Gošća Press kluba je ministarka za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, Ivana-Dulić Marković.
RSE: Za vama se ne vuku nikakvi repovi, nema afera, nema podmetanja, nema intriga. U čemu je stvar?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Ne znam. Verovatno niko ne misli da sam opasna po nečiju glavu, ili nečiji interes. Samo se trudim da radim svoj posao i da mislim svojom glavom.
RSE: Prošla sam kroz nekoliko kancelarija u vašem ministarstvu. Sve su prenatrpane. Po osam ljudi radi u jednoj kancelariji. Da li su nepravedni prema vama kada vam daju tako malo prostora?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Mislim da je generalno problem sa prostorom. Takođe smo potpuno reorganizovali Ministarstvo. Kada smo došli u Ministarstvo, nismo imali nikakav sektor za analizu, za strategiju. Pošto smo ga formirali, bilo je normalno da bude u Nemanjinoj. Morali smo naći prostora, kojeg nema. Imamo sreću da sada u ministarstvu rade mladi ljudi, tolerantni, još uvek zainteresovani za posao i za promene. Nije im teško da sede u gužvi. Ponekada nam je krivo kada vidimo raskoš u nekim drugim ministarstvima. Čula sam da je ova zgrada na ćošku Nemanjine, 1918. godine bila zgrada Ministarstva poljoprivrede, mada to nisam proverila, da čak to ima uklesano i na zidu. Volela bih da se jednom dočepamo te zgrade, ne samo zbog prostora, već i zbog nekog imidža i značaja koje bi, verovatno, ovo ministarstvo trebalo da ima.
RSE: Obzirom da nemate dovoljno prostora, da li to znači da niste dovoljno politički uticajni?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Svakako da nisam dovoljno politički uticajna, imali mi prostor, ili ne. Mislim da me više doživljavaju kao nekoga ko je OK, ali ko treba da ćuti i da radi svoj posao.
RSE: Vi ne ćutite. Bili ste protiv toga da se neko iz Vlade izvinjava Tomislavu Nikoliću.
DULIĆ-MARKOVIĆ: Mislim da je to anticivilizacijski gest, kako je rekao gospodin Drašković, da se bilo ko od građana Srbije nekome izvinjava, pogotovo posle svih uvreda, koje su trpeli i trpe, zbog govora u Skupštini, zbog govora mržnje i zbog svega onoga što su nam uradili tokom devedesetih godina, a što su svi zaboravili, ili se prave da su zaboravili. Juče sam bila u jednom društvu gde je jedna gospođa rekla da je šteta što i mi nismo snimali neke dokumentarne filmove pa da ih češće pokazujemo, da se ljudi podsete na sve gluposti i očaj kroz koji smo prošli.
RSE: Da li je tačno da od 1. januara više nećemo moći da izvozimo poljoprivredne proizvode ako nemaju određeni certifikat od Evropske unije?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Za određene prehrambene proizvode postoji zahtev da se kontroliše celokupni put proizvodnje, od njive, pa do krajnjeg potrošača. U 90 posto slučajeva naš izvoz neće biti ugrožen jer smo u poslednjoj godini, od dvanaest, stigli do skoro trista izvoznika. Svi oni koji ozbiljno izvoze su, ili uveli ovaj standard, ili su na putu da ga uvedu. Ljudi su obavešteni o svemu što se tiče Evropske unije. Naši značajniji kupci su iz regiona i još uvek ne zahtevaju ove standarde, ali verujem da će u veoma bliskoj budućnosti i oni to uvesti.
RSE: To se uglavnom odnosi na kombinate, na hladnjače i slično?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Na hladnjače i na prerađivačke kapacitete. Oni moraju da dokažu da kontrolišu proizvodnju kod onih od kojih kupuju voće, povrće ili neke druge proizvode. Što se tiče klaonica, tu nemamo izvozne brojeve. Problem je što nemamo potvrdu od Evropske komisije da je naš celokupni veterinarski sistem podudaran sa sistemom Evropske unije. Prošle godine smo se veoma ozbiljno za to pripremali. Vest koju smo dobili pre nedelju dana je da će komisija iz Dablina doći kod nas krajem januara ili početkom februara. Ona će ceo naš sistem da evoluira. Provjeriće da li imamo veterinarsku upravu, koju imamo, kako nam rade inspekcije i kako su međusobno povezane, kako nam radi granična inspekcija i kako sarađuje sa unutrašnjom inspekcijom. Njih zanima celokupni sistem. Nakon toga će dati ocenu da li mi možemo dodeliti i akreditovati klaonice koje mogu da izvoze za Evropsku uniju. Potrebno je biti jako ozbiljan. Rekli smo da imamo pet takvih klaonica, za koje možemo da budemo sigurni da nas neće obrukati i da ceo naš sistem neće doći pod sumnju.
RSE: Da li je tačno da imamo kvalitetnije meso nego neke druge zemlje? Neki švedski biznismeni su od nas hteli da kupuju ogromne količine mesa jer su njihove analize pokazale da je naše meso izuzetnog kvaliteta. Problem je bio što sve klaonice zajedno nisu mogle toliko mesa da isporuče.
DULIĆ-MARKOVIĆ: Verujem da imamo odličan kvalitet mesa, ali za taj kvalitet moramo da imamo dokaz više što se tiče bezbednosti hrane, a to je važnije od kvaliteta. Verovatno da je taj kvalitet bolji zbog prirodnijeg načina ishrane, koji je kod nas, nego što je u industrijskim tovilištima. Kvalitet zavisi i od genetike stoke. Mislim da je najveći razlog dobrog kvaliteta to što naše stočarstvo nije toliko industrijalizovano, nije toliko zavisno od neke hrane, kako je to u onim zemljama koje su, verovatno, konkurentnije što se tiče cene, ali mislim da mi kvalitetom to možemo da nadoknadimo. To često pričaju i naši gosti iz Brisela, koji hvale našu hranu po restoranima.
RSE: Kada kod individualnih proizvođača kupite krompir ili zelenu salatu, često osećate miris hemikalije. Ko kontroliše kvalitet hrane?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Prošle godine smo osnovali Sanitarnu upravu za zaštitu biljaka, koje je, po meni, sada jedan od najboljih delova ministarstva jer u njoj rade zaista posvećeni ljudi koji su dve godine posvetili tomu da uspostave jedan sistem. Cilj uspostavljanja tog sistema je i taj da će, pored životinja, i biljke imati pasoše. Neko ko stavlja u promet hranu, povrće ili voće, mora da ima dokument šta je radio sa tim. To će da kontroliše inspekcija. Poljoprivrednici će biti obavezni da vode knjige o korišćenju pesticida i svega onoga što su radili na svojoj njivi. Na osnovu toga dobijaju biljni pasoš, ukoliko svoje proizvode stavljaju u promet. Ukoliko proizvode samo za sebe, ono što žele da jedu je njihova stvar. Imali smo ove godine jedan zanimljiv slučaj. Kada smo išli u jedan malinjak na kontrolu, pitala sam jednu devojčicu u šali da li u ovom malinjaku smeju da se jedu maline. Ona je rekla da je tata rekao da se maline danas ne jedu jer su samo za prodaju. Bilo je indikativno da su preko noći prskali maline da bi zaustavili trulenje. To se dešava, ali to je kratkoročno i za samog proizvođača. Danas dijagnostičke i analitičke metode omogućuju da se otkriju ostaci pesticida. Putem jednog projekta smo radili kontrolu ostataka pesticida. Nije bio toliki procent korištenja pesticida, kako smo mislili, barem kod onih uzoraka koji su bili u našim analizama. Najviše pesticida smo našli u nekoliko uzoraka mladog luka i salate. Kod drugih biljaka, nije bilo većih problema.
RSE: U poslednje vreme tajkuni kupuju oranice po Vojvodini. U čemu je stvar?
DULIĆ-MARKOVIĆ: To nije takvih razmera da predstavlja neku opasnost od koje ćemo da budemo svi uništeni. Tačno je da imaju profit. Novac ulažu u nekretnine. Zemljište je za sada veoma jeftino i verovatno će biti skuplje u sledećih deset godina, naročito kada uđemo u Evropsku uniju. Kupuju i prerađivačke kapacitete ili trgovine. Žele da imaju proizvodnju koja će im obezbediti i kvalitet i kontinuitet. Desilo se da niko nikoga ne pita odakle ti novac. Novac se propere i uđe u legalne tokove. Država mora da pronađe neke mehanizme kojim će da se bori protiv toga. Jedan od takvih mehanizama je zakon koji sada predlažemo, a to je da se svo državno zemljište, koje oni sada besplatno koriste, da u zakup i da prvenstvo u zakupu imaju komercijalna porodična gazdinstva. Zbog toga kao ministarstvo imamo pritisak od fakulteta, Privredne komore i kombinata koji misle da kada se unište kombinati, da će propasti i poljoprivreda. To nije tačno. To se nikada nije desilo ni u svetu, ni u Evropi. Proizvode porodična gazdinstva zbog toga što se pokazalo da je ekonomski najisplativije ono što jedna porodica može da uradi.
RSE: Koliko je naš poljoprivrednik racionalan proizvođač? U Holandiji sam bila u jednom seoskom domaćinstvu. Oni su imali krave i prodavali mleko. Pitala sam ih da li prave i sir. Rekli su da ne. Ničim drugim se ne bave osim prodajom mleka. Pitala sam ih i kako obrađuju svojih 65 hektara zemlje. Rekli su da se udruže i iznajme kombajn ili traktor. Kod nas je svako malo bolje domaćinstvo imalo svoj traktor ili kombajn.
DULIĆ-MARKOVIĆ: Pre dve nedelje sam bila u domaćinstvu gde su svi izgledali jako nesrećni. Rekli su mi da im nikada nije bila gora godina i da nikada nije bio gori ministar, da je sve katastrofalno. Onda se ispostavilo da su nesrećni jer ne mogu da kupe novi traktor. Imaju u domaćinstvu šest traktora i tri kombajna, a obrađuju 50 hektara zemlje. Nema tog ministra, niti države, koji će njima biti dobar. Puno ljudi želi da ima svoj traktor i misle da moraju da ga imaju. To je veliko nasleđe prošlosti i nasleđe našeg mentaliteta. Mislim da će to biti jako teško prelomiti, pre svega zbog lošeg iskustva koje su naši poljoprivrednici imali kroz zadruge. Ono što se desilo zadrugama u poslednjih 15 godina stvorilo je naše nepoverenje jednih prema drugima. Volela bih da shvate da niko kao pojedinac ne može da opstane u poljoprivredi u sledećih deset godina. Moraju da ih udruže zajednički problemi, a ne da se udruže zato što se vole, ili što se dobro slažu. Moraće da nađu svoj zajednički interes zbog kojeg će se udružiti, a ne da se udružuju zbog toga da bi učinili nešto državi ili ministru.
RSE: To je dobra varijanta kada su neke velike površine u pitanju, a šta sa staračkim, planinskim, selima? Oni su ostavljeni da izumru i da tamo ostane pustoš.
DULIĆ-MARKOVIĆ: Ne bi trebalo da bude tako. Mi smo u ministarstvu osnovali sektor koji će se baviti ruralnim razvojem, nečim što je politika Evropske unije. Mi to nismo osnovali samo zbog toga što je to kompatibilno sa Evropskom unijom, već što mislimo da je takva politika u Evropi donela dobro i poljoprivredi i selima. Tamo je država ulagala novac kako bi zadržala stanovništvo u selima. I mi mislimo da naša država mora da ulaže novac da bi ljude zadržala da žive u selima, da je to dobro i za državu i za našu ekonomiju. Ne želimo ih zadržati na selima kroz neke vidove pritiska, nego kroz pokušaj da se organizuje život na selu. Jedan poljoprivrednik u Vojvodini mi je rekao da on i njegova žena žele da njihovo dete uči engleski, ali zbog toga treba da ga voze dva puta nedeljno petnaest kilometara do grada. Ako to tako nastavi onda će se oni odseliti u grad jer ne žele da njihovo dete nema Internet i da ne uči engleski. U tome je suština. Moraju se pokušati nekim sadržajem privući ljudi da ostanu u selu. To smo počeli da radimo kroz mere unapređenja sela. Podržavamo one koji su mlađi od 40 godina, podržavamo lokalne zajednice, i u raznim aktivnostima i putem investicija. Bilo je različitih programa koji su nam predloženi. Neke žene se zajednički organizuju, prave se određene izložbe, pomaže se starijima, rešavaju se problemi kanalizacije, vodovoda, puteva, ulične rasvete po selima, podržava se zadrugama pri kupovini hladnjače, pakerice ili za izgradnju zajedničkog skladišta. Imali smo 700 miliona na raspolaganju, a sada smo dobili još dve milijarde za investicije u ruralni razvoj. Ove godine ćemo da utrostručimo taj novac. Na taj način pokušavamo da poljoprivredno zemljište ostavimo selima. Možda jeste ekonomski najracionalnije da neko parcelu od četiri hiljade hektara obrađuje, ali šta onda da rade ljudi u selima. Kada seljanima oduzmete poljoprivredno zemljište, poljoprivrednom ne mogu da se bave, a nemaju izgrađenu drugu infrastrukturu. Ove godine želimo da razdvojimo nekomercijalna od komercijalnih gazdinstava. Oni koji su stariji od 55 godina, a koji su barem deset godina bili osigurani preko zemlje, dobijaće jednokratnu podršku u dohotku. To su oni koji nikada neće moći da postanu konkurentni, koji proizvode toliko da prežive. Država će im davati 40 hiljada dinara godišnje, kao podršku da urade nešto za sebe. Druge želimo da nateramo da počnu da razmišljaju. Ili će poljoprivrednik, bilo u planinskom području ili u ravnici, početi da kupuje više zemlje i da tako intenzivira proizvodnju, ili će morati da potraži drugi posao, na nekom drugom mestu, da mu poljoprivreda ostane hobi, ili će se udružiti sa ostalim poljoprivrednicima koji imaju neke zajedničke aktivnosti. Ovako kako je sada, teško da će moći da se nastavi.
RSE: Koliko će vremena trebati da se dođe do idealnog stava?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Nema idealnog stava. Do nekog boljeg prestruktuiranja mislim da nam je potrebno najmanje desetak godina, mada, kako gde. Već sada u Vojvodini postoje cela sela koja se udružuju i postaju prepoznatljiva po nekoj proizvodnji. Postoje ljudi koji se nikada ne žale, već samo dolaze da predlažu. Ima i onih koji se nikada neće prestruktuirati jer ne mogu da prelome u svojoj glavi da oni ne treba da rade ono što je radio njihov deda i otac. Tradicija jeste super stvar i možda je prošlost bila divna, ali ta prošlost se neće vratiti. Moraju da se okrenu budućnosti i da usklade sadašnjost.
RSE: U koje zemlje izvozimo bez carine?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Imamo bezcarinski izvoz u Evropsku uniju od 2000. godine, osim što imamo kvotu za govedinu, koju nismo ispunili. Imamo kvotu i za vino i za neke vrste riba, ali i to kao da je bezcarinski izvoz pošto kvote ne ispunjavamo. I sa Rusijom imamo bezcarinski izvoz. Ugovore o slobodnoj trgovini imamo u celom regionu. Preferencijalni izvoz, za veliki deo proizvoda, imamo sa SAD. Ne verujem da postoji država koja ima veće preferencijale nego što ih mi trenutno imamo, ako se uzme u obzir da Srbija ima zaštitu poljoprivrednih proizvoda 23 posto. To je tarifni ekvivalent u kome su objedinjene carine, sezonske carine i sve druge vrste zaštite.
RSE: Videla sam crni luk iz uvoza. Jasno mi je da uvozimo banane ili limun, ali zašto uvozimo i crni luk? Da li vas neko konsultuje, kao Ministarstvo, oko uvoza?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Mislim da je dobro da budemo konkurentni i da naši proizvodi budu jeftiniji nego što su to proizvodi iz zemalja u okruženju. Sa druge strane, mislim da bi bilo strašno da neko pita Ministarstvo da li da uvozi, ili ne. Ako ne možemo da budemo bolji od Makedonaca u proizvodnji paradajza ili paprike, onda ne treba ni da ih proizvodimo. Sigurna sam da možemo da budemo bolji, bez obzira na njihovo podneblje. Ne smemo dozvoliti Makedoncima da prepakiravaju turski paradajz i da ga prodaju kao svoj. Oni su tri puta konkurentniji od nas u proizvodnji paradajza ili paprika, a nemaju nikakve subvencije. Zabrana uvoza stvara monopole i cene koje potrošači ne mogu da plate. Ne znam zašto se crni luk uvozi. Očigledno da je neko negde pronašao jeftiniji i uvezao ga. Mislim da uvek mora da postoji doza konkurencije da bi smo mogli da imamo i kvalitetniju i jeftiniju robu.
RSE: Kada jednom uđemo u Evropsku uniju, koja je za slobodu u tom domenu, onda neće biti nikakvog sprečavanja.
DULIĆ-MARKOVIĆ: Sada smo u jednoj jako zanimljivoj situaciji. Imamo pregovore sa Svetskom trgovinskom organizacijom koja traži liberalizaciju trgovine, poljoprivrednih i ostalih proizvoda i pregovore sa Evropskom komisijom o Sporazumu o asocijaciji i stabilizaciji. Kroz ovaj sporazum treba da definišemo kako ćemo liberalizovati naše tržište. Kada uđemo u Evropsku uniju, neće biti nikakve zaštite, pošto ćemo biti jedno tržište. Možemo da imamo neke dogovore za nekoliko godina produženja nekih zaštita. Ne znamo kakav je konačan ishod u pregovorima sa Svetskom trgovinskom organizacijom. Možemo samo da pretpostavimo da će biti isto kao što je bilo i sa Hrvatima, da će se tarifni ekvivalent smanjiti na deset ili devet posto, duplo ćemo morati da smanjimo trenutnu zaštitu. To je stvar pregovora. Veliki je problem što sada pregovaramo sa svih 149 članica Svetske trgovinske organizacije i što mora da bude konsenzus. Svi moraju da se slože oko svega. To će biti veoma naporno i zanimljivo, pogotovo što smo mi prva zemlja koja će prvo potpisati Ugovor o asocijaciji i stabilizaciji sa Evropskom unijom, a nije članica Svetske trgovinske organizacije, i koja ima ugovore o slobodnoj trgovini u regionu.
RSE: Koliko vremena provodite na poslu?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Ceo dan. Prva dolazim na posao, između 7:00 i 7:30, a poslednja napuštam Ministarstvo sa svojim pomoćnicima oko 20:00 ili 21:00. Pored toga radimo i vikendom i kod kuće posle posla. Zaista verujemo da su u Srbiji promene moguće, ali da na promenama treba strpljivo raditi, korak po korak. Mislim da je ceo moj tim tu zbog toga što želimo da dokažemo da naša deca mogu da ostanu da žive u Srbiji. Naša deca možda treba da odu da se školuju negde drugde, ali treba da se vrate jer i u Srbiji može da se radi isto toliko dobro, samo ukoliko napravimo dobra pravila igre.
DULIĆ-MARKOVIĆ: Ne znam. Verovatno niko ne misli da sam opasna po nečiju glavu, ili nečiji interes. Samo se trudim da radim svoj posao i da mislim svojom glavom.
RSE: Prošla sam kroz nekoliko kancelarija u vašem ministarstvu. Sve su prenatrpane. Po osam ljudi radi u jednoj kancelariji. Da li su nepravedni prema vama kada vam daju tako malo prostora?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Mislim da je generalno problem sa prostorom. Takođe smo potpuno reorganizovali Ministarstvo. Kada smo došli u Ministarstvo, nismo imali nikakav sektor za analizu, za strategiju. Pošto smo ga formirali, bilo je normalno da bude u Nemanjinoj. Morali smo naći prostora, kojeg nema. Imamo sreću da sada u ministarstvu rade mladi ljudi, tolerantni, još uvek zainteresovani za posao i za promene. Nije im teško da sede u gužvi. Ponekada nam je krivo kada vidimo raskoš u nekim drugim ministarstvima. Čula sam da je ova zgrada na ćošku Nemanjine, 1918. godine bila zgrada Ministarstva poljoprivrede, mada to nisam proverila, da čak to ima uklesano i na zidu. Volela bih da se jednom dočepamo te zgrade, ne samo zbog prostora, već i zbog nekog imidža i značaja koje bi, verovatno, ovo ministarstvo trebalo da ima.
RSE: Obzirom da nemate dovoljno prostora, da li to znači da niste dovoljno politički uticajni?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Svakako da nisam dovoljno politički uticajna, imali mi prostor, ili ne. Mislim da me više doživljavaju kao nekoga ko je OK, ali ko treba da ćuti i da radi svoj posao.
RSE: Vi ne ćutite. Bili ste protiv toga da se neko iz Vlade izvinjava Tomislavu Nikoliću.
DULIĆ-MARKOVIĆ: Mislim da je to anticivilizacijski gest, kako je rekao gospodin Drašković, da se bilo ko od građana Srbije nekome izvinjava, pogotovo posle svih uvreda, koje su trpeli i trpe, zbog govora u Skupštini, zbog govora mržnje i zbog svega onoga što su nam uradili tokom devedesetih godina, a što su svi zaboravili, ili se prave da su zaboravili. Juče sam bila u jednom društvu gde je jedna gospođa rekla da je šteta što i mi nismo snimali neke dokumentarne filmove pa da ih češće pokazujemo, da se ljudi podsete na sve gluposti i očaj kroz koji smo prošli.
RSE: Da li je tačno da od 1. januara više nećemo moći da izvozimo poljoprivredne proizvode ako nemaju određeni certifikat od Evropske unije?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Za određene prehrambene proizvode postoji zahtev da se kontroliše celokupni put proizvodnje, od njive, pa do krajnjeg potrošača. U 90 posto slučajeva naš izvoz neće biti ugrožen jer smo u poslednjoj godini, od dvanaest, stigli do skoro trista izvoznika. Svi oni koji ozbiljno izvoze su, ili uveli ovaj standard, ili su na putu da ga uvedu. Ljudi su obavešteni o svemu što se tiče Evropske unije. Naši značajniji kupci su iz regiona i još uvek ne zahtevaju ove standarde, ali verujem da će u veoma bliskoj budućnosti i oni to uvesti.
RSE: To se uglavnom odnosi na kombinate, na hladnjače i slično?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Na hladnjače i na prerađivačke kapacitete. Oni moraju da dokažu da kontrolišu proizvodnju kod onih od kojih kupuju voće, povrće ili neke druge proizvode. Što se tiče klaonica, tu nemamo izvozne brojeve. Problem je što nemamo potvrdu od Evropske komisije da je naš celokupni veterinarski sistem podudaran sa sistemom Evropske unije. Prošle godine smo se veoma ozbiljno za to pripremali. Vest koju smo dobili pre nedelju dana je da će komisija iz Dablina doći kod nas krajem januara ili početkom februara. Ona će ceo naš sistem da evoluira. Provjeriće da li imamo veterinarsku upravu, koju imamo, kako nam rade inspekcije i kako su međusobno povezane, kako nam radi granična inspekcija i kako sarađuje sa unutrašnjom inspekcijom. Njih zanima celokupni sistem. Nakon toga će dati ocenu da li mi možemo dodeliti i akreditovati klaonice koje mogu da izvoze za Evropsku uniju. Potrebno je biti jako ozbiljan. Rekli smo da imamo pet takvih klaonica, za koje možemo da budemo sigurni da nas neće obrukati i da ceo naš sistem neće doći pod sumnju.
RSE: Da li je tačno da imamo kvalitetnije meso nego neke druge zemlje? Neki švedski biznismeni su od nas hteli da kupuju ogromne količine mesa jer su njihove analize pokazale da je naše meso izuzetnog kvaliteta. Problem je bio što sve klaonice zajedno nisu mogle toliko mesa da isporuče.
DULIĆ-MARKOVIĆ: Verujem da imamo odličan kvalitet mesa, ali za taj kvalitet moramo da imamo dokaz više što se tiče bezbednosti hrane, a to je važnije od kvaliteta. Verovatno da je taj kvalitet bolji zbog prirodnijeg načina ishrane, koji je kod nas, nego što je u industrijskim tovilištima. Kvalitet zavisi i od genetike stoke. Mislim da je najveći razlog dobrog kvaliteta to što naše stočarstvo nije toliko industrijalizovano, nije toliko zavisno od neke hrane, kako je to u onim zemljama koje su, verovatno, konkurentnije što se tiče cene, ali mislim da mi kvalitetom to možemo da nadoknadimo. To često pričaju i naši gosti iz Brisela, koji hvale našu hranu po restoranima.
RSE: Kada kod individualnih proizvođača kupite krompir ili zelenu salatu, često osećate miris hemikalije. Ko kontroliše kvalitet hrane?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Prošle godine smo osnovali Sanitarnu upravu za zaštitu biljaka, koje je, po meni, sada jedan od najboljih delova ministarstva jer u njoj rade zaista posvećeni ljudi koji su dve godine posvetili tomu da uspostave jedan sistem. Cilj uspostavljanja tog sistema je i taj da će, pored životinja, i biljke imati pasoše. Neko ko stavlja u promet hranu, povrće ili voće, mora da ima dokument šta je radio sa tim. To će da kontroliše inspekcija. Poljoprivrednici će biti obavezni da vode knjige o korišćenju pesticida i svega onoga što su radili na svojoj njivi. Na osnovu toga dobijaju biljni pasoš, ukoliko svoje proizvode stavljaju u promet. Ukoliko proizvode samo za sebe, ono što žele da jedu je njihova stvar. Imali smo ove godine jedan zanimljiv slučaj. Kada smo išli u jedan malinjak na kontrolu, pitala sam jednu devojčicu u šali da li u ovom malinjaku smeju da se jedu maline. Ona je rekla da je tata rekao da se maline danas ne jedu jer su samo za prodaju. Bilo je indikativno da su preko noći prskali maline da bi zaustavili trulenje. To se dešava, ali to je kratkoročno i za samog proizvođača. Danas dijagnostičke i analitičke metode omogućuju da se otkriju ostaci pesticida. Putem jednog projekta smo radili kontrolu ostataka pesticida. Nije bio toliki procent korištenja pesticida, kako smo mislili, barem kod onih uzoraka koji su bili u našim analizama. Najviše pesticida smo našli u nekoliko uzoraka mladog luka i salate. Kod drugih biljaka, nije bilo većih problema.
RSE: U poslednje vreme tajkuni kupuju oranice po Vojvodini. U čemu je stvar?
DULIĆ-MARKOVIĆ: To nije takvih razmera da predstavlja neku opasnost od koje ćemo da budemo svi uništeni. Tačno je da imaju profit. Novac ulažu u nekretnine. Zemljište je za sada veoma jeftino i verovatno će biti skuplje u sledećih deset godina, naročito kada uđemo u Evropsku uniju. Kupuju i prerađivačke kapacitete ili trgovine. Žele da imaju proizvodnju koja će im obezbediti i kvalitet i kontinuitet. Desilo se da niko nikoga ne pita odakle ti novac. Novac se propere i uđe u legalne tokove. Država mora da pronađe neke mehanizme kojim će da se bori protiv toga. Jedan od takvih mehanizama je zakon koji sada predlažemo, a to je da se svo državno zemljište, koje oni sada besplatno koriste, da u zakup i da prvenstvo u zakupu imaju komercijalna porodična gazdinstva. Zbog toga kao ministarstvo imamo pritisak od fakulteta, Privredne komore i kombinata koji misle da kada se unište kombinati, da će propasti i poljoprivreda. To nije tačno. To se nikada nije desilo ni u svetu, ni u Evropi. Proizvode porodična gazdinstva zbog toga što se pokazalo da je ekonomski najisplativije ono što jedna porodica može da uradi.
RSE: Koliko je naš poljoprivrednik racionalan proizvođač? U Holandiji sam bila u jednom seoskom domaćinstvu. Oni su imali krave i prodavali mleko. Pitala sam ih da li prave i sir. Rekli su da ne. Ničim drugim se ne bave osim prodajom mleka. Pitala sam ih i kako obrađuju svojih 65 hektara zemlje. Rekli su da se udruže i iznajme kombajn ili traktor. Kod nas je svako malo bolje domaćinstvo imalo svoj traktor ili kombajn.
DULIĆ-MARKOVIĆ: Pre dve nedelje sam bila u domaćinstvu gde su svi izgledali jako nesrećni. Rekli su mi da im nikada nije bila gora godina i da nikada nije bio gori ministar, da je sve katastrofalno. Onda se ispostavilo da su nesrećni jer ne mogu da kupe novi traktor. Imaju u domaćinstvu šest traktora i tri kombajna, a obrađuju 50 hektara zemlje. Nema tog ministra, niti države, koji će njima biti dobar. Puno ljudi želi da ima svoj traktor i misle da moraju da ga imaju. To je veliko nasleđe prošlosti i nasleđe našeg mentaliteta. Mislim da će to biti jako teško prelomiti, pre svega zbog lošeg iskustva koje su naši poljoprivrednici imali kroz zadruge. Ono što se desilo zadrugama u poslednjih 15 godina stvorilo je naše nepoverenje jednih prema drugima. Volela bih da shvate da niko kao pojedinac ne može da opstane u poljoprivredi u sledećih deset godina. Moraju da ih udruže zajednički problemi, a ne da se udruže zato što se vole, ili što se dobro slažu. Moraće da nađu svoj zajednički interes zbog kojeg će se udružiti, a ne da se udružuju zbog toga da bi učinili nešto državi ili ministru.
RSE: To je dobra varijanta kada su neke velike površine u pitanju, a šta sa staračkim, planinskim, selima? Oni su ostavljeni da izumru i da tamo ostane pustoš.
DULIĆ-MARKOVIĆ: Ne bi trebalo da bude tako. Mi smo u ministarstvu osnovali sektor koji će se baviti ruralnim razvojem, nečim što je politika Evropske unije. Mi to nismo osnovali samo zbog toga što je to kompatibilno sa Evropskom unijom, već što mislimo da je takva politika u Evropi donela dobro i poljoprivredi i selima. Tamo je država ulagala novac kako bi zadržala stanovništvo u selima. I mi mislimo da naša država mora da ulaže novac da bi ljude zadržala da žive u selima, da je to dobro i za državu i za našu ekonomiju. Ne želimo ih zadržati na selima kroz neke vidove pritiska, nego kroz pokušaj da se organizuje život na selu. Jedan poljoprivrednik u Vojvodini mi je rekao da on i njegova žena žele da njihovo dete uči engleski, ali zbog toga treba da ga voze dva puta nedeljno petnaest kilometara do grada. Ako to tako nastavi onda će se oni odseliti u grad jer ne žele da njihovo dete nema Internet i da ne uči engleski. U tome je suština. Moraju se pokušati nekim sadržajem privući ljudi da ostanu u selu. To smo počeli da radimo kroz mere unapređenja sela. Podržavamo one koji su mlađi od 40 godina, podržavamo lokalne zajednice, i u raznim aktivnostima i putem investicija. Bilo je različitih programa koji su nam predloženi. Neke žene se zajednički organizuju, prave se određene izložbe, pomaže se starijima, rešavaju se problemi kanalizacije, vodovoda, puteva, ulične rasvete po selima, podržava se zadrugama pri kupovini hladnjače, pakerice ili za izgradnju zajedničkog skladišta. Imali smo 700 miliona na raspolaganju, a sada smo dobili još dve milijarde za investicije u ruralni razvoj. Ove godine ćemo da utrostručimo taj novac. Na taj način pokušavamo da poljoprivredno zemljište ostavimo selima. Možda jeste ekonomski najracionalnije da neko parcelu od četiri hiljade hektara obrađuje, ali šta onda da rade ljudi u selima. Kada seljanima oduzmete poljoprivredno zemljište, poljoprivrednom ne mogu da se bave, a nemaju izgrađenu drugu infrastrukturu. Ove godine želimo da razdvojimo nekomercijalna od komercijalnih gazdinstava. Oni koji su stariji od 55 godina, a koji su barem deset godina bili osigurani preko zemlje, dobijaće jednokratnu podršku u dohotku. To su oni koji nikada neće moći da postanu konkurentni, koji proizvode toliko da prežive. Država će im davati 40 hiljada dinara godišnje, kao podršku da urade nešto za sebe. Druge želimo da nateramo da počnu da razmišljaju. Ili će poljoprivrednik, bilo u planinskom području ili u ravnici, početi da kupuje više zemlje i da tako intenzivira proizvodnju, ili će morati da potraži drugi posao, na nekom drugom mestu, da mu poljoprivreda ostane hobi, ili će se udružiti sa ostalim poljoprivrednicima koji imaju neke zajedničke aktivnosti. Ovako kako je sada, teško da će moći da se nastavi.
RSE: Koliko će vremena trebati da se dođe do idealnog stava?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Nema idealnog stava. Do nekog boljeg prestruktuiranja mislim da nam je potrebno najmanje desetak godina, mada, kako gde. Već sada u Vojvodini postoje cela sela koja se udružuju i postaju prepoznatljiva po nekoj proizvodnji. Postoje ljudi koji se nikada ne žale, već samo dolaze da predlažu. Ima i onih koji se nikada neće prestruktuirati jer ne mogu da prelome u svojoj glavi da oni ne treba da rade ono što je radio njihov deda i otac. Tradicija jeste super stvar i možda je prošlost bila divna, ali ta prošlost se neće vratiti. Moraju da se okrenu budućnosti i da usklade sadašnjost.
RSE: U koje zemlje izvozimo bez carine?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Imamo bezcarinski izvoz u Evropsku uniju od 2000. godine, osim što imamo kvotu za govedinu, koju nismo ispunili. Imamo kvotu i za vino i za neke vrste riba, ali i to kao da je bezcarinski izvoz pošto kvote ne ispunjavamo. I sa Rusijom imamo bezcarinski izvoz. Ugovore o slobodnoj trgovini imamo u celom regionu. Preferencijalni izvoz, za veliki deo proizvoda, imamo sa SAD. Ne verujem da postoji država koja ima veće preferencijale nego što ih mi trenutno imamo, ako se uzme u obzir da Srbija ima zaštitu poljoprivrednih proizvoda 23 posto. To je tarifni ekvivalent u kome su objedinjene carine, sezonske carine i sve druge vrste zaštite.
RSE: Videla sam crni luk iz uvoza. Jasno mi je da uvozimo banane ili limun, ali zašto uvozimo i crni luk? Da li vas neko konsultuje, kao Ministarstvo, oko uvoza?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Mislim da je dobro da budemo konkurentni i da naši proizvodi budu jeftiniji nego što su to proizvodi iz zemalja u okruženju. Sa druge strane, mislim da bi bilo strašno da neko pita Ministarstvo da li da uvozi, ili ne. Ako ne možemo da budemo bolji od Makedonaca u proizvodnji paradajza ili paprike, onda ne treba ni da ih proizvodimo. Sigurna sam da možemo da budemo bolji, bez obzira na njihovo podneblje. Ne smemo dozvoliti Makedoncima da prepakiravaju turski paradajz i da ga prodaju kao svoj. Oni su tri puta konkurentniji od nas u proizvodnji paradajza ili paprika, a nemaju nikakve subvencije. Zabrana uvoza stvara monopole i cene koje potrošači ne mogu da plate. Ne znam zašto se crni luk uvozi. Očigledno da je neko negde pronašao jeftiniji i uvezao ga. Mislim da uvek mora da postoji doza konkurencije da bi smo mogli da imamo i kvalitetniju i jeftiniju robu.
RSE: Kada jednom uđemo u Evropsku uniju, koja je za slobodu u tom domenu, onda neće biti nikakvog sprečavanja.
DULIĆ-MARKOVIĆ: Sada smo u jednoj jako zanimljivoj situaciji. Imamo pregovore sa Svetskom trgovinskom organizacijom koja traži liberalizaciju trgovine, poljoprivrednih i ostalih proizvoda i pregovore sa Evropskom komisijom o Sporazumu o asocijaciji i stabilizaciji. Kroz ovaj sporazum treba da definišemo kako ćemo liberalizovati naše tržište. Kada uđemo u Evropsku uniju, neće biti nikakve zaštite, pošto ćemo biti jedno tržište. Možemo da imamo neke dogovore za nekoliko godina produženja nekih zaštita. Ne znamo kakav je konačan ishod u pregovorima sa Svetskom trgovinskom organizacijom. Možemo samo da pretpostavimo da će biti isto kao što je bilo i sa Hrvatima, da će se tarifni ekvivalent smanjiti na deset ili devet posto, duplo ćemo morati da smanjimo trenutnu zaštitu. To je stvar pregovora. Veliki je problem što sada pregovaramo sa svih 149 članica Svetske trgovinske organizacije i što mora da bude konsenzus. Svi moraju da se slože oko svega. To će biti veoma naporno i zanimljivo, pogotovo što smo mi prva zemlja koja će prvo potpisati Ugovor o asocijaciji i stabilizaciji sa Evropskom unijom, a nije članica Svetske trgovinske organizacije, i koja ima ugovore o slobodnoj trgovini u regionu.
RSE: Koliko vremena provodite na poslu?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Ceo dan. Prva dolazim na posao, između 7:00 i 7:30, a poslednja napuštam Ministarstvo sa svojim pomoćnicima oko 20:00 ili 21:00. Pored toga radimo i vikendom i kod kuće posle posla. Zaista verujemo da su u Srbiji promene moguće, ali da na promenama treba strpljivo raditi, korak po korak. Mislim da je ceo moj tim tu zbog toga što želimo da dokažemo da naša deca mogu da ostanu da žive u Srbiji. Naša deca možda treba da odu da se školuju negde drugde, ali treba da se vrate jer i u Srbiji može da se radi isto toliko dobro, samo ukoliko napravimo dobra pravila igre.