Sistem paralelnih institucija i paralelenih života dvaju etniciteta već decenijama je kosovska stvarnost. Albanci su još u vreme Ibahima Rugove, u godinama Miloševićeve vlasti, razvili paralelno društvo, a sada, uoči proglašenja nezavisnosti Kosova, paralelni život i institucije učvršćuju i kosovski Srbi.
Te institucije na severu Kosova već osam godina postoje, uz finansijsku i logističku podršku Beograda, ali ovih dana, nakon osnivanja Zajednice srpskih opština Kosova I Metohije, one se oblikuju na način koji neodoljivo podseća na početke takozvane Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj.
U slučaju da zapadne zemlje priznaju nezavisno Kosovo, ta zajednica traži od Srbije da vojnici KFOR-a napuste Kosovo a da njihova mesta popune bezbednosne snage Srbije. Predsednik Marko Jakšić kaže da će se dolazak misije Evropske unije čak tretirati kao akt okupacije.
U slučaju da zapadne zemlje priznaju nezavisno Kosovo, ta zajednica traži od Srbije da vojnici KFOR-a napuste Kosovo a da njihova mesta popune bezbednosne snage Srbije. Predsednik Marko Jakšić kaže da će se dolazak misije Evropske unije čak tretirati kao akt okupacije.
“Od vlasti u Beogradu očekujemo da sa okupatorima ne potpisuju bilo kakve sporazume o pridruživanju i stabilizaciji jer bi to bio čin izdaje”.
Jakšić je najavio i izbore za Zajednicu srpskih opština i naselja Kosova. Predsednik Srbije Boris Tadić će tu ideju tek razmotriti, ali je, ipak, izrazio dozu opreza u kontekstu sigurnosti srpskih građana na Kosovu.
“Svaka odluka naših građana treba da bude u svrhu očuvanja i našeg državnog interesa, ali i interesa građana koji žive na Kosovu i Metohiji i njihove sigurnosti. O njihovoj sigurnosti moramo takođe iznad svega da razmišljamo. Znači, nije mi iznad interesa građana državni princip, kao što mi interes građana nije iznad državnog principa”.
Vuko Antonijević, zamenik ministra Srbije za Kosovo i Metohiju, smatra da će odluke Vlade Srbije povodom najavljenog proglašenja kosovske nezavisnosti sigurno imati domet na Kosovu, a što se tiče paralelnih organa na Kosovu, veruje da su Srbi i drugi nealbanci do sada tamo opstali isključivo zahvaljujući funkcionisanju srpskih institucija.
“Međunarodno vojno i civilno prisustvo nam daje sve garancije da je sposobno da zaštiti sve od bilo kakvih incidenata i sukoba. Na njima je da ispunjavaju obaveze koju su preuzeli rezolucijom 1244 ispune, a obaveze su i na kosovskim institucijama. Ako to sve ne da rezultata, međunarodne snage mogu da zatraže pomoć i da se tako ispuni ono iz rezolucije što nikada nije ispunjeno – da se deo srpskih vojnih i policijskih snaga vrati u delove Kosova gde žive Srbi i da se oni na taj način zaštite”.
Kao što su kosovski Albanci imali pravo na samoodređenje i samoorganizaciju u okviru države Srbije, to pravo moraju sada imati i kosovski Srbi, ocenjuje politkolog Jovan Komšić.
“Ako se pokazalo da život naprosto nije moguće regulisati tim tipom državne, suverene, teritorijalne vlasti i da međunarodne institucije garantuju pravo samoodređenja Albanaca, isto takvo pravo treba garantovati za Srbe na Kosovu i Metohiji, koji naprosto ne vide u institucijama eventualne buduće kosovske države garanciju sopstvenog okvira elementarnih ljudskih prava i sloboda i zadržavaju želju da se identifikuju sa institucijama države Srbije. To je moralni, vrednosni, filozofsko-pravni pristup ljudskim pravima i slobodama. U tom kontekstu mi se čini da je izlaz u jednom strpljivom demokratskom, miroljubivom pokretu koji iskazuje političke projekte i želju kako srpske, tako i albanske populacije, za odgovarajućim institucijama i njihovom prirodom”.
Bliska prošlost je današnjim ljudima od vlasti i ljudima na vlasti pokazala bar to da su novonastale države veoma ubrzano razvijale svoje vojne strukture i da su se vrlo efektivno ratosiljale preostalih neposlušnih pripadnika manjina. Druga je stvar da li će vlasti Srbije hteti toga da se sete sada dok učvršćuju i uključuju u pravni sistem Srbije institucije na severu Kosova. Ako se dogode ti već viđeni ili slični scenariji, ako se Mitrovica pretvori u balkanski Belfast, ako usledi novi egzodus preostalih kosovskih Srba, nesumnjivu odgovornost snosiće međunarodna zajednica, ali ne manja odgovornost ležaće i na Vladi Srbije.
Jovan Komšić smatra da do loših scenarija ne mora da dođe, ali da ako oni ipak počnu da se oblikuju, odgovornost neće ležati samo u političkom polju Kosova i Srbije.
“Kakve će biti konsekvence – to je sad teško prognozirati. One mogu biti I relativno održive u razlikama, a mogu biti pogubne i po Kosovo, i po Srbiju i po čitav region. Na na kraju krajeva, ja ne bih daleko pobegao ni od razmišljanja o tome da je reč o jednoj vrlo ozbiljnoj grešci u forsiranju priznavanja nezavisnosti Kosova. U tom kontekstu ne bih čitavu odgovornost za nepredvidive okolnosti koje mogu uslediti nakon priznanja Kosova sveo samo na aktere u političkom polju Kosova i Srbije. Naprosto, postoji odgovornost međunarodne zajednice”.
Dušan Janjić, predsednik Foruma etnicke odnose, ovako komentariše moguće domete rezolucije Vlade Srbije povodom nezavisnosti Kosova.
“Dometi rezolucije Vlade Srbije su takvi da stvaraju pravni i politički osnov za ono što se zove tajvanizacija problema Kosova. U suštini, Srbija tom rezolucijom ulazi u jednu novu političku fazu u kojoj moraju da se vode aktivnosti na tri nivoa: prvi nivo je blokada potpunog priznanja nezavisnosti Kosova na međunarodno-pravnom planu. Budimo realni, to je moguće samo tamo gde se odlučuje konsensusom – dakle, u OEBS-u, Savetu Evrope i u Ujedinjenim nacijama, dok Moskva podržava Srbiju. To je najkritičnija faza. Zapravo, ne zna se kada, za koju cenu i da li će uopšte Moskva podići pretnju vetom, a to znači da mi ne znamo koliko će trajati ova nova kriza. Ona može da traje tri godine, a može da traje i 100 godina”.