samo pitanje Balkana; to se videlo na trgu Taksim u Istanbulu, to se videlo i na protestima "Occupy this" u SAD-u. Mislim da je to večni manipulativni mehanizam i da može i da se sa druge strane ubaci ta vrsta rovca.

Ja sam u međuvremenu počeo, poučen ličnim iskustvom protestovanja tokom devedesetih godina, da se zaista grozim protesta u kojima se ljudi dobro osećaju. Dok god protestima vlada iskren bes i osećaj da se zaista više nema ništa drugo, da te proteste motiviše glad, užasna politička nepravda, represija – to su protesti koji imaju smisla; koji se ne boje sukobljavanja, makar ono bilo i fizičko i odnelo ne znam koliko žrtava.

RSE: Ali, sada je evidentan bes građana na vlast, bes na, recimo, gradonačelnika Sinišu Malog koji cinično izjavljuje: 'A ko kaže da je tamo bilo krivičnih dela?' A kad se materijalizovao taj glas bunta protiv tako ohole vlasti, pa se dogodio i protest, onda stiže dramatično upozorenje vlsti, što naravno izlazi u svim tabloidima, da se sprema krvavi vikend na Balkanu, u Republici Srpskoj, gde protestuju opozicija i vlast. Dakle, kako bi "prekrili" Savamalu, premeste nam fokus na navodnu pretnju krvoprolića u Banjaluci gde, građani, takođe valjda imaju pravo da protestuju. I to nam stalno rade. Kako to da još nismo shvatili šta nam rade?

Arsenijević: Zato što te poruke nisu namenjene onima koji protestuju nego onoj ogromnoj tihoj većini koja svoje mišljenje formira na osnovu onoga što čita i sluša.

RSE: Na osnovu, recimo, aktuelnih izjava vlasti da Zapad radi na tome da se Srbi zakrve?

Arsenijević: Da, pritom mislim da Vučić dosta vešto kod tog sloja našeg stanovništva predstavlja sebe kao jednu vrstu faktora stabilnosti, kao nekoga ko bi da rešava probleme, ali, eto, ne daju mu neki zlikovci jer se stalno vraćaju na stvari koji su za njega puke neznatnosti. To se po prvi put videlo onda kada je on izgubio nerv na temu viševekovnog hrasta, koji se nekako, ničim izazvan, našao na putu srpskom progresu, u tom trenutku oličenom u onom kraku autoputa. Vučić, koji se do tada dosta dobro suzdržavao i stišavao svoj glas, držeći prste spojene u nivou grudi i pričajući u onom nekom poluglasu, odjednom je izgubio nerv i počeo po prvi put nakon dugog perioda samokontrole da urla na novinare.

Mislim da čak i to urlanje nailazi na plodno tlo kod onog birača koji zapravo Vučića interesuje, koji hoće da veruje da je reč o čoveku koji, kao što i sam sebe predstavlja, vredno radi i po 20 sati dnevno, samopregorno, a okružen je ljudima koji mu žele zlo. On nije samo vođa, vođa se ne izvinjava i ne kuka; on je jedan od nas, on je čovek sa problemom, kome nešto ne dozvoljava da ostvari svoje velike ideje. To je jedna vrlo promišljena igra jer taj neoliberalni političar nikada i ne tvrdi da je nešto veće od života. On je neka vrsta visokog činovnika i upravo tu ulogu igra Vučić: on bi hteo, ali mu ne daju.

Uz to je dosta dobro odigrao geopolitičku igru gde se on vidi kao faktor stabilnosti na Balkanu i čovek koji je sklon da uđe u različite vrste pregovora i da rešava neka pitanja koja su se godinama i decenijama unazad činila nerešivim.

Tu je sada jedan paradoks o kome neprestano razmišljam: zašto vi morate da imate nacionalistu ili hiperšovinistu ili, ako hoćete, i fašistu, koji će rešavati pitanja, recimo Kosova?

Ili: zašto naspram njih imate ljude sa demokratskim potencijalom, istini za volju već prilično istrošenim, od kojih biste očekivali da takve stvari rade, a vidite da je cela njihova politika usmerena na to da se ništa ne učini.

Vladimir Arsenijević u Intervjuu nedelje, maj 2016.

Taj paradoks da vi imate jednu vrstu nacionalističkog kapitala koji možete da trošite, ili ga nemate, pa nemate šta da trošite, čini da zapravo dolazi do te inverzije uloga na Balkanu.

To je Vučić jednostavno shvatio, pa je rekao: ja ću potrošiti 30 odsto svog nacionalističkog kapitala, hvala bogu nakupio sam ga dosta, neću oštetiti sebe kod svojih mogućih birača, a za uzvrat ću dobiti dosta pozitivnih poena kod stranih partnera.

To je rezultiralo time da meni osoba koja radi u jednoj zapadnoevropskoj ambasadi u Beogradu direktno i jasno kaže da je njima praktično zabranjeno da govore kritički ili da govore loše o premijeru Vučiću jer ta zemlja vidi Srbiju u EU do 2020. godine i Aleksandra Vučića kao glavni motor koji će pomoći da se to dogodi.

Kada se mi nađemo u toj vrsti procepa, gde nikoga više nije briga za suštinsko stanje sloboda i ljudskih prava u našoj zemlji, nego samo za jednu realpolitiku, koja ima svoj spisak obaveza koje treba obaviti i štrihirati ma kako, onda dođemo i do te politike.

Sam Vučić je, razume se, izvukao pouku iz toga. Koga je briga kako će se srušiti Savamala, koga je zapravo briga? Ko će se sećati Hercegovačke ulice u roku od mesec dana? Apsolutno niko. Pa skoro neće ni oni koji su u njeno ime protestovali. To je jedna velika istina koju taj čovek zna i dovoljno je samo da imate cojones i da krenete tim putem.

RSE: On nas izgleda jako dobro poznaje - i građane i opoziciju. A kada smo već kod opozicije, onog proevropskog krila, kako komentrišete to da su jednog Vladu Pavićevića, najaktivnijeg poslanika u Skupštini, briljantnog mladog čoveka, profesora Univerziteta, Demokratska i Nova stanka stavile tek na 35. mesto na listi poslanika? Nakon katastrofalnog izbornog rezultata Pavćević je podneo ostavku, očitavši time političkim liderima ovih dveju partija lekciju iz etike odgovornosti. Šta sada možete reći o pozivima na glasanje za Demokratsku stranku, čiji proces lutanja i plutanja očigledno još nije završen?

Arsenijević: Na momente vam dođe skoro žao te Demokratske stranke, imate utisak kao da su u nekom vrtlogu iz koga nema izlaza.

RSE: Upravo tako. Sada se opet priča o nekakvom ujedinjenju stranaka koje su se od DS otcepile?

Arsenijević: To je najsmešnije kada se nešto pocepa, a onda se ponovo ujedinjuje. Čitavo to trošenje energije na sve te gluposti je katastrofalno. Moja ljutnja na Demokratsku stranku na neki način nadjačava moj očaj zbog SNS-a. Od ovih danas ništa dobro nikada nisam ni očekivao u životu. Gledao sam ih kao strahovite zlikovce, ratne zločince, razularene Radikale. Nemam, dakle, od njih nikakva očekivanja.

Demokrate, kakve god da su greške pravili, uvek su davali nešto mogućnosti, makar u tom prilično katastrofalnom, ambijentu srpske politike 90-tih. Čak i nacionalizam DS se činio prihvatljivim spram tih svih naših zabluda, u ime kojih smo potrošili toliko vremena i energije, boreći se za gluposti koje će nas sačekati od 5. oktobra 2000. godine i pratiti nas sve do današnjeg dana. Čega smo se sve nagledali sa DS na vlasti! To je bilo strašno.

Ono što je suština svega toga moglo bi stati u anegdotu vezanu za njihovog marketinškog maga kada ga pitaju – šta da radimo, ne radi nam kafić, a on kaže – pa, poseljači. I onda kafić krene. To je bila suština politike Demokratske stranke – hajde da poseljačimo, da zavrćemo predizbornim spotovima i da se pretvaramo da imamo neke fensi slogane, tipa onog 'I Evropa i Kosovo', koji nas ne vode nikud do u apsolutnu pasivnost. To je dovelo do apsolutnog urušavanja te partije.

Ali, ionako popularnost Demokratske stranke nije bila zasnovana ni na čemu drugom nego na morbidnoj fascinaciji srpske javnosti – smrću. Zoran Đinđić, koji je imao najnegativnije moguće političke rejtinge, u roku od jednoga dana nakon ubistva postao je najomiljeniji srpski političar – to se plakalo i jecalo u nekim kolonama ljudi koji su jedva čekali da idu na neku sahranu. To je morbidnost koja donosi DS na vlast, a koju je ona, opet, iskoristila za istu vrstu ličnog bogaćenja i uspostavljanja stroge političke i medijske kontrole na svim nivoima.

Dobro se sećamo nekadašnjeg gradonačelnika, koji je ujedno bio i novinski magnat, veliki marketinški mag, čovek koji je držao većinu minuta na medijima i prodavao ih za besramne pare, ucenjujući i držeći medije u poslušnosti.

Ne možemo, dakle, da kažemo da naspram nekih zlikovaca imamo izbor da se borimo za ljude koji su skloni da ulože svoje živote u naš boljitak, da zaista vode odgovornu politiku.

U najboljem slučaju možemo samo da se nadamo da ćemo da se senzibiliziramo za sistem izrazito malih razlika, pa da onda kažemo da su ovi nešto malo gori, zbog čega ćemo da glasamo za ove druge, koji su nešto malo bolji – možda, nismo sigurni. Nismo sigurni jer se ti drugi dovoljno grozno ponašaju u predizbornoj kampanji. U neverici u to da u Srbiji postoji drugi mainstream u odnosu na onaj desničarsko-seljački, lider Demokratske stranke nam poručuje – da stvari budu paradoksalnije, on tvituje – kako treba da čitamo vladiku Nikolaja Velimirovića.

To je stranka za koju treba da glasam? To je naša alternativa? Pa kako da se onda ne ljutim i na naše opinion-makere, koji se ljute na mene što nisam glasao na prošlim izborima. Naravno da nisam glasao. Čak nisam hteo ni da instrumentalizujem neko svoje tadašnje neglasanje i da se pretvaram u famozni beli listić. Boli me uvo i za bele listiće.

Došao sam do tačke gde mi više nije ni do čega i ni u čemu od onoga što se nudi ne vidim neku jasnu i bitnu promenu. To je moja realna procena stanja u Srbiji, a sve drugo su apsolutne zablude. To menjanje mesta, pa izmišljanje nekih novih stranaka i navodnih novih političkih ambijenata, gde ću navodno osvežen kao glasač sa punim oduševljenjem da mašem nekom zastavicom – ne hvala!

RSE: To je "ne". Čemu možete reći "da"?

Arsenijević: Ove godine sam glasao, za razliku od onih izbora kada su Tadić, pa demokrate, potpuno krahirali. Onda smo ih gledali kako se kuvaju u tom sosu i raspadaju na sve sitnije i sitnije deliće. Ali, uprkos tome, svaki od tih delića zadržava faraonski princip i uverenje da je najvažnija stvar na svetu ikada; nema ih nigde, ali oni to nisu uočili.

Ove godine se opet stvorio jedan ambijent u kojem valja glasati protiv i na neki način ograničiti i umanjiti ovu bahatost koju vidimo i u politici i u medijima i u svakodnevnom životu. Začepio sam nos i sa velikim gađenjem zaokružio neke. Na opštinskom nivou sam imao neku jasniju sliku i ideju šta može da se uradi i ko su ti ljudi, na ovom drugom sam pomislio – nema veze, bilo ko.

Vladimir Arsenijević u razgovoru sa novinarkom RSE Brankom Trivić u beogradskom studiju RSE, maj 2016.

RSE: Da li ima indicija da bi Čeda Jovanović, možda i Čanak, mogli ući u Vučićevu sledeću vladu?

Arsenijević: Što da ne? Meni je to zapravo divno i bilo bi sasvim u redu da se to dogodi. Odavno su porušene ideološke granice između stranaka. Videlo se da su ta preletanja vrlo moguća i očekivana. Svačega smo se mi do sada nagledali, pa i različitih neprincipijelnih koalicija. Tako da to ne bi bilo ništa čudno.

Kada je moja majka, ona je već starija žena, videla billboard Čeda-Boris-Čanak, zbunila se i nije znala da li je reč o nekoj mitskoj aždaji ili nekom novom srpskom političaru, pa me pitala: "Ko je taj Čeda-Boris-Čanak?". Mislila je da se pojavilo novo ime na srpskoj političkoj sceni. Daleko im svima lepa kuća, njihovom uverenju u sopstveno liderstvo, magnetizam njihovih imena i njihovim preporukama da se čitaju srpski klerofašisti. Svima njima i svemu tome zajedno šaljem jedno svoje veliko "ćao".

Ono u šta se, možda bez ikakvih osnova, nadam jesu mlade generacije, u to da će, kako je neko rekao, eventualno tek naši unuci biti naša prava deca.

Gledam sada tu generaciju koja stasava, to je uglavnom generacija moje dece, ljudi rođenih početkom devedesetih godina, dakle oni koji imaju puno pravo da sa sebe skinu teret svih tih nakupina i govana.

RSE: Ali, verovatno će i oni otplaćivati nakupljene dugove prethodnih vladalaca.

Arsenijević: Oni će sigurno otplaćivati naše dugove i uopšte nisam siguran u ovo što govorim, ali uzdam se u energije na kojima je nastao, recimo, Podemos u Španiji ili neke druge snage koje su bile zasnovane na omladinskim pokretima u Evropi, koje plasiraju ideje nove levice, pokušavaju da svuku neke etno-nacionalne košulje i podsećaju da postoje i neki drugi identiteti – da smo mi i radnici i žene i ljudi i Evropljani i muzičari – da su to sve jako važni delovi naših identiteta u skladu sa kojima često donosimo odluke. Dakle, jedina nada mi je kompletna promena senzibiliteta.

RSE: Ali, to nemaju sada od koga da nauče jer im očevi i dedovi deluju u prilično etno-nacionalističkoj Evropi?

Arsenijević: Tako je, ali ako se malo više bavite sobom, ako proučavate stvari, ako čitate literaturu, ako se bavite teorijom, ako koristite celokupnu ljudsku biblioteku znanja, koja je tu pred vama, koja je lakše dostupna nego ikada, onda...

RSE: Vi verujete u "historia magistra vitae est"?

Arsenijević: Hteo bih da verujem jer inače ne vidim apsolutno nikakve izlaze iz ove stvarno prilično depresivne situacije u kojoj smo se svi našli.