Dobro, to onda znači da je Koštunica gubitnik? Em nije imao kandidata iz svoje stranke, em je podržao partnera koji je neslavno prošao, em je i to neslavno bolje od onoga što bi sam mogao da stekne. Sada se realno otvara pitanje može li Demokratska stranka Srbije uopšte da preskoči cenzus na nivou Srbije, ako izađe sama na izbore?! Međutim, Koštunica – po nepodeljenom mišljenju – i sa tako minornom drži ključeve drugog kruga izbora i u stanju je da i dalje ucenjuje i levo i desno i suvereno sprovodi svoju volju kao pravi «gospodar» Srbije u ovom trenutku. Da li mu je bar malo neprijatno zbog toga? Izgleda da to pitanje u politici nije relevantno. Pravo pitanje, dakle, glasi: da li tako zamišljate gubitnika? Naravno da ne, ni u bunilu.
Važi, onda mora da je gubitnik onaj socrealistički drug/gospodin Milutin Mrkonjić, prešaltovan sa otvaranja mostova «tri dana pre roka» u sfere «visoke politike», gde se uglavnom snalazi kao slon u salonu kristalnog stakla? Naprotiv, Mrkonjićevih šest odsto – bez živog «Slobe», bez radikala, bez medija, bez koječega drugog – diglo je SPS iz kliničke smrti. A uzgred i pokazalo da to niko drugi iz narečene partije ne bi mogao da uradi.
U redu, onda je sigurno gubitnik Čedomir Jovanović? Pa, teško. Razume se da nije ni očekivao da će ući u drugi krug, ali je zato postigao rezultat bar malo bolji od svoje stranke prošle godine, i to sam, bez Čanka u Vojvodini, koji se priklonio Tadiću. U Beogradu i Novom Sadu zauzeo je treće mesto, i postao stalni glas one «najemancipovanije» Srbije, maksimalno stabilizujući i učvršćujući svoje biračko telo. Čak i za drugi krug mu ide dobro: ako pobedi Tadić, i on će u tome učestvovati, što ne može ostati bez posledica; ako pobedi Nikolić, to će, reaktivno, samo osnažiti LDP, po sistemu «na ljutu ranu ljuta trava». E, zato se u izbornoj noći točio onaj LDP-ovski šampanjac.
Kad smo već spomenuli Čanka. i on je na dobitku, jer je učinio maksimalno konstruktivan potez, koji ima i principijelnu i pragmatičnu stranu: em je na vreme stao u antiradikalski izborni front, em se preporučio kao pouzdan partner za neke buduće izbore, a slučajno su baš na proleće oni lokalni i pokrajinski.
Da ostanemo još malo u Vojvodini; na dobitku je i kandidat Ištvan Pastor: em je povratio dobar deo mađarskog biračkog tela koje se već bilo umorilo od glasanja za Savez vojvođanskih Mađara, em je potvrdio da je lider unutar tog «korpusa», ali i u samoj stranci, gde je bio u senci Jožefa Kase. Em će Tadić i njega, kao i tolike druge, morati da vrlo pažljivo sasluša, ako mu je do podrške u drugom krugu.
Pa dobro, mora da je onda gubitnik Boris Tadić? Zar nije od gotovog napravio veresiju, forsirajući predsedničke izbore usred histerične kosovske fertutme koja radikalizuje javno mnjenje, izbore za koje će sada imati ogromne muke da ih dobije? To je tačno, ali ako «preživi» ovo iskušenje i ostane u predsedničkom kabinetu, imaće mnogo veći manevarski prostor, a i Koštunica će možda morati ponekad i u ponečemu malo da «smanji doživljaj», ma koliko to običnom, izmorenom srpskom biraču sada već izgledalo kao utopija, pošto se svima čini da su se karte tako posložile da je sve promenjivo, osim što je Koštunica večan, kao Drug Tito u najboljim danima. Već sada je Tadić zapravo dokazao i biračima LDP-a, i G17, i «izvornog» DSS-a da mogu da ga ne vole, ali da ne mogu da ga zaobiđu kad prigusti. A to nije mali politički kapital – vešti su se samo na tome održavali decenijama na vrhu. A tek dobivši izbore, Tadić će biti u situaciji da kroji nova pravila igre, a ako se nekome to ne dopada – neka izvoli na vanredne parlamentarne izbore. Pa da vidimo šta ono bi oko cenzusa? Ili neka ide s radikalima, ako sme. Samo, onda bi mu uskoro i SPS izgledao kao stranački gigant.
Ako ćemo terati šegu, i izborna se sitnurija ovajdila: Milanka Karić je slobodno ušla u zemlju, i verovatno će moći slobodno i da izađe, što je sreća kakva ne pripada svim Karićima; Marjan Rističević je ponovo živopisno dokazao da nema pravog veselja bez seljaka-veseljaka, a za Jugoslava Dobričanina sada znaju i ljudi izvan njegovog komšiluka.
Da nisam nekoga zaboravio? Ah, da, Tomislav Nikolić! Zašto jedino njega nisam ubrojao među dobitnike? Zanimljiv je to slučaj. On, reklo bi se, samo ćuti i smeška se. Od svega što se može dobiti, on se sve ozbiljnije i ubedljivije namerio da dobije – izbore. Ove druge, kolateralne dobitke nesebično će prepustiti drugima.
A Srbija, šta će ona da dobije? Pa ništa, samo po zasluzi...