Press klub i njegovi gosti danas se bave temom koja je akutna za sve ljude koji su nekada bili bogati. Bavimo se Zakonom o rehabilitaciji koji je sada u formi predloga Vlade Srbije i koji će uskoro ući u skupštinsku proceduru. Gosti su Milivoj Antić, koordinator mreže za restituciju i Vida Gostuški, članica mreže za restituciju.
RSE: Počinje borba da se ljudi rehabilituju, i politički i moralno, koji su 1945. godine, posle Drugog svetskog rata, bili, ili streljani, ili zatvarani, ili im je konfiskovana imovina. Trebalo bi da im se vrati ono što može da im se vrati, ili da im se oduzeto novčano nadoknadi. Vaš otac je bio jedan od akcionara nekoliko fabrika pre Drugog svetskog rata. Koje su to fabrike bile?
GOSTUŠKI: Bio je akcionar pet fabrika u grupi vrlo preduzimljivih i sposobnih ljudi, srednjih godina. Njihova sposobnost se vidi u tome šta su sve uspeli da stvore. U Zemunu je to bila fabrika testa, koja je proizvodila 10 tona testa dnevno. Imali su i dve fabrike tekstila. U Kruševcu je to bila Župa, prva hemijska industrija. Fabrika ulja, Vital, je takođe bila njihovo vlasništvo.
RSE: Šta je 1945. godine uradio vaš otac?
GOSTUŠKI: Došlo je do oslobođenja. Tata je odmah pohrlio u Zemun, gde su bile tri fabrike od pet. Još uvek su trajale ulične borbe. Rekao nam je da je ovo sada naša država i da moramo da brinemo o našim ljudima, o našem frontu. Posle izvesnog vremena došao je kući, skinuo šešir i seo. Sve nas je okupio i rekao: ''Mislio sam da ćete nastaviti tamo gde sam ja stao u životu, u stvaranju, jer život je stvaranje, ali vi ćete morati sve iz početka. Dogodila se revolucija. Nije to ništa strašno. Učite dobro i budite pametni. Neka vam to bude neki cilj u životu''. Posle izvesnog vremena su uleteli neki civili i uhapsili ga. Stavili su mu lance na ruke i odveli ga.
RSE: Da li su rekli za šta je kriv?
GOSTUŠKI: Rekli su da je narodni neprijatelj. To je bila uzgredna stvarčica koja se stalno ponavljala.
RSE: Da li to znači da je svako ko je imao neku značajniju imovinu i ko je bio preduzimljiv i industrijalac, bio proglašavan narodnim neprijateljem i izdajnikom da bi se lakše osudio?
GOSTUŠKI: To je bilo isključivo to. Ne verujem da je bilo šta drugo bilo u pitanju. Oni su hteli da obezglave čaršiju, poslovni svet u Beogradu.
RSE: A šta su imali vaši?
ANTIĆ: Moja porodica sa mamine strane, tačnije deda, čije ime nosim, je sa svojim stricem imao mlin u centru Stepojevca. To je bio mlin Posavina. Od imanja koje su prodali, kupili su stari mlin. Obnovili su ga. Napravili su i strugaru, kao i radničke stanove, 40 apartmana za radnike, i kućicu u kojoj su živeli sa svojom porodicom. To sve je bilo na jednom imanju. To je pokazatelj kakvi su domaćini nekada bili i koliko im je bilo daleko važnije da stvaraju i da to stvaranje podele sa drugima, nego da stvaraju samo nešto za sebe. Taj mlin se i danas nalazi u centru Stepojevca, pored dva silosa koja su sazidana nakon Drugog svetskog rata. Mlin danas ne radi. U ono vreme, kada su moj deda i njegov stric stvarali svoju imovinu, uzimali su samo devet posto brašna. Danas je taj procent i do 30 posto i ta preduzeća ne mogu da funkcionišu. To je taj sukob dva potpuno različita koncepta, koncepta privatne svojine i koncepta nedefinisane društvene, ili državne, svojine koji je definitivno propao u celom svetu, pa i ovde.
RSE: Da li je vaša porodica dobila neki papir u kojem se objašnjava zašto je ta imovina oduzeta?
ANTIĆ: Pripadamo ne tako velikoj grupi ljudi koja je dobila kompletnu dokumentaciju. U posedu smo i optužnice i same presude, sa zaista čudnom argumentacijom u kojoj stoji da je moj deda, zbog toga što je gajio svinje, potpomogao neprijatelja. Tu se vidi koliko su sva opravdanja o saradnji sa okupatorom besmislena. Ne kažem da nije bilo izuzetaka i ratnih zločinaca, ali takvi su bili promili. Ključna krivica svih tih ljudi je bila, ne to da su imali veliku imovinu, ali da su decenijama pošteno stvarali, da su u tu imovinu ulagali i držali je u Srbiji. To je jedina krivica za preko 99 posto nepravedno i nevino osuđenih lica.
RSE: Vi imate kuću u lepom delu Beograda, Neimaru. A čija je zemlja?
ANTIĆ: Zemlja nije naša, ali je nekada bila. Borim se da sve ono što koristimo, što je kupio deda, za šta je dao novac, da se to zemljište vrati. Deda je dao novac i učestvovao u tome da se napravi kanalizacija i vodovod, da se uvedu struja i telefon. I dan danas učestvujemo u tome kroz plaćanje neke naknade. Država od tog zemljišta danas nema nikakve prihode. Možda zvuči malo paradoksalno, ali ipak je velika razlika kada ste vi vlasnik imanja i velika je razlika kada je država vlasnik. Samo do pre desetak godina mogao je neki urbanista, na osnovu neke političke odluke, da donese odluku da se na mestu Beograđanke sazida, ili manji objekt, ili deset puta veći objekt. To bi bilo sasvim dovoljno da neko poruši Beograđanku uz neke simbolične naknade. Sigurnost privatne svojine se pojavljuje i dan danas kod svakog pojedinca i građanina kao neophodna. Zato rehabilitacija i restitucija, kao dva neophodna uslova i preduslova za bilo kakav pomak u ekonomskom smislu i stabilnosti, zaista bi morali da budu sprovedeni zbog nas građana, a ne nas koji smo direktno oštećeni. Svi građani su objektivno oštećeni.
RSE: U predlogu Zakona o restituciji piše da svako ko je bio oštećen u tom periodu otimačine imovine i ko je bio optužen da je saradnik neprijatelja, bio u zatvoru, bio izbačen sa nekog posla, treba sam da dokazuje nevinost svojih očeva, ili deda, kojima je to učinjeno. To je apsurdno jer treba dokazivati krivicu, a ne nevinost. Hoćete li uložiti amandman na to?
ANTIĆ: Kao pojedinci, ili kao grupa građana, ne možemo steći svoga predlagača, izuzev da skupimo 15 hiljada potpisa po nekim rigoroznim uslovima. Skupili smo skoro 100 hiljada potpisa za Zakone o povraćaju imovine i privremenu zabranu raspolaganja 2003. godine. Po prvi put, prva narodna inicijativa posle 60 godina, je pod tim rigoroznim uslovima stekla uslov ovlašćenog predlagača. Narodna Skupština, uključujući i svih 250 poslanika, do danas se nije oglasila, potpuno nas ignoriše. Čak smo i Evropskom sudu za ljudska prava podneli tužbu tim povodom. Ne vidimo da mi možemo podneti amandman, ali vidimo da će možda neki drugi podnositi amandmane. Sa nestrpljenjem očekujemo da ovaj predlog zakona uđe u skupštinsku proceduru, da se raspravlja o njemu i da građani čuju i vide kakva je naša politička struktura.
RSE: Da li ste uložili amandman ovom sazivu Skupštine, ili onom prethodnom?
ANTIĆ: Postali smo i stekli status ovlašćenog predlagača dva zakonska predloga. Jedan je predlog Zakona o povraćaju imovine i obeštećenju, a drugi je predlog Zakona o privremenoj zabrani raspolaganja oduzetom imovinom, koji bi mogao da smiri tenzije dok se ne donese Zakon o restituciji. Mogao bi da smiri sve one strahove koji su neki put i neopravdani, kako kod onih koji danas imovinu koriste, tako i kod onih koji su potencijalno zainteresovani za vraćanje.
Svoje predloge smo dali prethodnom sazivu Skupštine. Gospođa Nataša Mićić, koja je tada bila predsednik Skupštine, stavila je predlog zakona na glasanje, pošto smo zabranu prometa tražili po hitnom postupku. Stavila je predlog na glasanje, ali većina narodnih poslanika nije prihvatila da ga po hitnom postupku uvrsti na dnevni red na toj sednici. Na žalost, tada je vlada pala, Skupština se raspustila. Predrag Marković je u martu mesecu 2004. godine nasledio te predloge zakona. Uporno smo insistirali na tome i uputili smo više od 4,5 hiljada dopisa, kako Predragu Markoviću, tako i drugim poslanicima, da se stave kao tačke dnevnog reda i naši predlozi zakona. Do danas, apsolutno nikakvog odgovora nema, izuzev što je nakon naše tužbe Evropskom sudu za ljudska prava, koji smo obelodanili 1. septembra 2004. godine, vlada formirala Komisiju za izradu nacrta Zakona o restituciji, koja ništa nije uradila.
RSE: Puno dece onih koji su bili bogati pre Drugog svetskog rata je danas u dijaspori. Imate li vezu sa onima koji su oštećeni koliko i vi?
GOSTUŠKI: Imamo.
RSE: Koliko se oni uključuju u vaše akcije, ili se drže po strani?
GOSTUŠKI: Prvo su smatrali da smo neka smešna bića što se uopšte zamlaćujemo s tim. Oni su napustili zemlju i time su izrazili prezir prema tom uređenju i načinu života. To je njihovo pravo. Nisu verovali da od toga uopšte može nešto da bude. U poslednje vreme se interesuju za situaciju. Stupila sam u prepisku sa nekim rođacima koje držim u toku šta se ovde događa po tom pitanju. Otamo su oni nemoćni. To su iluzije da će kanadska ili francuska ambasada da vrši neki pritisak u vaše ime i da vam pomaže u tome da vam se vrati ono što je bilo vaše. Morate delovati sami, a to je vrlo teško. Svi se plašimo advokata jer nemaju dobru reputaciju. Takođe dosta koštaju. Doći do tih papira nije jednostavno. Za neke terene u Smederevu koje je tata imao, koji su ogromni i koji vrede tog truda, do sada sam išla četiri puta u Smederevo da mi nađu u knjigama katastarske izvode. Još uvek nisam dobila papir o brojevima tih parcela.
RSE: Da li su u katastru?
GOSTUŠKI: Jesu, našli smo ih. Poštom su mi poslali neke papire, koji se uopšte nisu odnosili na nas, niti na našu parcelu. Otišla sam ponovo u Smederovo da im kažem da to što su mi poslali, nismo mi. Za pokretanje nove procedure opet plaćate takse, koje, srećom, nisu velike. Više se ne sećam šta je bilo drugi put, ali treći put sam išla sa vrlo energičnom prijateljicom. Na njen zahtev su nam dali stare knjige i listali smo list po list u katastarskim knjigama. Vrlo teško smo našli parcelu jer su parcele premeštane i menjani su brojevi. Sve smo sumirali i zamolili ih da mi što pre pošalju izvode. Šest nedelja je otada prošlo. Ni traga ni glasa od njih. Opet se spremam da idem u Smederevo.
RSE: Desetog decembra je bio Dan ljudskih prava? Da li ste pokušali u okviru te proslave da se organizujete i napravite neku kampanju, da pošaljete poruku celom svetu i svim ljudima koji se ovde smatraju oštećenim?
ANTIĆ: Mesecima unazad smo imali u planu jednu vrstu mini kampanje vezanu za Dan ljudskih prava. Kada se pojavio nacrt Zakona o rehabilitaciji, kada ga je vlada obelodanila, kada smo pogledali taj nacrt, koji je dobio svojstvo predloga, videli smo neke stvari koje su možda i toliko dobre da bi bilo teško poverovati u njih. Dobra stvar je da se uopšte poteglo to pitanje, da se jasno i glasno stavilo do znanja da je predlog Zakona o rehabilitaciji neophodan. Verujem da veliki broj ljudi okupljenih u mreži dele moje mišljenje u vezi sa rehabilitacijom. Nisam neko ko se toliko zalaže za rehabilitaciju, ukoliko je krivica tih ljudi bila samo u tome što su imali privatni svojinu, što su stvarali i ulagali u ovu državu. Danas se ova država definitivno opredelila, kako za privatnu svojinu jer napušta koncept pogubne društvene svojine, tako i za put u evropske integracije. Samim tim svi ti ljudi su već doživeli rehabilitaciju. Srbija je bila u Evropi pre Drugog svetskog rata i 1927. godine Srbija je imala dinar koji je bio potpuno ekvivalentan zlatnom franku. Koristile su se najsavremenije mašine i tehnologije. Taj domaćinski duh koji je Srbija imala je bio sistematski uništavan nakon Drugog svetskog rata. S jedne strane smo u ovom predlogu zakona prepoznali možda i jednu vrstu doze umirenja za stare vlasnike. Na žalost, bili smo u pravu kada smo sumnjali da se sprema nešto što je i dalje na glavama svih nas koji živimo u Srbiji, a to je predlog Zakona o imovini lokalne samouprave koji bi zaista, ne samo otežao restituciju, nego doveo Srbiju u situaciju da budemo izuzetno blizu jednog argentinskog scenarija koji bi smo imali s ekonomske strane. S druge strane bi došlo do jedne legalizacije i masovne rasprodaje imovine koja je oduzeta, a koja bi se vratila opštinama. Kada smo na kraju definisali taj predlog zakona, shvatili smo da se radi isključivo o modalitetima i načinima kako da se imovina, koja je najvećim delom oduzeta od građana, ili koju su građani u proteklih 50 godina stvarali, po nekim specijalnim pogodbama otuđi za vrlo kratak period. To nas je zaista stavilo u proteklih deset dana u jednu potpuno vanrednu situaciju, da smo čak i porodične i privatne planove morali da revidiramo i da se usmerimo ka pogubnom Zakonu o imovini lokalne samouprave, koji ni ne predviđa ono što je neophodno, a to je da se imovina vrati lokalnim samoupravama, već predviđa jedan sistem i model sticanja, poklanjanja, uglavnom oduzete imovine lokalnim samoupravama, uz razradu modaliteta kako to da se rasproda za kratko vreme. Krivo mi je što smo propustili tu šansu, ali nam ništa ne bi značilo da se uljuljkujemo u priču o rehabilitaciji i o tome da su naša ljudska prava ugrožena i da nemo posmatramo šta se dešava nama. Priča o imovini je mnogo kompleksnija i direktno se tiče svih nas koji živimo u ovoj državi.
RSE: I poslednjih godina je bilo slučajeva da se nešto što je bilo vlasništvo nekog predratnog imućnog čoveka sada privatizuje. Znam da je bilo trvenja među vama i novim tajkunima koji takvu imovinu kupuju.
ANTIĆ: Zaista jesmo među prvima koji su napadali i ovakav koncept Zakona o privatizaciji, koji je delimično priznao kroz onih pet posto prava starih vlasnika. Suštinska priroda privatizacije je da se ta prisilno oduzeta imovina privatizuje, a i dan danas je ona državna svojina. Onaj koji je kupovao preduzeća je kupovao 70 posto društvenog kapitala. On je nasleđivao neka prava korištenja, ali objektivno, ta imovina može i dan danas bez ikakvih finansijskih ili pravnih smetnji da se vrati starim vlasnicima i na taj način može da se uspostavi jedan zakupni odnos sa onim koji je kupac preduzeća. Mislim da za to postoji čak i ekonomska logika države i budžeta. Najbolji primer su poljoprivredni kombinati. Procent zemljišta u okviru kombinata je 90 posto državnog zemljišta i 10 posto društvenog. Ti kombinati decenijama nisu plaćali nikakvu naknadu. Danas su ih preuzeli pojedinci, tajkuni. Tajkuni su nova pojava na čitavim ovim prostorima. Jedan od najvećih ''veleposednika'' je bio Laza Dunđevski koji je imao nešto manje od 20 hiljada hektara. Danas postoje ljudi koji su besplatno uzurpirali i dan danas besplatno koriste imovinu koja je državna svojina, a koriste i po 50 hiljada hektara. To ljudi potpuno nemo posmatraju, dok s druge strane stoji činjenica da pored Laze Dunđevskog postoji 89 hiljada pojedinaca, samo u Vojvodini, kojima je prisilno oduzeto neko parče zemlje. Ipak smo imali agrarne reforme i urađenu tu podelu. Ne možemo se porediti sa Poljskom ili nekadašnjom Rusijom, gde su zaista postojali veliki feudi. Oduzimanjem imovine nakon Drugog svtekog rata su otišli toliko daleko da se oduzimalo i nešto što je bilo najminimalnije. Ljudima su ograničavali pravo na imovinu i mogućnost da kontrolom nad sredstvima za rad budu samostalni. To je bio sistem koji je nasleđen i danas ga imamo poprilično u praksi.
RSE: Izgleda da može da vas spase ulazak u Evropsku uniju jer je tada ova država obavezna da pravim vlasnicima vrati ono što im je oduzeto, ili Sud u Strazburu.
ANTIĆ: Već smo nekoliko pojedinačnih slučajeva podneli Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, koji je dostupan našim građanima tek od 4. marta 2004. godine.
GOSTUŠKI: Bio je akcionar pet fabrika u grupi vrlo preduzimljivih i sposobnih ljudi, srednjih godina. Njihova sposobnost se vidi u tome šta su sve uspeli da stvore. U Zemunu je to bila fabrika testa, koja je proizvodila 10 tona testa dnevno. Imali su i dve fabrike tekstila. U Kruševcu je to bila Župa, prva hemijska industrija. Fabrika ulja, Vital, je takođe bila njihovo vlasništvo.
RSE: Šta je 1945. godine uradio vaš otac?
GOSTUŠKI: Došlo je do oslobođenja. Tata je odmah pohrlio u Zemun, gde su bile tri fabrike od pet. Još uvek su trajale ulične borbe. Rekao nam je da je ovo sada naša država i da moramo da brinemo o našim ljudima, o našem frontu. Posle izvesnog vremena došao je kući, skinuo šešir i seo. Sve nas je okupio i rekao: ''Mislio sam da ćete nastaviti tamo gde sam ja stao u životu, u stvaranju, jer život je stvaranje, ali vi ćete morati sve iz početka. Dogodila se revolucija. Nije to ništa strašno. Učite dobro i budite pametni. Neka vam to bude neki cilj u životu''. Posle izvesnog vremena su uleteli neki civili i uhapsili ga. Stavili su mu lance na ruke i odveli ga.
RSE: Da li su rekli za šta je kriv?
GOSTUŠKI: Rekli su da je narodni neprijatelj. To je bila uzgredna stvarčica koja se stalno ponavljala.
RSE: Da li to znači da je svako ko je imao neku značajniju imovinu i ko je bio preduzimljiv i industrijalac, bio proglašavan narodnim neprijateljem i izdajnikom da bi se lakše osudio?
GOSTUŠKI: To je bilo isključivo to. Ne verujem da je bilo šta drugo bilo u pitanju. Oni su hteli da obezglave čaršiju, poslovni svet u Beogradu.
RSE: A šta su imali vaši?
ANTIĆ: Moja porodica sa mamine strane, tačnije deda, čije ime nosim, je sa svojim stricem imao mlin u centru Stepojevca. To je bio mlin Posavina. Od imanja koje su prodali, kupili su stari mlin. Obnovili su ga. Napravili su i strugaru, kao i radničke stanove, 40 apartmana za radnike, i kućicu u kojoj su živeli sa svojom porodicom. To sve je bilo na jednom imanju. To je pokazatelj kakvi su domaćini nekada bili i koliko im je bilo daleko važnije da stvaraju i da to stvaranje podele sa drugima, nego da stvaraju samo nešto za sebe. Taj mlin se i danas nalazi u centru Stepojevca, pored dva silosa koja su sazidana nakon Drugog svetskog rata. Mlin danas ne radi. U ono vreme, kada su moj deda i njegov stric stvarali svoju imovinu, uzimali su samo devet posto brašna. Danas je taj procent i do 30 posto i ta preduzeća ne mogu da funkcionišu. To je taj sukob dva potpuno različita koncepta, koncepta privatne svojine i koncepta nedefinisane društvene, ili državne, svojine koji je definitivno propao u celom svetu, pa i ovde.
RSE: Da li je vaša porodica dobila neki papir u kojem se objašnjava zašto je ta imovina oduzeta?
ANTIĆ: Pripadamo ne tako velikoj grupi ljudi koja je dobila kompletnu dokumentaciju. U posedu smo i optužnice i same presude, sa zaista čudnom argumentacijom u kojoj stoji da je moj deda, zbog toga što je gajio svinje, potpomogao neprijatelja. Tu se vidi koliko su sva opravdanja o saradnji sa okupatorom besmislena. Ne kažem da nije bilo izuzetaka i ratnih zločinaca, ali takvi su bili promili. Ključna krivica svih tih ljudi je bila, ne to da su imali veliku imovinu, ali da su decenijama pošteno stvarali, da su u tu imovinu ulagali i držali je u Srbiji. To je jedina krivica za preko 99 posto nepravedno i nevino osuđenih lica.
RSE: Vi imate kuću u lepom delu Beograda, Neimaru. A čija je zemlja?
ANTIĆ: Zemlja nije naša, ali je nekada bila. Borim se da sve ono što koristimo, što je kupio deda, za šta je dao novac, da se to zemljište vrati. Deda je dao novac i učestvovao u tome da se napravi kanalizacija i vodovod, da se uvedu struja i telefon. I dan danas učestvujemo u tome kroz plaćanje neke naknade. Država od tog zemljišta danas nema nikakve prihode. Možda zvuči malo paradoksalno, ali ipak je velika razlika kada ste vi vlasnik imanja i velika je razlika kada je država vlasnik. Samo do pre desetak godina mogao je neki urbanista, na osnovu neke političke odluke, da donese odluku da se na mestu Beograđanke sazida, ili manji objekt, ili deset puta veći objekt. To bi bilo sasvim dovoljno da neko poruši Beograđanku uz neke simbolične naknade. Sigurnost privatne svojine se pojavljuje i dan danas kod svakog pojedinca i građanina kao neophodna. Zato rehabilitacija i restitucija, kao dva neophodna uslova i preduslova za bilo kakav pomak u ekonomskom smislu i stabilnosti, zaista bi morali da budu sprovedeni zbog nas građana, a ne nas koji smo direktno oštećeni. Svi građani su objektivno oštećeni.
RSE: U predlogu Zakona o restituciji piše da svako ko je bio oštećen u tom periodu otimačine imovine i ko je bio optužen da je saradnik neprijatelja, bio u zatvoru, bio izbačen sa nekog posla, treba sam da dokazuje nevinost svojih očeva, ili deda, kojima je to učinjeno. To je apsurdno jer treba dokazivati krivicu, a ne nevinost. Hoćete li uložiti amandman na to?
ANTIĆ: Kao pojedinci, ili kao grupa građana, ne možemo steći svoga predlagača, izuzev da skupimo 15 hiljada potpisa po nekim rigoroznim uslovima. Skupili smo skoro 100 hiljada potpisa za Zakone o povraćaju imovine i privremenu zabranu raspolaganja 2003. godine. Po prvi put, prva narodna inicijativa posle 60 godina, je pod tim rigoroznim uslovima stekla uslov ovlašćenog predlagača. Narodna Skupština, uključujući i svih 250 poslanika, do danas se nije oglasila, potpuno nas ignoriše. Čak smo i Evropskom sudu za ljudska prava podneli tužbu tim povodom. Ne vidimo da mi možemo podneti amandman, ali vidimo da će možda neki drugi podnositi amandmane. Sa nestrpljenjem očekujemo da ovaj predlog zakona uđe u skupštinsku proceduru, da se raspravlja o njemu i da građani čuju i vide kakva je naša politička struktura.
RSE: Da li ste uložili amandman ovom sazivu Skupštine, ili onom prethodnom?
ANTIĆ: Postali smo i stekli status ovlašćenog predlagača dva zakonska predloga. Jedan je predlog Zakona o povraćaju imovine i obeštećenju, a drugi je predlog Zakona o privremenoj zabrani raspolaganja oduzetom imovinom, koji bi mogao da smiri tenzije dok se ne donese Zakon o restituciji. Mogao bi da smiri sve one strahove koji su neki put i neopravdani, kako kod onih koji danas imovinu koriste, tako i kod onih koji su potencijalno zainteresovani za vraćanje.
Svoje predloge smo dali prethodnom sazivu Skupštine. Gospođa Nataša Mićić, koja je tada bila predsednik Skupštine, stavila je predlog zakona na glasanje, pošto smo zabranu prometa tražili po hitnom postupku. Stavila je predlog na glasanje, ali većina narodnih poslanika nije prihvatila da ga po hitnom postupku uvrsti na dnevni red na toj sednici. Na žalost, tada je vlada pala, Skupština se raspustila. Predrag Marković je u martu mesecu 2004. godine nasledio te predloge zakona. Uporno smo insistirali na tome i uputili smo više od 4,5 hiljada dopisa, kako Predragu Markoviću, tako i drugim poslanicima, da se stave kao tačke dnevnog reda i naši predlozi zakona. Do danas, apsolutno nikakvog odgovora nema, izuzev što je nakon naše tužbe Evropskom sudu za ljudska prava, koji smo obelodanili 1. septembra 2004. godine, vlada formirala Komisiju za izradu nacrta Zakona o restituciji, koja ništa nije uradila.
RSE: Puno dece onih koji su bili bogati pre Drugog svetskog rata je danas u dijaspori. Imate li vezu sa onima koji su oštećeni koliko i vi?
GOSTUŠKI: Imamo.
RSE: Koliko se oni uključuju u vaše akcije, ili se drže po strani?
GOSTUŠKI: Prvo su smatrali da smo neka smešna bića što se uopšte zamlaćujemo s tim. Oni su napustili zemlju i time su izrazili prezir prema tom uređenju i načinu života. To je njihovo pravo. Nisu verovali da od toga uopšte može nešto da bude. U poslednje vreme se interesuju za situaciju. Stupila sam u prepisku sa nekim rođacima koje držim u toku šta se ovde događa po tom pitanju. Otamo su oni nemoćni. To su iluzije da će kanadska ili francuska ambasada da vrši neki pritisak u vaše ime i da vam pomaže u tome da vam se vrati ono što je bilo vaše. Morate delovati sami, a to je vrlo teško. Svi se plašimo advokata jer nemaju dobru reputaciju. Takođe dosta koštaju. Doći do tih papira nije jednostavno. Za neke terene u Smederevu koje je tata imao, koji su ogromni i koji vrede tog truda, do sada sam išla četiri puta u Smederevo da mi nađu u knjigama katastarske izvode. Još uvek nisam dobila papir o brojevima tih parcela.
RSE: Da li su u katastru?
GOSTUŠKI: Jesu, našli smo ih. Poštom su mi poslali neke papire, koji se uopšte nisu odnosili na nas, niti na našu parcelu. Otišla sam ponovo u Smederovo da im kažem da to što su mi poslali, nismo mi. Za pokretanje nove procedure opet plaćate takse, koje, srećom, nisu velike. Više se ne sećam šta je bilo drugi put, ali treći put sam išla sa vrlo energičnom prijateljicom. Na njen zahtev su nam dali stare knjige i listali smo list po list u katastarskim knjigama. Vrlo teško smo našli parcelu jer su parcele premeštane i menjani su brojevi. Sve smo sumirali i zamolili ih da mi što pre pošalju izvode. Šest nedelja je otada prošlo. Ni traga ni glasa od njih. Opet se spremam da idem u Smederevo.
RSE: Desetog decembra je bio Dan ljudskih prava? Da li ste pokušali u okviru te proslave da se organizujete i napravite neku kampanju, da pošaljete poruku celom svetu i svim ljudima koji se ovde smatraju oštećenim?
ANTIĆ: Mesecima unazad smo imali u planu jednu vrstu mini kampanje vezanu za Dan ljudskih prava. Kada se pojavio nacrt Zakona o rehabilitaciji, kada ga je vlada obelodanila, kada smo pogledali taj nacrt, koji je dobio svojstvo predloga, videli smo neke stvari koje su možda i toliko dobre da bi bilo teško poverovati u njih. Dobra stvar je da se uopšte poteglo to pitanje, da se jasno i glasno stavilo do znanja da je predlog Zakona o rehabilitaciji neophodan. Verujem da veliki broj ljudi okupljenih u mreži dele moje mišljenje u vezi sa rehabilitacijom. Nisam neko ko se toliko zalaže za rehabilitaciju, ukoliko je krivica tih ljudi bila samo u tome što su imali privatni svojinu, što su stvarali i ulagali u ovu državu. Danas se ova država definitivno opredelila, kako za privatnu svojinu jer napušta koncept pogubne društvene svojine, tako i za put u evropske integracije. Samim tim svi ti ljudi su već doživeli rehabilitaciju. Srbija je bila u Evropi pre Drugog svetskog rata i 1927. godine Srbija je imala dinar koji je bio potpuno ekvivalentan zlatnom franku. Koristile su se najsavremenije mašine i tehnologije. Taj domaćinski duh koji je Srbija imala je bio sistematski uništavan nakon Drugog svetskog rata. S jedne strane smo u ovom predlogu zakona prepoznali možda i jednu vrstu doze umirenja za stare vlasnike. Na žalost, bili smo u pravu kada smo sumnjali da se sprema nešto što je i dalje na glavama svih nas koji živimo u Srbiji, a to je predlog Zakona o imovini lokalne samouprave koji bi zaista, ne samo otežao restituciju, nego doveo Srbiju u situaciju da budemo izuzetno blizu jednog argentinskog scenarija koji bi smo imali s ekonomske strane. S druge strane bi došlo do jedne legalizacije i masovne rasprodaje imovine koja je oduzeta, a koja bi se vratila opštinama. Kada smo na kraju definisali taj predlog zakona, shvatili smo da se radi isključivo o modalitetima i načinima kako da se imovina, koja je najvećim delom oduzeta od građana, ili koju su građani u proteklih 50 godina stvarali, po nekim specijalnim pogodbama otuđi za vrlo kratak period. To nas je zaista stavilo u proteklih deset dana u jednu potpuno vanrednu situaciju, da smo čak i porodične i privatne planove morali da revidiramo i da se usmerimo ka pogubnom Zakonu o imovini lokalne samouprave, koji ni ne predviđa ono što je neophodno, a to je da se imovina vrati lokalnim samoupravama, već predviđa jedan sistem i model sticanja, poklanjanja, uglavnom oduzete imovine lokalnim samoupravama, uz razradu modaliteta kako to da se rasproda za kratko vreme. Krivo mi je što smo propustili tu šansu, ali nam ništa ne bi značilo da se uljuljkujemo u priču o rehabilitaciji i o tome da su naša ljudska prava ugrožena i da nemo posmatramo šta se dešava nama. Priča o imovini je mnogo kompleksnija i direktno se tiče svih nas koji živimo u ovoj državi.
RSE: I poslednjih godina je bilo slučajeva da se nešto što je bilo vlasništvo nekog predratnog imućnog čoveka sada privatizuje. Znam da je bilo trvenja među vama i novim tajkunima koji takvu imovinu kupuju.
ANTIĆ: Zaista jesmo među prvima koji su napadali i ovakav koncept Zakona o privatizaciji, koji je delimično priznao kroz onih pet posto prava starih vlasnika. Suštinska priroda privatizacije je da se ta prisilno oduzeta imovina privatizuje, a i dan danas je ona državna svojina. Onaj koji je kupovao preduzeća je kupovao 70 posto društvenog kapitala. On je nasleđivao neka prava korištenja, ali objektivno, ta imovina može i dan danas bez ikakvih finansijskih ili pravnih smetnji da se vrati starim vlasnicima i na taj način može da se uspostavi jedan zakupni odnos sa onim koji je kupac preduzeća. Mislim da za to postoji čak i ekonomska logika države i budžeta. Najbolji primer su poljoprivredni kombinati. Procent zemljišta u okviru kombinata je 90 posto državnog zemljišta i 10 posto društvenog. Ti kombinati decenijama nisu plaćali nikakvu naknadu. Danas su ih preuzeli pojedinci, tajkuni. Tajkuni su nova pojava na čitavim ovim prostorima. Jedan od najvećih ''veleposednika'' je bio Laza Dunđevski koji je imao nešto manje od 20 hiljada hektara. Danas postoje ljudi koji su besplatno uzurpirali i dan danas besplatno koriste imovinu koja je državna svojina, a koriste i po 50 hiljada hektara. To ljudi potpuno nemo posmatraju, dok s druge strane stoji činjenica da pored Laze Dunđevskog postoji 89 hiljada pojedinaca, samo u Vojvodini, kojima je prisilno oduzeto neko parče zemlje. Ipak smo imali agrarne reforme i urađenu tu podelu. Ne možemo se porediti sa Poljskom ili nekadašnjom Rusijom, gde su zaista postojali veliki feudi. Oduzimanjem imovine nakon Drugog svtekog rata su otišli toliko daleko da se oduzimalo i nešto što je bilo najminimalnije. Ljudima su ograničavali pravo na imovinu i mogućnost da kontrolom nad sredstvima za rad budu samostalni. To je bio sistem koji je nasleđen i danas ga imamo poprilično u praksi.
RSE: Izgleda da može da vas spase ulazak u Evropsku uniju jer je tada ova država obavezna da pravim vlasnicima vrati ono što im je oduzeto, ili Sud u Strazburu.
ANTIĆ: Već smo nekoliko pojedinačnih slučajeva podneli Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, koji je dostupan našim građanima tek od 4. marta 2004. godine.