Srbija novog veka trebalo je da bude nešto drugo, makar utoliko što je bilo jasno čemu teži (ako već ne i kako će i kada tamo dospeti): Evropskoj uniji i atlantskom savezništvu, sa svim onim što uz to neizostavno ide, u politici, ekonomiji i čemu god već. Oko toga je postojalo nešto-kao-konsenzus svih bezbrojnih frakcija »petooktobarske« političke elite, što će reći da su izvan tog »konsenzualnog fronta« ostali samo radikali i socijalisti, kao poslovični »ostaci mrskog nenarodnog poretka«.
Osam godina kasnije, gle, kao da prisustvujemo promeni kursa, rikvercu ili pak zaokretu, mada se formalno ništa nije promenilo. No, ono što već poduže, ali poslednjih dana i nedelja osobito intenzivno i nedvosmisleno, rade premijer Koštunica i njegova politička svita, nije drugo nego prepozicioniranje Srbije, njeno demonstrativno okretanje leđa Evropskoj uniji – o NATO-u već i da se ne govori – i okretanje lica... čemu, zapravo? Putinovoj Rusiji? U redu, ali šta to tačno znači? Rusija jeste velika i važna zemlja (tek manjim delom evropska), ali ona je ipak samo država: nije valjda da neko ozbiljno misli da usidri Srbiju kao »guberniju« unutar nje?! I ovlašno navođenje razloga zašto je to em loše za Srbiju em bizarno i do sumanutosti neostvarivo moglo bi ispuniti prostor nekoliko ovakvih rubrika. A i pomalo bi – svojom suvišnošću, naime - bilo uvredljivo za inteligenciju i upućenost čitalaca, tretiranih kao da su se juče rodili.
Popularna je teorija kako Koštunica izvodi sav ovaj manevar sa »durenjem« na Evropsku uniju koja, eto, neće baš njega da konsultuje oko toga šta bi trebala (i smela) da preduzme na i oko Kosova, zarad predizbornih razloga: nemajući sopstvenog uverljivog kandidata – čak ni njegov koalicioni sabrat Velimir Ilić ne spada među takve, pošto je u svojstvu neposredno izabranog predsednika Srbije zamisliv samo u satiričkim novinskim rubrikama i TV skečevima – Koštunica nastoji da ucenjuje i drži u šaci jednog konkurenta (Tadića) i da se preporučuje drugom (Nikoliću) za moguću saradnju u narednom periodu, a na zajedničkoj antievropskoj i »kosovobraniteljskoj« platformi. Sve to nije daleko od istine, ali teško da se Koštuničine namere iscrpljuju u ovom dnevnopolitičkom antišambriranju: pre bi se reklo da je najnepopularniji premijer u istoriji demokratske Srbije (ovo po rezultatima parlamentarnih izbora, a i aktuelnim rejtinzima) rešio da Srbiji nametne svoju (zlo)volju, pa ako je Srbija preživi i nadživi – dobro, ako pak ne – bar je junački pala u odbrani svog suvereniteta i integriteta...
Onaj drugi, decidnije »proevropski« deo vladajuće koalicije (Demokratska stranka i G 17) sa zadivljujuće »budističkom« mirnoćom prima Koštuničine udarce ispod stola, sve govoreći »nije mi ništa«, opremljen basterkitonovskom flegmatičnom maskom na licu. Koliko će to, međutim, tako još moći da traje? Reklo bi se da je ovo Veliko Obuzdavanje iz dana u dan sve bliže tome da se pretvori u erupciju političkog gneva. Pa dobro, možda Koštunica baš to i hoće, kao izgovor za raskid koalicije i posao sa radikalima, pa mu ne treba priuštiti to zadovoljstvo? Da, možda je tome baš tako. Ali, ima li mazohističko trpljenje sistematskog guranja Srbije na stranputicu i njenog namernog saplitanja na kakvom-takvom »evropskom putu« (a još i na januarskoj poledici...), a sve zarad sopstvene pizme, uopšte još nekakvu suvislo definisanu granicu? Naravno, predsednički izbori su na pragu, što pre svega Tadićevim demokratama vezuje ruke, jer birači uvek loše reaguju na one koji uleću u odviše otvoren politički konflikt, čak i onda kada je on zapravo neizbežan, u neku ruku i poželjan, jer je bolji od truljenja u limbu političkog »dvovlašća« u kojem svako vuče na svoju stranu, a Srbija šlajfuje u mestu. No, velim, čovek prosto ima dojam da im je sve teže suzdržavati se, kao da bi na lakat podviknuli, kao da im se krupne graške znoja slivaju s čela dok se neubedljivo smeškaju i puštaju optimističke zvukove, poput »žrtvovanog« vicepremijera Đelića, koji – valjda bodreći sebe – kao trijumfalno maše olovkom kojom će potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU. To jest, potpisaće ga, osim ako neće; a ako ga i potpiše, iz DSS-a već poručuju da to ne vredi ništa ako ga Skupština ne verifikuje. A Skupština ga ne može verifikovati bez DSS-a i Nove Srbije, jer bez njih nema skupštinske većine. A oni ga ne nameravaju verifikovati, osim ako Evropska unija ne odustane od svoje politike, i zameni je Koštuničinom. A verovatnoća da se to dogodi jednaka je mogućnosti da premijerov partijski drug Bora Čorba zaigra u dresu londonskog »Arsenala«. Mislim, dakako, na pravi klupski dres, ne na onaj kupljen na pijaci...
I tako smo opet na početku: uporan u isterivanju svog nauma, u sprovođenju svoje fiks-ideje, apsolutno neosetljiv na osam miliona »kolateralnih žrtava« svoje kosovske opsesije, premijer je ne samo svoje političke partnere, nego i celu Srbiju uzeo za taoca, pa sada postavlja uslove Evropskoj uniji: ako učinite to i to, oslobodiću je; ako nećete, ne dam vam je, a vi vidite šta ćete bez nje.
Ako ovo zvuči pomalo vickasto, to je samo zato što bi jedina realna alternativa tome bila da zvuči morbidno. Jer, tužna je istina da Srbija ponovo ima Veliki Problem, baš kao i devedesetih, i da je i ovaj problem proizvela sama. Što će reći da će sama morati i da ga razreši. Ili da »uživa« u njemu, pa ko duže izdrži.