Neumitno približavanje početka pregovora o budućem statusu Kosova, nametnulo je Srbiji neku vrstu temeljnog preispitivanja njenog odnosa prema toj teritoriji. Uz gotovo podrazumevajuće izjašnjavanje da Kosovo mora ostati u sastavu Srbije, gotovo niko od onih koji imaju uticaj na političkoj ili društvenoj sceni Srbije, ne usuđuje se da razmišlja o tome šta bi se dogodilo kada bi Kosovo zaista bilo vraćeno pod državni suverenitet Srbije. Kako bi ova država uopšte obavljala svoje osnovne funkcije sa gotovo dva miliona neprijateljski raspoloženih građana prema silom nametnutoj domovini? Da li bi stanovnici Srbije uopšte mogli da podnesu da u parlamentu ili na nekoj visokoj državnoj funkciji bude neki kosovski Albanac? I kako bi zemlja koja grca u ekonomskim problemima uopšte izašla na kraj sa jednom nerazvijenom regijom, kojoj najmoćnije zemlje sveta za pet godina nisu uspele da donesu ni naznake prosperiteta ili čvrstog zakonskog poretka? Uz upadljivo izbegavanje takvih razgovora, u Srbiji je ponovo oživeo onaj dobro poznati vokabular o Kosovu kao najskupljoj srpskoj reči, kolevci, svetoj zemlji, kostima slavnih predaka i svemu onome što već vekovima pliva na talasu epske tradicije. Stoga je taj mitologizovani nanos, koji i dalje određuje odnos Srbije prema Kosovu, tema i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju:
Saradnja: Nebojša Bugarinović
● Član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti iz Pariza, inače predsednik nacionalnog pokreta „Svetoza Miletić“, Dragan Nedeljković
● Profesor klasičnih nauka Svetlana Slapšak iz Beograda, koja trenutno radi kao predavač antropologije na studiju humanistike u Ljubljani
● Glumica Ivana Žigon, predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva
● Pisac Vladimir Arsenijević, urednik u uzdavačkog kući „Rende“
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, o onome što će biti državna strategija Srbije za pregovore o budućnosti Kosova, saznaćemo nešto više iz priloga Nebojše Bugarinovića:
Kada je početkom 2005. godine međunarodna zajednica priznala neuspeh formule „standardi pre statusa“ i kada je postalo jasno da će razgovori o statusu započeti krajem ove godine, u Srbiji su ubrzano započele pripreme za nov proces.
Najviši zvaničnici preneli su početkom aprila predstavnicima Kontakt grupe stav da za konačni status Kosova i Metohije treba pronaći rešenje koje je „više od autonomije, a manje od nezavisnosti“.
Pripreme za početak pregovora o budućem statusu Kosova pratile su trzavice u državnom vrhu koje su se, pre svega, svodile na okvir u kome se članovi pregovaračkog tima mogu kretati. Formula o dva entiteta sa različitim stepenom povezanosti sa Srbijom, i o Kosovu koje bi ostalo unutar njenog suvereniteta, naišla je na otpor radikala i socijalista, ali i na podršku nekih drugih opozicionih, ali i pozicionih grupacija.
Da ta formula ne odstupa od rezolucije o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova koju je prošle nedelje usvojila Skupština Srbije, presudili su članovi savetničkog tima premijera Koštunice.
Do sastava pregovaračkog tima došlo se lakše nego što se očekivalo. Ko-predsednici su predsednik Tadić i premijer Koštunica, odluke će se donositi konsenzusom, a prilikom odlučivanja moraće da se vodi računa o sledećim principima: teritorija Republike Srbije je jedinstvena i neotuđiva, neprihvatljivo je protivno njenoj volji menjati njene međunarodno priznate granice, a suštinska autonomija i značajna samouprava Kosova i Metohije previđeni su kao oblik političkog rešenja krize. Svaki pokušaj nametanja rešenja u vidu faktičkog legalizovanja podele Republike Srbije jednostranim otcepljenjem dela njene teritorije, predstavljao bi ne samo pravno nasilje nad jednom demokratskom državom, već i nasilje nad samim međunarodnim pravom. Narodna skupština Republike Srbije bi svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova proglasila nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim.
* * * * *
RSE: Atmosferu u Srbiji uoči početka pregovora o budućem statusu Kosova, umnogome određuju raznorazne tribine i javni skupovi, na kojima se pre svega govori o istorijskom, kulturološkom ili emotivnom značaju i važnosti Kosova za Srbiju. Citiranje poetskih delova Kosovskog ciklusa, isticanje umetnika koji su u vreme nacionalnog romantizma bili posvećeni kosovskim temama i pravljenje paralela kako je Kosova srpska Troja, prepliće se poslednjih dana sa izjavama najviših državnih funkcionera koji uporno ponavljaju da je neprihvatljivo bilo kakvo dovođenje u pitanje suvereniteta Srbije nad Kosovom. Šta Srbiju u ovom trenutku zapravo vezuje za Kosovo?
ŽIGON: Čini mi se da reč Kosovo sadrži sve ono važno za postojanje našeg naroda. To je, sigurno, centar i duša Srbije. Nije slučajno da je to i najskuplja reč. Mislim da je vladika Nikolaj pisao da je Kosovo duša Srbinova, krv njegova, rana nezaceljena, kletva njegova i molitva, pamćenje i kolevka... Na jednom malom prostoru je sakupljeno i sabrano više vrednosti i relikvija pravoslavnih, nego kad bi se skupile sve vrednosti i relikvije pravoslavlja u celom svetu. Svako ko se nad tim zamisli, shvatiće da to ne može biti slučajno. Nikako ne može biti slučajno da se na Kosovu već, eto, vekovima ruše manastiri i crkve, a da ih ima i dalje preko hiljadu.
ARSENIJEVIĆ: Postoji čitav niz različitih istorijskih i pseudoistorijskih razloga koji su doveli do toga da je naša percepcija Kosova takva. U mnogome iskrivljena i najčešće bez ikakvog kontakta s onom svakodnevnom realnošću. Te fraze su sve bombastičnije, a sve je manje onih koji mogu da kažu nešto konkretno o Kosovu, pošto tamo nikada nisu bili. Od ranih osamdesetih godina i onih nekih prvih modernih sukoba srpske vlasti sa albanskim življem na Kosovu, Kosovo je za nas bilo neka vrsta tabuizirane tritorije, nešto, čini mi se, nalik Severnoj Irskoj u očima nekakvog prosečnog Engleza iz Londona ili nekog drugog engleskog grada, mesto gde se naprosto nije odlazilo. U međuvremenu je taj mit Kosova rastao, a naš nedostatak kontakta sa onim istinskim Kosovom postajao sve gori i gori. Tako da mislim da zapravo na nekakav žalostan način jedno kompenzira drugo.
RSE: Kakvo uopšte značenje u ovom trenutku ima Kosovo za Srbiju?
NEDELJKOVIĆ: Ima veliko značenje. Tamo su ti prelepi spomenici naše duhovnosti, bez kojih, ako bismo ostali, bili bismo veliki duhovni invalidi. Tamo su ogromna bogatstva, tamo je mnogo uloženo. Kako izgledaju ti gradovi – Priština, pa Kosovska Mitrovica – koliko je to izgrađeno? Uložili smo tamo mnogo. Sad kad dolazi do privatizacije, imamo i mi tu neka prava, jer smo tu ulagali ogroman kapital. A postoji i moralni kapital i umetničke vrednosti, koje su sad i pod zaštitom UNESCO-a, a uništavaju se. Ja sam išao u Bogorodicu Ljevičku sa velikom radošću. To je lepota koja će spasiti svet.
SLAPŠAK: To je simplifikacija situacije u kojoj se mit koristi umesto bilo kakvog ozbiljnog govora o Kosovu. A direktno je to posledica toga da u Srbiji, skoro deset godina posle dejtonskog mira, još zapravo nije došlo do pravog razgovora o odgovornosti, o ulozi države Srbije i njenih građana u ratu. Jer, zapravo, kosovski mit je mit o smrti; opravdanje rata i ništa drugo.
RSE: Dok se najveći broj evropskih zemalja u određivanju prema nekim suštinskim državnim interesima određuje na osnovu pragmatičnih razloga, ne zanemarujući pri tom i neke bitne elemente koji čine njihovu tradiciju i duhovnost, srpsku javnost i dalje umnogome određuje kosovski mit:
NEDELJKOVIĆ: Ja mislim da je kosovski mit vrlo živ u srpskoj inteligenciji, u srpskoj eliti, u srpskom narodu takođe, u srpskoj književnosti, i zato je to tako bolno pitanje. Mi se toga nismo oslobodili i ne treba da se oslobodimo. To je jedan od velikih mitova čovečanstva. To je, dakle, nešto vrlo duboko u našem narodu i treba porušiti mnoga predanja da bi se to izbrisalo.
SLAPŠAK: Bilo koji mit, naročito tako važan državni mit, uvek će se zloupotrebljavati. Ali, ono što je mnogo važnije, to je da, obično, u istom trenutku u jednoj kulturi postoji i nekakva dekonstrukcija tog mita. Ono što je zaista traumatično i nenormalno u Srbiji, to je da nema populacije koja će dekonstruisati taj mit. Jednostavno, nije se ušlo u sve mogućnosti značenja koja književna osnova toga mita i kulturna osnova toga mita pružaju. Ukoliko se to ne takne, kosovski mit, na kraju krajeva, zaslužuje da bude etiketa besmislene, provincijalne srpske kulture.
RSE: Da li zapravo taj mit ponovo dobio na snazi i u trenutku kada se prelama buduća sudbina Kosova?
ARSENIJEVIĆ: Ja mislim da ljude u Srbiji, naročito one koji se najglasnije busaju u grudi nekakvim svojim emotivnim odnosom sa Kosovom, za Kosovo zapravo uopšte nije briga. Ja mislim da je reč o nekakvom efektu fantomskog uda. Mislim da se, zapravo, Srbija, u jednom emotivnom smislu, u suštini odavno odrekla Kosova, a da su sve ovo što mi proživljavamo nekakvi bolni načini da rana zaraste.
ŽIGON: Kada čovekov podvig prevaziđe ljudska merila i aršine, on postaje za jedan narod mit. Za nas kakvi jesmo i kakvi postojimo, kosovski podvig je sve veći mit, sve više nedostižna bajka.
RSE: Pri tom je više nego upadljivo da u Srbiji ovih dana nije prošao gotovo nijedan razgovor o budućnosti Kosova, a da pri tom nije barem jednom pomenuta kosovska bitka. Naravno i druge nacije vrlo često se u nekim prolomnim trenucima pozivaju na svoje značajne istorijske datume, ali kako je moguće da je sudbina čitavog naroda vekovima vezana za jednu bitku u kojoj su učestvovali njihovi preci? Srednjovekovni Kosovski boj, za Srbiju koja je zakoračila u treći milenijum, i dalje je pitanje života i smrti, pa i sudbine budućih generacija koje će sigurno osećati posledice rešenja kosovskog pitanja:
ŽIGON: Svako je čuo za kosovsku bitku. Čak i ako budemo imali decu koja će opstajati na ovom prostoru, mogu se slučajno nazivati Srbima, ali ona to više neće biti ako ne podrže kontinuitet istorije našeg naroda, istorije koja nama služi na čast.
ARSENIJEVIĆ: Mislim da mi šaljemo jednu prilično mutnu i nejasnu i prilično bezveznu sliku o samima sebi, koja se ne uklapa ni u jedan od elemenata koji čine nekakav moderan um. Mi treba naprosto da razmotrimo šta Kosovo jeste danas, kakav je naš odnos prema njemu, da pronađemo nešto što je konstruktivno u svemu tome i da pođemo takvim putem. One kojekakve apokaliptičke krilatice tipa – nema Srbije bez Kosova, su posebno iritantne, pošto, naravno, Srbije ima bez Kosova. Tako da, takođe, ta vrsta diskursa nije svrsishodna, ničemu ne služi. Tako da mi tek treba da otkrijemo jedan potpuno novi način uopšte govora i promišljanja o Kosovu.
RSE: Naravno, sama Kosovska bitka, u kojoj i danas oni koji bi trebalo sa da učestvuju u pregovorima o budućnosti Kosova, nalaze neku vrstu duhovne inspiracije, ima više dimenzija. Osim istoriografske ravni da se 1389. godine dogodila bitka sa Turcima koja je označila krah srpske države, taj vojnički poraz vremenom je dobio sasvim nova značenja. Slom srpskog carstva i padanje u viševekovno ropstvo, već odavno se slavi i izdiže do neslućenih visina, uz stalna nastojanja da se u tom događaju otkriju novi kvaliteti, što nije tako čest slučaj u kontekstu svetske istoriografije. Otkuda se crpi ta energija za ovakvo negovanje kulta Kosovskog boja?
SLAPŠAK: Mit o porazu ne može da iščezne zato što se zasniva na neobrazovanosti stanovništva, odnosno na zaglupljivanju i na manipulaciji koju izvodi vladajući sloj odnosno politika. Problem je u tome što je to veoma uspešan recept i kosovski mit nije jedini. Ima jako mnogo takvih mitova. Mitovi o porazu i o naknadnoj osveti su, zapravo, mnogo opasniji i mnogo uspešniji od mitova o pobedama. Na kraju krajeva i Hitler je celu svoju ideologiju i celi svoj državni prevrat zasnovao na osećanju ogorčenosti, frustracije i buduće osvete zbog Versajskog mira. Imate trianonski kompleks u Mađarskoj. Imate jako mnogo mesta u svetu gde su upravo poraz i osveta osnovni motivi za nove agresije i nove ratove.
ŽIGON: Kao što je Notre Dame zvonio povodom kosovske bitke, tako svako zna da je kosovska bitka sprečila ulazak turske imperije u Evropu. Svako zna da ova Evropa ne bi imala ni deo bogatstava koje danas ima, koje je, usput budi rečeno, porobila od Trećeg sveta i kolonija koje je držala. Svi vrlo dobro znaju da ne bi imala ni tu šansu da ide i porobljava drugi svet, da nije bilo Srba koji su zaustavili Turke.
RSE: U duhu veličanja i slavljena poraza na Kosovu, u čemu su pojedini svetski istoričari primetili izvesnu crtu „bolesnog pesimizma“, u Srbiji se i dalje u različitim prilikama ističe nešto što se još od tog vremena naziva „nebeskim opredeljenjem“, kao maltene samom suštinom srpskog etnosa. Na tragu jednog drevnog zapisa patrijarha Danila Trećeg knezu Lazaru, da je bolja „u podvigu smrt, nego u stidu život“, nisu ni danas retki glasovi onih koji traže da to postane zavet za buduće pregovore o statusu Kosova:
ŽIGON: Suština je nebeskog opredeljenja da postoji granica do koje čovek može da podnese neki stid i neku sramotu. To je svakako religiozna odrednica onoga što se na Kosovu desilo. Ali, ona je u isto vreme i poetska i tačna. Mi smo to kao narod ispoljili posle i u Drugom svetskom ratu i u svakom ratu u kome smo se žrtvovali. Mi smo rekli isto to drugim rečima: „Bolje grob nego rob“. Mi se danas stidimo, i za jednog prosečnog čoveka, kojem je ispran mozak televizijama, medijima i tako dalje, bolje je rob nego grob.
ARSENIJEVIĆ: Mislim da takvim načinom razmišljanja problem postaje, nekako, sve kompleksniji i kompleksniji i ne dolazi do svog razrešenja. Mislim da ono što bi mi trebali da uradimo jeste da napravimo jedan rez, dakle da presečemo čitavu tu stvar, da zaustavimo prosto to pitanje, da se više ni ne trudimo da damo nekakav konkretan odgovor na ono što je kroz našu mitologizovanu istoriju došlo do nas u obliku tog nekog velikog pitanja, već da zaista osmotrimo taj prostor danas – 2005. godine, da vidimo koja je problematika tog prostora i da se prema njemu na taj način ophodimo. Međutim, ja nemam utisak da je ovo društvo uopšte spremno za takvu vrstu reza.
RSE: Kako uopšte u modernoj, pre svega visoko tehnologizovanoj civilizaciji kojoj Srbija delom pripada, zvuče pozivi da se Srbi ni danas ne smeju odreći nebeskog opredeljenja, kao zaveta svojih predaka?
SLAPŠAK: Ideološka interpretacija kosovskog mita je, naravno, dosta stara. Već u Pohvali knezu Lazaru monahinje Jefimije ima takvih elemenata. Ali, ne zaboravimo da je, istovremeno, Jefimija, koja je, zapravo, bila suvladarka Milična, žena koja je to radila iz političkih razloga. I sa druge strane nemojmo zaboraviti to da je kosovski mit već u samom svom početku imao svoju opoziciju, svoju antiratnu stranu koja se vidi u epskoj poeziji – sve žene su protiv rata. Zatim se vidi u dokumentima, u tome kako su Milica i Jefimija gradile novu ideologiju, gde su, zapravo, jako lepo pravile kompromis i preživljavale s Turcima. I na kraju krajeva, to se vidi u ženskoj poeziji koju je Vuk sastavio, gde imate parodične pesme o kosovskom boju i o tome kako Milica javlja nekakvim šarenim pticama da ne treba da joj vraćaju Lazara jer se ona, zapravo, u svakodnevnom životu jako lepo snalazi – oženila je svoga sina, udala je svoju kćerku, žive u miru i uopšte im nije potreban mit o smrti.
NEDELJKOVIĆ: Imaju to i drugi narodi i tome se ne treba ismevati. Kod Jevreja je jako prisutan oslonac na Stari zavet, na Toru, na Talmud. Oni drže do tog predanja. Zato je to mali moćan narod, koji ima važnu ulogu na celoj planeti, ali ima i taj veliki oslonac. De Gaulle je takođe govorio o nebeskoj Francuskoj, pozivajući se na svetog Luja, velikog vladara, na Jovanku Orleanku i na te veličine koje su bile značajne, ne samo u politici, nego i u duhovnom i moralnom životu francuskog naroda, i to je bilo normalno. To ne treba da bude opterećenje, već treba da bude inspiracija da idemo dalje. Mislim da sad treba kovati neke nove vrednosti i menjati prosto i mentalitet.
RSE: Na tragu upornog nastojanja da se pozicija Srbije u budućim pregovorima o statusu Kosova razvija na tragu epske naracije, ponovo se mogu čuti argumenti, da braneći državne granice na Kosovu, Srbija ponovo štiti hrišćansku Evropu kao i u vreme Kosovske bitke:
NEDELJKOVIĆ: To je njena uloga. I Evropa bi morala da shvati da judeo-hrišćanska, evropska civilizacija ima dva krila: to zapadnjačko, koje je prebogato, koje je značajno, i istočno, to je taj grčki deo, slavenski deo, rumunski. No, otpori tom mitu i toj romantici su postojali i ranije. Pred nekim intelektualcima se nisu smele ni pomenuti reči kao Kosovo i kosovski mit.
SLAPŠAK: To je isto toliko besmisleno koliko i ponovna upotreba kosovskog mita, a pri tome, naravno, niko se ne usuđuje da kaže – oprostite, Srbija se bori za teritoriju protiv koje je vodila rat.
RSE: To nastojanje da se prvi plan istaknu moralne vrednosti epske tradicije, zaoštreno je u Srbiji do te mere da se oni koji se usuđuju da primete kako će Kosovo biti nezavisna država, nazivaju poturicama i kukoljem, uz niz najrazličitijih aluzija na izdaju Vuka Brankovića:
ŽIGON: Kada neko može da dovede u pitanje svoju kolevku, svoje pamćenje, svoju molitvu, svoju krv, svoj koren, svoju ranu, svoj ožiljak, svoje mrtve, kada se sve dovede u pitanje, više nije bitno da li ćemo mi imati teritorijalno Kosovo ili ne, nego šta ćemo imati? Kakve moralne nakaze će živeti oko nas?
ARSENIJEVIĆ: Ništa nije izgubljeno. Dobro, izgubljene su tamo nekakve teritorije. Međutim, koliko to istinski građanima Srbije znači u bilo kom smislu? Da li to doprinosi srpskoj ekonomiji u poslednjih petnaest godina? Da li doprinosi bilo čemu u Srbiji? Ne doprinosi ničemu. Prema tome, mi apsolutno nikakav poremećaj u kvalitetu našeg života nećemo ostetiti time što ćemo Kosovo „izgubiti“. Odavno smo mi njega izgubili.
RSE: Ne treba, naravno, zanemariti da je sam kosovski mit u jednom periodu zajedničke istorije južnoslovenskih naroda imao i neke daleko svetlije momente. Na samom početku prošlog veka grupa „Medulić“, koji su činili pre svega hrvatski umetnici, izlagala je na svetskoj izložbi u Rimu dela sa motivima vezanim za kosovsku tradiciju, dok je sam Ivan Meštrović bio jedan od glavnih zagovornika izgradnje Vidovdanskog hrama. Kosovski mit bio je u jednom trenutku zajednički oslonac intelektualnih snaga koje su težile južnoslovenskom ujedinjenju:
SLAPŠAK: Bio je jedan kratak trenutak u istoriji, ne samo srpske nego i jugoslovenske kulture, kada je kosovski mit na taj način delovao. To je bilo na početku 20. veka, i ne u Srbiji nego izvan nje, dakle na području tadašnjeg umirućeg Austrougarskog carstva, gde su mladi intelektualci, pre svega oni školovani u Beču, ponovo izmislili kosovski mit i upotrebili ga za stvaranje nove naracije jedne buduće države – Jugoslavije. I taj kosovski mit, koji je zasnovan na novim učenjima Freuda, na iskustvu avangardnih pokreta, na iskustvu, ako hoćete, i bečke secesije, bio je nešto veoma kreativno i izuzetno zanimljivo, ali nije bio nacionalan, ni nacionalistički mit.
NEDELJKOVIĆ: Naši narodni simboli su dovoljno univerzalni da bi mogli stati uz druge, opšte prihvaćene simbole. Za zdrave ljude to nacionalno čuvstvo se sasvim prirodno uliva u neko više, u evropsko, u sve čovečansko. To ne mora biti u koliziji.
RSE: No ta nesporna značenja kosovskog mita, potisnuta su pod pritiskom sve češće instrumentalizacije ovog dela tradicije. Zloupotreba kosovskog mita, uz pozive da svo prethodno stradalništvo treba da bude pouka za buduće držanje srpskog naroda, posebno je došlo do izražaja u godinama koje su prethodile poslednjem ratu na ovim prostorima, pretvarajući se u neku vrstu nacionalne budnice. U toj situaciji Srbija je postala talac vlastite prošlosti, i neka vrsta žrtve vidovdanskog kulta:
SLAPŠAK: Nažalost, mit se instrumentalizuje, što je dokaz primitivnosti javnog diskursa u Srbiji. U javnim diskursima drugih država imate, naravno, i stereotipa i mitova i svega, ali nemate tako preovladavajuću upotrebu i nemate, s druge strane, onih koji iz straha neće da kažu ništa drugo, i to je problem srpske javnosti danas. Imamo dovoljno hrabrih istraživača, dovoljno dobrih istraživača i dovoljno nezavisnih institucija koje bi, prosto, postavile u pitanje neke osnovne, standardne stereotipske mitove. A to je posao inteligencije koja radi, ako hoćete, upravo svoj posao.
NEDELJKOVIĆ: Grobovi nisu rake, već kolevke novih snaga. Ti mitovi imaju smisla samo ako su kolevke novih snaga, ako nam daju snagu za preporod, a nama je preporod neophodan. Mi ne možemo njima robovati, ne možemo se za njih vezivati tako da ne vidimo budućnost. Treba imati smisla za harmoniju, spajati prošlost sa sadašnjim i sa budućim.
RSE: Budući da se i sada ponovo često može čuti da je Kosovo srpski Jerusalim, da li to znači da je većinska Srbija i dalje zarobljena u mitove prošlosti?
ŽIGON: Srbi su trenutno zarobljeni u iluziji da će od Evrope nešto dobiti. Ja ne vidim šta Srbija ima toliko da traži u Evropi, pogotovo ne današnjoj. Srbija ima šta da traži u onakvoj Evropi kakva je bila dok smo bili saveznici, dok smo se zajedno borili, dok nije izdavala, dok nije sebe izdavala. Šta ti onda ostane u životu? Šaka dolara, koju nećeš ni dobiti.
ARSENIJEVIĆ: Mislim da u osnovi ovog istinskog problema koji mi imamo, nije pitanje našeg odnosa prema Kosovu, mitu o Kosovu ili kosovskoj teritoriji, nego je pitanje jednog katastrofalnog, što zanemarivanog, što sistematski uništavanog odnosa sa najvećim brojem žitelja Kosova, a to su upravo kosovski Albanci. Između Srba i Albanaca postoji jedan akutni nedostatak volje za bilo kakvim kontaktom. Koliko tu postoji istinskih prijateljstava? Koliko ljudi održava kontakte? Šta nas sprečava da nazovemo Kosovo? Apsolutno ništa. Kao ni ljude sa Kosova da nazovu, recimo, u Beograd. Koliko se to zapravo dešava? Gotovo sam uveren da u čitavoj Evropi najmanja telefonska komunikacija se odvija, ako bi bilo moguće to izmeriti, između Srbije i Kosova. Da li znamo i za jedan slučaj Srbina i Albanke u srećnoj i stabilnoj vezi? Ili Albanca i Srpkinje? Kako reaguju porodice u tom slučaju? Kako reaguje neposredna okolina? To su ozbiljni problemi. Činjenica da je naše druženje pod teškim tabuom oba društva, obe zajednice, to je ono što treba da se rešava.
RSE: S obzirom da je tokom proslave 600 godina Kosovskog boja, govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu označio početak raspada bivše državne zajednice, da li se približavanjem početku pregovora o budućem statusu Kosova konačno zatvara krug jedne od najvećih kriza na prostoru Balkana?
NEDELJKOVIĆ: Taj govor nije bio neki veliki nacionalistički govor. Naprotiv, ljudi kojima je bilo stalo do kosovskog mita i do dostojanstva naše nacije, osetili su u tom govoru neku slabost. Tu nije bilo dovoljno akcenata koji bi podržali našu tradiciju. To je bio govor dosta bled i ne preterano izazovan i ne treba ga zloupotrebljavati danas.
SLAPŠAK: Bilo je potpuno jasno da je reč o državnoj manifestaciji. Jedno od retkih javnih pojavljivanja Slobodana Miloševića, koji je ekscentrični tiranin već u tom smislu što nije komunicirao sa narodom i nije imao nikakvu retorsku harizmu. To je bila potpuno jasna zloupotreba jednog istorijskog događaja i njegovih interpretacija u svrhu pravljenja novih naracija. Komunistički jezik je bio potpuno ispražnjen, nije se mogao više upotrebiti i morala se izmisliti nova naracija – jednostavna, glupa, korisna za vladajući sloj. Jugoslovenska kriza je dobila dekorativno otvaranje, veoma teatralno scensko otvaranje, time što se desila ona čuvena proslava na Kosovu. To jeste bio neki dosta jasan znak svima ostalima u Jugoslaviji da se Srbija sprema da preuzme sve što se može na tom teritoriju.
RSE: I dok se uveliko zahuktavaju mehanizmi međunarodne diplomatije, koja će u jednom trenutku presuditi o budućem statusu Kosova, srpski pregovarački tim našao se poslednjih dana u pravom kovitlacu poruka koje se napajaju najdubljom tradicijom. Da li takva retorika na bilo koji način može osnažiti poziciju srpske strane?
SLAPŠAK: Ostavimo mitove po strani i sve ostalo. Srbija trenutno nije vlasna na Kosovu. Kosovo je dosta dugo, po mom mišljenju čak suviše dugo, ostalo u Srbiji. Meni se ideja separatizma i pravljenja nove države nije dopadala od samoga početka i ja sam uvek bila protiv toga. Ali danas, kada su to svi izveli, ja ne vidim nikakvog razloga da se Albancima na Kosovu to pravo uskrati. Ono mi se ne dopada, ali šta da radimo? Mislim da je u tom negiranju mogućnosti da Kosovo bude nezavisno zapravo pritajen ne samo srpski, nego i Evropski rasizam.
NEDELJKOVIĆ: Ne može se tako rezonovati. Ima stvari kojih se ne možemo odreći. Kao što se ni svojih mrtvih ne odričemo. Ni Grčka se nije odrekla Carigrada i Male Azije, koje neće nikad povratiti. Iz toga moramo crpiti nadahnuće i snagu za neki novi život, za nove naraštaje. Tu i Kosovo igra vrlo značajnu ulogu. Pripadamo tom narodu koji ima svoju prošlost, koji ima svoje nebeske pretke, one koji su rođeni na nebu, koji večito žive, i koji je obavezan prema budućim pokolenjima. I ako duh nije poražen, ništa nije izgubljeno.
RSE: Da li će savremena Srbija, osluškujući glasove predaka koji sve do današnjih dana stižu u formi kondenzovanog mita, uopšte uspeti da zadrži Kosovo u svojim granicama?
ŽIGON: Ja sam sigurna da će ostati u sastavu Srbije. Uverena sam da ova vlada neće nikad potpisati nešto što je izdajnički čin. Ali ukoliko dođe neka vlada ili neki čovek koji bi potpisao nešto slično, mislim da to neće biti prvi put da je Srbija izgubila Kosovo, pa da će ga ponovo povratiti. Dakle, mislim da se istorija ponavlja, mislim da su Čarnojevići odlazili sa Kosova, ali Čarnojevići su se i vraćali na Kosovo.
ARSENIJEVIĆ: Mi treba da otkrijemo nešto drugo tim gubitkom Kosova. Treba da otkrijemo jednog suseda koga imamo, sa kojim možemo da uspostavimo nekakvu normalnu susedsku saradnju, da imamo normalne komunikacijske kanale i veze, da možemo slobodno da putujemo, da komuniciramo, da imamo odnose u kulturi, sportu. politici i da gradimo neke normalne odnose u ovom regionu. Odavno smo svesni da su na delu i regionalizacija i istovremeno nekakvo ukrupnjavanje, da procesi nisu jednodimenzionalni, u onoj meri u kojoj se prostori oko nas emancipuju u političkom smislu, ujedno se to može iskoristiti da su oni prema nama još dodatno otvoreni na nekakve nove i sveže načine. Dakle, ništa niko ničim ne gubi.
RSE: Prihvatanje činjenice da će Kosovo svoju sudbinu ubuduće tražiti izvan granica Srbije nije, naravno, u skladu sa mitologizovanom slikom koja se već stotinama godina gradi u Srbiji gradi o toj regiji. No ako se okrene jedna nova stranaca u čitanju tradicije, možda će se otvoriti neka poglavlja kosovskog predanja sa drugačijim porukama, koje dosadašnja pokoljenja još uvek nisu pročitala.
● Član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti iz Pariza, inače predsednik nacionalnog pokreta „Svetoza Miletić“, Dragan Nedeljković
● Profesor klasičnih nauka Svetlana Slapšak iz Beograda, koja trenutno radi kao predavač antropologije na studiju humanistike u Ljubljani
● Glumica Ivana Žigon, predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva
● Pisac Vladimir Arsenijević, urednik u uzdavačkog kući „Rende“
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, o onome što će biti državna strategija Srbije za pregovore o budućnosti Kosova, saznaćemo nešto više iz priloga Nebojše Bugarinovića:
Kada je početkom 2005. godine međunarodna zajednica priznala neuspeh formule „standardi pre statusa“ i kada je postalo jasno da će razgovori o statusu započeti krajem ove godine, u Srbiji su ubrzano započele pripreme za nov proces.
Najviši zvaničnici preneli su početkom aprila predstavnicima Kontakt grupe stav da za konačni status Kosova i Metohije treba pronaći rešenje koje je „više od autonomije, a manje od nezavisnosti“.
Pripreme za početak pregovora o budućem statusu Kosova pratile su trzavice u državnom vrhu koje su se, pre svega, svodile na okvir u kome se članovi pregovaračkog tima mogu kretati. Formula o dva entiteta sa različitim stepenom povezanosti sa Srbijom, i o Kosovu koje bi ostalo unutar njenog suvereniteta, naišla je na otpor radikala i socijalista, ali i na podršku nekih drugih opozicionih, ali i pozicionih grupacija.
Da ta formula ne odstupa od rezolucije o mandatu za političke razgovore o budućem statusu Kosova koju je prošle nedelje usvojila Skupština Srbije, presudili su članovi savetničkog tima premijera Koštunice.
Do sastava pregovaračkog tima došlo se lakše nego što se očekivalo. Ko-predsednici su predsednik Tadić i premijer Koštunica, odluke će se donositi konsenzusom, a prilikom odlučivanja moraće da se vodi računa o sledećim principima: teritorija Republike Srbije je jedinstvena i neotuđiva, neprihvatljivo je protivno njenoj volji menjati njene međunarodno priznate granice, a suštinska autonomija i značajna samouprava Kosova i Metohije previđeni su kao oblik političkog rešenja krize. Svaki pokušaj nametanja rešenja u vidu faktičkog legalizovanja podele Republike Srbije jednostranim otcepljenjem dela njene teritorije, predstavljao bi ne samo pravno nasilje nad jednom demokratskom državom, već i nasilje nad samim međunarodnim pravom. Narodna skupština Republike Srbije bi svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova proglasila nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim.
* * * * *
RSE: Atmosferu u Srbiji uoči početka pregovora o budućem statusu Kosova, umnogome određuju raznorazne tribine i javni skupovi, na kojima se pre svega govori o istorijskom, kulturološkom ili emotivnom značaju i važnosti Kosova za Srbiju. Citiranje poetskih delova Kosovskog ciklusa, isticanje umetnika koji su u vreme nacionalnog romantizma bili posvećeni kosovskim temama i pravljenje paralela kako je Kosova srpska Troja, prepliće se poslednjih dana sa izjavama najviših državnih funkcionera koji uporno ponavljaju da je neprihvatljivo bilo kakvo dovođenje u pitanje suvereniteta Srbije nad Kosovom. Šta Srbiju u ovom trenutku zapravo vezuje za Kosovo?
ŽIGON: Čini mi se da reč Kosovo sadrži sve ono važno za postojanje našeg naroda. To je, sigurno, centar i duša Srbije. Nije slučajno da je to i najskuplja reč. Mislim da je vladika Nikolaj pisao da je Kosovo duša Srbinova, krv njegova, rana nezaceljena, kletva njegova i molitva, pamćenje i kolevka... Na jednom malom prostoru je sakupljeno i sabrano više vrednosti i relikvija pravoslavnih, nego kad bi se skupile sve vrednosti i relikvije pravoslavlja u celom svetu. Svako ko se nad tim zamisli, shvatiće da to ne može biti slučajno. Nikako ne može biti slučajno da se na Kosovu već, eto, vekovima ruše manastiri i crkve, a da ih ima i dalje preko hiljadu.
ARSENIJEVIĆ: Postoji čitav niz različitih istorijskih i pseudoistorijskih razloga koji su doveli do toga da je naša percepcija Kosova takva. U mnogome iskrivljena i najčešće bez ikakvog kontakta s onom svakodnevnom realnošću. Te fraze su sve bombastičnije, a sve je manje onih koji mogu da kažu nešto konkretno o Kosovu, pošto tamo nikada nisu bili. Od ranih osamdesetih godina i onih nekih prvih modernih sukoba srpske vlasti sa albanskim življem na Kosovu, Kosovo je za nas bilo neka vrsta tabuizirane tritorije, nešto, čini mi se, nalik Severnoj Irskoj u očima nekakvog prosečnog Engleza iz Londona ili nekog drugog engleskog grada, mesto gde se naprosto nije odlazilo. U međuvremenu je taj mit Kosova rastao, a naš nedostatak kontakta sa onim istinskim Kosovom postajao sve gori i gori. Tako da mislim da zapravo na nekakav žalostan način jedno kompenzira drugo.
RSE: Kakvo uopšte značenje u ovom trenutku ima Kosovo za Srbiju?
NEDELJKOVIĆ: Ima veliko značenje. Tamo su ti prelepi spomenici naše duhovnosti, bez kojih, ako bismo ostali, bili bismo veliki duhovni invalidi. Tamo su ogromna bogatstva, tamo je mnogo uloženo. Kako izgledaju ti gradovi – Priština, pa Kosovska Mitrovica – koliko je to izgrađeno? Uložili smo tamo mnogo. Sad kad dolazi do privatizacije, imamo i mi tu neka prava, jer smo tu ulagali ogroman kapital. A postoji i moralni kapital i umetničke vrednosti, koje su sad i pod zaštitom UNESCO-a, a uništavaju se. Ja sam išao u Bogorodicu Ljevičku sa velikom radošću. To je lepota koja će spasiti svet.
SLAPŠAK: To je simplifikacija situacije u kojoj se mit koristi umesto bilo kakvog ozbiljnog govora o Kosovu. A direktno je to posledica toga da u Srbiji, skoro deset godina posle dejtonskog mira, još zapravo nije došlo do pravog razgovora o odgovornosti, o ulozi države Srbije i njenih građana u ratu. Jer, zapravo, kosovski mit je mit o smrti; opravdanje rata i ništa drugo.
RSE: Dok se najveći broj evropskih zemalja u određivanju prema nekim suštinskim državnim interesima određuje na osnovu pragmatičnih razloga, ne zanemarujući pri tom i neke bitne elemente koji čine njihovu tradiciju i duhovnost, srpsku javnost i dalje umnogome određuje kosovski mit:
NEDELJKOVIĆ: Ja mislim da je kosovski mit vrlo živ u srpskoj inteligenciji, u srpskoj eliti, u srpskom narodu takođe, u srpskoj književnosti, i zato je to tako bolno pitanje. Mi se toga nismo oslobodili i ne treba da se oslobodimo. To je jedan od velikih mitova čovečanstva. To je, dakle, nešto vrlo duboko u našem narodu i treba porušiti mnoga predanja da bi se to izbrisalo.
SLAPŠAK: Bilo koji mit, naročito tako važan državni mit, uvek će se zloupotrebljavati. Ali, ono što je mnogo važnije, to je da, obično, u istom trenutku u jednoj kulturi postoji i nekakva dekonstrukcija tog mita. Ono što je zaista traumatično i nenormalno u Srbiji, to je da nema populacije koja će dekonstruisati taj mit. Jednostavno, nije se ušlo u sve mogućnosti značenja koja književna osnova toga mita i kulturna osnova toga mita pružaju. Ukoliko se to ne takne, kosovski mit, na kraju krajeva, zaslužuje da bude etiketa besmislene, provincijalne srpske kulture.
RSE: Da li zapravo taj mit ponovo dobio na snazi i u trenutku kada se prelama buduća sudbina Kosova?
ARSENIJEVIĆ: Ja mislim da ljude u Srbiji, naročito one koji se najglasnije busaju u grudi nekakvim svojim emotivnim odnosom sa Kosovom, za Kosovo zapravo uopšte nije briga. Ja mislim da je reč o nekakvom efektu fantomskog uda. Mislim da se, zapravo, Srbija, u jednom emotivnom smislu, u suštini odavno odrekla Kosova, a da su sve ovo što mi proživljavamo nekakvi bolni načini da rana zaraste.
ŽIGON: Kada čovekov podvig prevaziđe ljudska merila i aršine, on postaje za jedan narod mit. Za nas kakvi jesmo i kakvi postojimo, kosovski podvig je sve veći mit, sve više nedostižna bajka.
RSE: Pri tom je više nego upadljivo da u Srbiji ovih dana nije prošao gotovo nijedan razgovor o budućnosti Kosova, a da pri tom nije barem jednom pomenuta kosovska bitka. Naravno i druge nacije vrlo često se u nekim prolomnim trenucima pozivaju na svoje značajne istorijske datume, ali kako je moguće da je sudbina čitavog naroda vekovima vezana za jednu bitku u kojoj su učestvovali njihovi preci? Srednjovekovni Kosovski boj, za Srbiju koja je zakoračila u treći milenijum, i dalje je pitanje života i smrti, pa i sudbine budućih generacija koje će sigurno osećati posledice rešenja kosovskog pitanja:
ŽIGON: Svako je čuo za kosovsku bitku. Čak i ako budemo imali decu koja će opstajati na ovom prostoru, mogu se slučajno nazivati Srbima, ali ona to više neće biti ako ne podrže kontinuitet istorije našeg naroda, istorije koja nama služi na čast.
ARSENIJEVIĆ: Mislim da mi šaljemo jednu prilično mutnu i nejasnu i prilično bezveznu sliku o samima sebi, koja se ne uklapa ni u jedan od elemenata koji čine nekakav moderan um. Mi treba naprosto da razmotrimo šta Kosovo jeste danas, kakav je naš odnos prema njemu, da pronađemo nešto što je konstruktivno u svemu tome i da pođemo takvim putem. One kojekakve apokaliptičke krilatice tipa – nema Srbije bez Kosova, su posebno iritantne, pošto, naravno, Srbije ima bez Kosova. Tako da, takođe, ta vrsta diskursa nije svrsishodna, ničemu ne služi. Tako da mi tek treba da otkrijemo jedan potpuno novi način uopšte govora i promišljanja o Kosovu.
RSE: Naravno, sama Kosovska bitka, u kojoj i danas oni koji bi trebalo sa da učestvuju u pregovorima o budućnosti Kosova, nalaze neku vrstu duhovne inspiracije, ima više dimenzija. Osim istoriografske ravni da se 1389. godine dogodila bitka sa Turcima koja je označila krah srpske države, taj vojnički poraz vremenom je dobio sasvim nova značenja. Slom srpskog carstva i padanje u viševekovno ropstvo, već odavno se slavi i izdiže do neslućenih visina, uz stalna nastojanja da se u tom događaju otkriju novi kvaliteti, što nije tako čest slučaj u kontekstu svetske istoriografije. Otkuda se crpi ta energija za ovakvo negovanje kulta Kosovskog boja?
SLAPŠAK: Mit o porazu ne može da iščezne zato što se zasniva na neobrazovanosti stanovništva, odnosno na zaglupljivanju i na manipulaciji koju izvodi vladajući sloj odnosno politika. Problem je u tome što je to veoma uspešan recept i kosovski mit nije jedini. Ima jako mnogo takvih mitova. Mitovi o porazu i o naknadnoj osveti su, zapravo, mnogo opasniji i mnogo uspešniji od mitova o pobedama. Na kraju krajeva i Hitler je celu svoju ideologiju i celi svoj državni prevrat zasnovao na osećanju ogorčenosti, frustracije i buduće osvete zbog Versajskog mira. Imate trianonski kompleks u Mađarskoj. Imate jako mnogo mesta u svetu gde su upravo poraz i osveta osnovni motivi za nove agresije i nove ratove.
ŽIGON: Kao što je Notre Dame zvonio povodom kosovske bitke, tako svako zna da je kosovska bitka sprečila ulazak turske imperije u Evropu. Svako zna da ova Evropa ne bi imala ni deo bogatstava koje danas ima, koje je, usput budi rečeno, porobila od Trećeg sveta i kolonija koje je držala. Svi vrlo dobro znaju da ne bi imala ni tu šansu da ide i porobljava drugi svet, da nije bilo Srba koji su zaustavili Turke.
RSE: U duhu veličanja i slavljena poraza na Kosovu, u čemu su pojedini svetski istoričari primetili izvesnu crtu „bolesnog pesimizma“, u Srbiji se i dalje u različitim prilikama ističe nešto što se još od tog vremena naziva „nebeskim opredeljenjem“, kao maltene samom suštinom srpskog etnosa. Na tragu jednog drevnog zapisa patrijarha Danila Trećeg knezu Lazaru, da je bolja „u podvigu smrt, nego u stidu život“, nisu ni danas retki glasovi onih koji traže da to postane zavet za buduće pregovore o statusu Kosova:
ŽIGON: Suština je nebeskog opredeljenja da postoji granica do koje čovek može da podnese neki stid i neku sramotu. To je svakako religiozna odrednica onoga što se na Kosovu desilo. Ali, ona je u isto vreme i poetska i tačna. Mi smo to kao narod ispoljili posle i u Drugom svetskom ratu i u svakom ratu u kome smo se žrtvovali. Mi smo rekli isto to drugim rečima: „Bolje grob nego rob“. Mi se danas stidimo, i za jednog prosečnog čoveka, kojem je ispran mozak televizijama, medijima i tako dalje, bolje je rob nego grob.
ARSENIJEVIĆ: Mislim da takvim načinom razmišljanja problem postaje, nekako, sve kompleksniji i kompleksniji i ne dolazi do svog razrešenja. Mislim da ono što bi mi trebali da uradimo jeste da napravimo jedan rez, dakle da presečemo čitavu tu stvar, da zaustavimo prosto to pitanje, da se više ni ne trudimo da damo nekakav konkretan odgovor na ono što je kroz našu mitologizovanu istoriju došlo do nas u obliku tog nekog velikog pitanja, već da zaista osmotrimo taj prostor danas – 2005. godine, da vidimo koja je problematika tog prostora i da se prema njemu na taj način ophodimo. Međutim, ja nemam utisak da je ovo društvo uopšte spremno za takvu vrstu reza.
RSE: Kako uopšte u modernoj, pre svega visoko tehnologizovanoj civilizaciji kojoj Srbija delom pripada, zvuče pozivi da se Srbi ni danas ne smeju odreći nebeskog opredeljenja, kao zaveta svojih predaka?
SLAPŠAK: Ideološka interpretacija kosovskog mita je, naravno, dosta stara. Već u Pohvali knezu Lazaru monahinje Jefimije ima takvih elemenata. Ali, ne zaboravimo da je, istovremeno, Jefimija, koja je, zapravo, bila suvladarka Milična, žena koja je to radila iz političkih razloga. I sa druge strane nemojmo zaboraviti to da je kosovski mit već u samom svom početku imao svoju opoziciju, svoju antiratnu stranu koja se vidi u epskoj poeziji – sve žene su protiv rata. Zatim se vidi u dokumentima, u tome kako su Milica i Jefimija gradile novu ideologiju, gde su, zapravo, jako lepo pravile kompromis i preživljavale s Turcima. I na kraju krajeva, to se vidi u ženskoj poeziji koju je Vuk sastavio, gde imate parodične pesme o kosovskom boju i o tome kako Milica javlja nekakvim šarenim pticama da ne treba da joj vraćaju Lazara jer se ona, zapravo, u svakodnevnom životu jako lepo snalazi – oženila je svoga sina, udala je svoju kćerku, žive u miru i uopšte im nije potreban mit o smrti.
NEDELJKOVIĆ: Imaju to i drugi narodi i tome se ne treba ismevati. Kod Jevreja je jako prisutan oslonac na Stari zavet, na Toru, na Talmud. Oni drže do tog predanja. Zato je to mali moćan narod, koji ima važnu ulogu na celoj planeti, ali ima i taj veliki oslonac. De Gaulle je takođe govorio o nebeskoj Francuskoj, pozivajući se na svetog Luja, velikog vladara, na Jovanku Orleanku i na te veličine koje su bile značajne, ne samo u politici, nego i u duhovnom i moralnom životu francuskog naroda, i to je bilo normalno. To ne treba da bude opterećenje, već treba da bude inspiracija da idemo dalje. Mislim da sad treba kovati neke nove vrednosti i menjati prosto i mentalitet.
RSE: Na tragu upornog nastojanja da se pozicija Srbije u budućim pregovorima o statusu Kosova razvija na tragu epske naracije, ponovo se mogu čuti argumenti, da braneći državne granice na Kosovu, Srbija ponovo štiti hrišćansku Evropu kao i u vreme Kosovske bitke:
NEDELJKOVIĆ: To je njena uloga. I Evropa bi morala da shvati da judeo-hrišćanska, evropska civilizacija ima dva krila: to zapadnjačko, koje je prebogato, koje je značajno, i istočno, to je taj grčki deo, slavenski deo, rumunski. No, otpori tom mitu i toj romantici su postojali i ranije. Pred nekim intelektualcima se nisu smele ni pomenuti reči kao Kosovo i kosovski mit.
SLAPŠAK: To je isto toliko besmisleno koliko i ponovna upotreba kosovskog mita, a pri tome, naravno, niko se ne usuđuje da kaže – oprostite, Srbija se bori za teritoriju protiv koje je vodila rat.
RSE: To nastojanje da se prvi plan istaknu moralne vrednosti epske tradicije, zaoštreno je u Srbiji do te mere da se oni koji se usuđuju da primete kako će Kosovo biti nezavisna država, nazivaju poturicama i kukoljem, uz niz najrazličitijih aluzija na izdaju Vuka Brankovića:
ŽIGON: Kada neko može da dovede u pitanje svoju kolevku, svoje pamćenje, svoju molitvu, svoju krv, svoj koren, svoju ranu, svoj ožiljak, svoje mrtve, kada se sve dovede u pitanje, više nije bitno da li ćemo mi imati teritorijalno Kosovo ili ne, nego šta ćemo imati? Kakve moralne nakaze će živeti oko nas?
ARSENIJEVIĆ: Ništa nije izgubljeno. Dobro, izgubljene su tamo nekakve teritorije. Međutim, koliko to istinski građanima Srbije znači u bilo kom smislu? Da li to doprinosi srpskoj ekonomiji u poslednjih petnaest godina? Da li doprinosi bilo čemu u Srbiji? Ne doprinosi ničemu. Prema tome, mi apsolutno nikakav poremećaj u kvalitetu našeg života nećemo ostetiti time što ćemo Kosovo „izgubiti“. Odavno smo mi njega izgubili.
RSE: Ne treba, naravno, zanemariti da je sam kosovski mit u jednom periodu zajedničke istorije južnoslovenskih naroda imao i neke daleko svetlije momente. Na samom početku prošlog veka grupa „Medulić“, koji su činili pre svega hrvatski umetnici, izlagala je na svetskoj izložbi u Rimu dela sa motivima vezanim za kosovsku tradiciju, dok je sam Ivan Meštrović bio jedan od glavnih zagovornika izgradnje Vidovdanskog hrama. Kosovski mit bio je u jednom trenutku zajednički oslonac intelektualnih snaga koje su težile južnoslovenskom ujedinjenju:
SLAPŠAK: Bio je jedan kratak trenutak u istoriji, ne samo srpske nego i jugoslovenske kulture, kada je kosovski mit na taj način delovao. To je bilo na početku 20. veka, i ne u Srbiji nego izvan nje, dakle na području tadašnjeg umirućeg Austrougarskog carstva, gde su mladi intelektualci, pre svega oni školovani u Beču, ponovo izmislili kosovski mit i upotrebili ga za stvaranje nove naracije jedne buduće države – Jugoslavije. I taj kosovski mit, koji je zasnovan na novim učenjima Freuda, na iskustvu avangardnih pokreta, na iskustvu, ako hoćete, i bečke secesije, bio je nešto veoma kreativno i izuzetno zanimljivo, ali nije bio nacionalan, ni nacionalistički mit.
NEDELJKOVIĆ: Naši narodni simboli su dovoljno univerzalni da bi mogli stati uz druge, opšte prihvaćene simbole. Za zdrave ljude to nacionalno čuvstvo se sasvim prirodno uliva u neko više, u evropsko, u sve čovečansko. To ne mora biti u koliziji.
RSE: No ta nesporna značenja kosovskog mita, potisnuta su pod pritiskom sve češće instrumentalizacije ovog dela tradicije. Zloupotreba kosovskog mita, uz pozive da svo prethodno stradalništvo treba da bude pouka za buduće držanje srpskog naroda, posebno je došlo do izražaja u godinama koje su prethodile poslednjem ratu na ovim prostorima, pretvarajući se u neku vrstu nacionalne budnice. U toj situaciji Srbija je postala talac vlastite prošlosti, i neka vrsta žrtve vidovdanskog kulta:
SLAPŠAK: Nažalost, mit se instrumentalizuje, što je dokaz primitivnosti javnog diskursa u Srbiji. U javnim diskursima drugih država imate, naravno, i stereotipa i mitova i svega, ali nemate tako preovladavajuću upotrebu i nemate, s druge strane, onih koji iz straha neće da kažu ništa drugo, i to je problem srpske javnosti danas. Imamo dovoljno hrabrih istraživača, dovoljno dobrih istraživača i dovoljno nezavisnih institucija koje bi, prosto, postavile u pitanje neke osnovne, standardne stereotipske mitove. A to je posao inteligencije koja radi, ako hoćete, upravo svoj posao.
NEDELJKOVIĆ: Grobovi nisu rake, već kolevke novih snaga. Ti mitovi imaju smisla samo ako su kolevke novih snaga, ako nam daju snagu za preporod, a nama je preporod neophodan. Mi ne možemo njima robovati, ne možemo se za njih vezivati tako da ne vidimo budućnost. Treba imati smisla za harmoniju, spajati prošlost sa sadašnjim i sa budućim.
RSE: Budući da se i sada ponovo često može čuti da je Kosovo srpski Jerusalim, da li to znači da je većinska Srbija i dalje zarobljena u mitove prošlosti?
ŽIGON: Srbi su trenutno zarobljeni u iluziji da će od Evrope nešto dobiti. Ja ne vidim šta Srbija ima toliko da traži u Evropi, pogotovo ne današnjoj. Srbija ima šta da traži u onakvoj Evropi kakva je bila dok smo bili saveznici, dok smo se zajedno borili, dok nije izdavala, dok nije sebe izdavala. Šta ti onda ostane u životu? Šaka dolara, koju nećeš ni dobiti.
ARSENIJEVIĆ: Mislim da u osnovi ovog istinskog problema koji mi imamo, nije pitanje našeg odnosa prema Kosovu, mitu o Kosovu ili kosovskoj teritoriji, nego je pitanje jednog katastrofalnog, što zanemarivanog, što sistematski uništavanog odnosa sa najvećim brojem žitelja Kosova, a to su upravo kosovski Albanci. Između Srba i Albanaca postoji jedan akutni nedostatak volje za bilo kakvim kontaktom. Koliko tu postoji istinskih prijateljstava? Koliko ljudi održava kontakte? Šta nas sprečava da nazovemo Kosovo? Apsolutno ništa. Kao ni ljude sa Kosova da nazovu, recimo, u Beograd. Koliko se to zapravo dešava? Gotovo sam uveren da u čitavoj Evropi najmanja telefonska komunikacija se odvija, ako bi bilo moguće to izmeriti, između Srbije i Kosova. Da li znamo i za jedan slučaj Srbina i Albanke u srećnoj i stabilnoj vezi? Ili Albanca i Srpkinje? Kako reaguju porodice u tom slučaju? Kako reaguje neposredna okolina? To su ozbiljni problemi. Činjenica da je naše druženje pod teškim tabuom oba društva, obe zajednice, to je ono što treba da se rešava.
RSE: S obzirom da je tokom proslave 600 godina Kosovskog boja, govor Slobodana Miloševića na Gazimestanu označio početak raspada bivše državne zajednice, da li se približavanjem početku pregovora o budućem statusu Kosova konačno zatvara krug jedne od najvećih kriza na prostoru Balkana?
NEDELJKOVIĆ: Taj govor nije bio neki veliki nacionalistički govor. Naprotiv, ljudi kojima je bilo stalo do kosovskog mita i do dostojanstva naše nacije, osetili su u tom govoru neku slabost. Tu nije bilo dovoljno akcenata koji bi podržali našu tradiciju. To je bio govor dosta bled i ne preterano izazovan i ne treba ga zloupotrebljavati danas.
SLAPŠAK: Bilo je potpuno jasno da je reč o državnoj manifestaciji. Jedno od retkih javnih pojavljivanja Slobodana Miloševića, koji je ekscentrični tiranin već u tom smislu što nije komunicirao sa narodom i nije imao nikakvu retorsku harizmu. To je bila potpuno jasna zloupotreba jednog istorijskog događaja i njegovih interpretacija u svrhu pravljenja novih naracija. Komunistički jezik je bio potpuno ispražnjen, nije se mogao više upotrebiti i morala se izmisliti nova naracija – jednostavna, glupa, korisna za vladajući sloj. Jugoslovenska kriza je dobila dekorativno otvaranje, veoma teatralno scensko otvaranje, time što se desila ona čuvena proslava na Kosovu. To jeste bio neki dosta jasan znak svima ostalima u Jugoslaviji da se Srbija sprema da preuzme sve što se može na tom teritoriju.
RSE: I dok se uveliko zahuktavaju mehanizmi međunarodne diplomatije, koja će u jednom trenutku presuditi o budućem statusu Kosova, srpski pregovarački tim našao se poslednjih dana u pravom kovitlacu poruka koje se napajaju najdubljom tradicijom. Da li takva retorika na bilo koji način može osnažiti poziciju srpske strane?
SLAPŠAK: Ostavimo mitove po strani i sve ostalo. Srbija trenutno nije vlasna na Kosovu. Kosovo je dosta dugo, po mom mišljenju čak suviše dugo, ostalo u Srbiji. Meni se ideja separatizma i pravljenja nove države nije dopadala od samoga početka i ja sam uvek bila protiv toga. Ali danas, kada su to svi izveli, ja ne vidim nikakvog razloga da se Albancima na Kosovu to pravo uskrati. Ono mi se ne dopada, ali šta da radimo? Mislim da je u tom negiranju mogućnosti da Kosovo bude nezavisno zapravo pritajen ne samo srpski, nego i Evropski rasizam.
NEDELJKOVIĆ: Ne može se tako rezonovati. Ima stvari kojih se ne možemo odreći. Kao što se ni svojih mrtvih ne odričemo. Ni Grčka se nije odrekla Carigrada i Male Azije, koje neće nikad povratiti. Iz toga moramo crpiti nadahnuće i snagu za neki novi život, za nove naraštaje. Tu i Kosovo igra vrlo značajnu ulogu. Pripadamo tom narodu koji ima svoju prošlost, koji ima svoje nebeske pretke, one koji su rođeni na nebu, koji večito žive, i koji je obavezan prema budućim pokolenjima. I ako duh nije poražen, ništa nije izgubljeno.
RSE: Da li će savremena Srbija, osluškujući glasove predaka koji sve do današnjih dana stižu u formi kondenzovanog mita, uopšte uspeti da zadrži Kosovo u svojim granicama?
ŽIGON: Ja sam sigurna da će ostati u sastavu Srbije. Uverena sam da ova vlada neće nikad potpisati nešto što je izdajnički čin. Ali ukoliko dođe neka vlada ili neki čovek koji bi potpisao nešto slično, mislim da to neće biti prvi put da je Srbija izgubila Kosovo, pa da će ga ponovo povratiti. Dakle, mislim da se istorija ponavlja, mislim da su Čarnojevići odlazili sa Kosova, ali Čarnojevići su se i vraćali na Kosovo.
ARSENIJEVIĆ: Mi treba da otkrijemo nešto drugo tim gubitkom Kosova. Treba da otkrijemo jednog suseda koga imamo, sa kojim možemo da uspostavimo nekakvu normalnu susedsku saradnju, da imamo normalne komunikacijske kanale i veze, da možemo slobodno da putujemo, da komuniciramo, da imamo odnose u kulturi, sportu. politici i da gradimo neke normalne odnose u ovom regionu. Odavno smo svesni da su na delu i regionalizacija i istovremeno nekakvo ukrupnjavanje, da procesi nisu jednodimenzionalni, u onoj meri u kojoj se prostori oko nas emancipuju u političkom smislu, ujedno se to može iskoristiti da su oni prema nama još dodatno otvoreni na nekakve nove i sveže načine. Dakle, ništa niko ničim ne gubi.
RSE: Prihvatanje činjenice da će Kosovo svoju sudbinu ubuduće tražiti izvan granica Srbije nije, naravno, u skladu sa mitologizovanom slikom koja se već stotinama godina gradi u Srbiji gradi o toj regiji. No ako se okrene jedna nova stranaca u čitanju tradicije, možda će se otvoriti neka poglavlja kosovskog predanja sa drugačijim porukama, koje dosadašnja pokoljenja još uvek nisu pročitala.