Dolazi sezona zimskih praznika, što globalnih što lokalnih, ali ove zime politička klasa slabo ima vremena za praznovanje, pošto joj valja na izborima – a možda i još nekako? - osvajati ili čuvati vlast, sve praveći se da čuva nešto drugo, uglavnom Kosovo (to je nekako i najlakše čuvati, pošto tu nema šta konkretno da se radi, dovoljno je povremeno se teatralno probusati u prsa junačka). Pa tako ni za novogodišnje i božićne blagdane mira neće biti, nego će svi pretendenti na presto nasrtati jedni na druge, naoružani mačetama od Teških Reči, istovremeno zavodeći publiku, sa navučenim maskama jaganjaca Božijih.
Gledano sa strane, Srbija se verovatno doima kao nekakva nerazgovetna gužva u pretis-loncu, dobro poklopljenom odozgo. Unutra je, dakle, proključalo, komešaju se »sastojci«, ali ne mogu napolje, nego im ostaje boriti se jedni s drugima za primat, za spas, u okolnostima koje ne daju baš mnogo nade. Ali, šta zapravo znače najnovije turbulencije na srpskoj političkoj sceni, i koliko su uistinu teške, a koliko je sve to blef?
I u manje živopisnim zemljama od ove, predizborno vreme nije baš mera za racionalnost i konstruktivnost; utoliko je besmislenije to očekivati u Srbiji. Nevolja je u tome što su ovde u igri i malo važnije i trajnije stvari od pitanja kako će se zvati predsednik Srbije, i hoće li Vlada izgledati ovako ili onako, sa dominacijom žute, plave, zelene ili crvene stranačke boje.
Kosovo grabi ka nekoj formi nezavisnosti, i teško je zamisliti da bi taj proces mogao krenuti u rikverc; Srbija na to nema odgovor koji bi istovremeno bio i suvisao, i efikasan, i još i prihvatljiv »tihoj većini«, godinama već snažno propagandno učvršćivanoj u uverenju da ni Sunce neće izaći nad Srbijom ako Kosovo stekne nezavisnost. Uz to, razume se, ide i uverenje da s onim delovima planete Zemlje koji se odvaže da priznaju tu nezavisnost ne treba održavati nikakve intimne političko-diplomatsko-ekonomske odnose. To bi možda još i bilo podnošljivo da to nisu mahom baš one zemlje koje su Srbiji najpotrebnije, jer od njih zavisi stvarna i institucionalna reintegracija Srbije u matični kontinent, koji je dugo zapostavljala plutajući kosmičkim prostranstvima Iluzija. I eto, taman pomisliš kako je s takvim mesečarenjem, hvala bogu, ipak zauvek gotovo – jer, nisu li glavni mesečari što u grobu što u zatvoru? – kad eto ti novih zaumnih čudesa. Koštuničin DSS ozvaničio je svoju »platformu« u kojoj se veli da će Srbija nastaviti ka evrointegracijama samo »cela« (to jest, sa Kosovom), a ako joj ga »oduzmu« onda vala neće – nego će se okrenuti Varšavskom paktu, Komonveltu, Antanti, Svetoj Alijansi, Organizaciji afričkog jedinstva, šta li?! Pa, i ta bi se bizarnost možda mogla nekako svariti, ali DSS sada uslovljava podršku predsedičkom kandidatu i starijem koalicionom partneru Borisu Tadiću time što bi i Demokratska stranka imala pristati na »antievropski« kurs DSS-a kao na zajedničku politiku vladanja. Samo, kada bi Tadićeva stranka to uradila, mogla bi mirne duše da se samoraspusti: bez »evrointegracija« kao središnje tačke svog narativa, DS zapravo ni ne postoji, jer ostaje bez okosnice svog političkog identiteta. Doduše, istovremeno bi i DSS mogao da se samoukine, pa da se svi lepo priključe radikalima, jer ionako nema »boljeg« i »čistijeg« političkog antievropejstva u Srbiji od onog radikalskog; zašto bi, zaboga, neko glasao za bledu kopiju toga istog, kad mu je na raspolaganju original?
No, nije najstrašnije što DSS ovime uslovljava svoju podršku na predsedničkim izborima – opasnije je što njome počinje da uslovljava i opstanak vladajuće koalicije. Pošto DS na to ne može da pristane ako neće u kolektivni politički suicid, i pošto u DSS-u to sigurno dobro znaju, ovakve uslove ne može se čitati drugačije nego kao otvoreno koketiranje sa radikalima, sa kojima bi DSS mogao brzo sastaviti novu Vladu, pa da zajedno bogoradaju zarad »petnaest odsto teritorije« i ljutito mašu pesnicama u pravcu Neverničke Jevrope. Ovako gledano, stvar izgleda šaljivo, ali iznutra baš i nije: Srbija kao da se ponovo približava – i to svesno, promišljeno, namerno! – samom rubu ambisa, odsakle namerava da demonstrativno napravi Korak Napred. I niko tim ljudima koji vladaju ovom zemljom ne može objasniti da su politika i državništvo nešto više, složenije i iznad svega odgovornije od teatralnih gestova, od kičerajske patetike umišljenih »protagonista istorije« iz beogradskih salona.
Biće ovih dana još svakojakog predizbornog pregovaranja, licitiranja i domunđavanja, ali kako se god pogleda, sigurno je da Srbija ulazi u 2008. sa preteškim kamenom oko vrata, onim kosovskim; taj je kamen, dakako, simbolički, jer je »stvarno« Kosovo ionako odavno već na nekoj drugoj adresi. Ali to simboličko Kosovo moglo bi, po ko zna koji put u poslednjih četvrt veka, da posluži kao pogodan kvazirazlog, kao opravdanje i izgovor onima koji bi cinično da se poigraju i sa geografijom i sa istorijom, i da Srbiju nekako usmere u pravcu poluvirtuelnog »kremaljskog komonvelta«. E, zato njima treba Kosovo, ne ni da uistinu bude u Srbiji – jer ne znaju šta bi s njim – niti da se od nje i zvanično odvoji, nego da se nekako zaglavu ovde u limbu, u nekakvom Večnom Provizorijumu, jer on prirodno proizvodi napetost i produbljuje »blagotvorno« stanje večne ugroženosti, a upravo tada i upravo na tome najlepše parazitiraju parapatriotski demagozi i štetočine.
Ima li proevropski pol srpske politike snage, volje i umeća da se otrgne ovoj »lošoj beskonačnosti«? Ima, ako se ne boji; nema, ako bude u strepnji i grču »šta će reći ovi drugi«. Neka kažu šta hoće, dosta su bogme i govorili, ko god ih još sluša čini to na svoju štetu, na štetu svoje dece, na štetu svoje zemlje, napokon.