Piše: Michael Lipin (Glas Amerike), priredio: Dragan Štavljanin
Džon Pajk (John Pike), analitičar GlobalSecurity.Org iz Virdžinije, ističe da su SAD razmestile u Mediteranu četiri razarača opremljena raketama za navođenje iz klase “Arleigh Burke”, koja su pod komandom Šeste flote.
Dva razarača su u istočnom Mediteranu u blizini sirijske obale. Pajk kaže da je svako od ovih plovila opremljeno sa skoro 100 raketa “Tomahavk”, kao i da verovatno nosi desetine drugih tipova oružja.
Američka multinacionalna kompanija Raytheon, koja je peti po veličini proizvođač vojne opreme na svetu, saopštava da ove rakete mogu da “kruže satima, po komandi odmah promene kurs i osvetle cilj tako da njegovu sliku mogu videti kontrolori na pola planete”.
Od ostalih pomorskih kapaciteta na Bliskom istoku, SAD raspolažu sa dva nosača aviona: “Hari Truman” u Crvenom moru i “Nimic” u Severnom delu arapskom mora.
Vašington može, takođe, da pošalje dodatne vazdušne snage u Siriju iz baza koje zajednički koristi sa saveznicima u Evropi i Persijskom zalivu.
U Turskoj se nalaze dve vazduhoplovne baze blizu Sirije: Indžirlik i Izmir. Američki ratni avioni, koji su razmešteni u zapadnoj Evropi, mogu da se premeste u baze u Italji i Bugarskoj bliže Siriji.
Međutim, upotreba američkih aviona iz baza u zalivskim zemljama, kao što su Kuvajt, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati i Oman – biće komplikovaniji poduhvat.. Države iz te regije, uključujući Saudijsku Arabiju, protiv su Asadovog režima, ali će biti potrebna dozvola svake zemlje za bilo koji američki avion koji bi preletao ovu teritoriju.
Ostale države, poput Egipta i Jordana, još se nisu izjasnile da li će dopustiti da američki avioni prelete njihovu teritoriju u slučaju vojnih udara na Siriju.
Pajk ukazuje i da se postavlja pitanja dopune goriva, s obzirom da bi američki avioni morali da prevale ogromne distance iz baza u Persijskom zalivu do Sirije. Stoga će za Vašington biti najcelishodnije da koriste obližnje baze u Turskoj ili da premeste dva nosača aviona bliže obalama Sirije.
U Jordanu je nakon vojnih manevara u junu ostalo nekoliko stotina pripadnika američke armije, kao i antiraketni sistem “patriot” i avioni F16 – koji su učestvovali u vojnim manevrima u Jordanu početkom juna.
Pajk ukazuje da bi bilo kakva američka akcija imala dva cilja: uspostavljanje sistema odvraćanja na upotrebu hemijskog oružja u Siriji, ili njegovog oduzimanja od sirijskih pobunjenika.
Po njegovom mišljenju, Obamina administracija je sklonija raketnim udarima manjeg obima nego korišćenju avijacije. Cilj ovih preciznih napada bile bi vladine institucije i sirijsko ratno vazduhoplovstvo.
Međutim, Pajk upozorava da bi za Belu kuću bio izazov da pronađe opravdanje za takve napade.
“Ljudi bi neizbežno postavili pitanje, zašto je to nužno? Možete srušiti Asadove palate, a mnogima će to izgledati kao atentat. Možete gađati zgrade u kojima se nalaze sirijske snage bezbednosti kao i vazdušne snage, ali će se postaviti pitanje kakve to veze ima sa hemijskim oružjem”.
Alternativno, SAD mogu da pokušaju da unište ili osiguraju skladišta hemijskog oružja, tako da više ne mogu da se koriste, ali je to rizičan poduhvat.
Prema Pajku, problem je što bi vazdušni ili raketni udari po skladištima, izazvali curenje i širenje otrovnih gasova i tako ugrozili stanovništvo.
“Ne mislim da je Obamina administracija spremna na tako nešto. Međutim, osiguravanje skladišta sa hemijskim oružjem bi iziskivalo angažovanje na hiljade američkih vojnika a što je skopčano sa rizikom da ginu tokom te operacije”.
Džon Pajk (John Pike), analitičar GlobalSecurity.Org iz Virdžinije, ističe da su SAD razmestile u Mediteranu četiri razarača opremljena raketama za navođenje iz klase “Arleigh Burke”, koja su pod komandom Šeste flote.
Dva razarača su u istočnom Mediteranu u blizini sirijske obale. Pajk kaže da je svako od ovih plovila opremljeno sa skoro 100 raketa “Tomahavk”, kao i da verovatno nosi desetine drugih tipova oružja.
Američka multinacionalna kompanija Raytheon, koja je peti po veličini proizvođač vojne opreme na svetu, saopštava da ove rakete mogu da “kruže satima, po komandi odmah promene kurs i osvetle cilj tako da njegovu sliku mogu videti kontrolori na pola planete”.
Od ostalih pomorskih kapaciteta na Bliskom istoku, SAD raspolažu sa dva nosača aviona: “Hari Truman” u Crvenom moru i “Nimic” u Severnom delu arapskom mora.
Vašington može, takođe, da pošalje dodatne vazdušne snage u Siriju iz baza koje zajednički koristi sa saveznicima u Evropi i Persijskom zalivu.
U Turskoj se nalaze dve vazduhoplovne baze blizu Sirije: Indžirlik i Izmir. Američki ratni avioni, koji su razmešteni u zapadnoj Evropi, mogu da se premeste u baze u Italji i Bugarskoj bliže Siriji.
Međutim, upotreba američkih aviona iz baza u zalivskim zemljama, kao što su Kuvajt, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati i Oman – biće komplikovaniji poduhvat.. Države iz te regije, uključujući Saudijsku Arabiju, protiv su Asadovog režima, ali će biti potrebna dozvola svake zemlje za bilo koji američki avion koji bi preletao ovu teritoriju.
Izraelci čekaju u redu za gas maske koje se dele zbog moguće vojne intervencije u Siriji
Tako je portparol iračkog premijera Nurija al- Malikija, izjavio da “neće prihvatiti korišćenje našeg vazušnog prostora…za napad na bilo koju od susednih zemalja”.Ostale države, poput Egipta i Jordana, još se nisu izjasnile da li će dopustiti da američki avioni prelete njihovu teritoriju u slučaju vojnih udara na Siriju.
Pajk ukazuje i da se postavlja pitanja dopune goriva, s obzirom da bi američki avioni morali da prevale ogromne distance iz baza u Persijskom zalivu do Sirije. Stoga će za Vašington biti najcelishodnije da koriste obližnje baze u Turskoj ili da premeste dva nosača aviona bliže obalama Sirije.
U Jordanu je nakon vojnih manevara u junu ostalo nekoliko stotina pripadnika američke armije, kao i antiraketni sistem “patriot” i avioni F16 – koji su učestvovali u vojnim manevrima u Jordanu početkom juna.
Pajk ukazuje da bi bilo kakva američka akcija imala dva cilja: uspostavljanje sistema odvraćanja na upotrebu hemijskog oružja u Siriji, ili njegovog oduzimanja od sirijskih pobunjenika.
Po njegovom mišljenju, Obamina administracija je sklonija raketnim udarima manjeg obima nego korišćenju avijacije. Cilj ovih preciznih napada bile bi vladine institucije i sirijsko ratno vazduhoplovstvo.
Međutim, Pajk upozorava da bi za Belu kuću bio izazov da pronađe opravdanje za takve napade.
“Ljudi bi neizbežno postavili pitanje, zašto je to nužno? Možete srušiti Asadove palate, a mnogima će to izgledati kao atentat. Možete gađati zgrade u kojima se nalaze sirijske snage bezbednosti kao i vazdušne snage, ali će se postaviti pitanje kakve to veze ima sa hemijskim oružjem”.
Alternativno, SAD mogu da pokušaju da unište ili osiguraju skladišta hemijskog oružja, tako da više ne mogu da se koriste, ali je to rizičan poduhvat.
Prema Pajku, problem je što bi vazdušni ili raketni udari po skladištima, izazvali curenje i širenje otrovnih gasova i tako ugrozili stanovništvo.
“Ne mislim da je Obamina administracija spremna na tako nešto. Međutim, osiguravanje skladišta sa hemijskim oružjem bi iziskivalo angažovanje na hiljade američkih vojnika a što je skopčano sa rizikom da ginu tokom te operacije”.