Akademska zajednica u Bosni i Hercegovini nezadovoljna je Okvirnim zakonom o visokom obrazovanju. Zakon nije riješio ključne probleme visokog obrazovanja, niti donio evropske standarde.
Polovinom juna 2007. Parlament BiH donio je Okvirni zakon o visokom obrazovanju kojim BiH prihvata evropske strateške ciljeve u oblasti visokog obrazovanja iz Deklaracije evropskih ministara u Bolonji. Poslanici kažu kako je dobro što je BiH nakon deset godina, koliko je trajala rasprava u Parlamentu o njegovom usvajanju, dobila zakon. Poslanik u državnom parlamentu Husein Nanić:
„Svakako on je nedovoljan, ima određenih detalja u njemu koji bi mogli popraviti stanje. Međutim, polazeći od činjenice i realnog stanja da samo deset godina pokušavali donijeti zakon na nivou BiH i ipak je on donesen. Dovoljno ima mehanizama da on bude proveden na području cijele BiH - i posebno ističe formiranje novih institucija koje su predviđene da se formiraju u toku šest mjeseci. Znači, sa februarom bi trebalo da budu formirani centar za informacije i priznanja i određena agencija koja bi uzela one poslove koji su potrebni da bi se stvorili jedinstveni kriteriji na području cijele BiH.“
Poslanik Branko Dokić:
„Zakon o visokom obrazovanju, Okvirni, koji nam je bio potreban, bez obzira kakav je, on je definisao standarde koji su obavezni za sve. RS te standarde je dobro ugradila i zato ima dobar Zakon o visokom obrazovanju. To isto moraju da urade i u kantonima.“
I dok poslanici tvrde da je Okvirni zakon dobar, akademska zajednica je njime nezadovoljna. Profesorica Prirodno - matematičkog fakulteta u Sarajevu Lamija Tanović objašnjava i zašto:
„Mi smo od tog državnog zakona očekivali nekoliko stvari - nijedna se nije ispunila. Očekivali smo rješenje finansiranja jer naše visoko obrazovanje nije dobro finansirano, odnosno vrlo je različito finansirano, pa imate univerzitete sa 300 KM po studentu po godini i one koji imaju pet puta toliko, a kreditacija će ponovo da se vrši po kantonima, Distrikt Brčko, RS posebno itd.“
Okvirni zakon o visokom obrazovanju ne tretira i broj fakulteta u zemlji. Tako se dešava da je u Bosni i Hercegovini otvoreno 120 zvaničnih fakulteta koji se finansiraju iz budžeta, a politika je napravila da je skoro svaki veći grad i univerzitetski centar. Ministar prosvjete i kulture u Republici Srpskoj Anton Kasipović ističe da i nije veliki problem što BiH ima toliki broj fakulteta, već da je problem u njihovom kvalitetu:
„Nije uopšte lako i jednostavno reducirati studijske programe. Konkretni primjeri: u RS-u mi pokušavamo integrirati naša dva javna univerziteta. To je težak posao. Znate, ja sam dekan, vi ste profesor na tom fakultetu, ja ne želim vas penzionisati, ne želim umanjiti vaš broj časova i zbog toga ću radije zadržati predmet koji možda nikom ne treba.“
Nakon završene srednje škole samo 15 posto mladih se upisuje na fakultete u BiH, što je mali procenat s obzirom na činjenicu da se 90 posto njihovih vršnjaka u drugim evropskim zemljama odlučuje za studij. Mladi u BiH su i dezorijentisani jer upisuju fakultete, a da uopšte ne razmišljaju da li će nakon njihovog završavanja moći naći i posao u struci:
„Ja mislim da je veliki broj studenata, na pojedinim fakultetima posebno - recimo, ekonomija, pravo itd., i da se ne prati neka stručna struktura i da se zadovolje i ostale grane u našoj privredi. Mislim da ne postoji plan na niovu države, da je to veliki problem i do sada zaista ispada da se ljudi školuju za biroe, a ne za radna mjesta.“
„Nije bitno to što nas ima, bitno je završiti samo.“
Na biroima za zapošljavanje u Federaciji se nalazi 7.500 osoba sa završenim fakultetom, od čega je najviše onih sa diplomom pravnog i ekonomskog fakulteta. Stoga se i nameće pitanje kakva je saradnja fakulteta i zavoda za zapošljavanje, o čemu govori direktor Federalnog zavoda za zapošljavanje Miralem Šarić:
„Dosadašnja suradnja je otprilike na informisanju, međusobnom informisanju, ono što traže fakulteti kad su u pitanju službe zapošljavanja. Mi dostavljamo te informacije, prezentujemo u javnosti i mislim da je to sasvim dovoljno kad su u pitanju službe zapošljavanja. Međutim, kad je u pitanju veća suradnja, ona bi trebala biti upravo u jednom trokutu - škole, službe zapošljavanja i privredni subjekti. Mislim da bismo tada imali daleko bolje rezultate.“