Tačno pre 10 godina NATO alijansa bombardovala je zgradu Radio televiziju Srbije (RTS) u Aberdarevoj ulici u Beogradu. Tokom tog napada poginulo 16 radnika te televizije. NATO je zbog Miloševićeve propagande RTS proglasio legitimnim vojnim ciljem i u noći 23. aprila izvršio napad na tu zgradu. Porodice žrtava tvrde da je vojni i politički vrh Srbije znao je da će televizija biti napadnuta i da su zaposleni svesno žrtvovani. Puna istina o bombardovanju RTS još uvek nije poznata.
Miloševićev režim u ratu sa NATO alijansom koristio je tu televizuju kao svoje najjače propagandno oružje. Napad na tadašnju SR Jugoslaviju nazivali su vandalizmom međunarodne zajednice, ali ista ta televizija nije prikazala nijednu jedinu sliku etničkog čišćenja na Kosovu, zbog kojeg je NATO i odlučio da izvrši vazdušne napade.
Nakon 10 godina od bombardovanja zgrade RTS-a, porodice žrtava, pojedina novinarska udruženja i deo javnosti, traže od vlasti da svi oni koji su odgovorni za pogibiju 16 radnika Televizije Beograd budu izvedeni pred lice pravde. Porodice žrtava imaju pravo da saznaju celokupnu istinu u vezi sa bombardovanjem zgrade RTS-a, rekla je Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a:
"Izgubljeni životi, pre svega oni, a onda i porodice, u RTS-u imaju pravo da ova država i ovo društvo odgovore, jasno i direktno, kako se moglo dogoditi da ljudi budu ostavljeni i da se ljudski život pretvori u potrebu države da manipuliše sa slikama šta se u Srbiji dešava."
Ministar kulture Nebojša Bradić istakao je da pravda, u slučaju pogibije 16 radnika RTS-a, nije zadovoljena i da to ove vlasti moraju učiniti:
"Nama je danas teško da prihvatimo da je neko žrtvovan zbog propagande. Ta opomena koju danas imamo je zapravo poruka da iznad svega mora biti ljudski život, da nijedna propaganda nije vredna žrtve i da ljudski život mora biti važan, pa i u onim najtežim okolnostima."
Istraživanja u kojem su učestvovali Inicijativa mladih za ljudska prava i NUNS pokazuju da u Srbiji u odnosu na zločine još uvek ne postoji kultura sećanja. Dragan Popović, izvršni direktor Inicijative mladih za ljudska prava, kaže da su u ovom i sličnim slučajevima žrtve prepuštene same sebi:
"Da idu da obijaju pragove, da traže prava i istinu, da sakupljaju dokumentaciju, da se bave i policijskim i tužilačkim poslom, da sami moraju da vuku za rukav i novinare i medije i predstavnike vlasti, da je ceo teret obeležavanja jedne ovakve tragedije na njihovim plećima. To jedna ozbiljna demokratska država sebi ne sme da dopusti."
Porodice žrtava naglašavaju da je ubistvo 16 radnika RTS-a deo državnog zločina koji još uvek nije istražen do kraja. Majka jednog od poginulih, Žanka Stojanović, kaže za RSE da se u vojnom i policijskom vrhu i dalje nalaze ljudi koji su najodgovorniji za pogibiju radnika RTS-a i da oni sprečavaju da istina o zločinu bude otkrivena:
"Jedan čovek je osuđen, a nije samo on krivac. On je bio samo jedna karika u nizu, i to karika koja je izvršila glavni zadatak. Milošević, Ministarstvo odbrane i vojni vrh su ti koji su krivi za pogibiju šesnaestoro ljudi na RTS-u."
Za predstavnike zemalja članica NATO-a, kao što je bivši premijer Velike Britanije Toni Bler, RTS nije bio medij već ratna mašinerije Slobodana Miloševića:
"Veoma, veoma je važno da ljudi znaju da je ta televizijska stanica deo diktatorskog aparata Slobodana Miloševića."
Miloševićeve ratna propaganda svoje najbrutalnije lice pokazala je upravo prema onima koji su je i držali u životu, 16 radnika te televizije poginulo je u noći 23. aprila 1999. godine tokom bombardovanja zgrade u Aberdarevoj ulici. Samo nekoliko dana pre bombardovanja NATO alijansa proglasila je zgradu RTS-a kao legitimni vojni cilj.
U isto vreme, Tatijana Lenard, jedna od najgorljivijih Miloševićevih pristalica i jedna od onih koji su činili stub Miloševićeve propagande, saopštila je na državnoj televiziji, generalu Vesliju Klarku, sledeće:
"Neka Klark puca, mi ga čekamo."
Ali, nije samo Tatijana Lenard javno iznosila svoj cinizam svesna da je Miloševićev režim štiti, na sahrani poginulim radnicima RTS-a govorio je i tadašnji direktor te kuće Dragoljub Milanović, koji je za ovaj zločin osuđen na 10 godina zatvora:
"Mi ih danas ispraćamo u priču, ispraćamo ih u legendu, u istoriju."
Za urednika kulturne rubrike RTS-a Bojana Bosiljčića još jedno ime pored Milanovićevog najodgovornije je za zločin od pre 10 godina. On kaže da je to Milanovićev zamenik:
"Jovan Ristić pretećim glasom im je pretio da moraju da budu na radnim mestima, da ne sme da im padne na pamet da napuste radno mesto."
Žanka Stojanović ističe da je jedno obećanje dato pre 10 godina obavezuje da učini sve da istina o zločinu u Aberdarevoj bude do kraja otkrivena, a svi odgovorni procesuirani:
"Na odru svoga sina dala sam zakletvu da ću se boriti da krivci izađu pred lice pravde."
Nakon 10 godina od bombardovanja zgrade RTS-a, porodice žrtava, pojedina novinarska udruženja i deo javnosti, traže od vlasti da svi oni koji su odgovorni za pogibiju 16 radnika Televizije Beograd budu izvedeni pred lice pravde. Porodice žrtava imaju pravo da saznaju celokupnu istinu u vezi sa bombardovanjem zgrade RTS-a, rekla je Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a:
"Izgubljeni životi, pre svega oni, a onda i porodice, u RTS-u imaju pravo da ova država i ovo društvo odgovore, jasno i direktno, kako se moglo dogoditi da ljudi budu ostavljeni i da se ljudski život pretvori u potrebu države da manipuliše sa slikama šta se u Srbiji dešava."
Ministar kulture Nebojša Bradić istakao je da pravda, u slučaju pogibije 16 radnika RTS-a, nije zadovoljena i da to ove vlasti moraju učiniti:
"Nama je danas teško da prihvatimo da je neko žrtvovan zbog propagande. Ta opomena koju danas imamo je zapravo poruka da iznad svega mora biti ljudski život, da nijedna propaganda nije vredna žrtve i da ljudski život mora biti važan, pa i u onim najtežim okolnostima."
Istraživanja u kojem su učestvovali Inicijativa mladih za ljudska prava i NUNS pokazuju da u Srbiji u odnosu na zločine još uvek ne postoji kultura sećanja. Dragan Popović, izvršni direktor Inicijative mladih za ljudska prava, kaže da su u ovom i sličnim slučajevima žrtve prepuštene same sebi:
Ministarstvo odbrane i vojni vrh su ti koji su krivi za pogibiju šesnaestoro ljudi na RTS-u
Porodice žrtava naglašavaju da je ubistvo 16 radnika RTS-a deo državnog zločina koji još uvek nije istražen do kraja. Majka jednog od poginulih, Žanka Stojanović, kaže za RSE da se u vojnom i policijskom vrhu i dalje nalaze ljudi koji su najodgovorniji za pogibiju radnika RTS-a i da oni sprečavaju da istina o zločinu bude otkrivena:
"Jedan čovek je osuđen, a nije samo on krivac. On je bio samo jedna karika u nizu, i to karika koja je izvršila glavni zadatak. Milošević, Ministarstvo odbrane i vojni vrh su ti koji su krivi za pogibiju šesnaestoro ljudi na RTS-u."
Za predstavnike zemalja članica NATO-a, kao što je bivši premijer Velike Britanije Toni Bler, RTS nije bio medij već ratna mašinerije Slobodana Miloševića:
"Veoma, veoma je važno da ljudi znaju da je ta televizijska stanica deo diktatorskog aparata Slobodana Miloševića."
Miloševićeve ratna propaganda svoje najbrutalnije lice pokazala je upravo prema onima koji su je i držali u životu, 16 radnika te televizije poginulo je u noći 23. aprila 1999. godine tokom bombardovanja zgrade u Aberdarevoj ulici. Samo nekoliko dana pre bombardovanja NATO alijansa proglasila je zgradu RTS-a kao legitimni vojni cilj.
U isto vreme, Tatijana Lenard, jedna od najgorljivijih Miloševićevih pristalica i jedna od onih koji su činili stub Miloševićeve propagande, saopštila je na državnoj televiziji, generalu Vesliju Klarku, sledeće:
"Neka Klark puca, mi ga čekamo."
Ali, nije samo Tatijana Lenard javno iznosila svoj cinizam svesna da je Miloševićev režim štiti, na sahrani poginulim radnicima RTS-a govorio je i tadašnji direktor te kuće Dragoljub Milanović, koji je za ovaj zločin osuđen na 10 godina zatvora:
"Mi ih danas ispraćamo u priču, ispraćamo ih u legendu, u istoriju."
Za urednika kulturne rubrike RTS-a Bojana Bosiljčića još jedno ime pored Milanovićevog najodgovornije je za zločin od pre 10 godina. On kaže da je to Milanovićev zamenik:
"Jovan Ristić pretećim glasom im je pretio da moraju da budu na radnim mestima, da ne sme da im padne na pamet da napuste radno mesto."
Žanka Stojanović ističe da je jedno obećanje dato pre 10 godina obavezuje da učini sve da istina o zločinu u Aberdarevoj bude do kraja otkrivena, a svi odgovorni procesuirani:
"Na odru svoga sina dala sam zakletvu da ću se boriti da krivci izađu pred lice pravde."