RSE: Približava se kraj 2005. godine i kada se svode računi gde smo bili, šta smo radili Ako govorimo o našim društvenim prilikama koje podrazumevaju i moralne i sve druge aspekte društva, sve teže je naći sagovornika koji će na tu temu govoriti a da ne pripada nečemu, nekome, da ne brani nečije boje, tako da nam nekako oblikuje stvarnost onako kako mu je zapravo zadata tema, i onda se krug suzio. Ne znam kako je u vašem privatnom životu i kako je u vašem okruženju, ali kad pogledate medijski nije lako pronaći sagovornike sa kojima ćete govoriti a da znate da oni govore samo u svoje ime. A onda s tim u vezi, ja se pozivam na garanciju da ćete vi noćas govoriti samo u svoje ime i da pripadate i dalje onom krugu intelektualaca koji i dalje nisu ničiji, osim svoji, jer mi za to daje pravo vaš tekst "Javno nasilje" koji je objavljen u listu Danas prošlog petka, a to je tekst koji ste izrekli na jednom skupu u Sava centru. Hoćete li da kažete prvo nešto o ovom bilansu, koji sam ja dozvolila sebi da malo šire elaboriram kako bi slušaoci mogli da se uključe u početak naše diskusije?
MARKOVIĆ: Ja nemam problema sa pripadnošću bilo čemu zato što je moje stanovište oduvek bilo da ljudi koji misle, ili intelektualci, imaju zapravo samo svoje mišljenje i ne dele ga ni sa kim. Dakle, ako ste misleći čovek vi ne možete pripadati nikakvoj grupi, pogotovo ne ovim strašnim grupama koje zovemo nacionalisti, fašisti... Dakle, svako pripadanje grupi po meni je odricanje od sopstvenog bića i odricanje od sopstvene ličnosti, tako da ja pripadnost bilo kojoj grupi prezirem. Ja plediram da je moje mišljenje unikatno kao što je vaše unikatno, i da svaki čovek koji misli zapravo ima svoju sliku sveta koja ne liči ni na jednu drugu, i da bilo kakvo orkestriranje mišljenja je apsurdno i besmisleno. Isto mogu misliti samo ljudi koji se odrekli sopstvene glave i sopstvenih očiju, a bogatstvo je upravo u tome što svako od nas vidi sopstvenim očima svet i što se sve te slike razlikuju pomalo, i u tome je lepota. Što možete kad čitate, recimo Pol Ostera** onda vidite da on, čovek na drugom kraju sveta vidi svojim očima, a ipak tu prepoznajete masu stvari i delite njegova mišljenja, delite njegov ukus, i to je upravo divno kod mislećih ljudi što oni misle drugačije, a opet se na jedan način to vas dotiče, iako je to drugačije, vi to razumete i poštujete.
RSE: Pošto su ovde određeni centri moći kupili ili preuzeli određene ljude koji su nekada bili naši prijatelji, ili vaši prijatelji, pa onda ti ljudi ne govore više svoje mišljenje nego govore mišljenje koje je popularno ili bi moglo da odgovara njihovim sadašnjim ilustrisimusima, kako ja zovem te centre moći koji plaćaju intelektualce da govore određene stvari koje nekada ne bi rekli ni pod prisilom, vi ste u svom tekstu "Javno nasilje" govorili, čini mi se, upravo o atmosferi koja je nastupila u takvo društvenom miljeu. Da bi slušaoci mogli kasnije da se uključe, ja bih sada iz dva dela pročitala neke osnovne akcente tog teksta koji mislim da je jako bitan:
"Otkako je srušen prethodni sistem vrednosti, baziran na cenzuri kao stožeru javnog opštenja, novi se pojavljuje sasvim stihijski, bez jasnog koncepta, ali dovoljno snažno da popuni rupu koja je nastala padom socijalizma. Taj novi vrednosni sistem u domenu javnog opštenja u poslednje vreme ipak dobija svoje konture. Pod prividom slobode izražavanja, razne 'medijske zvezde' postaju promoteri jednog nasilničkog stila govora i ponašanja, a njihovo glavno oružje su ničim kontrolisani laž i kleveta, slobodno etiketiranje i, najzad, lično vređanje kao najefikasniji oblik zabave za masu. Važno je izreći nešto prljavo na račun nekoga, da li to ima veze sa istinom nema nikakvog značaja.
To sve ne bi imalo toliku težinu kada bi se zadržavalo u sferi novinarstva ili jeftine zabave, poznate kao 'talk shaw'. Ali ovaj stil opštenja neminovno se prenosi na društvo u celini. Tu skoro smo imali prilike da posmatramo nastup jedne fašističke grupe u Novom Sadu koja neodoljivo, svojim rečnikom i shvatanjem komunikacije, podseća na svoje uzore sa televizije, naročito one sa BK i Pinka. Jer ako imam osamnaest godina i vidim da stariji, 'važniji' mogu da javno povrede bilo koga, onda se postavlja pitanje zašto to ne bih mogao da učinim i ja!
Da, tu se svakako radi o fašistoidnoj atmosferi koja se, kao što je poznato iz istorije, iz jeftine zabave u jednom trenutku pretvara u skupu životnu dramu. To je stanje u kome naizgled bezopasna ikonografija kiča lako prelazi u malignu fazu iz koje kasnije nema izbavljenja.
Neće trebati mnogo vremena da prođe pa da razni voditelji i zabavljači postanu političke vođe koje drže u svojim rukama sve poluge vlasti. Njihova glavna zasluga neće biti humanistička vizija nego nešto sasvim suprotno, svet mržnje u kome su oni već sasvim dobro obučeni da caruju.
Intelektualci su poznati kao mekušci koji se teško odlučuju na akciju, pogotovu na nešto konkretno, što im može uprljati ruke. Bojim se da su došla vremena kada će ljudi od digniteta morati da prihvate izazov i suprotstave se lavini nasilnog, primitivnog talasa. Ne vidim drugog načina da se spasu osnovne civilizacijske vrednosti. Gajim nadu da će taj otpor naići na prihvatanje ljudi u Srbiji jer verujem da velika većina mog naroda želi da živi dostojanstveno."
Ovo je bila reč Gorana Markovića, beogradskog reditelja na konferenciji "Nasilje kao opasnost za ljudska prava i ljudske vrednosti"
Dakle, Gorane, ovo je prevashodno razlog zašto ste vi ponoćni gost Radija Slobodna Evropa, jer sudeći po ovom tekstu ničim niste limitirani i omeđeni. Rekli ste zapravo nešto što bi neko kolokivijalno rekao da je rak-rana naše svakodnevice.
MARKOVIĆ: Moj život je možda srećan, a možda i nesrećan, iz jednog istog razloga, zato što ja nemam mnogo šta da izgubim i nemam mnogo šta da reskiram. Za razliku od ljudi koji hrane mnoga usta i koji imaju egzistencijalne probleme i koji su na neki način ucenjeni, ja nisam. Ne mogu da budem ucenjen ničim, tako da ja imam taj luksuz da mogu da kažem šta mislim i ne bojm se, bar za sada. S druge trane i meni je, kao što sam rekao u ovom tekstu, došlo do pameti da bi ljudi koji misle morali nešto i da preduzimaju. Ne vredi samo sedeti i razmišljati, ne vredi samo elitistički se ponašati, ljudi moraju da preuzimaju odgovornosti, moraju da preuzimaju one najteže stvari. Mi smo već jednom imali tu situaciju kada je Milošević dolazio na vlast da su se intelektualci ili povukli u izolaciju i samoizulaciju, ili su ga podržali oni koji baš nisu imali mnogo morala ili koji su bili dovoljno glupi da ne shvate šta on predstavlja. Sad ako se to ponovo dogodi, ako ponovo pred ovim, da kažem drugim talasom koji je izgleda na pomolu, tog nekog populističkog, jeftinog, agresivnog, primitivnog talasa koji sledi, ako ponovo neko ne stane, ne suprotstavi se tome, onda će, bojim se, sve biti zauvek izgubljeno. Znate, ja imam izvestan broj godina i razmišljam da li ću baš do kraja života živeti u svetu koji nije moj i koji ne volim. Ja sam se rodio u socijalizmu i imao sam jako dugo u svom životu periode kada sam smatrao da sam izopšten iz tog društva. Onda je taj socijalizam pao pa je došlo nešto što je bilo isto tako loše i polako gubim nadu da ću ikada živeti u iole pristojnom društvu. Ali takođe mi dolazi na pamet to da moram nešto da preduzmem da bi mogao da živim u nekom pristojnom društvu.
RSE: Šta znači preduzeti i sa kim? Vi kažete ponovo to da gajite nadu da će ovom primitivizmu koji caruje i tome što su se određeni krugovi osilili do te mere da to zaista liči na lavinu tog primitivnog talasa, da gajite nadu da će se pojaviti otpor i da će taj otpor naići na prihvatanje ljudi jer mislite da većina vašeg naroda želi da živi dostojanstveno. Mi smo imali Peti oktobar i tada se učinilo da se to dostojanstvo probudilo i da je to bilo to dosta koje se izreklo. A onda smo videli, uzroci i posledice zašto se sve to desilo, zašto je izgubljena ta energija građanstva posle Petog oktobra, borba za očuvanje dostojanstva, za to građansko JA. Jako je komplikovana priča zašto se sve to dogodilo i osim raznih uzroka drugih imali smo najveću tragediju, ubistvo premijera i nakon toga je, izgleda, došlo do totalnog sunovrata, i onda imamo to što sada imamo. Međutim, sa kim sada, kada su uzori na ovim televizijama koje te pomenuli i ne samo njima, razne privatne televizije gde su minute reklamne postale nešto što je najvažnije na svetu i gde se ljudi preko "ja tebi, ti meni" nalaze stalno u nekakvim dilovima, mi to ne možemo više da pratimo. I vi sami u ovom tekstu dajete akcenat na medijsku sferu. Znači da sve nekako vidimo preko tih medija, ali mi ništa nije jasno. Pitanje je sa kim, koji su to ljudi? Možete li da nabrojite pet?
MARKOVIĆ: Mnogo tražite, pet, to je velika cifra. Možda to ne moraju da budu sve poznati ljudi. Ja sam se nekoliko puta u životu uverio da je svet u kome živimo sastavljen od jako finih običnih ljudi koji se ne eksponiraju i ne dođu u situaciju da bilo šta urade a da to ostane zabeleženo ili primećeno. Recimo za vreme Petog oktobra ja sam na svim tim demonstracijama sretao jedan krug ljudi koji su tu bili samo zbog sebe i nikada ih više nisam video, dok je jedan manji krug ljudi to posle unovčio ili stvorio sebi pozicije. Ali ja još uvek verujem da ovde postoji jedan deo ljudi koji sposoban da živi civilizovano. Tomaž Garik Masarik, jedini državnik filozof u 20. veku na jednom mestu kaže da živeti civilizovano to je pitanje dogovora, jednog opšteg konsenzusa. Mi želimo da živimo civilizovano, ukoliko postoji opšta volja da se živi civilizovano onda nastupa civilizacija. Ukoliko nema te volje, nema šanse za civilizaciju. Ja ipak verujem da ljudi na ovim prostorima veruju u civilizaciju. Ne u evropsku civilizaciju, još manje u Evropsku uniju, takve nekakve pragmatske ciljeve, nego u ono što se zove živeti civilizovano, živeti kao čovek. Ja ne verujem da većina ljudi želi da živi kao svinje, da želi grokće, da velika većina ljudi želi da se valja u blatu. Ta primitivna ikonografija je samo deo, ali još uvek se nadam, inače ne bi ni živeo ovde više da se ne nadam, da smo mi deo civilizovanog sveta i da smo ipak sposobni da živimo kao ljudi.
RSE: Da li verujete da većina ljudi ne želi da trpi one koji ih teraju da grokću, da žive kao svinje i da se valjaju u blatu, jer to je izgleda presudnije pitanje.
MARKOVIĆ: Sigurno. Velika većina ljudi možda nije sposobna da se aktivno tome suprotstavi, da preuzme akciju, trebalo bi neko da svojim primerom pokaže da je to moguće. Mislim da je dovoljno da ljudi od digniteta koje pominjemo, ili da kažemo neki ljudi koji nešto znače, da javno pokažu da žele da žive kao ljudi, i da će to biti dovoljno ohrabrenje i ostalima koji ne znaju kako da se iskažu ili možda nemaju hrabrosti ili ne smatraju da je to važno. Možda je to utopija, možda je sve to hipoteza koja nema utemeljenje, ali ja još uvek u to verujem. Ja ne verujem da naš sunovrat može da ide beskonačno, mi nismo zaslužili da tako nisko padnemo kao što sada padamo.
RSE: Ja se sećam onih sesija Beogradskog kruga kada smo pričali o dvema srbijama i kada ste otprilike tada imali tekst koji je kasnije objavljen u zborniku, a imali ste upravo slično izlaganje kada ste rekli ja mislim da postoji jedna granica do koje se može. I mi sad ponovo 2005. vodimo isti razgovor.
MARKOVIĆ: Ja se nadam, ja nekako verujem da smo dodirnuli dno sada.
RSE: Pa kako je to moguće? Tamo smo imali ratove, ubijanje, krv, šta sada imamo. Mi smo sada u dnu, to je neverovatno.
MARKOVIĆ: To je prilično iracionalno, to se ne može baš objasniti nekakvim kratkim razgovorom. Ja se sećam, moj profesor literature na fakultetu koji sam završio u Pragu je bio Milan Kundera. On je predavao savremenu literaturu na antipodima samo dva pisca Hemingvej i Tomas Man. Kad je pričao o Tomasu Manu, on mu se divio, ustao je jedan student i rekao znate šta, vi se divite Nemcima, a oni su bili fašisti. Kako objašnjavate da je jedna tako genijalna nacija mogla da tako nisko padne. Kundera je rekao to je neobjašnjivo, neki put se dešava da najfinije i najprefinjenije nacije jedanput padnu u nešto tako užasno prljavo i to nije objašnjivo, to se dešava. Mi smo manje fina nacija i manje smo pali od Nemaca. Naša amplutuda je mnogo manja, ali očigledno nam se to dešava. To je možda u nekom širem kontekstu i razumljivo jer mi smo prelazili jako brzo puteve koje su druge nacije prelazile jako dugo, mi smo imali skraćeni postupak u nekim stvarima. Moguće je da smo nezreli, da plaćamo danak tome što smo žurili, što nismo imali vremena kao ostali da proživimo romantičarske dane nacionalizma koji su bili jako pozitivni. Znate šta, nacionalizam nije u principu nešto negativno, to nije reč koja u sebi sadrži negativnu premisu. Nacionalizam može biti i nešto jako pozitivno. To je samo u našem slučaju u poslednje vreme postalo maligno. Tako da mi nismo imali vremena, možda, nisam stručan dovoljno da to objasnim. Ali kažem vam, ja verujem da je ovo sad dno dna i da bi sad mogli polako da se penjemo. Ili ako se ne penjemo moraću da utvrdim da sam živeo u poslednje vreme kada su ljudi loše živeli.
RSE: Ako postoje toliko moćni pojedinci koji imaju svoje medije, koji imaju veliki upliv na društvena zbivanja, na proizvodnju kulture, ideologije, svega ostalog, kako onda izbeći paranoju da postoji takav politički projekat koji zapravo hoće da pojedinci, ti retki pojedinci koji nisu pripali nigde, koji misle tako kako mislite vi, i još desetak ljudi iz javnog života, koje ukupno ja poznajem... Šta ako je to politički projekat i kako se onda suprotstaviti s obzirom da je to dno dna kako vi kažete sada 2005, kada su već uzeli sve resurse a kada ne vidim baš neke snage koje bi mogle to da zaustave.
MARKOVIĆ: Ja sam odavno shvatio da će život uvek biti na neki način ugrožen od strane nečega što se zove zlo i to nikada neće nestati. Skoro sam bio na jednoj večeri povodom objavljivanja knjige Đorđa Lebovića, i onda je Lebović citirao u knjzi jednu vrlo zgodnu jevrejsku priču u kojoj kaže: Pitaju jevrejskog rabina kada će nestati đavo? A on odgovara onda kada nestane zlo. A kada će nestati zlo? A on kaže onda kada nestane đavo. Ideja je u tome da zlo postoji stalno paralelno sa nama i da je to nešto što će uvek potojati. I da je i lepota života zapravo u tome da mu se čovek suprotstavi. Moguće je da je život bez zla paklen, da bi bio toliko dosadan i toliko bezvezan da upravo to postojanje nečega, neke mračne sile protiv koje mi stalno ustajemo ujutru i počinjemo da se borimo, i ležemo u krevet i mislimo o tome, da je nekako smisao u tome našeg ljudskog postojanja. Prema tome, ja još uvek gajim nadu da mi možemo da se tome suprotstavimo, ne gajim iluziju da ćemo ikada prestati da se tome suprotstavljamo. Možemo, ali će sutra nastati neki drugi oblik. Neće to biti novokomponovana turbo-folk kultura, nego će biti nešto deseto.
RSE: Da li vi sada 2005. znate protiv koga se borite? Devedesetih ste znali. Ko je đavo?
MARKOVIĆ: Đavo je primitivizam. Ali on je oduvek postojao. Setite se samo kako je prošao Dositej Obradović. Njegov koncept je izgubio. Njegov plan evropeizacije Srbije je propao, pobedio je drugi plan.
RSE: Da ne idemo tako daleko, možemo da se setimo Zorana Đinđića.
MARKOVIĆ: Dabome. I stalno su ti talasi te nekakve primitivne Srbije u stalnom konfliktu sa talasima civilizovane Srbije koja želi da živi na tekovinama evropske civilizacije. Taj sukob ovde stalno tinja. U nekim zemljama je to odavno završeno, ali ovde nikako da se završi. Eto to je front. Đavo je onaj koji želi da živimo primitivno, po meni, ovog trenutka.
RSE: Znači vrlo je rasprostranjen, bezobalan, teško ga je definistati. Utoliko je opasniji nego 90-ih.
MARKOVIĆ: Znate šta, vi uključite televizor i vidite neke pevaljke sa silikonima i Vučića, na primer, u prijatnom razgovoru, i voditeljku koja je takođe neka opskorna osoba sa rečnikom od 11 reči, i shvatate da je to koncept sveta koji ima svoje poklonike u velikom broju ljudi, i da tome nema nikakvog drugog suprotstavljanja osim da prikazujete jedan drugi koncept u kome nisu oni, u kome su neki drugi ljudi koji govore drugačijim rečnikom, na druge teme, ali nisu manje važni ili nisu manje interesantni.
RSE: I vi kažete, hajde da to prikazujemo. I gde to da prikazujemo?
MARKOVIĆ: Ne znam, to je sada praktično rešenje. Ja lično neću nigde da se prikazujem. Evo ovo sam sada uradio zato što poštujem instituciju Radija Slobodna Evropa, ne iz političkih, nego iz nekih potpuno drugih razloga, sentimentalnih. Na primer sedište je u Pragu a moj omiljeni pisac je dugo godina bio novinar Slobodne Evrope, zove se Gajito Gazdanov**, i eto ja volim to, iako retko slušam radio. Ali ja inače ne nastupam i ne želim da se prikazujem više ni na kakvim televizijama. Ne želim da ispunjavam program. Možda ako se pojavi nešto što stvarno ima neki smisao, i s vremena na vreme postoji nekakav televizijski talk shaw gde možete da pomerite neku granicu, ali da zabavljam masu sukobljavajući se sa nekim primitivnim protivnicima ne pada mi na pamet, nemam razloga za to.
RSE: U poslednje vreme se prave nekakvi virtuelni sukobi lažnih protivnika koji treba da predstavljaju dve sukobljene strane, a zapravo su kompenzacija jednoj te istoj ideji i to je ono što mi se čini najopasnijim.
MARKOVIĆ: Ta agresija jako mnogo liči na fašizam. Stvarno. Ako to postane dominantno onda ćemo mi uploviti u fašistoidnu situaciju koja će biti klasična. Hitler je bio smešan kad je počinjao. Ima jedan stariji slikar, Tabaković, koji je bio najstariji profesor Likovne akademije, on je svake godine odbijao da bude predsednik komisije za prijem mladih slikara. I kada su mu rekli čekajte, vi ste najstariji, najpoznatiji, kako možete to da odbijate. On je rekao, znate, 1923. ili 1923. godine, na bečkoj akademiji je polagao kandidat koji se zvao Adolf Hitler. Nije primljen. Da je primljen ovaj svet bi možda izgledao drugačije. Tako da je to svakodnevna borba da li će da prevagne jedno ili drugo. Da je Hitler slikao vaze sa cvećem ova zemlja bi možda drugačije izgledala. To je jedna mala nijansa. Jedna prijemna komisija je odlučila u krajnjoj liniji o sudbini ovog sveta. To je sve jako povezano i ja verujem u uzročno-posledičnu vezu, i ako ja počnem da emitujem nekakve stvari makar u nekom malom potezu, da to može da pokrene nešto. Da ne verujem u to otišao bih da živim u neku drugu zemlju.
RSE: Da li biste otišli?
MRKOVIĆ: Imao sam to prilika, nikada nisam otišao.
RSE: Kada bi vas svaka nada napustila?
MARKOVIĆ: Kada bih shvatio da više nemam šansi ja bih se pokupio i otišao. Sad kada više nemam nikakvog razloga da živim u inostranstvu, sad bih otišao kad bi izgubio nadu. Još uvek nisam izgubio nadu.
DUŠKO iz Podgorice: U vezi Hitlera, to je cela jedna metodologija jer svaki rat je biznis, jaki ljudi koji finansiraju sve to, jake ideje. Da nije bio Hitler bio bi neko drugi jer određeni događaji imaju kontinuitet. Ne može jedan čovek da izazove sve da iza njega ne stoji jedna stravična mašinerija, tajna, javna. Mislim da treba malo drugačije analizirati stvari.
MARKOVIĆ: Ja nisam stručan za ta pitanja i dozvoljavam sebi luksuz da to analiziram onako kako ja doživljavam. Uopšte ne plediram da je to istina ili da je to nešto objektivno, ali ja to tako vidim.
SAMIR iz Danske: Ako se sećate, 96. godine je sniman film "Lepa sela, lepo gore", u Medveđi kod Višegrada. Tada je spaljeno 30 kuća bošnjačkih. Te kuće su bile ostale čitavo vreme rata jer su ih ti domaći Srbi čuvali. I reditelj je te kuće, 1996. kad je rat već stao, spalio da bi snimio taj film. To sam lično video. Ja sam bio 1996. u septembru u Medveđi kod rođaka i lično sam od tih domaćih Srba čuo da oni hoće tu ljagu da speru sa sebe da oni to nisu radili, nego je došao gospodin Dragojević i to uradio.
RSE: Samire, opet vi izlazite sa nekim dokazima za koje sam vam rekla da morate nadležnim institucijama...
SAMIR: To je predato sudu u Beogradu. Želeo bih gospodina Markovića da pitam šta on misli o takvim ljudima koji rade slične stvari, i šta misli o tim ružičastim televizijama?
MARKOVIĆ: Ja izbegavam da gledam televiziju a pogotovo ne gledam Pink ili BK. Gledam neke manje važne televizije, uglavnom volim da gledam fudbal ili sport. Eurosport gledam i kanale na kojima ima mnogo fudbala. To je neka vrsta izbegavanja stvarnosti, ali ja jednostavno ne mogu to da gledam i gadi mi se. Zašto bi sebe prisiljavao. Nisam dužan da učestvujem u stvarnosti, to je moja odluka da li hoću ili neću. Tako da ja nisam kompetentan jer malo toga vidim i sve ovo o čemu vi pričate ja ne znam. Ja sam recimo 1990. godine poslednji put kupio novine. Znam da sam se zgadio nad Politikom, bila je nekakva Minićeva prljava igra oko ne znam čega, i rekao sam nikad više neću kupiti novine i nisam nikad kupio. Od tada, već 15 godina sam dva-tri puta imao novine u rukama i to tuđe. Prosto, s vremena na vreme, da vidim kako uopšte izgledaju novine, ali uopšte ne znam kako izgledaju novine.
RSE: Nijedne?
MARKOVIĆ: Nijedne. Nikada ne kupujem. Petnaest godina nisam kupio nijedne jedine novine.
RSE: I ne gledate Pinki i BK. Pa na osnovu čega ste napisali ovaj tekst?
MARKOVIĆ: Gledam fragmente. Kad vidim Isidoru Bjelicu odmah mi je sve jasno posle pet sekundi. Ja ne moram da odgledam celu emisiju i ne moram da sebe mučim. Ja prelazim preko toga i odblesci toga dolaze. Ranije sam to gledao, ali u poslednje vreme ne gledam zato što više nemam nerve. Ali hoću da kažem, čovek mora jednostavno da se izuzme iz toga. Jednostavno, vi ne morate da budete deo toga ako nećete. To je pitanje odluke. Dobro, postoji Pink i ta idologija Pinka, i još ružnija ova BK televizija zato što je u službi jednog čoveka. To su sve slugeranje tamo. To je jedno vreme bila čak pristojna televizija, a onda je to postala privatni servis jednog jedinog čoveka i to je do te mere odvratno da to ne gledam, osim ako ne prenose špansku ligu, tada ih gledam.
DUŠKO iz Novog Sada: Da malo načnemo temu vezanu za tu neku nadpolitiku scenu, nadplitičke ideje i ljude u Srbiji. Da li mislite da je u Srbiji kasno za neku priču kao što je vezana za Vaclava Havela u Češkoj, znači za neku osobu koja će doći iz nekog intelektualnog miljea, koja će biti van političkog establišmenta i njihovih zamešateljstava, koja će jasno moći da kaže i da je lopov, i da se stavi iznad svega toga. Da li je ta ideja ipak potrošena u vremenu kada je ulica prestala da menja Srbiju?
MARKOVIĆ: Ja Vaclava Havela znam još dok je sedeo u "vijetnamki" u kafani koja je bila u prizemlju zgrade gde se nalazio moj fakultet, to je bio jedan interesantna mlađi pisac. Nisam siguran da nama treba nekakva harizmatična ličnost koja će nas sve, kao otac zabludelu decu, izvaditi iz svega ovoga. Pre sam za neku varijantu koja postoji u Švajcarskoj gde niko živi ne zna kako im se zove premijer. Ja sam pre za to da nekako se više oslonimo na sebe a manje na neke druge koji treba za nas nešto da urade. Mislim da naše nedaće potiču od nas samih i da niko nije kriv, niti je iko zaslužan za to. Jednostavno, mi izgleda u ovom trenutku u kome se nalazimo imamo problem sa samim sobom, i to je možda pitanje zrelosti, pitanje sposobnosti da se živi u novim okolnostima, u novom nivou civilizacijskom i ako mi to uspemo da rešimo sami sa sobom ne treba nam niko. Tako da ne treba čekati pojavu nekog genijalnog pisca, umetnika, mislioca, filozofa. Posao vođenja politike je na neki način servisni posao, to je tehnički posao. To je malo jača funkcija od šefa sale u nekom restoranu. Nije to nikakvo misteriozno poslanstvo. To su političari, naročito diktatori od sebe pravili mitske ličnosti koje se razlikuju od ostalih ljudi. To su ljudi koji bi trebalo da odrade težak posao i zato ne verujem da iko ko dobro zna svoj posao, na primer umetnik, bi trebalo da odrađuje posao koji je mnogo težak, a koji treba da uradi neko tehnički, neki političar od karijere ili političar koji hoće time da se bavi profesionalno.
SLUŠALAC iz Valjeva: Da li se slažete sa mnom ukoliko ništa ne bude moglo da se uradi, ukoliko ovaj nivo negativne energije ne bude mogao da se smanji, mislim na kulturno, odnosno civilizacijsko okruženje koje je na samom dnu u našoj zemlji Srbiji, da će to biti svojevrsna teška kazna za ljude koji razmišljaju poput vas, i da li u tom slučaju onaj ko može treba da ode odavde što dalje.
MARKOVIĆ: Ja sam imao nekoliko puta prilike da odem pa nisam otišao, moji razlozi su lični, ali mislim da svaki čovek ima samo lične razloge. Ne postoji ništa naročito objektivno, i ne postoje baš mnogo srećnija vremena i nesrećnija. Ako ovo potraje, ja imam za to svoj plan. Moj plan je da se zatvori u svoj svet i da u njemu sa malim brojem ljudi obitavam. Znači niko mi ne može oduzeti moju glavu, moj svet i moje prijatelje, teme o kojima razgovaramo, ono što volimo, to jednostavno niko ne može pa makar došli najcrnji na vlast što neki predviđaju da će se desiti uskoro. Ja neću sigurno pobeći iz zemlje ko god da dođe na vlast i šta god da se desi, mogu samo još dublje da se povučem u svoju mišju rupu i da u njoj uživam.
JOVAŠEVIĆ iz Čačka: Hteo bih mišljenje Gorana Markovića o ovoj poslednjoj hiperprodukciji filmova za kleberenje nacije. Ja imam strahovito negativno mišljenje o tome, bolje da se ništa nije prozvodilo nego što se prozvodilo to smeće. Unapred vam kažem da ništa od toga nisam gledao nego sam samo sticao neka saznanja slušajući reklame na televiziji, nešto što sam pročitao, i kritički nešto slušao o tome.
MARKOVIĆ: Nisam gledao te filmove. Prvo, zato što više nema mesta u mom mozgu za primanje novih utisaka i već duže ne gledam uopšte filmove, kao što ne kupujem novine i kao što ne gledam televiziju izuzimajući fudbalske utakmice, ali sam protiv toga da se zabrani proizvodnja filmova koji se, recimo, vama ne sviđaju ili koji na neki način vređaju ukus. Ja mislim da mnoštvo filmova koji eventualno čak ne vrede mnogo nikoga ne ugrožavaju. Više ugrožava činjenica da nema onih filmova koji vrede. Prema tome, ne treba zabranjivati treba samo pokušati da se dođe do nečega što vredi.
ŽIVAN MIKIĆ iz Šida: Za koji tim navijate? I drugo pitanje, gde mogu da se kupe video kasete s vašim filmovima?
MARKOVIĆ: Ja sam nekada navijao za Crvenu zvezdu, ali kada je počeo onaj talas mraka i kada se raspala Jugoslavija, prestao sam da navijam za određeni fudbalski klub i više me ne interesuje nikakvo klupsko određenje. Ja volim fudbal da gledam, prosto kao balet. A što se tiče filmova pitajte mog advokata. Ja ću tužiti sve one koji su izdali sabrana dela, dakle sve moje filmove, a da me nikad niko nije pitao da li ja to želim, a da ne govorim o nekim autorskim pravima. Isto je i sa prikazivanjem mojih filmova na televiziji. Neki od mojih filmova su prikazani na televiziji više od sto puta, i niko nije sa mnom komunicirao u vezi toga. Ja smatram da je to jedno carstvo piraterije, prema tome, kupite kod prvog pirata. I ja sam sve svoje filmove kupio na ulici.
RSE: Kad kažete šta se dešava s vašim filmovima i kako vas niko ništa ne pita, da ne postoje autorska prava, da li je moguće da ne postoji nikakva zakonska regulativa i da tome nije moguće stati na put.
MARKOVIĆ: Ne. Jednostavno uzmu, iskopiraju i prodaju to zajedno s nekim novinama, ili odštampaju naslovnu stranu i prodaju kao da je to njihovo, bez ikakvog problema. To je slika i prilika ove zemlje. Apsolutno bezvlašće, potpuno nepravna država, gde ne vladaju elementarni zakoni. Na primer da neko ne sme da vam stavi ruku u džep. E, on može da vam stavi ruku u džep, da izvuče šta hoće i da ode kući. Mi možemo da vičemo držte lopova, nijedan policajac neće potrčati za njim. To je takva država. Prema tome, političari samo pričaju, naročito naš premijer koji pominje te neke legalističke principe, a ne znam da li je ikada u istoriji ova država manje poštovala zakone nego otkada je pravnik postao predsednik vlade. Tu se vidi gde živimo i nalet jednog sirovog, primitivnog shvatanja sveta. Jednostavno šta me briga, ja sam jači, ne interesuješ me. To se vidi na različitim nivoima. Pogledajte kako se ljudi ponašaju na ulici, kako izgledaju te izbezumljene fizionomije za volanima, kakva je to neurotična, agresivna situacija. Ja sam sveta prošao, bio sam u Aziji, Africi, nigde nisam video bezobzirnije vozače i divljiji saobraćaj nego ovde. To je prešlo u patološku pojavu, da se ljudi ozvere kad sednu za volan, ili iživljavaju sve svoje muke kroz to. Ja znam da stranci kad dođu ovde, oni u iskrenom strahu žive u ovom gradu da neće neko da se zaleti da ih namerno zgazi. Bio mi je jedan Čeh skoro i ja sam vozio tako. Valjda nisam svestan ili sam prihvatio pravila igre koji vladaju ovde. On je bio zblanut nad time kako sam ja vozio i sve vreme se štrecao i vrištao, i vezivao onaj kajiš. Meni naravno nije palo na pamet da vežem kajiš, ali sam onda shvatio da mi živimo u nekom paklenom krugu u kome se ljudi iživljavaju kroz taj volan, i ja sam naravno pomalo deo svega toga iako se tu i tamo prizovem svesti pa kažem, polako, čoveče, stani, evo pešački je prelaz, pusti ljude da pređu.
RSE: Sada kad govorite imam najmanje dve asocijadije. Prva je kada opisujete situaciju kako izgledaju ljudi za volanom, pada mi na pamet ona priča o mladim ljudima koji su se takmičili u igri smrti prolaska kroz crveno svetlo, pa na koga će naleteti, koga će zgaziti. A istovremeno sa tim, postoji veliki hit najveće estadne zvezde, ikone novokomponovane muzike koji se zove "Prođi sa mnom kroz crveno", koji je zapravo poziv da se to radi. A onda imamo medije koji kažu da to ne treba da se radi. I onda se vraćamo, a to je moja druga asocijacija, na vaš tekst gde vi govoreći o prekidu one tribine na novosadskom fakultetu kada su upali mladi neonacisti, kažete – pa čekajte, ako to vidimo mas medijima, i ako takvo bahato ponašanje uzor, i ako su takvi ljudi ključne figure...
MARKOVIĆ: Šta zna neki klinac od 18 godina o svetu u kome živi. On je očigledno i žrtva tog sveta. Znate, ako se neko ošiša do glave i počne da bije ljude koje ne poznaje zbog nekakvih nakaznih ideja koje mu je neko ulio u glavu, on je u isto vreme i žrtva, ma kako to sad zvučalo. Tim ljudima treba da se sudi, ta organizacija je zabranjena, oni su stvarno zlikovci, ali svaki zlikovac je na neki način i žrtva. Dokazano je, to je aksiom, da nasilje ne može činiti neko nad kojim nije učinjeno nasilje. Nijedan nasilnik nije postao nasilnik a da nije bio žrtva nasilništva. Svi oni imaju neku pozadinu. Svi su oni žrtve, pa su postali dželati.
RSE: Tako kaže Frojd, ali da li mislite baš svi?
MARKOVIĆ: Pa svi. Ne znam drugi primer. Baš sam skoro razgovarao s nekim psihijatrom, on kaže da, apsolutno svi. On radi sa njima.
MIODRAG BELIĆ, iz Peći: Da li će gospodin Marković ikada da snima film o svemu ovome što se dešava, govorim isključivo o Kosovu i Metihiji, o svemu ovome što mi preživljavamo ovde, Srbi u svojoj Srbiji, o apatridima, o nebrizi države o svoji ljudima koja na primer traži da se neko vrati na Kosovo a nije mu omogućila ni ovde da preživi.
MARKOVIĆ: Ja nisam na Kosovu bio dugo i imamo sam potpuno iskrivljenu sliku o tome šta se tamo dešava i pre dve godine sam otišao na nekakvu filmsku smotru u Leposavić, i od tada sam na neki način jako vezan za te ljude koji žive na Kosovu zato što sam shvatio da sam živeo u potpunoj zabludi u vezi njihovog života. Mislio sam da su to nekakvi ljudi koji možda izvoljevaju, ili koji na neki način preuveličavaju svoje probleme. Međutim kada sam otišao, za tih nekoliko dana sam shvatio da je ta drama tamo užasna i da je položaj naših sunarodnika tamo stvarno strašan. Na neki način sam se vezao za te ljude i Zoran Simjanović, Rale Zelenović, direktor Konoteke i ja ćemo pokušati da napravimo u tom delu Kosova nešto kao mali filmski festival ili smotricu filmova koji će biti naš doprinos da se ti ljudi ne osećaju usamljenima ili da se ne osećaju ostavljenima, prevarenima kako vi to kažete, u vezi sa nama koji živimo ovde i koji smo na par stotina kilometara od te prave pravcate drame koja je stvarno jako ozbiljna i koju, dok čovek ne ode na Kosovo uopšte ne shvata. Ja sam shvatio da uopšte ništa nisam znao o tome dok nisam otišao lično da vidim. To je za mene jedan vrlo važan trenutak u životu, shvatio sam da živim jednim životom koji je suviše komotan i da nemam prava da tako živim, i stvaro sam se na neki način, da upotrebim nešto pretenciozno, promenio otkako sam bio dole.
RSE: Da li imate utisak da to što ste upravo sada rekli je i najviše što se može sada reći, da je prosto tema Kosova politički i politikantski do te mere izlizina ovde i zloupotrebljena na sve moguće načine, da je izlišno da ja sada vama postavljam pitanje šta mislite oko ovih timova, pregovora, šta će tu biti. Najviše što se može reći je da tu, nadomak nas, postoji tragedija dva naroda, i to je sve.
MARKOVIĆ: Ja sam pre odlaska na Kosovo bio sklon tome da kažem to je izgubljeno, šta sad, nek se to završi da živimo jednom na miru. Međutim sad mislim dosta različito. Mislim da se treba boriti dokle god čovek može da se bori za bilo kakav suživot tamo i da ljudi koji su rođeni tamo imaju prava da žive tamo, i imaju prava da žive kao normalni ljudi. Nijedna kolektivna krivica ne može da bude alibi da se tim ljudima to oduzme, ma kakvi procenti bili stanovništva. Ja sam video tamo u toj bioskopskoj sali ljude koji su stvarno isti kao ljudi ovde, jedino što se osećaju kao nekakvi siročići koji su spremni u svakom trenutku da se spakuju i da pobegnu, što je užasno. Tamo vlada psihoza. Ne znam kako je na albanskoj strani, pogotovo kako je bilo. Vidim sada iz ovih suđenja u Hagu da je bilo stvarno surovo, ali i ova strana ima svoju surovu priču. To su je dvostruka priča. To je ista priča u stvari. Ta strašna mržnja, taj strašni animozitet koji je stvoren, gajen, ili koji je pripreman, on je tu i šta čovek da radi, ne može da kaže tim ljudima živite od sutra normalno i nemojte da se... To je nemoguće. Mora stravično mnogo napora da se uradi i da se iscrpi poslednja šansa nekog suživota, a kada više te šanse ne bude, onda ćemo reći pa dobro, to je istorija, to je prošlost, tako je bilo i ne može više da se vrati.
SLUŠATELJKA: Danas sam čula negde, da li je u pitanju neka pesma, pod nazivom Srbija ubija, i to me toliko porazilo da prosto osećam uznemirenost, a i živeti ovde danas u Srbiji posle 2002. je stvarno nepodnošljivo. Ovde je onemogućen prostor za život normalanim ljudima ukoliko niste u nekom klanu, ukoliko niste u nekoj partiji, nekom lobiju, a mislim da ako ne otvorimo temu teškog kriminala, mi ne možemo ništa da uradimo. Izvinite, ali Đinđićeva rečenica da kriminalci imaju svoju državu, potpuno se obistinila i mislim da je to jedan problem pred kojim celokupna javnost zatvara oči i da mi o tome uopšte ne raspravljamo, a videćete da su u Srbiji klanovi koji drže gradove pod svojom kontrolom, da otkupljuju sve živo, da kapital strani ne ulazi, i da verovatno ni ovi haški optuženici neće biti uhvaćeni dok ovi ne otkupe Srbiju, dok ne operu pare koje su stekli kod Miloševića a kod Koštunice peru. Prema tome, Koštuničina teorija o legalitetu i legalizmu je toliko ogavna i u suprotnosti sa realnim životom u Srbiji da je to stvarno pogubno za nas. Ja svakog dana srećem očajne ljude koji ne znaju šta će sa sobom i sa svojim porodicama, i sa svojim poslom, i onda ovde vidim totalno beznađe. Ako Goran Marković kaže da će da se zatvori u svoju sobu i da uđe u svoj svet, onda to na meni deluje poražavajuće. Ja nemam nameru to da uradim, mada sam u očajnom stanju zbog toga što se osećam kao da sam ponovo u getu. Pitam Gorana, ima li nade da se mi nekako organizujemo, i da jednom Velimiru Iliću koji šutira novinare, koji psuje, pljuje, koji radi šta hoće i upravlja sa pola države, stanemo na put. Naravno da iza njega stoje neke strukture. Čovek drži najvažnija ministarstva. Pogledajte ta ministarstva i tu količinu vlasti i tu osobu koja rukovodi sa pola države, a taj čovek je elementarno nepismen. Tragično je i zaista ne mogu da shvatim da smo prešli preko svih tih bahatosti. Zašto Koštunica dozvoljava da taj čovek radi to što radi i koji su to moćnici koji stoje iza njega. On je sada jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu. Ja vam to odgovorno tvrdim, to je tačno i to će vreme pokazati. Mi moramo da vidimo ko su ljudi koji upravljaju ovom zemljom, imenom i prezimenom i njihovim biografijama. Moraju dosijei da se otvore. Dosijei su neophodni da vidimo šta nam se radilo u prošlosti i šta nam je sada na vratu. Bez toga ne možemo da iskoračimo nigde i nikamo dalje.
MARKOVIĆ: Vi ste jako dobar analitičar i ja bih vas kandidovao za nekoga koga bi birao na izborima. Mislim da takva osoba kao što ste vi, koja ima tako dobar rečnik, tako analitični duh i hrabrost da tako sagleda stvari, svakako je osoba koja mora nešto da uradi za svoj život. Ja ne mogu vama da dajem savete, možete vi samo meni da dajete savete. Ja mnogo manje od vas o svemu tome znam ili mogu u svojoj glavi da iskonstruišem. Kad smo već govorili o tom mračnom primitivizmu, Velja je stvarno supermaneken. On je odličan primer, ali što reče još neko kad se pominjao Hitler, on verovatno treba ovoj državi. Ne bi ona trpela jednog takvog tipa da joj ne treba. On predstavlja jedan deo mentaliteta koji je u ogromnoj količini prisutan ovde i takav način razmišljanja i takvo ponašanje podržava jedan deo stanovništva. Znači ne radi se tu o Velji Iliću, radi se o tome s kim živimo i kako živimo. Mi moramo na neki način da probamo da menjamo ljude oko sebe, od prvog komšije. Sećate li se koliko je bilo sukoba sa roditeljima, i dece i roditelja, kakve su to bile strašne drame. Jednostavno to su napori da se ljudi promene, da shvate, da izađu iz zatucanosti, da izađu iz mraka u kome žive, a u tome moraju da pomognu oni koji malo bolje vide u tom mraku i to je napor koji se mora uraditi. Ne znam šta drugo može čovek da uradi.
RSE: Da li ste primetili kad gledate te zabavno-estradne emisije, da obavezno bude bar jedan konstantni lik koji je recimo lik nekog primitivca, i da emisija prosto ne može da funkcioniše ako takav ne postoji, jer je on tu zadužen za zasmejavanje publike, za kalambur, zato da neko drugi ko je tu još gost pored njega bude finiji. Imam utisak u poslednje vreme da postoji neka pojačana produkcija takvih političkih bahatih likova, naspram kojih neki drugi koji su suštinski takođe bahati, ali imaju samo finiji manir ponašanja, onda izgledaju uglađeno. Možda je i to projekat?
MARKOVIĆ: Ne znam, ja slabo gledam te emisije, gadim ih se, ali pretpostavljam da postoji nekakva koncepcija, nekakva dramaturgija svega i da ti koji prave te emisije imaju već neku šemu u glavi šta treba, šta prolazi kod ljudi, šta ljude zabavlja i šta je drama. Mora da postoji drama u takvim emisijama, mora da postoji sukob jer ako nema sukoba nema ničega. Nastranu što su ti sukobi zapravo drti i što nema ničeg suštinskog nego je uvek samo sve po površini i samo na nivou vređanja i pljuvačine.
RSE: Sad se vraćamo pitanju koje vam je slušateljka postavila, koje je značajno više od ovoga o čemu smo pričali kad je reč o primitivizmu, ili je bar u istom rangu, a to je pitanje šta sada kad Goran Marković kaže da će se i pored svega toga što je drti, vratiti u svoju sobu i čitati knjige zatvoren u svom svetu?
MARKOVIĆ: Moje je pravo da ja odradim svoj život onako kako želim i ne mogu uopšte nametati tu ideju, neka drugi žive onako kako žele, ali ja priznajem, pomalo živim eskapistički i pomalo sam zatvoren u nečemu što nema baš naročite veze sa realnošću. Ali znate, ja sam jako mnogo radio i filmova, i na televiziji sam radio dokumentarnih filmova, ja sam se mnogo bavio stvarnošću, kritikom društva, bavio sam se time onda kada to nije baš bilo zdravo, i na neki način sam to iscrpeo. Pre sedam-osam godina sam shvatio da više društvo i ja nemamo šta da razgovaramo, niti ću ja da se bavim društvom, nemam više za to snage, već ću sad da se bavim sobom. I okrenuo sam smer svog razmišljanja u suprotnu stranu, nisam išao ka spolja nego ka unutra. Sve ono što ja radim, i što trenutno radim, i čime sam se bavio u poslednje vreme, recimo u mojim komadima "Delirijum tremens"** ili "Pandorina kutija", to je zapravo čeprkanje po sebi. To je moja koncepcija i to mene zanima ovog trenutka. Znate, ja sam odrastao u socijalizmu u kom je postojala jedna prilično jasna cenzura, ne uvek otvorena ali samocenzura ili cenzura, koja vas je terala da tražite indirektne puteve. Vi ste se uvek izražavali alegorijama, metaforama, simbolima. Sada više toga nema i više nemate razloga da govorite indirektnim jezikom. I uopšte, film više ne sme da služi za kritiku društva, nek se time bave drugi. Ja se više ne bavim društvom, ja se bavim sobom. Odnosno, sam čin time što sam ostavio društvo po strani je već nekakav stav prema tom društvu, ali se stvarno intimno bavim nečim što je unutranji svet i što mene stvarno interesuje i zato ću se vratiti u sobu i pročitati ono što mene interesuje. To mi je važnije od bilo čega drugog.
RSE: Nemamo vremena da analiziramo ono što se nameće, naravno da je to vaše pravo i da mnogi od nas koji ne znamo šta činiti, zapravo uradimo to isto, a onda postavljamo javno pitanje vama zašto vi to činite. Mislim da vi imate pravo na takav stav, ali da mi nemamo pravo da odgovorimo ovoj slušateljki koja očigledno ima problem sa tim šta će sa sobom...
MARKOVIĆ: Ali ona je jako dobro analizirala ovaj trenutak. Ona ne izgleda kao neko ko ne zna šta bi.
SLUŠALAC: Da li je svuda to tako da tih autorskih prava nema, ali ima i nečeg drugog, da nema ni onih drugih prava.
RSE: Da slažem se, ona ima energiju i zvuči kao žena sa liste sto moćnih.
SLUŠALAC: Da li je svuda to tako da tih autorskih prava nema, ali ima i nečeg drugog, da nema ni onih drugih prava. Vidite, ja sam mali zanatlija koji ne sme da stavi svoj znak na svoj proizvod, zato što onaj koji hoće da proda moj proizvod neće da ga prodaje sa mojim znakom. On hoće da proda moj proizvod kao njegov. Znate, autorska prava su autorska prava. Sa svih strana smo ugroženi na ovom Balkanu.
MARKOVIĆ: Ja sebe smatram takođe zanatlijom u svom poslu, tako da u potpunosti saosećam.
MARKOVIĆ: Ja nemam problema sa pripadnošću bilo čemu zato što je moje stanovište oduvek bilo da ljudi koji misle, ili intelektualci, imaju zapravo samo svoje mišljenje i ne dele ga ni sa kim. Dakle, ako ste misleći čovek vi ne možete pripadati nikakvoj grupi, pogotovo ne ovim strašnim grupama koje zovemo nacionalisti, fašisti... Dakle, svako pripadanje grupi po meni je odricanje od sopstvenog bića i odricanje od sopstvene ličnosti, tako da ja pripadnost bilo kojoj grupi prezirem. Ja plediram da je moje mišljenje unikatno kao što je vaše unikatno, i da svaki čovek koji misli zapravo ima svoju sliku sveta koja ne liči ni na jednu drugu, i da bilo kakvo orkestriranje mišljenja je apsurdno i besmisleno. Isto mogu misliti samo ljudi koji se odrekli sopstvene glave i sopstvenih očiju, a bogatstvo je upravo u tome što svako od nas vidi sopstvenim očima svet i što se sve te slike razlikuju pomalo, i u tome je lepota. Što možete kad čitate, recimo Pol Ostera** onda vidite da on, čovek na drugom kraju sveta vidi svojim očima, a ipak tu prepoznajete masu stvari i delite njegova mišljenja, delite njegov ukus, i to je upravo divno kod mislećih ljudi što oni misle drugačije, a opet se na jedan način to vas dotiče, iako je to drugačije, vi to razumete i poštujete.
RSE: Pošto su ovde određeni centri moći kupili ili preuzeli određene ljude koji su nekada bili naši prijatelji, ili vaši prijatelji, pa onda ti ljudi ne govore više svoje mišljenje nego govore mišljenje koje je popularno ili bi moglo da odgovara njihovim sadašnjim ilustrisimusima, kako ja zovem te centre moći koji plaćaju intelektualce da govore određene stvari koje nekada ne bi rekli ni pod prisilom, vi ste u svom tekstu "Javno nasilje" govorili, čini mi se, upravo o atmosferi koja je nastupila u takvo društvenom miljeu. Da bi slušaoci mogli kasnije da se uključe, ja bih sada iz dva dela pročitala neke osnovne akcente tog teksta koji mislim da je jako bitan:
"Otkako je srušen prethodni sistem vrednosti, baziran na cenzuri kao stožeru javnog opštenja, novi se pojavljuje sasvim stihijski, bez jasnog koncepta, ali dovoljno snažno da popuni rupu koja je nastala padom socijalizma. Taj novi vrednosni sistem u domenu javnog opštenja u poslednje vreme ipak dobija svoje konture. Pod prividom slobode izražavanja, razne 'medijske zvezde' postaju promoteri jednog nasilničkog stila govora i ponašanja, a njihovo glavno oružje su ničim kontrolisani laž i kleveta, slobodno etiketiranje i, najzad, lično vređanje kao najefikasniji oblik zabave za masu. Važno je izreći nešto prljavo na račun nekoga, da li to ima veze sa istinom nema nikakvog značaja.
To sve ne bi imalo toliku težinu kada bi se zadržavalo u sferi novinarstva ili jeftine zabave, poznate kao 'talk shaw'. Ali ovaj stil opštenja neminovno se prenosi na društvo u celini. Tu skoro smo imali prilike da posmatramo nastup jedne fašističke grupe u Novom Sadu koja neodoljivo, svojim rečnikom i shvatanjem komunikacije, podseća na svoje uzore sa televizije, naročito one sa BK i Pinka. Jer ako imam osamnaest godina i vidim da stariji, 'važniji' mogu da javno povrede bilo koga, onda se postavlja pitanje zašto to ne bih mogao da učinim i ja!
Da, tu se svakako radi o fašistoidnoj atmosferi koja se, kao što je poznato iz istorije, iz jeftine zabave u jednom trenutku pretvara u skupu životnu dramu. To je stanje u kome naizgled bezopasna ikonografija kiča lako prelazi u malignu fazu iz koje kasnije nema izbavljenja.
Neće trebati mnogo vremena da prođe pa da razni voditelji i zabavljači postanu političke vođe koje drže u svojim rukama sve poluge vlasti. Njihova glavna zasluga neće biti humanistička vizija nego nešto sasvim suprotno, svet mržnje u kome su oni već sasvim dobro obučeni da caruju.
Intelektualci su poznati kao mekušci koji se teško odlučuju na akciju, pogotovu na nešto konkretno, što im može uprljati ruke. Bojim se da su došla vremena kada će ljudi od digniteta morati da prihvate izazov i suprotstave se lavini nasilnog, primitivnog talasa. Ne vidim drugog načina da se spasu osnovne civilizacijske vrednosti. Gajim nadu da će taj otpor naići na prihvatanje ljudi u Srbiji jer verujem da velika većina mog naroda želi da živi dostojanstveno."
Ovo je bila reč Gorana Markovića, beogradskog reditelja na konferenciji "Nasilje kao opasnost za ljudska prava i ljudske vrednosti"
Dakle, Gorane, ovo je prevashodno razlog zašto ste vi ponoćni gost Radija Slobodna Evropa, jer sudeći po ovom tekstu ničim niste limitirani i omeđeni. Rekli ste zapravo nešto što bi neko kolokivijalno rekao da je rak-rana naše svakodnevice.
MARKOVIĆ: Moj život je možda srećan, a možda i nesrećan, iz jednog istog razloga, zato što ja nemam mnogo šta da izgubim i nemam mnogo šta da reskiram. Za razliku od ljudi koji hrane mnoga usta i koji imaju egzistencijalne probleme i koji su na neki način ucenjeni, ja nisam. Ne mogu da budem ucenjen ničim, tako da ja imam taj luksuz da mogu da kažem šta mislim i ne bojm se, bar za sada. S druge trane i meni je, kao što sam rekao u ovom tekstu, došlo do pameti da bi ljudi koji misle morali nešto i da preduzimaju. Ne vredi samo sedeti i razmišljati, ne vredi samo elitistički se ponašati, ljudi moraju da preuzimaju odgovornosti, moraju da preuzimaju one najteže stvari. Mi smo već jednom imali tu situaciju kada je Milošević dolazio na vlast da su se intelektualci ili povukli u izolaciju i samoizulaciju, ili su ga podržali oni koji baš nisu imali mnogo morala ili koji su bili dovoljno glupi da ne shvate šta on predstavlja. Sad ako se to ponovo dogodi, ako ponovo pred ovim, da kažem drugim talasom koji je izgleda na pomolu, tog nekog populističkog, jeftinog, agresivnog, primitivnog talasa koji sledi, ako ponovo neko ne stane, ne suprotstavi se tome, onda će, bojim se, sve biti zauvek izgubljeno. Znate, ja imam izvestan broj godina i razmišljam da li ću baš do kraja života živeti u svetu koji nije moj i koji ne volim. Ja sam se rodio u socijalizmu i imao sam jako dugo u svom životu periode kada sam smatrao da sam izopšten iz tog društva. Onda je taj socijalizam pao pa je došlo nešto što je bilo isto tako loše i polako gubim nadu da ću ikada živeti u iole pristojnom društvu. Ali takođe mi dolazi na pamet to da moram nešto da preduzmem da bi mogao da živim u nekom pristojnom društvu.
RSE: Šta znači preduzeti i sa kim? Vi kažete ponovo to da gajite nadu da će ovom primitivizmu koji caruje i tome što su se određeni krugovi osilili do te mere da to zaista liči na lavinu tog primitivnog talasa, da gajite nadu da će se pojaviti otpor i da će taj otpor naići na prihvatanje ljudi jer mislite da većina vašeg naroda želi da živi dostojanstveno. Mi smo imali Peti oktobar i tada se učinilo da se to dostojanstvo probudilo i da je to bilo to dosta koje se izreklo. A onda smo videli, uzroci i posledice zašto se sve to desilo, zašto je izgubljena ta energija građanstva posle Petog oktobra, borba za očuvanje dostojanstva, za to građansko JA. Jako je komplikovana priča zašto se sve to dogodilo i osim raznih uzroka drugih imali smo najveću tragediju, ubistvo premijera i nakon toga je, izgleda, došlo do totalnog sunovrata, i onda imamo to što sada imamo. Međutim, sa kim sada, kada su uzori na ovim televizijama koje te pomenuli i ne samo njima, razne privatne televizije gde su minute reklamne postale nešto što je najvažnije na svetu i gde se ljudi preko "ja tebi, ti meni" nalaze stalno u nekakvim dilovima, mi to ne možemo više da pratimo. I vi sami u ovom tekstu dajete akcenat na medijsku sferu. Znači da sve nekako vidimo preko tih medija, ali mi ništa nije jasno. Pitanje je sa kim, koji su to ljudi? Možete li da nabrojite pet?
MARKOVIĆ: Mnogo tražite, pet, to je velika cifra. Možda to ne moraju da budu sve poznati ljudi. Ja sam se nekoliko puta u životu uverio da je svet u kome živimo sastavljen od jako finih običnih ljudi koji se ne eksponiraju i ne dođu u situaciju da bilo šta urade a da to ostane zabeleženo ili primećeno. Recimo za vreme Petog oktobra ja sam na svim tim demonstracijama sretao jedan krug ljudi koji su tu bili samo zbog sebe i nikada ih više nisam video, dok je jedan manji krug ljudi to posle unovčio ili stvorio sebi pozicije. Ali ja još uvek verujem da ovde postoji jedan deo ljudi koji sposoban da živi civilizovano. Tomaž Garik Masarik, jedini državnik filozof u 20. veku na jednom mestu kaže da živeti civilizovano to je pitanje dogovora, jednog opšteg konsenzusa. Mi želimo da živimo civilizovano, ukoliko postoji opšta volja da se živi civilizovano onda nastupa civilizacija. Ukoliko nema te volje, nema šanse za civilizaciju. Ja ipak verujem da ljudi na ovim prostorima veruju u civilizaciju. Ne u evropsku civilizaciju, još manje u Evropsku uniju, takve nekakve pragmatske ciljeve, nego u ono što se zove živeti civilizovano, živeti kao čovek. Ja ne verujem da većina ljudi želi da živi kao svinje, da želi grokće, da velika većina ljudi želi da se valja u blatu. Ta primitivna ikonografija je samo deo, ali još uvek se nadam, inače ne bi ni živeo ovde više da se ne nadam, da smo mi deo civilizovanog sveta i da smo ipak sposobni da živimo kao ljudi.
RSE: Da li verujete da većina ljudi ne želi da trpi one koji ih teraju da grokću, da žive kao svinje i da se valjaju u blatu, jer to je izgleda presudnije pitanje.
MARKOVIĆ: Sigurno. Velika većina ljudi možda nije sposobna da se aktivno tome suprotstavi, da preuzme akciju, trebalo bi neko da svojim primerom pokaže da je to moguće. Mislim da je dovoljno da ljudi od digniteta koje pominjemo, ili da kažemo neki ljudi koji nešto znače, da javno pokažu da žele da žive kao ljudi, i da će to biti dovoljno ohrabrenje i ostalima koji ne znaju kako da se iskažu ili možda nemaju hrabrosti ili ne smatraju da je to važno. Možda je to utopija, možda je sve to hipoteza koja nema utemeljenje, ali ja još uvek u to verujem. Ja ne verujem da naš sunovrat može da ide beskonačno, mi nismo zaslužili da tako nisko padnemo kao što sada padamo.
RSE: Ja se sećam onih sesija Beogradskog kruga kada smo pričali o dvema srbijama i kada ste otprilike tada imali tekst koji je kasnije objavljen u zborniku, a imali ste upravo slično izlaganje kada ste rekli ja mislim da postoji jedna granica do koje se može. I mi sad ponovo 2005. vodimo isti razgovor.
MARKOVIĆ: Ja se nadam, ja nekako verujem da smo dodirnuli dno sada.
RSE: Pa kako je to moguće? Tamo smo imali ratove, ubijanje, krv, šta sada imamo. Mi smo sada u dnu, to je neverovatno.
MARKOVIĆ: To je prilično iracionalno, to se ne može baš objasniti nekakvim kratkim razgovorom. Ja se sećam, moj profesor literature na fakultetu koji sam završio u Pragu je bio Milan Kundera. On je predavao savremenu literaturu na antipodima samo dva pisca Hemingvej i Tomas Man. Kad je pričao o Tomasu Manu, on mu se divio, ustao je jedan student i rekao znate šta, vi se divite Nemcima, a oni su bili fašisti. Kako objašnjavate da je jedna tako genijalna nacija mogla da tako nisko padne. Kundera je rekao to je neobjašnjivo, neki put se dešava da najfinije i najprefinjenije nacije jedanput padnu u nešto tako užasno prljavo i to nije objašnjivo, to se dešava. Mi smo manje fina nacija i manje smo pali od Nemaca. Naša amplutuda je mnogo manja, ali očigledno nam se to dešava. To je možda u nekom širem kontekstu i razumljivo jer mi smo prelazili jako brzo puteve koje su druge nacije prelazile jako dugo, mi smo imali skraćeni postupak u nekim stvarima. Moguće je da smo nezreli, da plaćamo danak tome što smo žurili, što nismo imali vremena kao ostali da proživimo romantičarske dane nacionalizma koji su bili jako pozitivni. Znate šta, nacionalizam nije u principu nešto negativno, to nije reč koja u sebi sadrži negativnu premisu. Nacionalizam može biti i nešto jako pozitivno. To je samo u našem slučaju u poslednje vreme postalo maligno. Tako da mi nismo imali vremena, možda, nisam stručan dovoljno da to objasnim. Ali kažem vam, ja verujem da je ovo sad dno dna i da bi sad mogli polako da se penjemo. Ili ako se ne penjemo moraću da utvrdim da sam živeo u poslednje vreme kada su ljudi loše živeli.
RSE: Ako postoje toliko moćni pojedinci koji imaju svoje medije, koji imaju veliki upliv na društvena zbivanja, na proizvodnju kulture, ideologije, svega ostalog, kako onda izbeći paranoju da postoji takav politički projekat koji zapravo hoće da pojedinci, ti retki pojedinci koji nisu pripali nigde, koji misle tako kako mislite vi, i još desetak ljudi iz javnog života, koje ukupno ja poznajem... Šta ako je to politički projekat i kako se onda suprotstaviti s obzirom da je to dno dna kako vi kažete sada 2005, kada su već uzeli sve resurse a kada ne vidim baš neke snage koje bi mogle to da zaustave.
MARKOVIĆ: Ja sam odavno shvatio da će život uvek biti na neki način ugrožen od strane nečega što se zove zlo i to nikada neće nestati. Skoro sam bio na jednoj večeri povodom objavljivanja knjige Đorđa Lebovića, i onda je Lebović citirao u knjzi jednu vrlo zgodnu jevrejsku priču u kojoj kaže: Pitaju jevrejskog rabina kada će nestati đavo? A on odgovara onda kada nestane zlo. A kada će nestati zlo? A on kaže onda kada nestane đavo. Ideja je u tome da zlo postoji stalno paralelno sa nama i da je to nešto što će uvek potojati. I da je i lepota života zapravo u tome da mu se čovek suprotstavi. Moguće je da je život bez zla paklen, da bi bio toliko dosadan i toliko bezvezan da upravo to postojanje nečega, neke mračne sile protiv koje mi stalno ustajemo ujutru i počinjemo da se borimo, i ležemo u krevet i mislimo o tome, da je nekako smisao u tome našeg ljudskog postojanja. Prema tome, ja još uvek gajim nadu da mi možemo da se tome suprotstavimo, ne gajim iluziju da ćemo ikada prestati da se tome suprotstavljamo. Možemo, ali će sutra nastati neki drugi oblik. Neće to biti novokomponovana turbo-folk kultura, nego će biti nešto deseto.
RSE: Da li vi sada 2005. znate protiv koga se borite? Devedesetih ste znali. Ko je đavo?
MARKOVIĆ: Đavo je primitivizam. Ali on je oduvek postojao. Setite se samo kako je prošao Dositej Obradović. Njegov koncept je izgubio. Njegov plan evropeizacije Srbije je propao, pobedio je drugi plan.
RSE: Da ne idemo tako daleko, možemo da se setimo Zorana Đinđića.
MARKOVIĆ: Dabome. I stalno su ti talasi te nekakve primitivne Srbije u stalnom konfliktu sa talasima civilizovane Srbije koja želi da živi na tekovinama evropske civilizacije. Taj sukob ovde stalno tinja. U nekim zemljama je to odavno završeno, ali ovde nikako da se završi. Eto to je front. Đavo je onaj koji želi da živimo primitivno, po meni, ovog trenutka.
RSE: Znači vrlo je rasprostranjen, bezobalan, teško ga je definistati. Utoliko je opasniji nego 90-ih.
MARKOVIĆ: Znate šta, vi uključite televizor i vidite neke pevaljke sa silikonima i Vučića, na primer, u prijatnom razgovoru, i voditeljku koja je takođe neka opskorna osoba sa rečnikom od 11 reči, i shvatate da je to koncept sveta koji ima svoje poklonike u velikom broju ljudi, i da tome nema nikakvog drugog suprotstavljanja osim da prikazujete jedan drugi koncept u kome nisu oni, u kome su neki drugi ljudi koji govore drugačijim rečnikom, na druge teme, ali nisu manje važni ili nisu manje interesantni.
RSE: I vi kažete, hajde da to prikazujemo. I gde to da prikazujemo?
MARKOVIĆ: Ne znam, to je sada praktično rešenje. Ja lično neću nigde da se prikazujem. Evo ovo sam sada uradio zato što poštujem instituciju Radija Slobodna Evropa, ne iz političkih, nego iz nekih potpuno drugih razloga, sentimentalnih. Na primer sedište je u Pragu a moj omiljeni pisac je dugo godina bio novinar Slobodne Evrope, zove se Gajito Gazdanov**, i eto ja volim to, iako retko slušam radio. Ali ja inače ne nastupam i ne želim da se prikazujem više ni na kakvim televizijama. Ne želim da ispunjavam program. Možda ako se pojavi nešto što stvarno ima neki smisao, i s vremena na vreme postoji nekakav televizijski talk shaw gde možete da pomerite neku granicu, ali da zabavljam masu sukobljavajući se sa nekim primitivnim protivnicima ne pada mi na pamet, nemam razloga za to.
RSE: U poslednje vreme se prave nekakvi virtuelni sukobi lažnih protivnika koji treba da predstavljaju dve sukobljene strane, a zapravo su kompenzacija jednoj te istoj ideji i to je ono što mi se čini najopasnijim.
MARKOVIĆ: Ta agresija jako mnogo liči na fašizam. Stvarno. Ako to postane dominantno onda ćemo mi uploviti u fašistoidnu situaciju koja će biti klasična. Hitler je bio smešan kad je počinjao. Ima jedan stariji slikar, Tabaković, koji je bio najstariji profesor Likovne akademije, on je svake godine odbijao da bude predsednik komisije za prijem mladih slikara. I kada su mu rekli čekajte, vi ste najstariji, najpoznatiji, kako možete to da odbijate. On je rekao, znate, 1923. ili 1923. godine, na bečkoj akademiji je polagao kandidat koji se zvao Adolf Hitler. Nije primljen. Da je primljen ovaj svet bi možda izgledao drugačije. Tako da je to svakodnevna borba da li će da prevagne jedno ili drugo. Da je Hitler slikao vaze sa cvećem ova zemlja bi možda drugačije izgledala. To je jedna mala nijansa. Jedna prijemna komisija je odlučila u krajnjoj liniji o sudbini ovog sveta. To je sve jako povezano i ja verujem u uzročno-posledičnu vezu, i ako ja počnem da emitujem nekakve stvari makar u nekom malom potezu, da to može da pokrene nešto. Da ne verujem u to otišao bih da živim u neku drugu zemlju.
RSE: Da li biste otišli?
MRKOVIĆ: Imao sam to prilika, nikada nisam otišao.
RSE: Kada bi vas svaka nada napustila?
MARKOVIĆ: Kada bih shvatio da više nemam šansi ja bih se pokupio i otišao. Sad kada više nemam nikakvog razloga da živim u inostranstvu, sad bih otišao kad bi izgubio nadu. Još uvek nisam izgubio nadu.
DUŠKO iz Podgorice: U vezi Hitlera, to je cela jedna metodologija jer svaki rat je biznis, jaki ljudi koji finansiraju sve to, jake ideje. Da nije bio Hitler bio bi neko drugi jer određeni događaji imaju kontinuitet. Ne može jedan čovek da izazove sve da iza njega ne stoji jedna stravična mašinerija, tajna, javna. Mislim da treba malo drugačije analizirati stvari.
MARKOVIĆ: Ja nisam stručan za ta pitanja i dozvoljavam sebi luksuz da to analiziram onako kako ja doživljavam. Uopšte ne plediram da je to istina ili da je to nešto objektivno, ali ja to tako vidim.
SAMIR iz Danske: Ako se sećate, 96. godine je sniman film "Lepa sela, lepo gore", u Medveđi kod Višegrada. Tada je spaljeno 30 kuća bošnjačkih. Te kuće su bile ostale čitavo vreme rata jer su ih ti domaći Srbi čuvali. I reditelj je te kuće, 1996. kad je rat već stao, spalio da bi snimio taj film. To sam lično video. Ja sam bio 1996. u septembru u Medveđi kod rođaka i lično sam od tih domaćih Srba čuo da oni hoće tu ljagu da speru sa sebe da oni to nisu radili, nego je došao gospodin Dragojević i to uradio.
RSE: Samire, opet vi izlazite sa nekim dokazima za koje sam vam rekla da morate nadležnim institucijama...
SAMIR: To je predato sudu u Beogradu. Želeo bih gospodina Markovića da pitam šta on misli o takvim ljudima koji rade slične stvari, i šta misli o tim ružičastim televizijama?
MARKOVIĆ: Ja izbegavam da gledam televiziju a pogotovo ne gledam Pink ili BK. Gledam neke manje važne televizije, uglavnom volim da gledam fudbal ili sport. Eurosport gledam i kanale na kojima ima mnogo fudbala. To je neka vrsta izbegavanja stvarnosti, ali ja jednostavno ne mogu to da gledam i gadi mi se. Zašto bi sebe prisiljavao. Nisam dužan da učestvujem u stvarnosti, to je moja odluka da li hoću ili neću. Tako da ja nisam kompetentan jer malo toga vidim i sve ovo o čemu vi pričate ja ne znam. Ja sam recimo 1990. godine poslednji put kupio novine. Znam da sam se zgadio nad Politikom, bila je nekakva Minićeva prljava igra oko ne znam čega, i rekao sam nikad više neću kupiti novine i nisam nikad kupio. Od tada, već 15 godina sam dva-tri puta imao novine u rukama i to tuđe. Prosto, s vremena na vreme, da vidim kako uopšte izgledaju novine, ali uopšte ne znam kako izgledaju novine.
RSE: Nijedne?
MARKOVIĆ: Nijedne. Nikada ne kupujem. Petnaest godina nisam kupio nijedne jedine novine.
RSE: I ne gledate Pinki i BK. Pa na osnovu čega ste napisali ovaj tekst?
MARKOVIĆ: Gledam fragmente. Kad vidim Isidoru Bjelicu odmah mi je sve jasno posle pet sekundi. Ja ne moram da odgledam celu emisiju i ne moram da sebe mučim. Ja prelazim preko toga i odblesci toga dolaze. Ranije sam to gledao, ali u poslednje vreme ne gledam zato što više nemam nerve. Ali hoću da kažem, čovek mora jednostavno da se izuzme iz toga. Jednostavno, vi ne morate da budete deo toga ako nećete. To je pitanje odluke. Dobro, postoji Pink i ta idologija Pinka, i još ružnija ova BK televizija zato što je u službi jednog čoveka. To su sve slugeranje tamo. To je jedno vreme bila čak pristojna televizija, a onda je to postala privatni servis jednog jedinog čoveka i to je do te mere odvratno da to ne gledam, osim ako ne prenose špansku ligu, tada ih gledam.
DUŠKO iz Novog Sada: Da malo načnemo temu vezanu za tu neku nadpolitiku scenu, nadplitičke ideje i ljude u Srbiji. Da li mislite da je u Srbiji kasno za neku priču kao što je vezana za Vaclava Havela u Češkoj, znači za neku osobu koja će doći iz nekog intelektualnog miljea, koja će biti van političkog establišmenta i njihovih zamešateljstava, koja će jasno moći da kaže i da je lopov, i da se stavi iznad svega toga. Da li je ta ideja ipak potrošena u vremenu kada je ulica prestala da menja Srbiju?
MARKOVIĆ: Ja Vaclava Havela znam još dok je sedeo u "vijetnamki" u kafani koja je bila u prizemlju zgrade gde se nalazio moj fakultet, to je bio jedan interesantna mlađi pisac. Nisam siguran da nama treba nekakva harizmatična ličnost koja će nas sve, kao otac zabludelu decu, izvaditi iz svega ovoga. Pre sam za neku varijantu koja postoji u Švajcarskoj gde niko živi ne zna kako im se zove premijer. Ja sam pre za to da nekako se više oslonimo na sebe a manje na neke druge koji treba za nas nešto da urade. Mislim da naše nedaće potiču od nas samih i da niko nije kriv, niti je iko zaslužan za to. Jednostavno, mi izgleda u ovom trenutku u kome se nalazimo imamo problem sa samim sobom, i to je možda pitanje zrelosti, pitanje sposobnosti da se živi u novim okolnostima, u novom nivou civilizacijskom i ako mi to uspemo da rešimo sami sa sobom ne treba nam niko. Tako da ne treba čekati pojavu nekog genijalnog pisca, umetnika, mislioca, filozofa. Posao vođenja politike je na neki način servisni posao, to je tehnički posao. To je malo jača funkcija od šefa sale u nekom restoranu. Nije to nikakvo misteriozno poslanstvo. To su političari, naročito diktatori od sebe pravili mitske ličnosti koje se razlikuju od ostalih ljudi. To su ljudi koji bi trebalo da odrade težak posao i zato ne verujem da iko ko dobro zna svoj posao, na primer umetnik, bi trebalo da odrađuje posao koji je mnogo težak, a koji treba da uradi neko tehnički, neki političar od karijere ili političar koji hoće time da se bavi profesionalno.
SLUŠALAC iz Valjeva: Da li se slažete sa mnom ukoliko ništa ne bude moglo da se uradi, ukoliko ovaj nivo negativne energije ne bude mogao da se smanji, mislim na kulturno, odnosno civilizacijsko okruženje koje je na samom dnu u našoj zemlji Srbiji, da će to biti svojevrsna teška kazna za ljude koji razmišljaju poput vas, i da li u tom slučaju onaj ko može treba da ode odavde što dalje.
MARKOVIĆ: Ja sam imao nekoliko puta prilike da odem pa nisam otišao, moji razlozi su lični, ali mislim da svaki čovek ima samo lične razloge. Ne postoji ništa naročito objektivno, i ne postoje baš mnogo srećnija vremena i nesrećnija. Ako ovo potraje, ja imam za to svoj plan. Moj plan je da se zatvori u svoj svet i da u njemu sa malim brojem ljudi obitavam. Znači niko mi ne može oduzeti moju glavu, moj svet i moje prijatelje, teme o kojima razgovaramo, ono što volimo, to jednostavno niko ne može pa makar došli najcrnji na vlast što neki predviđaju da će se desiti uskoro. Ja neću sigurno pobeći iz zemlje ko god da dođe na vlast i šta god da se desi, mogu samo još dublje da se povučem u svoju mišju rupu i da u njoj uživam.
JOVAŠEVIĆ iz Čačka: Hteo bih mišljenje Gorana Markovića o ovoj poslednjoj hiperprodukciji filmova za kleberenje nacije. Ja imam strahovito negativno mišljenje o tome, bolje da se ništa nije prozvodilo nego što se prozvodilo to smeće. Unapred vam kažem da ništa od toga nisam gledao nego sam samo sticao neka saznanja slušajući reklame na televiziji, nešto što sam pročitao, i kritički nešto slušao o tome.
MARKOVIĆ: Nisam gledao te filmove. Prvo, zato što više nema mesta u mom mozgu za primanje novih utisaka i već duže ne gledam uopšte filmove, kao što ne kupujem novine i kao što ne gledam televiziju izuzimajući fudbalske utakmice, ali sam protiv toga da se zabrani proizvodnja filmova koji se, recimo, vama ne sviđaju ili koji na neki način vređaju ukus. Ja mislim da mnoštvo filmova koji eventualno čak ne vrede mnogo nikoga ne ugrožavaju. Više ugrožava činjenica da nema onih filmova koji vrede. Prema tome, ne treba zabranjivati treba samo pokušati da se dođe do nečega što vredi.
ŽIVAN MIKIĆ iz Šida: Za koji tim navijate? I drugo pitanje, gde mogu da se kupe video kasete s vašim filmovima?
MARKOVIĆ: Ja sam nekada navijao za Crvenu zvezdu, ali kada je počeo onaj talas mraka i kada se raspala Jugoslavija, prestao sam da navijam za određeni fudbalski klub i više me ne interesuje nikakvo klupsko određenje. Ja volim fudbal da gledam, prosto kao balet. A što se tiče filmova pitajte mog advokata. Ja ću tužiti sve one koji su izdali sabrana dela, dakle sve moje filmove, a da me nikad niko nije pitao da li ja to želim, a da ne govorim o nekim autorskim pravima. Isto je i sa prikazivanjem mojih filmova na televiziji. Neki od mojih filmova su prikazani na televiziji više od sto puta, i niko nije sa mnom komunicirao u vezi toga. Ja smatram da je to jedno carstvo piraterije, prema tome, kupite kod prvog pirata. I ja sam sve svoje filmove kupio na ulici.
RSE: Kad kažete šta se dešava s vašim filmovima i kako vas niko ništa ne pita, da ne postoje autorska prava, da li je moguće da ne postoji nikakva zakonska regulativa i da tome nije moguće stati na put.
MARKOVIĆ: Ne. Jednostavno uzmu, iskopiraju i prodaju to zajedno s nekim novinama, ili odštampaju naslovnu stranu i prodaju kao da je to njihovo, bez ikakvog problema. To je slika i prilika ove zemlje. Apsolutno bezvlašće, potpuno nepravna država, gde ne vladaju elementarni zakoni. Na primer da neko ne sme da vam stavi ruku u džep. E, on može da vam stavi ruku u džep, da izvuče šta hoće i da ode kući. Mi možemo da vičemo držte lopova, nijedan policajac neće potrčati za njim. To je takva država. Prema tome, političari samo pričaju, naročito naš premijer koji pominje te neke legalističke principe, a ne znam da li je ikada u istoriji ova država manje poštovala zakone nego otkada je pravnik postao predsednik vlade. Tu se vidi gde živimo i nalet jednog sirovog, primitivnog shvatanja sveta. Jednostavno šta me briga, ja sam jači, ne interesuješ me. To se vidi na različitim nivoima. Pogledajte kako se ljudi ponašaju na ulici, kako izgledaju te izbezumljene fizionomije za volanima, kakva je to neurotična, agresivna situacija. Ja sam sveta prošao, bio sam u Aziji, Africi, nigde nisam video bezobzirnije vozače i divljiji saobraćaj nego ovde. To je prešlo u patološku pojavu, da se ljudi ozvere kad sednu za volan, ili iživljavaju sve svoje muke kroz to. Ja znam da stranci kad dođu ovde, oni u iskrenom strahu žive u ovom gradu da neće neko da se zaleti da ih namerno zgazi. Bio mi je jedan Čeh skoro i ja sam vozio tako. Valjda nisam svestan ili sam prihvatio pravila igre koji vladaju ovde. On je bio zblanut nad time kako sam ja vozio i sve vreme se štrecao i vrištao, i vezivao onaj kajiš. Meni naravno nije palo na pamet da vežem kajiš, ali sam onda shvatio da mi živimo u nekom paklenom krugu u kome se ljudi iživljavaju kroz taj volan, i ja sam naravno pomalo deo svega toga iako se tu i tamo prizovem svesti pa kažem, polako, čoveče, stani, evo pešački je prelaz, pusti ljude da pređu.
RSE: Sada kad govorite imam najmanje dve asocijadije. Prva je kada opisujete situaciju kako izgledaju ljudi za volanom, pada mi na pamet ona priča o mladim ljudima koji su se takmičili u igri smrti prolaska kroz crveno svetlo, pa na koga će naleteti, koga će zgaziti. A istovremeno sa tim, postoji veliki hit najveće estadne zvezde, ikone novokomponovane muzike koji se zove "Prođi sa mnom kroz crveno", koji je zapravo poziv da se to radi. A onda imamo medije koji kažu da to ne treba da se radi. I onda se vraćamo, a to je moja druga asocijacija, na vaš tekst gde vi govoreći o prekidu one tribine na novosadskom fakultetu kada su upali mladi neonacisti, kažete – pa čekajte, ako to vidimo mas medijima, i ako takvo bahato ponašanje uzor, i ako su takvi ljudi ključne figure...
MARKOVIĆ: Šta zna neki klinac od 18 godina o svetu u kome živi. On je očigledno i žrtva tog sveta. Znate, ako se neko ošiša do glave i počne da bije ljude koje ne poznaje zbog nekakvih nakaznih ideja koje mu je neko ulio u glavu, on je u isto vreme i žrtva, ma kako to sad zvučalo. Tim ljudima treba da se sudi, ta organizacija je zabranjena, oni su stvarno zlikovci, ali svaki zlikovac je na neki način i žrtva. Dokazano je, to je aksiom, da nasilje ne može činiti neko nad kojim nije učinjeno nasilje. Nijedan nasilnik nije postao nasilnik a da nije bio žrtva nasilništva. Svi oni imaju neku pozadinu. Svi su oni žrtve, pa su postali dželati.
RSE: Tako kaže Frojd, ali da li mislite baš svi?
MARKOVIĆ: Pa svi. Ne znam drugi primer. Baš sam skoro razgovarao s nekim psihijatrom, on kaže da, apsolutno svi. On radi sa njima.
MIODRAG BELIĆ, iz Peći: Da li će gospodin Marković ikada da snima film o svemu ovome što se dešava, govorim isključivo o Kosovu i Metihiji, o svemu ovome što mi preživljavamo ovde, Srbi u svojoj Srbiji, o apatridima, o nebrizi države o svoji ljudima koja na primer traži da se neko vrati na Kosovo a nije mu omogućila ni ovde da preživi.
MARKOVIĆ: Ja nisam na Kosovu bio dugo i imamo sam potpuno iskrivljenu sliku o tome šta se tamo dešava i pre dve godine sam otišao na nekakvu filmsku smotru u Leposavić, i od tada sam na neki način jako vezan za te ljude koji žive na Kosovu zato što sam shvatio da sam živeo u potpunoj zabludi u vezi njihovog života. Mislio sam da su to nekakvi ljudi koji možda izvoljevaju, ili koji na neki način preuveličavaju svoje probleme. Međutim kada sam otišao, za tih nekoliko dana sam shvatio da je ta drama tamo užasna i da je položaj naših sunarodnika tamo stvarno strašan. Na neki način sam se vezao za te ljude i Zoran Simjanović, Rale Zelenović, direktor Konoteke i ja ćemo pokušati da napravimo u tom delu Kosova nešto kao mali filmski festival ili smotricu filmova koji će biti naš doprinos da se ti ljudi ne osećaju usamljenima ili da se ne osećaju ostavljenima, prevarenima kako vi to kažete, u vezi sa nama koji živimo ovde i koji smo na par stotina kilometara od te prave pravcate drame koja je stvarno jako ozbiljna i koju, dok čovek ne ode na Kosovo uopšte ne shvata. Ja sam shvatio da uopšte ništa nisam znao o tome dok nisam otišao lično da vidim. To je za mene jedan vrlo važan trenutak u životu, shvatio sam da živim jednim životom koji je suviše komotan i da nemam prava da tako živim, i stvaro sam se na neki način, da upotrebim nešto pretenciozno, promenio otkako sam bio dole.
RSE: Da li imate utisak da to što ste upravo sada rekli je i najviše što se može sada reći, da je prosto tema Kosova politički i politikantski do te mere izlizina ovde i zloupotrebljena na sve moguće načine, da je izlišno da ja sada vama postavljam pitanje šta mislite oko ovih timova, pregovora, šta će tu biti. Najviše što se može reći je da tu, nadomak nas, postoji tragedija dva naroda, i to je sve.
MARKOVIĆ: Ja sam pre odlaska na Kosovo bio sklon tome da kažem to je izgubljeno, šta sad, nek se to završi da živimo jednom na miru. Međutim sad mislim dosta različito. Mislim da se treba boriti dokle god čovek može da se bori za bilo kakav suživot tamo i da ljudi koji su rođeni tamo imaju prava da žive tamo, i imaju prava da žive kao normalni ljudi. Nijedna kolektivna krivica ne može da bude alibi da se tim ljudima to oduzme, ma kakvi procenti bili stanovništva. Ja sam video tamo u toj bioskopskoj sali ljude koji su stvarno isti kao ljudi ovde, jedino što se osećaju kao nekakvi siročići koji su spremni u svakom trenutku da se spakuju i da pobegnu, što je užasno. Tamo vlada psihoza. Ne znam kako je na albanskoj strani, pogotovo kako je bilo. Vidim sada iz ovih suđenja u Hagu da je bilo stvarno surovo, ali i ova strana ima svoju surovu priču. To su je dvostruka priča. To je ista priča u stvari. Ta strašna mržnja, taj strašni animozitet koji je stvoren, gajen, ili koji je pripreman, on je tu i šta čovek da radi, ne može da kaže tim ljudima živite od sutra normalno i nemojte da se... To je nemoguće. Mora stravično mnogo napora da se uradi i da se iscrpi poslednja šansa nekog suživota, a kada više te šanse ne bude, onda ćemo reći pa dobro, to je istorija, to je prošlost, tako je bilo i ne može više da se vrati.
SLUŠATELJKA: Danas sam čula negde, da li je u pitanju neka pesma, pod nazivom Srbija ubija, i to me toliko porazilo da prosto osećam uznemirenost, a i živeti ovde danas u Srbiji posle 2002. je stvarno nepodnošljivo. Ovde je onemogućen prostor za život normalanim ljudima ukoliko niste u nekom klanu, ukoliko niste u nekoj partiji, nekom lobiju, a mislim da ako ne otvorimo temu teškog kriminala, mi ne možemo ništa da uradimo. Izvinite, ali Đinđićeva rečenica da kriminalci imaju svoju državu, potpuno se obistinila i mislim da je to jedan problem pred kojim celokupna javnost zatvara oči i da mi o tome uopšte ne raspravljamo, a videćete da su u Srbiji klanovi koji drže gradove pod svojom kontrolom, da otkupljuju sve živo, da kapital strani ne ulazi, i da verovatno ni ovi haški optuženici neće biti uhvaćeni dok ovi ne otkupe Srbiju, dok ne operu pare koje su stekli kod Miloševića a kod Koštunice peru. Prema tome, Koštuničina teorija o legalitetu i legalizmu je toliko ogavna i u suprotnosti sa realnim životom u Srbiji da je to stvarno pogubno za nas. Ja svakog dana srećem očajne ljude koji ne znaju šta će sa sobom i sa svojim porodicama, i sa svojim poslom, i onda ovde vidim totalno beznađe. Ako Goran Marković kaže da će da se zatvori u svoju sobu i da uđe u svoj svet, onda to na meni deluje poražavajuće. Ja nemam nameru to da uradim, mada sam u očajnom stanju zbog toga što se osećam kao da sam ponovo u getu. Pitam Gorana, ima li nade da se mi nekako organizujemo, i da jednom Velimiru Iliću koji šutira novinare, koji psuje, pljuje, koji radi šta hoće i upravlja sa pola države, stanemo na put. Naravno da iza njega stoje neke strukture. Čovek drži najvažnija ministarstva. Pogledajte ta ministarstva i tu količinu vlasti i tu osobu koja rukovodi sa pola države, a taj čovek je elementarno nepismen. Tragično je i zaista ne mogu da shvatim da smo prešli preko svih tih bahatosti. Zašto Koštunica dozvoljava da taj čovek radi to što radi i koji su to moćnici koji stoje iza njega. On je sada jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu. Ja vam to odgovorno tvrdim, to je tačno i to će vreme pokazati. Mi moramo da vidimo ko su ljudi koji upravljaju ovom zemljom, imenom i prezimenom i njihovim biografijama. Moraju dosijei da se otvore. Dosijei su neophodni da vidimo šta nam se radilo u prošlosti i šta nam je sada na vratu. Bez toga ne možemo da iskoračimo nigde i nikamo dalje.
MARKOVIĆ: Vi ste jako dobar analitičar i ja bih vas kandidovao za nekoga koga bi birao na izborima. Mislim da takva osoba kao što ste vi, koja ima tako dobar rečnik, tako analitični duh i hrabrost da tako sagleda stvari, svakako je osoba koja mora nešto da uradi za svoj život. Ja ne mogu vama da dajem savete, možete vi samo meni da dajete savete. Ja mnogo manje od vas o svemu tome znam ili mogu u svojoj glavi da iskonstruišem. Kad smo već govorili o tom mračnom primitivizmu, Velja je stvarno supermaneken. On je odličan primer, ali što reče još neko kad se pominjao Hitler, on verovatno treba ovoj državi. Ne bi ona trpela jednog takvog tipa da joj ne treba. On predstavlja jedan deo mentaliteta koji je u ogromnoj količini prisutan ovde i takav način razmišljanja i takvo ponašanje podržava jedan deo stanovništva. Znači ne radi se tu o Velji Iliću, radi se o tome s kim živimo i kako živimo. Mi moramo na neki način da probamo da menjamo ljude oko sebe, od prvog komšije. Sećate li se koliko je bilo sukoba sa roditeljima, i dece i roditelja, kakve su to bile strašne drame. Jednostavno to su napori da se ljudi promene, da shvate, da izađu iz zatucanosti, da izađu iz mraka u kome žive, a u tome moraju da pomognu oni koji malo bolje vide u tom mraku i to je napor koji se mora uraditi. Ne znam šta drugo može čovek da uradi.
RSE: Da li ste primetili kad gledate te zabavno-estradne emisije, da obavezno bude bar jedan konstantni lik koji je recimo lik nekog primitivca, i da emisija prosto ne može da funkcioniše ako takav ne postoji, jer je on tu zadužen za zasmejavanje publike, za kalambur, zato da neko drugi ko je tu još gost pored njega bude finiji. Imam utisak u poslednje vreme da postoji neka pojačana produkcija takvih političkih bahatih likova, naspram kojih neki drugi koji su suštinski takođe bahati, ali imaju samo finiji manir ponašanja, onda izgledaju uglađeno. Možda je i to projekat?
MARKOVIĆ: Ne znam, ja slabo gledam te emisije, gadim ih se, ali pretpostavljam da postoji nekakva koncepcija, nekakva dramaturgija svega i da ti koji prave te emisije imaju već neku šemu u glavi šta treba, šta prolazi kod ljudi, šta ljude zabavlja i šta je drama. Mora da postoji drama u takvim emisijama, mora da postoji sukob jer ako nema sukoba nema ničega. Nastranu što su ti sukobi zapravo drti i što nema ničeg suštinskog nego je uvek samo sve po površini i samo na nivou vređanja i pljuvačine.
RSE: Sad se vraćamo pitanju koje vam je slušateljka postavila, koje je značajno više od ovoga o čemu smo pričali kad je reč o primitivizmu, ili je bar u istom rangu, a to je pitanje šta sada kad Goran Marković kaže da će se i pored svega toga što je drti, vratiti u svoju sobu i čitati knjige zatvoren u svom svetu?
MARKOVIĆ: Moje je pravo da ja odradim svoj život onako kako želim i ne mogu uopšte nametati tu ideju, neka drugi žive onako kako žele, ali ja priznajem, pomalo živim eskapistički i pomalo sam zatvoren u nečemu što nema baš naročite veze sa realnošću. Ali znate, ja sam jako mnogo radio i filmova, i na televiziji sam radio dokumentarnih filmova, ja sam se mnogo bavio stvarnošću, kritikom društva, bavio sam se time onda kada to nije baš bilo zdravo, i na neki način sam to iscrpeo. Pre sedam-osam godina sam shvatio da više društvo i ja nemamo šta da razgovaramo, niti ću ja da se bavim društvom, nemam više za to snage, već ću sad da se bavim sobom. I okrenuo sam smer svog razmišljanja u suprotnu stranu, nisam išao ka spolja nego ka unutra. Sve ono što ja radim, i što trenutno radim, i čime sam se bavio u poslednje vreme, recimo u mojim komadima "Delirijum tremens"** ili "Pandorina kutija", to je zapravo čeprkanje po sebi. To je moja koncepcija i to mene zanima ovog trenutka. Znate, ja sam odrastao u socijalizmu u kom je postojala jedna prilično jasna cenzura, ne uvek otvorena ali samocenzura ili cenzura, koja vas je terala da tražite indirektne puteve. Vi ste se uvek izražavali alegorijama, metaforama, simbolima. Sada više toga nema i više nemate razloga da govorite indirektnim jezikom. I uopšte, film više ne sme da služi za kritiku društva, nek se time bave drugi. Ja se više ne bavim društvom, ja se bavim sobom. Odnosno, sam čin time što sam ostavio društvo po strani je već nekakav stav prema tom društvu, ali se stvarno intimno bavim nečim što je unutranji svet i što mene stvarno interesuje i zato ću se vratiti u sobu i pročitati ono što mene interesuje. To mi je važnije od bilo čega drugog.
RSE: Nemamo vremena da analiziramo ono što se nameće, naravno da je to vaše pravo i da mnogi od nas koji ne znamo šta činiti, zapravo uradimo to isto, a onda postavljamo javno pitanje vama zašto vi to činite. Mislim da vi imate pravo na takav stav, ali da mi nemamo pravo da odgovorimo ovoj slušateljki koja očigledno ima problem sa tim šta će sa sobom...
MARKOVIĆ: Ali ona je jako dobro analizirala ovaj trenutak. Ona ne izgleda kao neko ko ne zna šta bi.
SLUŠALAC: Da li je svuda to tako da tih autorskih prava nema, ali ima i nečeg drugog, da nema ni onih drugih prava.
RSE: Da slažem se, ona ima energiju i zvuči kao žena sa liste sto moćnih.
SLUŠALAC: Da li je svuda to tako da tih autorskih prava nema, ali ima i nečeg drugog, da nema ni onih drugih prava. Vidite, ja sam mali zanatlija koji ne sme da stavi svoj znak na svoj proizvod, zato što onaj koji hoće da proda moj proizvod neće da ga prodaje sa mojim znakom. On hoće da proda moj proizvod kao njegov. Znate, autorska prava su autorska prava. Sa svih strana smo ugroženi na ovom Balkanu.
MARKOVIĆ: Ja sebe smatram takođe zanatlijom u svom poslu, tako da u potpunosti saosećam.