RSE: Za vas je, kod države Srbije, protežirao Komitet za zaštitu ljudskih prava UN-a još 2005. godine. UN su stale uz vas. Zbog čega?
BODROŽIĆ: Još 2005. godine Komitet UN-a za ljudska prava je doneo preporuku kojom se, na neki način, nalaže državi Srbiji da poništi presudu protiv mene po tužbi nekadašnjeg visokog funkcionera SPS-a i direktora ovdašnje fabrike Toza Marković. Ta presuda za uvredu i klevetu je ocenjena kao kršenje mojih ljudskih prava. Izgubio sam na svim instancama u Srbiji. Sve pravne lekove smo, moji pravni zastupnici iz Yukoma i ja, iskoristili u našoj zemlji. U to vreme, 2002. godine, za ovakve slučajeve nije bio nadležan Sud u Strazburu, pa smo se žalili Komitetu za ljudska prava UN-a. Nakon malo više od dve godine stigla je ta preporuka koja, na žalost, do dana današnjeg nije sprovedena u delo jer po navodima, i sada aktuelnog ministra pravde, to je legitimna odluka, ali vlast ne zna kako da je pretvori u legalnu. Još uvek nema dobre volje da se taj slučaj konačno reši. Država Srbija bi trebala da ukine tu presudu i da me obešteti.
RSE: Ukupno je bilo nekih devet presuda?
BODROŽIĆ: Bilo ih je i po drugim slučajevima, nešto zbog mojih tekstova, nešto zbog komandne odgovornosti u novinama kao glavnog urednika. Kao glavni i odgovorni urednik odgovaram pred sudom za greške, namerne ili slučajne ili zbog toga ako se neko nađe uvređen zbog teksta u novinama, tako da je bilo raznih tužbi i raznih presuda, uglavnom osuđujućih.
RSE: Bili ste dugo u Građanskom savezu Srbije. Da li vam je žao što ga više nema?
BODROŽIĆ: Kako da ne. To je stranka s kojom smo svih ovih godina živeli i koja je, u ono vreme devedesetih, jedina, jasno i nedvosmisleno, bila i protiv rata i protiv svog onog užasa koji se dešavao na Balkanu. Nekako se ta misija završila. Pojavila se partija LDP, nama bliska, koja te ideje na mnogo energičniji način sprovodi u delo i prezentuje građanima Srbije. Mi smo se na neki način umorili nakon svih tih godina, došlo je i do nekih rascepa u stranci. Neki ljudi su mislili da je bolje da se stranka utopi u DS-u, neki su misli da treba da priđemo LDP-u, neki i danas misle da smo trebali opstati i dalje, ali većina je odlučila da se priključimo LDP-u, mada je dosta članova prešlo u DS. Sada ostaju samo lepa sećanja.
RSE: Sada ste u glavnom odboru LDP-a?
BODROŽIĆ: Nakon kolektivnog pristupanja sam član glavnog odbora LDP-a.
RSE: Kakve rezultate očekujete na izborima, s obzirom da se Čeda Jovanović kandidovao za predsednika Srbije?
BODROŽIĆ: Očekujem da građanska Srbija ponovo izađe na biralište i da se potvrdi, u nešto većem broju, onaj rezultat sa parlamentarnih izbora. Verujem da će taj procent biti veći i da će se pokazati da građanska opcija ne želi da se miri sa postojećim stanjem, da ne želi da ćuti pred obnovom Miloševićevog poretka i sistema, da će ta opcija postići dobar rezultat i da će prerasti u jednu još veću snagu.
RSE: Na parlamentarnim izborima oko 200 hiljada ljudi, uglavnom mlađih, glasalo je za tu opciju. Mislite li da će sada više ljudi da glasa za Čedu Jovanovića?
BODROŽIĆ: Iskreno se nadam da hoće, jer je veliki broj birača u to doba bio u nedoumici, plašeći se da ne baci svoj glas, da koalicija LDP-a, GS-a i Lige ostane ispod cenzusa. Mislim da su se za ovo vreme građani uverili da je to ozbiljna politička snaga i da glas za tu opciju nije bačen glas, već da je to jedaglas među stotinama hiljada glasova onih koji žele drugačiju Srbiju.
RSE: Kakvo je raspoloženje u Kikindi? Kao glavni i odgovorni urednik Kikindskih novina sigurno znate šta ljudi govore, kakva je atmosfera, obzirom da od prošlih izbora radikali vladaju Kikindom.
U Kikindi je, kao i svuda, prilično apatično i ne oseća se baš toliko ta predizborna atmosfera. Sada je malo drugačije, zbog toga što su radikali na vlasti, pa je ta opoziciona scena malo aktivnija. Dok čovek ne dotakne dno, ne padne, ne misli o nekim stvarima. Sada, dok su radikali na vlasti, mnoge stranke iz demokratskog korpusa su mnogo ozbiljnije prionule poslu i mnogo ozbiljnije se pripremaju za izbore, nego što je bio slučaj 2004. godine, kada je zbog svađa stranaka iz demokratske opcije, zbog rasutih glasova, dopušteno radikalima da sa 35 posto glasova osvoje apsolutnu vlast u Kikindi. Sada, nakon tri godine, svi osećamo kolika je bila greška tih stranaka. Mada nisam pristalica parole - što gore, to bolje - na neki način se zbog toga ipak pročistila demokratska scena. Neki ljudi su bili već isluženi, nisu shvatili šta bi trebali da rade kao partijski funkcioneri da bi ova zemlja krenula ka nekim lepšim vremenima, da postane uređenija i bolja. Sada su neki novi, mlađi ljudi, skoro u svim partijama. Očekujem da će na budućim lokalnim izborima doći do smene vlasti.
BODROŽIĆ:
RSE: Više puta sam čula od ljudi da iz očaja kažu da žele da pobede Radikali.
BODROŽIĆ: Ne želim da ponovno doživljavamo isto ono što smo doživeli tokom devedesetih. Mislim da sve te slatkorečive parole i mekša kampanja radikala mogu da zavaraju. I ovde u Kikindi se to vidi. Oni su u kampanji 2004. godine, pred lokalne izbore, govorili samo o socijali, o brizi za siromašne i nezaposlene, ali kada su došli na vlast, počeli su da sprovode svoju politiku, desničarsko nacionalističku politiku, koja je i do tada bila prepoznatljiva i to se oseti na svakom koraku.
RSE: Da li su nešto konkretno učinili? Da li su napravili neku deponiju ili kolektor?
BODROŽIĆ: Na njihovu sreću, oni sada baštine sve ono što je dogovoreno 2000. godine. Sada radikalska vlast ima skoro pet puta veći opštinski budžet od njihovih prethodnika. Decentralizacija im je donela mnogo više para u opštinskoj kasi, sa kojom oni raspolažu i mogu mnogo više da urade. Ostvarili su mnoge projekte koje je započela prošla vlast u saradnji sa Evropskom agencijom za rekonstrukciju i drugim donatorima iz sveta. Ti ljudi nisu želeli da se povuku iz tih projekata, jer su to radili za građane opštine Kikinda. Nisu hteli zbog radikalske vlasti da stanu sa tim projektima. To je na neki način i normalno. Oni su na svoj konto pribiležili neke stvari za koje su najmanje zaslužni. Sada su na vlasti pa imaju prilike da se slikaju i da se hvale takvim projektima, kao što je izgradnja stanova za izbeglice ili ratne-vojne invalide, ili izgradnja nekih puteva po opštini i regionu, koji su građeni parama republike, pokrajine i Evrope.
RSE: Ima li Kikinda dosta izbeglica?
BODROŽIĆ: Ovo je kraj u koji se nakon I i II svetskog rata doselilo dosta ljudi iz Bosne i Hrvatske, tako da je tokom ratova devedesetih došlo i dosta njihovih rođaka. Ostali su tu da žive i sada su građani naše opštine.
RSE: Kikinda je grad sa tradicijom. Kako tumačite to što vlada Srbije nije donela odluku da Kikinda dobije status grada?
Očigledno da ne ispunjavamo prvu normu, a to je da opština mora da ima više od sto hiljada stanovnika da postane grad, mada ima opština koje imaju nešto manje od 100 hiljada stanovnika, a proglašeni su gradovima. Kikinda poslednjih 20 godina beleži veliki manjak stanovništva. Od nekih 52 hiljade, koliko je bilo stanovnika u Kikindi 1981. godine, danas u samom gradu ima oko 42 hiljade, s tim što morate da uzmete u obzir da je nekoliko hiljada ljudi došlo u Kikindu kao izbeglice i tu ostalo da živi. Bela kuga je ovde veoma izražena i grad, na žalost, polako umire. Mladi ljudi ne ostaju u Kikindi. Ko god ode da studira u Novi Sad ili Beograd, uglavnom tamo i ostaje, pošto ovde više ne postoji velika privreda, koja je postojala tokom osamdesetih. Ti veliki sistemi su, tokom sankcija, uglavnom svi propali i moguća perspektiva za mlade ljude se ovde ugasila. Sada je Kikinda, ne samo zahvaljujući radikalima, već opštoj tužnoj slici, postala više varoš nego grad. Opština sada ima manje od 70 hiljada stanovnika i bilo je teško naći neki razlog da Kikinda postane grad. Uz to, nije bilo nikoga da lobira. Očigledno je da je Demokratska stranka Srbije lobirala i za neke manje opštine da dobiju status grada. Kikinda ima samo jednog narodnog poslanika u Skupštini Srbije, i to radikala, koji se, po toj tački dnevnog reda, nije ni javio za reč. Ostali smo na nivou opštine. Verujem da će jednog dana Kikinda opet zaslužiti taj status, ne samo formalno, nego zaista, da ponovo postane grad. Nekada je ovo bio stvarno bogat i napredan grad. Poslednje dve decenije preživljava teške trenutke. Ovo je samo rezultat svega toga.
BODROŽIĆ:
RSE: Radikala ima još u nekim opštinama Vojvodine, što bi se najmanje očekivalo, obzirom da u celoj Vojvodini postoji jedna građanska tradicija.
BODROŽIĆ: To je rezultat višenacionalne sredine. Očigledno da se devedesete i dalje osećaju, to neko nepoverenje među nacijama i dalje postoji, i ljudi se okupljaju oko svojih nacionalnih stranaka. Toga ima u manjoj meri kako godine prolaze. S druge strane, od nacionalističkih stranaka, ovde imamo samo radikale. U Srbiji imate manji procent radikala, ali danas, kada pogledate kakva je politika Nove Srbije i DSS-a, vidite da oni ne zaostaju za njima u nacionalističkoj retorici. Tako ispada da mi imamo oko 30 posto radikala, dok u Srbiji takvih stranaka ima više.
RSE: Smeta li vam narodnjački stil u politici?
BODROŽIĆ: Kako da ne. Nadao sam se da će biti prevaziđena takva politika, da će ostati u devedesetim i da ćemo, ako ćemo s nekim imati problema, onda sa radikalskom opcijom. U nekim slučajevima su čak i radikali uljudniji od DSS-a ili funkcionera Nove Srbije, što je žalosno po stranke koje su izvele revoluciju 2000. godine i smenile Miloševićev režim.
RSE: Po prvi put se jedan predstavnik mađarske manjine, gospodin Pastor, kandiduje za predsednika Srbije. Mislite li da bi to njegovo kandidovanje moglo da oduzme glasove Tadiću ili Jovanoviću?
BODROŽIĆ: Mislim da je to hvatanje za slamku spasa, tih partija koje okupljaju vojvođanske Mađare. Oni su tokom devedesetih imali velikih broj glasača, što je bilo i normalno, jer je Miloševićeva politika terala Vojvođane da glasaju za njihove nacionalne partije. Kako je vreme prolazilo i kako se situacija u Srbiji normalizovala, tako su, naročito gradski Mađari, sve više glasali za građanske partije, na poslednjim izborima za LDP i Ligu socijaldemokrata. Savez vojvođanskih Mađara je na prošlim izborima po prvi put doživeo poraz i to u čisto mađarskim opštinama na severu Vojvodine. Očigledno je da se tim zbirom glasova želi, na neki način, okupiti sve što se može u ovom trenutku i trgovati pred buduće lokalne i pokrajinske izbore. Koliko će se tih glasača vratiti Savezu vojvođanskih Mađara, svim tim manjim partijama koje okupljaju vojvođanske Mađare, to je pitanje. Mislim da će veći deo onih koji su glasali za DS, LDP ili Ligu, i dalje to raditi, ali ukoliko se ova nacionalistička retorika, koju u poslednje vreme forsira Vojislav Koštunica, nastavi, može ponovo izazvati to da se vojvođanski Mađari okupe oko svoje nacionalne stranke. Ali, ako se i dalje bude popravljalo stanje u zemlji, mislim da te će te nacionalne stranke imati sve manje i manje glasova.
RSE: Kikindske novine svakoga dana imaju po jednu stranu u Novosadskom dnevniku, a petkom i ceo broj. Novinarsko udruženje se žali da ima pritisaka na medije. Da li i vi to osećate?
BODROŽIĆ: Pritisaka u zemljama kao što je naša još uvek ima, jer ljudi još uvek nisu spremni na to da su javne ličnosti, pre svega, političari i privrednici. Još uvek postoji negativni odnos prema novinarima koji ne žele da budu propagandisti, već koji žele da istražuju i da pišu o svemu onome što se dešava u gradu ili šire. Pritiska na žalost i dalje ima, ali je daleko manji nego što je bio tokom devedesetih. Ono što sada najviše pritiska našu profesiju, kao i sve građane, je nemaština. Prilično su loše plate, koliko znam, u svim medijskim kućama u Vojvodini, čast izuzecima, tako da taj nepovoljni ekonomski položaj tera novinare da budu poslušnici, a ne istraživači, i svi gledaju da se nekako dočepaju javnih firmi ili nekih lakših poslova, ne bi li lakše došli do dinara. Fizičkog pritiska, koji je postojao tokom devedesetih, više, na sreću, nema.