Piše: Teofil Pančić
(komentar, mišljenja izrečena u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove RSE)
Izjavom u kojoj je osumnjičio predsednika Srbije Aleksandra Vučića i aktuelnu vlast generalno da spremaju „izdaju i prodaju Kosova“, mitropolit crnogorsko-primorski SPC Amfilohije Radović bar je na nekoliko dana zasenio „slavu“ uobičajenih sumnjivaca i dokazanih „antinarodnih elemenata“ u vidu opozicionih političara, nezavisnih i previše radoznalih novinara i (sve malobrojnijih) „lajavih“ intelektualaca. Nakon što je izrekao svoju antivučićevsku jeres, na Radovića se horski obrušilo sve što nešto znači i predstavlja u aktuelnom režimu i uslužnoj okolini, a sam je Vučić najavio da će mitropolitu (i jednoj od najuglednijih figura klerikalno-nacionalističke desnice u poslednjih nekoliko decenija) odgovoriti s televizije, pa sada valjda živi nismo u napetom iščekivanju nastavka derbija na (nekadašnjoj?) desnici, razračunavanja između bivših istomišljenika iz vremena ratova za nasleđe Jugoslavije.
Nekako u isto vreme kad i Radović, plaćenim se oglasom u Politici oglasila grupa od stotinak eminentnih intelektualaca (i ponekih koji se samo tako osećaju) sa srpske nacionalističke desnice, sa svojevrsnim upozorenjem vlastima da su na pogrešnom putu kada je Kosovo u pitanju; u osnovi, to je varijanta i razrada Radovićevih reči, samo nešto manje gromovito formulisana. Tako je Vučić sa saradnicima pretrpeo frontalni napad s desne strane, i na njega odgovorio kako je znao i umeo – a uglavnom ne zna i ne ume da odgovara na napade s desne strane, što neminovno ima neke neposredne veze s tim da ga desnica gađa njegovim sopstvenim oružjem, to jest, svim onim rečima, frazama i ideološkim floskulama u koje su se koliko do juče Vučić i ovi oko njega i sami zaklinjali, na kojima su zasnovali svoje političko formiranje i odrastanje. Otuda valjda ta primetna nelagoda, koja se svakako ne može otkloniti bizarnim nadmetanjima s Amfilohijem ili nazivanjem njegovih reči „vradžbinama“, kako je učinio jedan od onih kojima nikada nije teško da ispadnu glupi u društvu ako je to za opšte dobro. Pa dobro, ne baš za opšte dobro, ali svakako za dobro onih kojima je u ovakvoj Srbiji sasvim dobro.
Nekadašnji predsednik susedne Hrvatske govorio je o „crvenim, zelenim i žutim vragovima“ koji pokušavaju da ugroze njegovu vlast, a samim tim i državu, jer šta bi vlast mogla biti nego isto što i država. Simbolički je tako „locirao“ neprijatelja na raznim stranama, i levo i desno i ustranu od svoje politike. Izgleda da naprednjačka struktura vlasti zahvalno zahvata iz tuđmanovske baštine, s tim da bi, koloristički gledano, Amfilohije i ovi koji ga podržavaju ipak spadali u „crne vragove“. A čime da se vragovi bave nego vradžbinama?
Udarci s desnih pozicija: Aleksandar Vučić
Cela stvar, eto, jeste bizarna, no ne baš i šaljiva. Amfilohijeve reči protumačene su prebrzopleto kao zvanični stav Crkve, pa se sam patrijarh Irinej brže-bolje oglasio zahvalnicom nebesima što su nam poslala Vučića koji se lavovski bori za Kosovo. Da li je malo pocrveneo izgovarajući te postiđujuće koncilijantne reči, ili nam se samo učinilo? Kako god, tu nema mesta čuđenju: SPC jeste oko „kosovskog mita“ izgradila svoj centralni ideološki narativ (doslovno ideološki, ne teološki) i tu se ništa ne menja, ali je Crkvi bliskost sa „zemaljskom“ vlašću ipak preča i važnija od toga jer to je, zna se to dobro, „ono od čega se živi“.
Napadi sa desnice, bila ona u mantiji ili u civilu, s jedne strane dovode Vučića i vlast u nepriliku, iz koje se ovi izvlače retoričkim pojačavanjem svojih „patriotskih kredita“, ali im s druge strane nesvesno i koriste, jer ih u međunarodnom kontekstu prikazuju kao uporište razuma i kompromisa koje je kod kuće pod teškom paljbom, pa mu valja progledati kroz prste za sve brojnija i sve vidljivija ogrešenja o zakone, pravila i bolje običaje demokratske vladavine i pravnih standarda.
Vaš browser nepodržava HTML5
'Amfilohijev govor mržnje treba sankcionisati'
Kritičare režima sa levih ili liberalno-demokratskih i proevropskih pozicija ovakvi sukobi takođe dovode u iskušenje i testiraju njihovu političku inteligenciju. S jedne strane, ne može se podržati vlast koja – slatkorečivoj retorici uprkos – u praksi čini sve da ovu zemlju prisvoji, privatizuje i monopolizuje, a s druge strane, ne bi bilo ni principijelno ni elementarno inteligentno stati na istu stranu s onima koji su „protiv Vučića“ samo zato što su „protiv Vučića“, a zanemariti činjenicu da je sve ono što nude „lek gori od bolesti“.
Možda zvuči zamršeno i nezahvalno, ali tek od te spoznaje – da se ne može ni jedno ni drugo, nego da je nužno nešto treće – može da počne neka stvarna politika, neka stvarna, realna, ozbiljna alternativa lošoj beskonačnosti postojećeg, dokazano štetnog i lošeg. A i „amfilohiji“ i „vučići“ sastavni su delovi te loše beskonačnosti.