Hiljmnijeta Apuk, predsednica NVO „Mali ljudi Kosova“, jedna je šest dobitnika UN-ove nagrade za ljudska prava, koja se svakih pet godina dodeljuje pojedincima i organizacijama za izuzetan doprinos promociji i zaštiti ljudskih prava. Neki od ranijih dobitnika nagrade bili su Nelson Mandela, Martin Luther King, Eleanor Roosevelt, Benazir Bhutto...
Apuk je Bošnjakinja iz Mitrovice, diplomirani pravnik i ekonomista, a rođena je s disproporcionalno niskim rastom. Nakon dugogodišnjeg rada u organizaciji, obezbedila je i konsultativni status u UN-u, gde je na čelu svoje organizacije učestvovala u izradi UN Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.
Ova prestižna nagrada će joj biti uručena 10. decembra, povodom Međunarodnog dana ljudskih prava na zasedanju Generalne Skupštine UN-a.
Apuk: Veoma sam uzbudjena i srećna da su u svetu prepoznali moj vrlo težak i naporan rad na polju ljudskih prava, sa fokusom na prava osoba sa umanjenim psihofizičkim mogućnostima.
Nominovana sam i dobila sam nagradu, ali lično mislim da je i Kosovo zajedno sa mnom i da smo svi zajedno dobili ovu nagradu i priznanje u svetu, zato što su u mom radu učestvovali svi građani Kosova.
Diana Toska, lobista i član organizacije „Little people of Kosovo“, me je nominirala za ovu nagradu i poslala je u proceduru UN-u. Oni su to prepoznali. Moj rad je poznat i UN-u kao i na Kosovu. Prema tome, ova nagrada je stigla na Kosovo i ovu nagradu delim sa Republikom Kosovo.
Apuk: Ja sam izuzetno počastvovana da se nalazim na istorijskom zidu sa ovim velikim imenima i ostalih dobitnika u prethodnim dodelama. Za mene ova nagrada znači jedna nova energija, jedan novi zadatak, da ćemo svi zajedno, i ja lično, dati još veće napore, raditi još više na lokalnom, regionalnom, evropskom i na nivou sveta.
Ja sam ovu nagradu doživela kao novi i veliki zadatak da postignemo još više na promociji, na lobingu, na poboljšanju položaja prava osoba sa umanjenim psihofizičkim mogućnostima. To je naravno jedan novi izazov, jedan novi zadatak, i da svi zajedno pokušamo da uradimo nešto za ovu grupu ljudi na globalnom i lokalnom nivou.
Apuk: Ceo život sam radila volonterski i poznati sam volonter. Da nisam radila volonterski, ne bih kasnije mogla da nađem finansijsku podršku. Onda sam u tim teškim trenucima, kada sam radila do kasno u noć, dugo, dugo vremena govorila da sve mogu da mi uzmu, ali ne mogu da mi uzmu samu sebe. Radiću volonterski, ali ću ono što hoću izgurati.
Naravno to je sve moje lično iskustvo, ali izdvojilo me je dosta što sam učestvovala na izradi teksta nove konvencije o pravima osoba sa umanjenim psihofizičkim mogućnostima. Odlazila sam na dva zasedanja UN-a, bila sam član ad hoc komiteta koji je radio na izradi teksta konvencije. Taj komitet je formiran odlukom Generalne Skupštine UN-a.
Trudila sam se na tome, kao i na dobrom lobingu o Kosovu. Uvek sam imala izložbe mojih umetničkih radova autentnične kulture osoba sa ograničenjima. Držala sam radionice i predavanja, okrugle stolove na temu o profesionalnim mogućnostima osoba sa umanjenim psihofizičkim mogućnostima. Izrada konvencije je trajala pet godina. Na zadnje dve sam direktno učestvovala a ranije preko interneta. Dosta sam bila glasna i činimi se da sam dosta doprinela. Iako mi je nezgodno da pričam o sebi, ali svet je to prepoznao.
Apuk: Ovaj uspeh je uspeh celog Kosova u celini. Ova nagrada je takođe izazov i zadatak za institucije i vladu Kosova koliko će pomoći da se moj glas pojača, poveća, kako na nivou Kosova tako i izvan Kosova. To je takodje jedan izazov i zadatak da vidimo šta će institucije i vlada uraditi. Samim tim, svet očekuje nešto da će vlada učiniti za ovu grupu ljudi, za pokret osoba sa umanjenim psihofizičkim mogućnostima, kao i za mene ko predstavlja tu grupu na globalnom nivou. Tako da se nadam da će razumeti ovaj zadatak, ovu nagradu, i priznanje sveta, i da ćemo zajedno još više doprineti na unapređenju položaja osoba sa ograničenjima.
Ako pogledamo period pre 1999. godine, na Kosovu je mnogo učinjeno. A u ovom periodu, naravno, vlada i institucije Kosova su mlade i treba im iskustva i prakse kao svima nama. Učinjeno je solidno na papiru i u zakonima, ali to što je napisano, što je usvojeno, to treba da postane realnost, a mi smo daleko od te realnosti. Da bi se to moglo implementirati, potrebna su sredstva. Koliko institucije imaju ta sredstva, to je pitanje. Opet, Vlada Kosova mora ozbiljnije da shvati problem implementacije zakona i da se obrati medjunarodnim donatorima. Sigurna sam da se može naći razumevanje i podrška vladi ukoliko znamo i umemo na pravi način da potražimo.
Imamo na primer Zakon o antidiskriminaciji. To je najbolji zakon i prvi je o ljudskim pravima. Imamo predivno sredstvo u rukama da se borimo za ljudska prava na Kosovu i ostvarimo zaštitu ljudskih prava. Ali nažalost, ni naši sudovi, ni sudije ni sudska praksa i mi kao stanovnici Kosova ne znamo da ga upotrebimo. Taj zakon štiti ne samo osobe sa umanjenim psihofizičkim mogućnostima već svakog građanina sa svakog aspekata.
Apuk: Nije bilo lako. Svakodnevno sam izložena višestrukoj diskriminaciji, bilo na osnovu mog pola, na osnovu moje invalidnosti, nacionalnosti i na osnovu maternjeg jezika koji je jezik manjinske zajednice na Kosovu. Nije to bilo jednostavno i nije bilo lako. Takva osoba mora da ima jaku volju. Mene je najviše održala podrška mojih roditelja, koji me nikada nisu odvajali, štitili ili sažaljevali zbog mog fizičkog stanja. Gledali su me ravnopravno sa ostalom decom u porodici. U mene i u moje školovanje su ulagali, kao i za ostalu decu u porodici. Nailazili smo na barijere, ali su oni uvek bili tu da uklone te barijere.
Postoji višestruka diskriminacija, ali čovek sa pozitivnom energijom i vizijom može da ide dalje. To ne treba to da bude barijera na koju moramo da padnemo. Neka je teško. Ja sebi kažem, na primer, sada mi je mnogo teško, ali to je izazov za samu sebe da nađem način da to prevaziđem.
Neka nađe problem, neka naiđe barijera – dobrodošla – to je samo da još jače upotrebim energiju da to prevaziđem. I kad prevaziđem to, onda budem mnogo srećna nego da sam isti taj put prešla ravno, pravo i glatko. Svaki problem treba shvatiti kao novi izazov za upotrebu svoje mogućnosti i svoje energije.
Apuk: Ovo priznanje UN-a, odnosno, sveta je uklesalo ime Kosova na globalnom zidu velikih boraca za ljudska prava.
Smatram i poručujem institucijama da je to naš novi zadatak za još veći doprinos, još veći rad i još veći trud.
Sve možemo da postignemo ako hoćemo. Ako nema para, ima volonterizma, bolje je džabe raditi nego džabe sediti. To je novi zadatak da opravdamo to ime istorije na polju ljudski prava, što je velika čast za Kosovo i mene lično.
Apuk je Bošnjakinja iz Mitrovice, diplomirani pravnik i ekonomista, a rođena je s disproporcionalno niskim rastom. Nakon dugogodišnjeg rada u organizaciji, obezbedila je i konsultativni status u UN-u, gde je na čelu svoje organizacije učestvovala u izradi UN Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom.
Ova prestižna nagrada će joj biti uručena 10. decembra, povodom Međunarodnog dana ljudskih prava na zasedanju Generalne Skupštine UN-a.
RSE: Gospođo Apuk, jedna ste od dobitnica UN-ove nagrade za ljudska prava koja se dodeljuje jednom u pet godina. Da li ste je očekivali?
Apuk: Veoma sam uzbudjena i srećna da su u svetu prepoznali moj vrlo težak i naporan rad na polju ljudskih prava, sa fokusom na prava osoba sa umanjenim psihofizičkim mogućnostima.
Nominovana sam i dobila sam nagradu, ali lično mislim da je i Kosovo zajedno sa mnom i da smo svi zajedno dobili ovu nagradu i priznanje u svetu, zato što su u mom radu učestvovali svi građani Kosova.
Diana Toska, lobista i član organizacije „Little people of Kosovo“, me je nominirala za ovu nagradu i poslala je u proceduru UN-u. Oni su to prepoznali. Moj rad je poznat i UN-u kao i na Kosovu. Prema tome, ova nagrada je stigla na Kosovo i ovu nagradu delim sa Republikom Kosovo.
RSE: Ovu nagradu su primile mnoge poznate ličnosti u svetu, Nelson Mandela, Martin Luther King, Eleanor Roosevelt, Benazir Bhutto. Šta ova nagrada znači za vas i za vaš dalji rad u oblasti ljudskih prava?
Apuk: Ja sam izuzetno počastvovana da se nalazim na istorijskom zidu sa ovim velikim imenima i ostalih dobitnika u prethodnim dodelama. Za mene ova nagrada znači jedna nova energija, jedan novi zadatak, da ćemo svi zajedno, i ja lično, dati još veće napore, raditi još više na lokalnom, regionalnom, evropskom i na nivou sveta.
Ja sam ovu nagradu doživela kao novi i veliki zadatak da postignemo još više na promociji, na lobingu, na poboljšanju položaja prava osoba sa umanjenim psihofizičkim mogućnostima. To je naravno jedan novi izazov, jedan novi zadatak, i da svi zajedno pokušamo da uradimo nešto za ovu grupu ljudi na globalnom i lokalnom nivou.
RSE: Šta mislite da vas je izdvojilo od ostalih koji su bili nominirani za ovu nagradu?
Apuk: Ceo život sam radila volonterski i poznati sam volonter. Da nisam radila volonterski, ne bih kasnije mogla da nađem finansijsku podršku. Onda sam u tim teškim trenucima, kada sam radila do kasno u noć, dugo, dugo vremena govorila da sve mogu da mi uzmu, ali ne mogu da mi uzmu samu sebe. Radiću volonterski, ali ću ono što hoću izgurati.
Naravno to je sve moje lično iskustvo, ali izdvojilo me je dosta što sam učestvovala na izradi teksta nove konvencije o pravima osoba sa umanjenim psihofizičkim mogućnostima. Odlazila sam na dva zasedanja UN-a, bila sam član ad hoc komiteta koji je radio na izradi teksta konvencije. Taj komitet je formiran odlukom Generalne Skupštine UN-a.
Trudila sam se na tome, kao i na dobrom lobingu o Kosovu. Uvek sam imala izložbe mojih umetničkih radova autentnične kulture osoba sa ograničenjima. Držala sam radionice i predavanja, okrugle stolove na temu o profesionalnim mogućnostima osoba sa umanjenim psihofizičkim mogućnostima. Izrada konvencije je trajala pet godina. Na zadnje dve sam direktno učestvovala a ranije preko interneta. Dosta sam bila glasna i činimi se da sam dosta doprinela. Iako mi je nezgodno da pričam o sebi, ali svet je to prepoznao.
RSE: Kosovo još uvek nije članica UN-a, a pritom ova nagrada je upravo dodeljena vama, državljaninu Kosova. Šta bi to trebalo da znači i za našu zemlju?
Apuk: Ovaj uspeh je uspeh celog Kosova u celini. Ova nagrada je takođe izazov i zadatak za institucije i vladu Kosova koliko će pomoći da se moj glas pojača, poveća, kako na nivou Kosova tako i izvan Kosova. To je takodje jedan izazov i zadatak da vidimo šta će institucije i vlada uraditi. Samim tim, svet očekuje nešto da će vlada učiniti za ovu grupu ljudi, za pokret osoba sa umanjenim psihofizičkim mogućnostima, kao i za mene ko predstavlja tu grupu na globalnom nivou. Tako da se nadam da će razumeti ovaj zadatak, ovu nagradu, i priznanje sveta, i da ćemo zajedno još više doprineti na unapređenju položaja osoba sa ograničenjima.
Ako pogledamo period pre 1999. godine, na Kosovu je mnogo učinjeno. A u ovom periodu, naravno, vlada i institucije Kosova su mlade i treba im iskustva i prakse kao svima nama. Učinjeno je solidno na papiru i u zakonima, ali to što je napisano, što je usvojeno, to treba da postane realnost, a mi smo daleko od te realnosti. Da bi se to moglo implementirati, potrebna su sredstva. Koliko institucije imaju ta sredstva, to je pitanje. Opet, Vlada Kosova mora ozbiljnije da shvati problem implementacije zakona i da se obrati medjunarodnim donatorima. Sigurna sam da se može naći razumevanje i podrška vladi ukoliko znamo i umemo na pravi način da potražimo.
Imamo na primer Zakon o antidiskriminaciji. To je najbolji zakon i prvi je o ljudskim pravima. Imamo predivno sredstvo u rukama da se borimo za ljudska prava na Kosovu i ostvarimo zaštitu ljudskih prava. Ali nažalost, ni naši sudovi, ni sudije ni sudska praksa i mi kao stanovnici Kosova ne znamo da ga upotrebimo. Taj zakon štiti ne samo osobe sa umanjenim psihofizičkim mogućnostima već svakog građanina sa svakog aspekata.
RSE: Kako je živeti na Kosovu, biti rođen sa disproporcionalno niskim rastom i pripadati jednoj manjinskoj zajednici?
Apuk: Nije bilo lako. Svakodnevno sam izložena višestrukoj diskriminaciji, bilo na osnovu mog pola, na osnovu moje invalidnosti, nacionalnosti i na osnovu maternjeg jezika koji je jezik manjinske zajednice na Kosovu. Nije to bilo jednostavno i nije bilo lako. Takva osoba mora da ima jaku volju. Mene je najviše održala podrška mojih roditelja, koji me nikada nisu odvajali, štitili ili sažaljevali zbog mog fizičkog stanja. Gledali su me ravnopravno sa ostalom decom u porodici. U mene i u moje školovanje su ulagali, kao i za ostalu decu u porodici. Nailazili smo na barijere, ali su oni uvek bili tu da uklone te barijere.
Postoji višestruka diskriminacija, ali čovek sa pozitivnom energijom i vizijom može da ide dalje. To ne treba to da bude barijera na koju moramo da padnemo. Neka je teško. Ja sebi kažem, na primer, sada mi je mnogo teško, ali to je izazov za samu sebe da nađem način da to prevaziđem.
Neka nađe problem, neka naiđe barijera – dobrodošla – to je samo da još jače upotrebim energiju da to prevaziđem. I kad prevaziđem to, onda budem mnogo srećna nego da sam isti taj put prešla ravno, pravo i glatko. Svaki problem treba shvatiti kao novi izazov za upotrebu svoje mogućnosti i svoje energije.
RSE: Koja je vaša poruka građanima i institucijama Kosova?
Apuk: Ovo priznanje UN-a, odnosno, sveta je uklesalo ime Kosova na globalnom zidu velikih boraca za ljudska prava.
Smatram i poručujem institucijama da je to naš novi zadatak za još veći doprinos, još veći rad i još veći trud.
Sve možemo da postignemo ako hoćemo. Ako nema para, ima volonterizma, bolje je džabe raditi nego džabe sediti. To je novi zadatak da opravdamo to ime istorije na polju ljudski prava, što je velika čast za Kosovo i mene lično.