Iako mnogi tvrde da je primena Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, u Srbiji bolja nego u zemljama regiona, poverenik za informacije od javnog značaja, Rodoljub Šabić, za RSE, tvrdi suprotno:
"Tvrdim da, bez obzira na ta priznanja koja dobija Srbija i procene stranih monitora da to ide kvalitetno u odnosu na okruženje, nemamo razloga da budemo zadovoljni jer još uvek postoji jako mnogo problema."
Upravo zbog toga, nekoliko međunarodnih organizacija, u sklopu različitih projekata, već duže vreme pokušavaju da javnost upoznaju sa načinima i mogućnostima primene Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Jedna od tih organizacija je i misija OEBS-a u Srbiji. Oni smatraju da je najveći problem u vezi sa primenom ovog zakona taj što još uvek nije obezbeđeno prinudno izvršenje zakona i što ne postoje mehanizmi nadzora nad primenom tog zakona. Šefica Odeljenja za medije Misije OEBS-a Dragana Nikolić-Solomon, kaže za RSE, da je posebno zabrinjavajuće to što ni Vlada Srbije nije u stanju da obezbedi i garantuje da će Zakon o dostupnosti informacija biti poštovan, a svako onaj ko bude radio suprotno zakonu kažnjen:
"Ovo je jedan veoma važan zakon. On obezbeđuje ne samo transparentnost vlasti, koja je nama preko potrebna, već i komunikaciju građana i vlasti. Ona podiže nivo svesti građana da on može da učini nešto, da može da dođe do činjenice koja je neophodna za njegov posao ili rad. Mislim da vodi ka jednom aktiviranju građana, jer samo njihov pritisak i pritisak novinara može dovesti do toga da se određene stvari, koje pokušavaju da zataškaju, otvore. Postoji interes svake vlasti u svetu da nešto sakrije od javnosti, naročito ako je ta činjenica neprijatna za tu vlast, ali, isto tako, postoji i interes javnosti da se to obelodani."
Rodoljub Šabić kaže da se građani i mediji interesuju za vrlo različite stvari:
"Interesovanje postoji za sve oblasti života ali lavovski deo je vezan upravo za informacije koje, da tako kažem, smrde, izazivaju sumnju, na korupciju – novac, javne nabavke, privatizacije, raspolaganje fondovima. To pokazuje da građani i novinari dobro prepoznaju antikorupcijski potencijal ovog zakona."
Stručnjaci ističu da je veliki problem i to što je nadzor nad primenom ovog zakona poveren Ministarstvu kulture koje nije imalo elementarne resurse da se tim poslom bavi. Pomoćnik ministra kulture Dragan Janjić, kaže za RSE, da je za efikasnu primenu ovog zakona nužno da se nadzor nad tim zakonom izmesti u neko drugo ministarstvo:
"Zato mislimo da je pravo rešenje da se primena ovog zakona izmesti u neko drugo ministarstvo ili neku drugu službu koja već raspolaže i inspekcijom i odgovarajućim iskustvom. Bilo bi, smatramo, pogrešno da se u Ministarstvu kulture gradi nova struktura, koja bi bila nadležna za primenu ovog zakona, zato što bi to bilo nepotrebno trošenje novca. Inače, zakon se ne tiče samo medija, samo delimično se tiče medija – to je pravo građana na dostupnost informacijama."
Prema rečima Rodoljuba Šabića iz službe poverenika poslato je oko 1.300 rešenja za kršenje zakona, ali ta rešenja, kako kaže Dragan Janjić, zastare jer na njihovom rešavanju u Ministarstvu kulture radi samo jedan čovek:
"U ministarstvu postoji sistematizacijom određeno samo jedno radno mesto - nemamo više novca, ne raspolažemo sa više novca iz budžeta kako bismo napravili odgovarajuću službu koja bi radila taj posao."
Rodoljub Šabić kaže da u službi poverenika postoji oko 200 predmeta u kojima je Vlada Srbije bila dužna da obezbedi izvršenje rešenja poverenika, ali da to nije učinila ni u jednom slučaju. On ističe da se gotovo polovina tih predmeta odnosi na rad republičkih organa:
"Kada to poredite sa 4.000 predmeta u službi poverenika ne izgleda dramatično, ali ako biste ušli u strukturu tih nerealizovanih zahteva suočili biste se sa tim da neki imaju ozbiljnu specifičnu težinu. Druga stvar je principijelna, nije reč o broju. Ova zemlja je valjda donela zakon da bi građani, novinari i mediji imali prava da znaju na čemu sve radi vlast – ako je ozbiljna mora obezbediti funkcionisanje tog modela. Dakle, nije u pitanju izvršavanje odluka poverenika Šabića već izvršavanje odluka nadležnog državnog organa, ko god da je, i odgovorna vlast treba to da obezbedi."
Međutim, ako se i dogodi da neko na osnovu kršenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i bude kažnjen, ta kazna je, kaže Šabić, gotovo simbolična i kreće se u rasponu od 5.000 do 50.000 dinara, ili između 65 i 650 evra.