Koen je autor više knjiga o Balkanu kao što su: “Pokidane veze” i “Guja u nedrima”. Sledeće godine sa Džonom Lempijem (John Lampe) objaviće knjigu “Prihvatanje demokratije na zapadnom Balkanu: od postkonfliktnih borbi ka evropskim integracijama”.
Kada je reč o Kosovu, Koen smatra da ne znači da će se u duhovnom i verskom smislu, kao i istorijske svesti – Srbija odreći uverenja da je Kosovo njen deo, ali srpske elite mogu da nauče da žive sa činjenicom da postoji nezavisna država Kosovo, pod uslovom da političari u Prištini omoguće pravo na samoopredeljenje i autonomiju tamošnjim Srbima.
RSE: Srbija je za ovih 10 godina od pada Miloševića ostvarila napredak, ali mnogi građani su veoma razočarani jer su očekivali mnogo više.
Koen: Veoma je razočaravajuće da je potrebno toliko vremena, od oktobra 2000. do danas, da bi se povratio zamah reformi. Srbija je pretrpela mnoga razočarenja. Najpre, tu su bili problemi neposredno nakon pada Miloševića. Kada se situacija poboljšala ubijen je Zoran Đinđić. Jedan od uzroka teškoća u kojima se Srbija našla jeste rivalstvo političara – najpre Đinđića i Koštunice, a kasnije i ostalih, što je dramatično usporilo reforme. Srbija je pod velikim teretom ličnih sukoba, zatim međupartijskih, ideoloških, podela na nacionalističke i populističke partije, na jednoj, i demokratskih stranaka, na drugoj strani. To je bilo veoma komplikovano razdoblje. Dakle, to je usporilo pa čak i zaustavilo reforme. Pojedini autori to nazivaju „blokiranom tranzicijom“. Otežavajuće okolnosti, naročito u poslednje dve godine, jesu i uslovljavanje Evropske Unije daljih integracija Srbije njenom saradnjom sa Hagom, zatim status Kosova, što je postala velika prepreka za razvoj Srbije.RSE: Pomenutli ste lična rivalstva političara kao uzrok problema. Međutim, nije li to samo refleksija dubljeg stanja u društvu, stanja duha koje seže do 1980-ih sa nacionalizmom i dogmatizmom, uključujući i antievropsku orijentaciju dela političara, inteligencije pa i značajnih segmenata društva.
Koen: Slažem se. Ne možete govoriti samo o ličnim sukobima već i o dubljim slojevima srpskog društva, enklavama tradicionalnog, uključujući i antizapadnog, pa čak i antikapitalističkog razmišljanja. Tu je, naravno, nacionalizam kao duboko ukorenjena politika. No, kada je reč o ličnostima, Koštunica i snage oko njega, snose posebnu odgovornost. On je bio bolji deo te nacionalističke i populističke strane srpskog društva, jer je, u najmanju ruku, bio privržen idejama demokratije, ali nije bio fasciniran Evropskm Unijom, naročito njenim uslovljavanjem. Takođe, bio je veoma rezervisan prema NATO i SAD, što je izražavalo i raspoloženje dubljih slojeva društva. Dakle, iako je bio demokrata istovremeno je bio i veoma konzervativni vođa. Kad se tome dodaju njegova lična rivalstva najpre sa Đinđićem, a potom Živkovićem i Tadićem, onda je to vodilo paralizi odnosa između dva politička kampa, a što je Srbiju itekako usporilo.
RSE: Iako je Srbija ostvarila napredak u reformama, institucije su veoma slabe. Često se ne poštuju elementarne demokratske procedure, tako da je činjenica da je Boris Tadić i predsednik države i svoje partije, samo jedan od detalja u nizu. Tajkuni iz vremena Miloševića ne samo da su uvećali u međuvremenu svoje bogatstvo već imaju i veliku moć i uticaj na institucije. Istovremeno, na sceni su i organizacije poput „Obraza“, „1389“, koje ni za vreme Miloševića nisu toliko bile prisutne u javnosti.
Koen: Reč je o slivanju problema, kulturi korupcije, činjenici da javna administracija ima veoma slab kapacitet i veoma je politizovana. Srednja klasa je nejaka i još se nije oporavila od skoro potpunog uništenja tokom 1990-ih. Slabosti u ovim oblastima, koje bi trebalo da doprinesu razvoju demokratije, zapravo su izvor slabosti države i njenih institucija. Sadašnje stanje bi se moglo opisati kao „demokratija niskog intenziteta“. Sindrom slabe države nije nov na zapadnom Balkanu. Pomenuti faktori u kombinaciji sa drugima, kumulativno čine današnju državu u Srbiji još slabijom. To znači da iako postoji formalna demokratija - uključujući izbore, mnoštvo partija i medija – demokratske institucije su i dalje veoma slabe. Tu su takođe i enklave, odnosno organizacije poput „1389“, „Obraza“, koje su neliberalne, antidemokratske, kao i Srpska radikalna stranka dok je bila ujedinjena, koja se protivila demokratizaciji i članstvu u Evropskoj Uniji, tako da to što je Boris Tadić istovremeno predsednik države i partije nije ključni problem, postoje mnogo ozbiljniji i dublji.
Kosovo kao izgovor za odlaganje reformi
RSE: Mnogi građani, čak i liberalno orijentisani, smatraju, kada je reč o korupciji, da su svi političari isti. Istovremeno, tom razvodnjavanju i brisanju razlika na političkoj sceni doprinela je i koalicija Demokratske stranke i bloka koji predvodi Miloševićeva Socijalistička partija.
Koen: Kada se analizira politička scena Srbije, evidentno je da je svaki pomak veoma spor. Na primer, nakon cepanja Srpske radikalne stranke, naprednjaci nisu postali demokratska snaga, ali su u najmanju ruku počeli da menjaju deo mentaliteta, tako da sada više podržavaju evropske integracije zemlje, postali su umereniji. U tom smislu se može reći da „deradikalizacija“ Srbije pokazuje prve znake poboljšanja. Isto se dešava i sa Miloševićevom partijom. Nije savršena, ali nova Socijalistička partija koju predvodi Dačić nastoji da prati evropske trendove. Dakle, treba biti oprezni optimista. U međuvremenu, dešavaju se i generacijske promene u društvu. Nažalost, Srbija je opterećena kulturom korupcije, starim mentalitetom, anksioznošću prema Zapadu zbog rata 1999. To otežava napredak Srbije i zato joj je potrebna podrška sa strane, uključujući i iz regiona. Na primer, približavanje Tadića i Josipovića, kao dva posleratna lidera, predstavnika nove generacije koja nastoji da uradi nove stvari. To svakako pomaže Beogradu. Čak i nedavno savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o Kosovu, koje je Srbija primila k znanju i izrazila spremnost na dijalog. To su mali koraci ali mogu doprineti reformskog zamahu. Nažalost, to je sve veoma sporo, tako da Srbija 10 godina nakon pada Miloševića izgleda kao da nije daleko odmakla.
RSE: Da li je Kosovo teret, neka vrsta „vodeničkog kamena oko vrata Srbije“, koji je blokira iznutra, ili služi i kao neka vrsta izgovora političarima za izbegavanje suštinskih reformi.
Koen: Opravdana je tvrdnja da pojedini političari koriste kosovsko pitanje kao izgovor za odlaganje i usporavanje reformi. Istovremeno, istraživanja javnog mnjenja u Srbiji pokazuju da sve više građana uviđa da je Kosovo neka vrsta „vodeničkog kamena“ oko njenog vrata i da to nije ključno pitanje, već da je mnogo važnija ekonomija, borba protiv korupcije, približavanje Zapadu. Evidentan je i novi ton u vladajućoj koaliciji, naročito nakon usvajanja kompromisne rezolucije u Ujedinjenim nacijama o Kosovu, koja izražava spremnost na dijalog – da ako želi da se približi Evropskoj Uniji, da uhvati korak sa Hrvatskom – mora da ostavi Kosovo kao manje važno diplomatsko pitanje. To ne znači da mora da se nužno odrekne stava da Kosovo pripada Srbiji, ali je potrebno deradikalizovati to pitanje. Istovremeno, potrebna je promena i u poziciji kosovskih vlasti, tačnije da se odreknu namere da direktno upravljaju iz Prištine severom Kosova, već treba da obezbede snažan institucionalni okvir za autonomiju te oblasti, tako da Srbi kao manjinski građani uživaju sva prava možda kroz neku vrstu federalizacije Kosova, ne nužno kao u Bosni i Hercegovini, koja je podeljena na dva entiteta. To bi postepeno menjalo atmosferu u kombinaciji sa generacijskim promenama, što bi omogućilo ne samo mirno rešenje ovog pitanja već i pun zamah reformama u Srbiji.
RSE: Kažete da Srbija treba da ostavi po strani Kosovo kao sporedno diplomatsko pitanje. Međutim, ima mišljenja da sve dok Srbija javno ne prizna da je Kosovo za nju izgubljeno, ona će biti blokirana iznutra.
Koen: Mislim da je lopta sada u dvorištu lidera kosovskih Albanaca u Prištini, ne u dvorištu Srbije. Smatram da je moguće da Srbija na kraju prizna da država Kosovo ima legitimitet i da se suštinski odrekne zahteva da je Kosovo njen deo. Međutim, kosovski lideri moraju da obezbedi puna prava i slobodu, uključujući i snažnu autonomiju za Srbe unutar Kosova, što bi olakšalo Beogradu da povuče pomenuti potez. Dakle, to nije samo problem Srbije već i lidera Kosova. Ja mislim da Boris Tadić i ostali demorkatski političari žele da to učine i imaju podršku stanovništva za to. To ne znači da će se u duhovnom i verskom smislu, ili njene istorijske svesti – Srbija odreći uverenja da je Kosovo njen deo, ali mislim da srpske elite mogu da nauče da žive sa činjenicom da postoji nezavisna država Kosovo, pod uslovom kao što sam rekao, da političari u Prištini omoguće pravo na samoopredeljenje i autonomiju tamošnjim Srbima. Dakle, reč je o dvosmernoj ulici, o stvarima koje treba da učine i Priština i Beograd uz pomoć međunarodne zajednice.
Približavanje Zagreba i Beograd ključno za Balkan
RSE: Političari u Srbiji često tvrde, kao i za vreme Miloševića, da je ona ključni faktor na prostoru bivše Jugoslavije. Međutim, činjenica je da Beograd ima problematične odnose sa skoro svim zemljama u susedstvu - takoreći nema susreta na najvišem nivou sa crnogorskim zvaničnicima. Mada se načelno zalaže za integritet BiH, Tadić je istovremeno učestvovao u predizbornoj kampanji u toj zemlji podržavajući Dodika. Bez obzira na lično približavanje Tadića i Josipovića, u odnosima Srbije i Hrvatske ima još spornih pitanja.
Koen: Sadašnji problemi u odnosima Srbije sa susedima nisu samo posledica politike Beograda. Ne želim da branim poziciju Srbije, ali odgovornost snose i ostali učesnici. Đukanović je veoma dugo na vlasti kao i animoziteti između njega i srpskih političara. Gotovo je nemoguće da Crna Gora postane istinska demokratska država sve dok on ne ode sa vlasti. Kada se to desi, nadajmo se da će novi političari i u Beogradu i Podgorici biti u stanju da normalizuju odnose. Situacija u Bosni nakon izbora u nedelju je i dalje teška i kompleksna. Očigledno će biti potrebno dosta vremena da se formira vlada u Sarajevu koja će istinski predstavljati sva tri naroda. Dodikova vlast u izvesnoj meri podseća na Miloševićev režim. Očito će potrajati dok na vlast u Republici Srpskoj dođe neki novi lider koji će doprineti normalizaciji stanja. Dakle, nije za sve probleme odgovoran Beograd. Stoga je potrebno da svi daju doprinos regionalnom približavanju i evoluciji.
RSE: Srbija je proklamovala članstvo u EU kao ključni cilj. No, na tom putu postoje prepreke, kao što su izručenje Mladića i Hadžića, kao i pitanje Kosova. Mnogi smatraju da će Beograd morati da prizna nezavisnost Kosova kao uslov za ulazak u Uniju. Tadić je pre neki dan izjavio da bi Srbija mogla da postane članica već 2015. Po mnogim procenama, pak, to se najranije može desiti za desetak godina, a neki čak smatraju da to nije moguće pre 2030! S druge strane, Rusija, koja je tradicionalni saveznik Srbije, bila je na neki način zatečena njenom odlukom da promeni rezoluciju o Kosovu i usaglasi je sa EU.
Koen: Po mom mišljenju sve više političara u Briselu uviđa da nije moguća istinska stabilnost i reforme na Balkanu bez približavanja Beograda i Zagreba. To je tačna procena, jer su odnosi Srbije i Hrvatske uvek bili presudni za procese u toj regiji. Naravno, postoje članice EU koje su rezervisane prema Srbiji, ali 27-orka bi pogrešila ako bi dozvolila tim zemljama da otežaju približavanje Srbije i njeno punopravno članstvo oko 2020. godine. Mislim da je za većinu zemalja sa tog prostora, osim možda za Kosovo, to realan datum za ulazak – svakako ne ranije. S druge strane, smatram da je 2030. godina predaleko. Naravno, sve zavisi od okolnosti. Međutim, smatram da su predsednik Tadić kao i lideri u Zagrebu odlučni u nameri da ne propuste priliku. Mislim da se kreću u dobrom pravcu. Dakle, Hrvatska će postati članica do 100. godišnjice početka Prvog svetskog rata. Ostale zemlje će ući nekoliko godina nakon 100 godišnjice završetka Prvog svetskog rata, naravno, ukoliko budu sprovodile reforme. Osim toga, evropske integracije zapadnog Balkana zavisiće i od stanja u samoj Uniji, jer se i ona suočava sa teškoćama i dilemama.
Kada je reč o Rusiji, ona se menja i i možda postane još važniji igrač na međunarodnoj sceni do kraja sledeće decenije, ali u međuvremenu njena uloga ipak nije ključna i srpska elita ne može da se oslnoi i zavisi od Moskve kada je reč o izbegavanju ispunjavanja uslova koje im postavlja Brisel.
RSE: Mnogi smatraju da se Srbija i dalje spotiče u suočavanju sa svojom prošlošću iako je izručila Hagu većinu optuženih za ratne zločine, usvojila Rezoluciju kojom je osudila zločine u Srebrenici. Da li je 10 godina nakon pada Miloševića, bez ozbira na probleme, Srbija ipak dosegla tačku sa koje nije moguće vratiti točak istorije unazad.
Koen: Mislim da je Srbija ostvarila značajan napredak u poslednih nekoliko godina. Bez obzira na usporavanja, odlaganja pa i blokadu reformi u pojedinih periodima, smatram da zamah promena, naročito danas, nagoveštava da je na dobrom putu. Naravno, nema garancija da nije moguć zastoj pa i okretanje unazad, ali nije verovatan povratak na nacionalizam iz 1990-ih, na neku varijantu retro utopija. Smatram da u Srbiji ključnu ulogu imaju trezvene snage koje su usredsređene na budućnost. Treba imati na umu i istoriju drugih zemalja. Tako su, na primer, u SAD i deceniju i po nakon završetka građanskog rata 1865. vođene žestoke rasprave o ratu. Dakle, oko 1880-ih i dalje su postojale radikalne snage u društvu. Naravno, teško je porediti okolnosti u 19 i 21 veku. No, želim da naglasim da je u složenim društvima potrebno vreme da se prevaziđu traume. U Srbiji, sa svim istorijskim teretom koji nosi, taj proces će trajati još i duže. Smatram da je Srbija ipak ostvarila veliki napredak u relativnom kratkom vremenu, bez obzira na teškoće.