Gošća Press kluba ovaj put je Branka Prpa, istoričarka, direktorka Istorijskog arhiva Beograda.
RSE: Svojevremeno ste rekli da ne postoji narod, Srbi, koji se više poziva na svoju istoriju, a koji manje o njoj zna.
PRPA: Na žalost, tako je. Ceo svoj identitet u duhu romantizma, kada se stvaraju nacionalne ideologije, nacionalni pokreti i nacionalne države, izgradio je na svojoj istorijskoj vertikali. To je tipično za kulturnu naciju. Preuzimamo nemački model, da suštinu nacije čini jezik, istorija i tradicija. Traganjem za istorijskom vertikalom, kao paradigmu, izabrali su Nemanjiće i srpsku srednjovekovnu državu. Nedostajala su četiri veka pod Turcima, pa se moglo doći samo do takve vertikale koja je postala identitet. Ta kritička svest o nečemu što jeste srpska istorija, je vrlo slabo i vrlo malo je prodiralo do samog naroda. Neprestano se manipulisalo narodom na tu temu. Istorija jeste bitna, ali iza tog bitnog stoji ogromno neznanje sopstvene istorije.
RSE: Koliko nas veličanje istorije udaljava od modernog?
PRPA: Arhiv je kao veliki projekt, povodom 200 godina srpskog ustanka, inicijalne kapsle u stvaranju moderne srpske države, napravio hronologiju moderne srpske države od 1804. do 2004. godine. Kada prelistate u hronološkom nizu sve činjenice na kojima počiva jedna istorija, onda vidite do koje mere je ona respektabilna. Te činjenice se ne znaju. Ne zna se srpska istorija u zadnjih 200 godina, a srednjevekovna se veliča i falsifikuje.
RSE: Vrlo brzo će početi razgovori o pridruživanju i stabilizaciji. Bliži se razrešenje odnosa Srbije i Crne Gore. Kosovo je tema broj jedan. Tri krupna pitanja su pred nama. Kako su nastajale države u Evropi, obzirom da će se možda formirati tri nove?
PRPA: Kako su nastajale države u Evropi, možemo videti na primeru Srbije. Srbija, kao država, je nastala Berlinskim ugovorom 1878. godine. Međunarodni kongres u Berlinu je temelj na kojem počiva srpska država. Da bi ste u međunarodnoj zajednici postali država, morate biti međunarodno priznati. Kosovo i Makedonija, stara Srbija, su pridruženi Srbiji zato što su u Evropi priznati Balkanski ratovi kao oslobodilački. Londonskim ugovorom, 1913. godine, Srbija dobija te teritorije. Ponovo međunarodni ugovor verifikuje državnu granicu.
RSE: Da li to znači da se samo revolucionarnim putem može stvarati država?
PRPA: Ne znači. Atlantska povelja iz 1941. godine jasno kaže da ne mogu nasilnim putem da se menjaju državne granice. Taj ugovor važi i danas. U XIX i XX veku je postojao interes Evrope da se Turci isteraju sa evropskog kontinenta. To je bio razlog zašto su tada pobunjenim narodima protiv turske vlasti, Srbima i Grcima, međunarodna zajednica te ratove atributirala kao oslobodilačke. Ti ratovi nisu bili revolucionarni, ali oslobodilački od strane, turske, vlasti. Time su velike sile tog vremena uspele Tursku da maknu sa evropskog kontinenta. I jugoslovenska država je stvorena međunarodnim ugovorom, prvo Versajskim, pa je onda na Konferenciji mira u Parizu verifikovano postojanje novih država i utvrđene su državne granice. Država ne može da postoji van međunarodne zajednice.
RSE: Neki glasovi u Crnoj Gori govore da je Crna Gora prisajedinjena Srbiji na jedan nezakonit način.
PRPA: Crna Gora je bila samostalna država do 1918. godine. Onda je Podgoričkom skupštinom odlučeno da se Crna Gora prisajedini jugoslovenskoj državi, državi koje je bila u procesu stvaranja. Kralj Nikola je abdicirao. Ne znam koliko je to nezakonit postupak, ako se Parlament odluči za tako nešto. To je bila volja, 1918. godine, ne samo Crnogoraca, nego i svih drugih južnoslavenskih naroda, da zajedno stvore jednu državu koja se u prvom trenutku zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a kasnije Kraljevina Jugoslavija. I Narodno vijeće Srba, Hrvata i Slovenaca u Hrvatskoj donosi odluku kojom raskida svaki oblik državne vezanosti za Austrougarsku monarhiju i tim istim aktom samoopredelenja se pridružuje Srbiji i Crnoj Gori.
RSE: Kada počne da se raspada nešto što je zajednica, uglavnom se ide do kraja. Šta su vaša predviđanja?
PRPA: Disolucija jugoslovenske države je išla po republikama, što je apsolutno legitimno, obzirom na Ustav iz 1974. godine. Tim ustavom socijalistička republika je definisana kao država zasnovana na vlasti i samoupravljanju radničke klase i građana. Na toj ustavnoj definiciji se završila disolucija jugoslovenske države u niz novih država, ili državnih zajednica, kao što je slučaj sa Srbijom i Crnom Gorom. Ta državna zajednica, kao i ostale republike, imala je pravo da se na principu samoopredelenja odluči. To isto pravo imaju i Crna Gora i Srbija.
RSE: Da li vama, kao istoričarki, floskula – Kosovo, više od autonomije, a manje od nezavisnosti - nešto govori?
PRPA: U suštini veoma ozbiljan problem za međunarodnu zajednicu predstavlja kršenje principa. Ako su priznate državne granice ostalih jugoslovenskih republika i nije Srbima u Hrvatskoj priznat samostalni akt otcepljenja, vrlo teško je s pozicije međunarodnog prava jedan deo državne teritorije odeliti u neku samostalnu celinu. Ne postoji u Evropi ni jedan narod koji ima dve nacionalne države. Albanski narod već ima jednu nacionalnu državu koja se zove Albanija. Potpuno je konfuzno pitanje šta je sada Kosovo u tome. Ako se pripoji Albaniji, znači da se stvara velika Albanija. Srbija je sankcionisana jer je pokušala da stvori veliku Srbiju. Samostalno Kosovo znači druga nacionalna država Albanaca. To nije moguće. Jedan narod ne može da ima dve nacionalne države. Ne znam koju će vrstu rešenja međunarodna zajednica da nađe za Kosovo, koja je to pravna definicija. Mislim da neće ići na drastičan oblik stvaranja jedne nove države. Verovatno će naći neku eufemističku zakonsku formu u kojoj će to da uradi.
RSE: To verovatno neće zadovoljiti Albance?
PRPA: Naravno da neće. To neće zadovoljiti nikoga. Mislim da se dugoročno planira sa pozicije neke evropske politike to se ceo ovaj prostor integriše u Evropsku uniju. Tada državne granice prestaju da budu odlučujući faktor evropske politike.
RSE: Kako se čini, na to ćemo čekati još puno godina.
PRPA: Ne radi se samo o tome da ćemo čekati još puno godina. Radi se o samoj Srbiji koja nema definisanu svoju budućnost u strateškom političkom mišljenju. To je ono što hronično nedostaje ovoj državi nakon smrti Zorana Đinđića. U političkom smislu ne vidimo strateško političko mišljenje Srbije, osim floskula da ćemo biti u Evropskoj uniji. To ništa ne znači. Koja su strateška opredelenja ove države i njenih političkih elita? Kuda idemo? S kim i kako idemo? Bojim se da je to sve rezultat jedne politike koja funkcioniše na nivou - Dobro jutro čaršijo na sve četiri strane. Čak ni na političkom miljeu zemlje nemamo jasno diferencirane poglede, osim radikalnih demagogija. Imamo jednu političku lepezu koja se bavi dnevnom politikom, a nemamo strateško političko mišljenje, ni za Kosovo, ni za Crnu Goru. Sve se rešava u dnevnom smislu. Kako Srbija funkcioniše pet godina nakon sloma režima? Ona je država sa vrlo ozbiljnim viznim režimom, potpuno izolirana država u smislu Evrope, kao i Nemačka posle Prvog svetskog rata. Tada su Nemci bili osuđeni na vrlo velike kontribucije, plaćanje odštete, vladala je glad i ogromna nezaposlenost. U takvoj situaciji na političku scenu je stupila partija koja se zvala Nacional socijalistička radnička partija Nemačke, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Od tada, dve najjače partije u Nemačkoj su levica i ekstremna desnica, ali sa levičarskom demagogijom. Zato se i Hitlerova partija zove radnička i socijalistička. U okolnostima opšte gladi, nezaposlenosti, stagnacije, međunarodne izolacije i krivice, kada se jedan narod baci potpuno na kolena, na scenu stupa desnica. Nikada jednom narodu ne smete do kraja da oduzmete dostojanstvo, samopoštovanje i ideju budućnosti. Iako ideja kolektivne krivice nije politički primenjena, u praski, na neki način, jeste. To je pogodno tlo za Radikale. Šta drugo da se misli o zemlji u kojoj 76 posto mladih ljudi nikada nije putovalo u inostranstvo, nikada nije letelo avionom. Studenti iz Beograda, koje odvedete na neke međunarodne konferencije, koji savršeno govore engleski, koji su savršeno obrazovani, ne znaju gde je beogradski aerodrom. U takvim okolnostima se rađa ksenofobija i desnica. Mislim da ovoga puta nije Srbija sama kriva za situaciju u kojoj se našla. Ovoga puta, međunarodna zajednica snosi ozbiljnu krivicu.
RSE: Hitler je odveo Nemačku u rat tako što je započeo Drugi svetski rat. Kada bi Radikali došli na vlast, očekujete li da bi moglo da bude nekog novog rata u vezi sa Kosovom ili Crnom Gorom?
PRPA: Srbija više nema vojni potencijal da bi mogla ratovati u regionu. Postoji Srbija kao problem sama po sebi. To je Srbija koja je multikonfesionalna, multinacionalna i multikulturna. U takvoj Srbiji, Radikali su potpuna propast. Takva Srbija ne može da izdrži ekstremnu nacionalističku ideju, ne može da izdrži ono što jeste prošlost Radikalne stranke, a koju mi nismo zaboravili. To su isti akteri. To nisu neki drugi ljudi koji su Radikalnu stranku u međuvremenu preobratili. Toma Nikolić je potpredsednik savezne vlade Srbije u vladi Slobodana Miloševića, u isto vreme kada je i Vojislav Šešelj potpredsednik vlade Srbije. Vučić je ministar informisanja kada se donosi jedan od najstrašnijih zakona u istoriji srpske države, a to je Zakon o javnom informisanju, kada se ubijaju novinari, kada se zabranjuju novine, kada se novinari hapse. To je taj isti čovek. To nisu neki drugi ljudi.
RSE: Urednik ste knjige Hronologija moderne srpske države od 1804. do 2004. godine. Koliko je bila moderna Srbija u XIX veku? To je vek nacionalnog romantizma u Evropi. Kako se Srbija uključivala u moderne trendove, ako uzmemo u obzir da je bila protiv izgradnje železnice krajem XIX veka, a početkom XX veka bila protiv osnivanja Medicinskog fakulteta?
PRPA: Istorijska slika Srbije bi bila pogrešna kada bi rekli samo to. Kada pogledate kakve paradigme usvajaju u XIX veku njene političke i intelektualne elite, videćete da su to najmodernije paradigme Evrope tog vremena. Srbija tada usvaja najmoderniji prosvetni sistem. Usvaja belgijsko-danski ustav. Odmah 1888. godine, kada se stvara liberalni ustav, Srbija se definiše kao ustavna monarhija. Kralj deli suverenitet s narodom. Već 1881. godine postoji Zakon o štampi koji počinje rečenicom - Štampa je slobodna. Kada je usvajala paradigme, usvajala je one evropske modele koji su u tom vremenu bili najnapredniji. Srbija je proizašla iz seljačkih oslobodilačkih pokreta. Tek je morala da stvori svoje elite, i političke i intelektualne. To je i radila kroz ceo XIX vek. Stvorila je vrlo respektabilne elite. Već 1905. godine imamo ozbiljnu instituciju kao što je Beogradski univerzitet, koji je ozbiljna institucija po ljudima koji su osnivači katedri, osnivači naučne misli u Srbiji. To su ljudi koji su doktorirali po najjačim evropskim univerzitetima tog vremena. Vraćali su se nazad jer ih je školovala srpska vlada. U Prvom svetskom ratu svi ključni srpski intelektualci su sklonjeni, ili na Krf, ili u zapadnu Evropu, u Francusku, Švajcarsku, Veliku Britaniju. Niko od njih nije na ratištu. Zašto? Zato što srpska vlada smatra nedopustivim da im ljudi tog obrazovanja, ono što čini njenu intelektualnu i stvaralačku elitu, poginu na frontu. Na taj način država učestvuje u stvaranju svojih intelektualnih elita. To je uradila i socijalistička Jugoslavija. Ovo je prva država koje je bez ikakve odgovornosti pustila da intelektualne elite odu iz zemlje. Šest posto stanovništva u Srbiji 1990. godine je imalo visoku stručnu spremu, a sada je ima svega tri posto stanovništva. Sve ono najpametnije i najsposobnije je poslednjih 15 godina napustilo zemlju.
RSE: Zašto je komunistička vlast posle Drugog svetskog rata u Srbiji zaobilazila Obrenoviće, koji su karakteristika XIX veka?
PRPA: Nije komunistička vlast zaobilazila ni Obrenoviće, ni Karađorđeviće, već su Karađorđevići zaobilazili Obrenoviće. Obrenovići su postali persone non grata u Kraljevini nakon majskog prevrata, 1903. godine. U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a i u Kraljevini Jugoslaviji, niste smeli da pomenete Obrenoviće u nekom pozitivnom kontekstu. Dinastija Obrenović je ekskomunicirana iz srpske istorije i nekog kontinuiteta mišljenja srpske države i kulture još u Kraljevini. Nije se to desilo u socijalističkoj Jugoslaviji.
RSE: Kada sam pohađala gimnaziju, učili smo iz XIX veka Prvi i Drugi srpski ustanak, a sve van toga je bilo delimično dotaknuto.
PRPA: Zato što se srpska istoriografija nije bavila Obrenovićima. Tek sada se srpska istoriografija njima bavi. Ne postoje relevantne istoriografske knjige iz tog vremena. Postoji Ćorovićeva Istorija Srbije, ali nije relevantna knjiga. Možda Slobodanu Jovanoviću možemo nešto da verujemo, ali ne do kraja, pošto je njegov otac, Vladimir Jovanović, ozbiljan oponent Obrenovićima. U suštini nemamo ozbiljnu istoriografiju na tu temu. Ne možemo da imamo ni udžbenike o nečemu kada istorijska nauka nije određene teme obradila kao polje svoga istraživanja.
RSE: Srbija je zemlja modernista i tradicionalista. To je njena konstantna podela? Ima li toga i kod drugih?
PRPA: Verovatno ima, kada je u pitanju Balkan ili Rusija. U Srbiji je to dosta drastično, a to iz jednog razloga. Na prostoru bivše Jugoslavije, procese modernizacije i sve moderne paradigme Evrope tog vremena, najvećom brzinom usvaja Beograd. I u Kraljevini i u socijalističkoj Jugoslaviji, Beograd je bio najliberalnije mesto na celoj toj mapi. Ne samo zato što je bio prestonica, već zato što je s neverovatnom lakoćom usvajao moderno. Usvajao je moderno jer nije imao tradiciju. Aristokratija je konzervativna i stvara tradicijski milje i zbog toga pruža ozbiljan otpor modernizaciji i modernim idejama. Toga nije bilo kada su stvarane elite u XIX veku. Elite su gledale širom otvorenih očiju i birale ono što će im se dopasti. Tradiciju nisu imale posle četiri veka pod Turcima. Tradiciju su stvarale. Pod pojmom tradicionalista u Srbiji se ne misli konzervativac, kao što je to u nekim drugim državama jer su konzervativci obično aristokratija. Kod nas su tradicionalisti vrsta populističke, egalističke, svesti koja je proizišla iz seljačkog društva. Možda je to Berdžajev najlepše rekao kada je Rusima govorio da za Ruse nije komunizam utopija, nego liberalizam, jer ne mogu da shvate neprikosnovenost privatne svojine. Iz tog egalitarnog seljačkog društva, iz te kućne zadruge, je nikla tradicija u kojoj je komunizam endemski i izvoran. Ovde komunizam nikada nije importiran. Srbija je vrlo rano imala vrlo jaku socijalnu misao. Ona proizilazi iz tradicije prostora, iz neke njene istorije. Tradicionalizam tog tipa u Srbiji je jako opasan jer barata sa kategorijama jednog egalitarnog društva, poništava individue. Ona je populistička i patrijarhalna. Autoritarni sistem postoji, čim postoji patrijarhalna porodica.
RSE: Hag nam je odredio novi datum kao ultimatum. Ratko Mladić mora biti u Hagu do 15. decembra. Dok se ratovalo na ovim prostorima, vlast u Srbiji nam je objašnjavala da su ti ratovi pravedni. Ispostavilo se da su to bili zločinački ratovi. Kako u Srbiji to pomiriti? Možda to objašnjava zašto je Ratko Mladić popularan u Srbiji i zašto ga mnogi u nekim istraživanjima smatraju herojem.
PRPA: Ne mislim da je Ratko Mladić popularan u Srbiji. Mislim da je on popularan među populacijom koja je došla u Srbiju. Šta je Srbija, trebali bi smo videti na faktografskoj ravni. Kada su počeli jugoslovenski ratovi, koliko je procentualno stanovništva odbilo mobilizacijski poziv? Mobilizacija u Srbiji nije uspela.
RSE: U gradovima, ali u selima je uspela jer nisu imali gde da se sklone.
PRPA: Onda su počele demonstracije majki i žena u Šapcu pred kasarnama. Počelo je povlačenje ljudi sa frontova. Odbegli su celi odredi, u nekoj legalnoj proceduri, mobilisanih vojnika. Srbija je mislila da to nije njen rat. Da je to bio njen rat, onda bi mobilizacija u Srbiji uspela. Koliko je meni poznato, ona je bila svedena svega na 24 posto. To je taj problem bacanja naroda na kolena. Kada ga bacite na kolena, onda on pokušava da vrati svoje dostojanstvo preko paradigmi za koje mu se čine da pružaju otpor tom poniženju. I oni koji su odbili da uđu u ratove devedesetih, odbijajući mobilizacijski poziv i ne želeći da učestvuje u ratu u Hrvatskoj i u Bosni, sada u jednom nihilističkom svetu bez budućnosti, kako to osećaju mnogi građani ove zemlje, pokušavaju da nađu uporište u nekim ljudima koji su navodno bili jaki, koji su pružili otpor, koji su bili drčni. Ne verujem da je to većinsko mišljenje. Niko više ne može da kaže da u Srbiji ne znaju šta je Srebrenica. Niko više ne može da kaže da nije upoznat sa zločinom koji je izvršio Ratko Mladić. U ovoj zemlji postoje razne političke snage, razni centri političke moći, paradržavni. Ništa u ovoj državi nije raščišćeno. Ne treba nikada da se smetne s uma da je ovo država u kojoj je ubijen premijer.
PRPA: Na žalost, tako je. Ceo svoj identitet u duhu romantizma, kada se stvaraju nacionalne ideologije, nacionalni pokreti i nacionalne države, izgradio je na svojoj istorijskoj vertikali. To je tipično za kulturnu naciju. Preuzimamo nemački model, da suštinu nacije čini jezik, istorija i tradicija. Traganjem za istorijskom vertikalom, kao paradigmu, izabrali su Nemanjiće i srpsku srednjovekovnu državu. Nedostajala su četiri veka pod Turcima, pa se moglo doći samo do takve vertikale koja je postala identitet. Ta kritička svest o nečemu što jeste srpska istorija, je vrlo slabo i vrlo malo je prodiralo do samog naroda. Neprestano se manipulisalo narodom na tu temu. Istorija jeste bitna, ali iza tog bitnog stoji ogromno neznanje sopstvene istorije.
RSE: Koliko nas veličanje istorije udaljava od modernog?
PRPA: Arhiv je kao veliki projekt, povodom 200 godina srpskog ustanka, inicijalne kapsle u stvaranju moderne srpske države, napravio hronologiju moderne srpske države od 1804. do 2004. godine. Kada prelistate u hronološkom nizu sve činjenice na kojima počiva jedna istorija, onda vidite do koje mere je ona respektabilna. Te činjenice se ne znaju. Ne zna se srpska istorija u zadnjih 200 godina, a srednjevekovna se veliča i falsifikuje.
RSE: Vrlo brzo će početi razgovori o pridruživanju i stabilizaciji. Bliži se razrešenje odnosa Srbije i Crne Gore. Kosovo je tema broj jedan. Tri krupna pitanja su pred nama. Kako su nastajale države u Evropi, obzirom da će se možda formirati tri nove?
PRPA: Kako su nastajale države u Evropi, možemo videti na primeru Srbije. Srbija, kao država, je nastala Berlinskim ugovorom 1878. godine. Međunarodni kongres u Berlinu je temelj na kojem počiva srpska država. Da bi ste u međunarodnoj zajednici postali država, morate biti međunarodno priznati. Kosovo i Makedonija, stara Srbija, su pridruženi Srbiji zato što su u Evropi priznati Balkanski ratovi kao oslobodilački. Londonskim ugovorom, 1913. godine, Srbija dobija te teritorije. Ponovo međunarodni ugovor verifikuje državnu granicu.
RSE: Da li to znači da se samo revolucionarnim putem može stvarati država?
PRPA: Ne znači. Atlantska povelja iz 1941. godine jasno kaže da ne mogu nasilnim putem da se menjaju državne granice. Taj ugovor važi i danas. U XIX i XX veku je postojao interes Evrope da se Turci isteraju sa evropskog kontinenta. To je bio razlog zašto su tada pobunjenim narodima protiv turske vlasti, Srbima i Grcima, međunarodna zajednica te ratove atributirala kao oslobodilačke. Ti ratovi nisu bili revolucionarni, ali oslobodilački od strane, turske, vlasti. Time su velike sile tog vremena uspele Tursku da maknu sa evropskog kontinenta. I jugoslovenska država je stvorena međunarodnim ugovorom, prvo Versajskim, pa je onda na Konferenciji mira u Parizu verifikovano postojanje novih država i utvrđene su državne granice. Država ne može da postoji van međunarodne zajednice.
RSE: Neki glasovi u Crnoj Gori govore da je Crna Gora prisajedinjena Srbiji na jedan nezakonit način.
PRPA: Crna Gora je bila samostalna država do 1918. godine. Onda je Podgoričkom skupštinom odlučeno da se Crna Gora prisajedini jugoslovenskoj državi, državi koje je bila u procesu stvaranja. Kralj Nikola je abdicirao. Ne znam koliko je to nezakonit postupak, ako se Parlament odluči za tako nešto. To je bila volja, 1918. godine, ne samo Crnogoraca, nego i svih drugih južnoslavenskih naroda, da zajedno stvore jednu državu koja se u prvom trenutku zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a kasnije Kraljevina Jugoslavija. I Narodno vijeće Srba, Hrvata i Slovenaca u Hrvatskoj donosi odluku kojom raskida svaki oblik državne vezanosti za Austrougarsku monarhiju i tim istim aktom samoopredelenja se pridružuje Srbiji i Crnoj Gori.
RSE: Kada počne da se raspada nešto što je zajednica, uglavnom se ide do kraja. Šta su vaša predviđanja?
PRPA: Disolucija jugoslovenske države je išla po republikama, što je apsolutno legitimno, obzirom na Ustav iz 1974. godine. Tim ustavom socijalistička republika je definisana kao država zasnovana na vlasti i samoupravljanju radničke klase i građana. Na toj ustavnoj definiciji se završila disolucija jugoslovenske države u niz novih država, ili državnih zajednica, kao što je slučaj sa Srbijom i Crnom Gorom. Ta državna zajednica, kao i ostale republike, imala je pravo da se na principu samoopredelenja odluči. To isto pravo imaju i Crna Gora i Srbija.
RSE: Da li vama, kao istoričarki, floskula – Kosovo, više od autonomije, a manje od nezavisnosti - nešto govori?
PRPA: U suštini veoma ozbiljan problem za međunarodnu zajednicu predstavlja kršenje principa. Ako su priznate državne granice ostalih jugoslovenskih republika i nije Srbima u Hrvatskoj priznat samostalni akt otcepljenja, vrlo teško je s pozicije međunarodnog prava jedan deo državne teritorije odeliti u neku samostalnu celinu. Ne postoji u Evropi ni jedan narod koji ima dve nacionalne države. Albanski narod već ima jednu nacionalnu državu koja se zove Albanija. Potpuno je konfuzno pitanje šta je sada Kosovo u tome. Ako se pripoji Albaniji, znači da se stvara velika Albanija. Srbija je sankcionisana jer je pokušala da stvori veliku Srbiju. Samostalno Kosovo znači druga nacionalna država Albanaca. To nije moguće. Jedan narod ne može da ima dve nacionalne države. Ne znam koju će vrstu rešenja međunarodna zajednica da nađe za Kosovo, koja je to pravna definicija. Mislim da neće ići na drastičan oblik stvaranja jedne nove države. Verovatno će naći neku eufemističku zakonsku formu u kojoj će to da uradi.
RSE: To verovatno neće zadovoljiti Albance?
PRPA: Naravno da neće. To neće zadovoljiti nikoga. Mislim da se dugoročno planira sa pozicije neke evropske politike to se ceo ovaj prostor integriše u Evropsku uniju. Tada državne granice prestaju da budu odlučujući faktor evropske politike.
RSE: Kako se čini, na to ćemo čekati još puno godina.
PRPA: Ne radi se samo o tome da ćemo čekati još puno godina. Radi se o samoj Srbiji koja nema definisanu svoju budućnost u strateškom političkom mišljenju. To je ono što hronično nedostaje ovoj državi nakon smrti Zorana Đinđića. U političkom smislu ne vidimo strateško političko mišljenje Srbije, osim floskula da ćemo biti u Evropskoj uniji. To ništa ne znači. Koja su strateška opredelenja ove države i njenih političkih elita? Kuda idemo? S kim i kako idemo? Bojim se da je to sve rezultat jedne politike koja funkcioniše na nivou - Dobro jutro čaršijo na sve četiri strane. Čak ni na političkom miljeu zemlje nemamo jasno diferencirane poglede, osim radikalnih demagogija. Imamo jednu političku lepezu koja se bavi dnevnom politikom, a nemamo strateško političko mišljenje, ni za Kosovo, ni za Crnu Goru. Sve se rešava u dnevnom smislu. Kako Srbija funkcioniše pet godina nakon sloma režima? Ona je država sa vrlo ozbiljnim viznim režimom, potpuno izolirana država u smislu Evrope, kao i Nemačka posle Prvog svetskog rata. Tada su Nemci bili osuđeni na vrlo velike kontribucije, plaćanje odštete, vladala je glad i ogromna nezaposlenost. U takvoj situaciji na političku scenu je stupila partija koja se zvala Nacional socijalistička radnička partija Nemačke, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Od tada, dve najjače partije u Nemačkoj su levica i ekstremna desnica, ali sa levičarskom demagogijom. Zato se i Hitlerova partija zove radnička i socijalistička. U okolnostima opšte gladi, nezaposlenosti, stagnacije, međunarodne izolacije i krivice, kada se jedan narod baci potpuno na kolena, na scenu stupa desnica. Nikada jednom narodu ne smete do kraja da oduzmete dostojanstvo, samopoštovanje i ideju budućnosti. Iako ideja kolektivne krivice nije politički primenjena, u praski, na neki način, jeste. To je pogodno tlo za Radikale. Šta drugo da se misli o zemlji u kojoj 76 posto mladih ljudi nikada nije putovalo u inostranstvo, nikada nije letelo avionom. Studenti iz Beograda, koje odvedete na neke međunarodne konferencije, koji savršeno govore engleski, koji su savršeno obrazovani, ne znaju gde je beogradski aerodrom. U takvim okolnostima se rađa ksenofobija i desnica. Mislim da ovoga puta nije Srbija sama kriva za situaciju u kojoj se našla. Ovoga puta, međunarodna zajednica snosi ozbiljnu krivicu.
RSE: Hitler je odveo Nemačku u rat tako što je započeo Drugi svetski rat. Kada bi Radikali došli na vlast, očekujete li da bi moglo da bude nekog novog rata u vezi sa Kosovom ili Crnom Gorom?
PRPA: Srbija više nema vojni potencijal da bi mogla ratovati u regionu. Postoji Srbija kao problem sama po sebi. To je Srbija koja je multikonfesionalna, multinacionalna i multikulturna. U takvoj Srbiji, Radikali su potpuna propast. Takva Srbija ne može da izdrži ekstremnu nacionalističku ideju, ne može da izdrži ono što jeste prošlost Radikalne stranke, a koju mi nismo zaboravili. To su isti akteri. To nisu neki drugi ljudi koji su Radikalnu stranku u međuvremenu preobratili. Toma Nikolić je potpredsednik savezne vlade Srbije u vladi Slobodana Miloševića, u isto vreme kada je i Vojislav Šešelj potpredsednik vlade Srbije. Vučić je ministar informisanja kada se donosi jedan od najstrašnijih zakona u istoriji srpske države, a to je Zakon o javnom informisanju, kada se ubijaju novinari, kada se zabranjuju novine, kada se novinari hapse. To je taj isti čovek. To nisu neki drugi ljudi.
RSE: Urednik ste knjige Hronologija moderne srpske države od 1804. do 2004. godine. Koliko je bila moderna Srbija u XIX veku? To je vek nacionalnog romantizma u Evropi. Kako se Srbija uključivala u moderne trendove, ako uzmemo u obzir da je bila protiv izgradnje železnice krajem XIX veka, a početkom XX veka bila protiv osnivanja Medicinskog fakulteta?
PRPA: Istorijska slika Srbije bi bila pogrešna kada bi rekli samo to. Kada pogledate kakve paradigme usvajaju u XIX veku njene političke i intelektualne elite, videćete da su to najmodernije paradigme Evrope tog vremena. Srbija tada usvaja najmoderniji prosvetni sistem. Usvaja belgijsko-danski ustav. Odmah 1888. godine, kada se stvara liberalni ustav, Srbija se definiše kao ustavna monarhija. Kralj deli suverenitet s narodom. Već 1881. godine postoji Zakon o štampi koji počinje rečenicom - Štampa je slobodna. Kada je usvajala paradigme, usvajala je one evropske modele koji su u tom vremenu bili najnapredniji. Srbija je proizašla iz seljačkih oslobodilačkih pokreta. Tek je morala da stvori svoje elite, i političke i intelektualne. To je i radila kroz ceo XIX vek. Stvorila je vrlo respektabilne elite. Već 1905. godine imamo ozbiljnu instituciju kao što je Beogradski univerzitet, koji je ozbiljna institucija po ljudima koji su osnivači katedri, osnivači naučne misli u Srbiji. To su ljudi koji su doktorirali po najjačim evropskim univerzitetima tog vremena. Vraćali su se nazad jer ih je školovala srpska vlada. U Prvom svetskom ratu svi ključni srpski intelektualci su sklonjeni, ili na Krf, ili u zapadnu Evropu, u Francusku, Švajcarsku, Veliku Britaniju. Niko od njih nije na ratištu. Zašto? Zato što srpska vlada smatra nedopustivim da im ljudi tog obrazovanja, ono što čini njenu intelektualnu i stvaralačku elitu, poginu na frontu. Na taj način država učestvuje u stvaranju svojih intelektualnih elita. To je uradila i socijalistička Jugoslavija. Ovo je prva država koje je bez ikakve odgovornosti pustila da intelektualne elite odu iz zemlje. Šest posto stanovništva u Srbiji 1990. godine je imalo visoku stručnu spremu, a sada je ima svega tri posto stanovništva. Sve ono najpametnije i najsposobnije je poslednjih 15 godina napustilo zemlju.
RSE: Zašto je komunistička vlast posle Drugog svetskog rata u Srbiji zaobilazila Obrenoviće, koji su karakteristika XIX veka?
PRPA: Nije komunistička vlast zaobilazila ni Obrenoviće, ni Karađorđeviće, već su Karađorđevići zaobilazili Obrenoviće. Obrenovići su postali persone non grata u Kraljevini nakon majskog prevrata, 1903. godine. U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a i u Kraljevini Jugoslaviji, niste smeli da pomenete Obrenoviće u nekom pozitivnom kontekstu. Dinastija Obrenović je ekskomunicirana iz srpske istorije i nekog kontinuiteta mišljenja srpske države i kulture još u Kraljevini. Nije se to desilo u socijalističkoj Jugoslaviji.
RSE: Kada sam pohađala gimnaziju, učili smo iz XIX veka Prvi i Drugi srpski ustanak, a sve van toga je bilo delimično dotaknuto.
PRPA: Zato što se srpska istoriografija nije bavila Obrenovićima. Tek sada se srpska istoriografija njima bavi. Ne postoje relevantne istoriografske knjige iz tog vremena. Postoji Ćorovićeva Istorija Srbije, ali nije relevantna knjiga. Možda Slobodanu Jovanoviću možemo nešto da verujemo, ali ne do kraja, pošto je njegov otac, Vladimir Jovanović, ozbiljan oponent Obrenovićima. U suštini nemamo ozbiljnu istoriografiju na tu temu. Ne možemo da imamo ni udžbenike o nečemu kada istorijska nauka nije određene teme obradila kao polje svoga istraživanja.
RSE: Srbija je zemlja modernista i tradicionalista. To je njena konstantna podela? Ima li toga i kod drugih?
PRPA: Verovatno ima, kada je u pitanju Balkan ili Rusija. U Srbiji je to dosta drastično, a to iz jednog razloga. Na prostoru bivše Jugoslavije, procese modernizacije i sve moderne paradigme Evrope tog vremena, najvećom brzinom usvaja Beograd. I u Kraljevini i u socijalističkoj Jugoslaviji, Beograd je bio najliberalnije mesto na celoj toj mapi. Ne samo zato što je bio prestonica, već zato što je s neverovatnom lakoćom usvajao moderno. Usvajao je moderno jer nije imao tradiciju. Aristokratija je konzervativna i stvara tradicijski milje i zbog toga pruža ozbiljan otpor modernizaciji i modernim idejama. Toga nije bilo kada su stvarane elite u XIX veku. Elite su gledale širom otvorenih očiju i birale ono što će im se dopasti. Tradiciju nisu imale posle četiri veka pod Turcima. Tradiciju su stvarale. Pod pojmom tradicionalista u Srbiji se ne misli konzervativac, kao što je to u nekim drugim državama jer su konzervativci obično aristokratija. Kod nas su tradicionalisti vrsta populističke, egalističke, svesti koja je proizišla iz seljačkog društva. Možda je to Berdžajev najlepše rekao kada je Rusima govorio da za Ruse nije komunizam utopija, nego liberalizam, jer ne mogu da shvate neprikosnovenost privatne svojine. Iz tog egalitarnog seljačkog društva, iz te kućne zadruge, je nikla tradicija u kojoj je komunizam endemski i izvoran. Ovde komunizam nikada nije importiran. Srbija je vrlo rano imala vrlo jaku socijalnu misao. Ona proizilazi iz tradicije prostora, iz neke njene istorije. Tradicionalizam tog tipa u Srbiji je jako opasan jer barata sa kategorijama jednog egalitarnog društva, poništava individue. Ona je populistička i patrijarhalna. Autoritarni sistem postoji, čim postoji patrijarhalna porodica.
RSE: Hag nam je odredio novi datum kao ultimatum. Ratko Mladić mora biti u Hagu do 15. decembra. Dok se ratovalo na ovim prostorima, vlast u Srbiji nam je objašnjavala da su ti ratovi pravedni. Ispostavilo se da su to bili zločinački ratovi. Kako u Srbiji to pomiriti? Možda to objašnjava zašto je Ratko Mladić popularan u Srbiji i zašto ga mnogi u nekim istraživanjima smatraju herojem.
PRPA: Ne mislim da je Ratko Mladić popularan u Srbiji. Mislim da je on popularan među populacijom koja je došla u Srbiju. Šta je Srbija, trebali bi smo videti na faktografskoj ravni. Kada su počeli jugoslovenski ratovi, koliko je procentualno stanovništva odbilo mobilizacijski poziv? Mobilizacija u Srbiji nije uspela.
RSE: U gradovima, ali u selima je uspela jer nisu imali gde da se sklone.
PRPA: Onda su počele demonstracije majki i žena u Šapcu pred kasarnama. Počelo je povlačenje ljudi sa frontova. Odbegli su celi odredi, u nekoj legalnoj proceduri, mobilisanih vojnika. Srbija je mislila da to nije njen rat. Da je to bio njen rat, onda bi mobilizacija u Srbiji uspela. Koliko je meni poznato, ona je bila svedena svega na 24 posto. To je taj problem bacanja naroda na kolena. Kada ga bacite na kolena, onda on pokušava da vrati svoje dostojanstvo preko paradigmi za koje mu se čine da pružaju otpor tom poniženju. I oni koji su odbili da uđu u ratove devedesetih, odbijajući mobilizacijski poziv i ne želeći da učestvuje u ratu u Hrvatskoj i u Bosni, sada u jednom nihilističkom svetu bez budućnosti, kako to osećaju mnogi građani ove zemlje, pokušavaju da nađu uporište u nekim ljudima koji su navodno bili jaki, koji su pružili otpor, koji su bili drčni. Ne verujem da je to većinsko mišljenje. Niko više ne može da kaže da u Srbiji ne znaju šta je Srebrenica. Niko više ne može da kaže da nije upoznat sa zločinom koji je izvršio Ratko Mladić. U ovoj zemlji postoje razne političke snage, razni centri političke moći, paradržavni. Ništa u ovoj državi nije raščišćeno. Ne treba nikada da se smetne s uma da je ovo država u kojoj je ubijen premijer.