RSE: Kako žena koja ima pol, prezime i uverenje može da bude opasna?
AHMETAGIĆ: Nisam opasna žena jer bi to značilo posedovanje polja moći i mogućnost, kao i želju, da se ono zloupotrebi. Niti imam polje moći, niti želim da ga zloupotrebim. Opasnost u našem sistemu vrednosti se sastoji u nenalaženju ničega što bi mogli da upotrebe protiv tebe. Kada neku tvoju mrlju u biografiji ne mogu da upotrebe protiv tebe, onda postaješ opasan. Ja nisam opasna. Nikome ništa nisam uradila.
RSE: Objavila si knjigu ''Unutrašnja strana postmodernizma''. Šta se onda dešavalo sa takvom vrstom opasne žene koja nema mrlju u biografiji? Dve i po godine si pokušavala da objaviš svoju knjigu. O jednoj knjizi kritike ovih dana izađoše i neke reči kritike. Za nju se kaže da nije uobičajena knjiga kritike jer je izuzetno duhovita. Knjiga kritikuje jednu u nizu nedodirljivih ličnosti. Šta je razlog što niko nije hteo da objavi knjigu dve i po godine? Šta je razlog što nisi mogla da nađeš nikoga ko bi govorio na promociji?
AHMETAGIĆ: Ova knjiga, baveći se pogledom na teoriju, baveći se Pavićem, objašnjavajući jednog autora kroz postmoderni pogled na svet, objašnjavajući šta je postmoderna teorija za tipičnog autora postmodernizma, ne odvaja autora od onih književnih kritičara koji su od njega napravili mit. Napraviti od takvog pisca mit, nije moguće ukoliko se na određen načina ne zloupotrebi reč. Reč je mnogo zloupotrebljena u poslednjih desetak godina, i u sferi književnosti, kao i u drugim sferama. Knjiga ne može da se bavi Pavićem i nekim raskrinkavanjem njegovog dela i kritike, a da na neki način ne zahvati književno-kritičarske karijere. Zbog toga mislim da ova knjiga nije u ničijem interesu. Da bi vam neko objavio knjigu, mora da prepozna interes u njoj, pogotovo danas, kada je knjiga postala roba. Finansijski interes mi dođe najčasniji. Nema ništa prirodnije nego objaviti knjigu da bi izdavačka kuća nešto zaradila. To je posao kao i svaki drugi. Ova knjiga ne ide nikome u prilog. Ona obuhvata sve što je ikada napisano Pavićem u našoj književnosti, što je pročitano, apsolvirano, što je rečeno, i ono što je dobro i ono što nije dobro. Malo toga dobrog je rečeno, malo je pametnog rečeno. To sve je rečeno u ovoj knjizi. Pri tome ne mislim da sam glavni arbitar, ali ako neko neće da objavi knjigu, onda znači da neće dijalog.
RSE: Reč je o knjizi kritike koja se odnosi na jednu od stožernih ličnosti savremene srpske proze, na Milorada Pavića. Od mase kritičara koji su izgradili svoju karijeru hvaleći i uzdižući Milorada Pavića, besumučno i bezprizorno, pa i budalasto, ni jedan nije našao za shodno da svojoj mladoj koleginici pomogne da objavi knjigu, niti da bude promoter tvoje knjige.
AHMETAGIĆ: Samo je interes u pitanju. Kritičari pripadaju određenim klanovima. Privatno mogu govoriti da im ne pripadaju. Oni mogu da vam čestitaju, da vas tapšu po ramenu, da vam kažu da je vaš započeti rukopis odličan i da bi ga bilo sjajno objaviti, ali se to ne događa u javnosti. Čak i ako misle to što govore, to njima ne ide u prilog. Oni ne žele na bilo koji način javno da se oglase. Sa druge strane, knjiga ne sadrži podatke koje je lako diskvalifikovati. Mislim da je moguće sa njom ući u dijalog, mislim da je moguće reći nešto poput - ne razumem post-moderni duh. Ova knjiga je potpuno argumentovana i nema ni jednu budalastu tvrdnju koja bi se bavila Pavićevom privatnom ličnošću, bilo kojom njegovom pripadnošću. Ne bavim se ni Pavićevim javnim angažmanom, a time sam se mogla baviti. Mislim da to nije polje o kom znam dovoljno, niti je to polje za koje imam nekog velikog interesovanja. Bavila sam se književnošću. Nema u knjizi dovoljno podataka za nekog ko bi hteo da izreže knjigu u dva poteza, a da to učini argumentovano. Ona nije dovoljno dobra građa za tu vrstu spora. Možda bi i neko stao uz tu knjigu, kada bi se digla dovoljna prašina.
RSE: Šta je od pola, prezimena i uverenja najviše uticalo na to da ostaješ sama sa svojim mišljenjem?
AHMETAGIĆ: Mislim da utiče svako od ta tri, ali za određenu ciljanu grupu. Nisam feminista, ali živim u jednoj sredini koja uvek ima neku predrasudu. Predrasuda je uvek iz ta tri domena. Sa nekim drugačijim uverenjem ne možeš da radiš svoj posao. To je moje iskustvo. Možeš, ukoliko pripadaš nekom od postojećih klanova i možeš ukoliko malo istupiš. Postoji kontrolisano istupanje iz klana. To je za mene najbolnije. Ko me ne bi isekao na tom planu, učinio bi to na nekom drugom. Nekome bi smetalo prezime, nekome bi smetao pol. Predrasude su čvrsto ustanovljene i sa njima se čovek suočava. Vidimo kakva je selekcija na fakultetima. Pored toga što je negativna, ona je prilično u korist muškog roda. Ako na Filološkom fakultetu u svakoj grupi bude po tridesetero ljudi, od njih su dva-tri muškarca. Asistenti su uglavnom muškarci. Onda se možemo zapitati da li su oni zaista toliko talentovaniji od nas? Na isti način se može postaviti pitanje prezimena. Obavestili su me da sam Muslimanka u mojoj trideset i nekoj godini. Uverenje je kada pišete književnu kritiku, ili bilo koju drugu, na način da mislite tačno ono što ste napisali, a ne da bi to odgovaralo post-modernistima, Paviću, ili bilo kome drugom, nego da je pišete držeći se svojih saznanja vezanih za književnost i primenjujući ih na datu knjigu.
RSE: To je ono što je neprihvatljivo u društvu koje je podeleno na klanove i u kojima se sve piše zaradi nečega.
AHMETAGIĆ: Volim da upotrebim termin – gotovo sve. Ne znam baš sve, ali iz onog što znam, vidim da se tekst uvek piše kao jedinica koja bi trebala nekom da odgovara. Hajde da kažemo nešto protiv Pavića. Kritika ga hvali, pa kažu da Pavić preteruje sa bizarnostima. To je sporedna stvar. On preteruje u mnogim stvarima i njegovo delo je suštinski neodrživo. Petar Pijanović, kritičar, nalazi neku slabost u tom delu, ali kaže ''pa i Homer ponekada zadrema''. To znači da je Pavić Homer koji je napravio jednu grešku.
RSE: Zašto je neka osoba opasna po okolinu onda kada nema mrlju u biografiji? Pol, prezime i uverenje su stavke koje određuju odnos drugih prema tebi i na koje se ne treba zatrčavati na prvu loptu. Jasminu Ahmetagić, u onoj meri u kojoj je specifična kao književnica koja svojom voljom i izborom ne pripada nikakvim klanovima, na isti takav način nećete moći uvući u priču o polu. Već je rekla da nije feministkinja. Nećete je uhvatiti ni na priču o prezimenu, iako je imala problema zbog toga što je Muslimanka. Moći ćete da je uhvatite samo u dijalog o uverenjima. Radiš u Narodnoj biblioteci. Radila si u Zemunskoj gimnaziji, ali nisi dobila stalni posao.
AHMETAGIĆ: Nisam želela da ostanem u Zemunskoj gimnaziji, ali sam naknadno saznala da nisam ni imala mogućnost izbora jer su se u to umešali Radikali.
RSE: Jasmina od toga nije napravila profit, nije postala medijska zvezda, ne želi ništa loše da kaže o onima koji su, zato što su ih Radikali proganjali, postali medijske zvezde. Pokušavam da vam objasnim kakva je ličnost naša gošća. Malo je bilo književnih kritičara, čak i njenih prijatelja, koji su se usudili da govore o knjizi Jasmine Ahmetagić, ali je zato o toj knjizi govorio moj kolega Teofil Pančić, čovek koji se nekim čudom uvek nađe tamo gde niko neće. Kako je moguće da je toliki strah uhvatio ljude da ne govore o Miloradu Paviću i o Jasmininoj knjizi jer dira u brend?
Pančić: ''On jeste jedna vrsta brenda koji je povezan sa strukturama i odnosima moći. Ne treba se zavaravati da u književnosti, a naročito u akademskom svetu koji je hirearhizovan, skoro kao nekakva paravojna formacija, ne postoje itekakvi odnosi moći, itekakvi odnosi supremacije, itekakvi odnosi egzistencijalne potrebe za nezameranjem i tome slično. To su mehanizmi koji deluju po nekoj svojoj zakonitosti, koju nisu izmislili ni Pavić, ni bilo koji drugi pojedinac, ali ponekada može zgodno u njih da se užlebi. Pavić je postao jedna vrsta dežurne paradigme za celu postmodernističku priču u savremenoj srpskoj književnosti. Ne znam da li je to bila njegova namera, ali je postao kao nekakav spisateljski guru. Dirati u njega na bilo koji način i dovoditi u pitanje genijalnost svega što je ikada stvorio, značilo bi osporavati tu paradigmu. Tu se uvezao u čvor jedan kompleks interesa i ubeđenja i iz svega toga je ispalo u poslednjih 15-20 godina da je Pavić postao, kako Jasmina kaže, prezaštićen pisac. On je imao tretman koji nema, niti treba da ima, ni jedan drugi pisac u savremenoj srpskoj književnosti. Jedino njegove knjige su neupitno dobre. Najradikalniji otklon koji će se uraditi prema nekoj od njih, je da ih se prećuti. To je tako funkcionisalo i nije bilo sistematskog bavljenja njegovim delom na neki drugi način, osim tog laudatorskog. Mislim da Jasminina knjiga, samim tim što je prva, mnogo znači, ali ona je mnogo više od toga, ona je dobar primer kako se piše ozbiljna kritička studija o delu jednog pisca, bez ikakve lične, ili neke druge netrpeljivosti, nego se delo razmatra, pa kako mu bude.''
RSE: Da li takvi brendovi postoje i u poslu kojim se mi bavimo?
''Načelno da, mada mislim da je novinarski svet toliko međusobno isposvađan da ne postoje takve ljudi. Nema toga ko nije dobio svoju porciju, nekada i po zasluzi, a nekada i bez nje. Tu ipak postoji razlika. U novinama je sve otvoreno. Veliki su sukobi.''
RSE: Nisam mislila na novinare, već na novinarstvo. Postoje li prezasićene strukture?
''Naravno da postoje i strukture i ličnosti i celi kompleks sistema u kojem, ako si košer politički novinar, onda te ne diraju, a ako ih diraš, onda si otpadnik. Mislim da si i ti toga svesna jer živiš u tom okruženju. Verovatno su se i tebi dešavale takve stvari.''
AHMETAGIĆ: Napisao si dobar tekst u rubrici Nus pojave, pa smo u njemu danas uživali.
''Hvala.''
RSE: On je svoj tekst u Vremenu o Jasmininoj knjizi naslovio - Protiv prenemaganja. Čini mi se da priča o tebi i jeste priča protiv prenemaganja?
AHMETAGIĆ: Kada sam videla naslov, baš sam se pitala šta je mislio tim prenemaganjem. Negde pri kraju teksta sam shvatila da je svet oko Pavića simbol tog prenemaganja, pa bi moja knjiga bila kao kura protiv toga. Dopada mi se naslov jer odaje neku suštinsku stvar koja se ne odnosi samo na moju knjigu, nego i na jedan način mišljenja koji se suprotstavlja takvoj vrsti apriornog slaganja sa nečim što izlazi iz nečijeg pera, a još uvek nije ni dočitano.
RSE: Teofil je u svojoj recenziji rekao da je knjiga sa brendom Pavić u poslednjih petnaestak godina postala univerzalno upotrebljiv poklon za rođendane, maturske i diplomske svečanosti i slične prigode, kao što samoosvešćeni balkanski tezgaroš opšte prakse, Goran Bregović, kompilira i reciklira zvučnu pratnju za svadbe i sahrane, što će reći, sveupotrebljiv znak prepoznavanja za one koji nekako ipak znaju da nije baš košer poklanjati knjige estradnih paraspisateljica, poput Tetkane ili Klod pasulja, jerbo žele da pošalju poruku o sebi kao o ljudima od ukusa.
Tetkana je igra reči, a misli se na Petkanu, Ljiljanu Habjanović Đurović.
AHMETAGIĆ: Pavić je ipak ozbiljno promišljen u mojoj knjizi. Ljiljana Habjanović Đurović, nije. Mislim da je stvar sa Ljiljanom Habjanović časnija. Imam pravo da pišem knjige za domaćice. Imam pravo da pišem potpuno glupe knjige. Ako to ima ko da čita, neka i čita. Možda je to njen najviši domet? Možda je ona sve dala od sebe? Ne verujem da je Pavić dao sve od sebe. Možda je njen posao bio časniji. Možda je njen trud veći. Ako je Pavić napisao Hazarski rečnik, možda je mogao bez tih silnih pohvala shvatiti da bi uz veći napor mogao napisati još nekakve dobre priče, još nekakav Hazarski rečnik. Kada vas rano pohvale, ne date svoj maksimum. Najviše što može da uradi Ljiljana Habjanović Đurović je upravo to što piše. Ako neko da svoj maksimum, onda je on časno obavio svoj posao. Akademska kritika nije stala iza nje. Akademska kritika upravo govori da je Pavić intelektualac, da je Pavić taj koji je duhom bogatiji, dok Ljiljana Habjanović Đurović to nije. Mislim da su u dobrom delu svoje proze oni potpuno jednaki. Čak bih mogla da kažem da knjiga Ženski rodoslov ima trivijalnu priču. Ta priča će nekoga zaintrigirati i neko će je pročitati. Zna se publika. To nije bacanje prašine u oči. Za mene je to dosadna proza i ne mogu da je čitam, ali znam ko može. Tu postoji priča i ženska sudbina koja se prati na način trivijalnih zapleta i romana. Pavić ne sastavi čak ni takvu priču, nego nam razbije junake, razbije priču i kompoziciju i neprekidno nam govori da to što je nama dosadno je zbog toga što nismo dovoljno duhovni. Mi treba da se razvijemo da bi smo shvatili domete koje ta priča nudi. To je duboko nepošteno.
RSE: To je na nivou književne kritike. Na nivou fenomena o kome mi pričamo, stvari stoje malo drugačije. I Pavić i Ljiljana Habjanović Đurović su itekako podržani društvom. Oboje su brend. Nema tu razlike, samo što pripadaju različitim klanovskim školama. Ona škola mišljenja koja Pavića smatra genijem i bogom koji hoda po zemlji, smatra da je proza Ljiljane Habjanović Đurović, proza za domaćice. Ova druga proglašava nju sjajnom spisateljicom, a ima i neverovatnu medijsku podršku.
AHMETAGIĆ: Reč je o različitim klanovima, ali je reč i o drugačijoj vrsti igre koja se u tim klanovima odigrava. Nije isti rečnik kojim se oni služe. Ima više hoštapleraja u priči oko Pavića. Klan oko Ljiljane Habjanović nas uvereva da je njena proza duboka, iako je trivijalna, rečnikom koji nam ne oduzima inteligenciju. Oni ne potežu čitavu skalameriju da bi to uradili, oni vas ne ubeđuju da vam je neophodna književna kritika da bi ste to delo spoznali. To nije duboka proza, to nije remek delo, ali vam ne kažu da morate da pročitate razne filozofe da bi ste shvatili šta je metafikcionalna samosvet i šta je metaproza. Time vas duboko iskompleksiraju. Jedna domaćica može da kaže da ne zna šta je sve to i da uzme knjigu Ljiljane Habjanović Đurović jer tu bar zna o čemu je reč. Na nivou književnosti meni je to sve jednako. Na nivou društvenog života, ovo oko Pavića, je veoma opasno. Veća je laž u pitanju, krupnija je, manipulativnija je, opasnija je. Kompleksirati ljude je za mene jedan od najodvratnijih intelektualizacija. Mislim da je to jako opasno.
Samir iz Danske: ''To što neće da joj izdaju knjigu, po tome što sam čuo, ima dosta razloga. Možda njena kritika pogađa neke ljude, a tu ima i lobija. Želim da joj dam podršku u radu, da istraje u tome, da ne podlegne pritiscima. Srpsku radikalnu stranku i Socijalističku partiju, kultura i ne zanima. Jedino ako je neko bio protiv njih, oni su to rješavali na njihov način.''
RSE: I sa neke druge strane postoje neki mladi pisci, vrlo popularni u nekom underground smislu, koje propagiraju neki drugi mediji, suprotni od onih koji propagiraju Ljiljanu Habjanović Đurović. Tako i oni postaju kultni preko noći, dobijaju sve moguće nagrade, izdanja im se štampaju u bezbroj primeraka. I u književnosti ima politizacije. Šta biva kada neko postane brend? Ne sumnjam da ćeš posle ove knjige verovatno postati traženija i verovatno ćeš i ti postati neko koga će mnogi hteti da prisvoje. Šta ćeš ti sa takvim stavovima? Kako ćeš se uklopiti u to sa tako snažnim i ekstremnim stavovima?
AHMETAGIĆ: Želela bih da ne moram takvu vrstu stavova da iskazujem, jer život kakav želim zaista se zasniva na ispoljavanju takvih stavova. Želela sam da pišem o književnosti, o nekim piscima, o nekim knjigama. Ne bavim se politikom, već književnošću. Razmenjivati mišljenje bi moglo da bude vrlo podsticajno. Očekujem da bi najbolja stvar koja bi mogla da mi se desi bila prilika da radim svoj posao pisanja, da se ne moram baviti nekom otužnom vrstom svakodnevnice, već da mogu da se posvetim pisanju. Ne mogu da zamislim da bi neko pokušao sa mnom da uspostavi bilo kakvu vezu, po bilo kom pitanju, na bilo kom klanu. Mislim da se pripadnost klanu prepoznaje.
RSE: Kako se to prepoznaje? Ti si individua koja za sada ne može da se odredi drugačije nego kao Jasmina Ahmetagić. To tvoje nepripadanje vuče za sobom konsekvence. Ti kažeš da želiš da se baviš samo književnosti, ali mi govorimo o tome kako ljudi u književnosti postaju brendovi. Ne može bez politike. Ti nećeš da pripadaš ničemu i nikomu. Šta biva sa ljudima koji neće da pripadaju?
AHMETAGIĆ: Pre bih prestala da pišem, nego pripadala bilo kome.
RSE: Ovo je sjajno.
AHMETAGIĆ: Mislim da je tu reč o književnosti jer je stvar jasna. Pišeš celim svojim bićem. Ili stojiš iza svoga uverenja, ili to ne činiš. Ako počnem da pišem na način da ne stojim iza svojih uverenja, onda mogu da prodajem i rolke. Ne postoji razlika. Meni je svejedno. Pošto mi je svejedno, onda ću da prestanem da pišem. Neko ko pripada klanovima znači da je socijalno inteligentan i da je vrlo rano shvatio šta mu valja činiti, s kim se valja družiti i ko je bolji od koga. Tom socijalnom inteligencijom, za koju verujem da nadmašuje moju, vrlo brzo procenjujem sa kim i do kog stepena mogu dostići komunikaciju ili saradnju. U tom smislu zaista nisam zanimljiva. To nepripadanje se vidi. Možda ga ne vidiš ti. Nikada nisam rekla da je društvo za sve krivo. Ponuđena mi je ponekada šansa, ali šta znači šansa koja mi nudi da svoj identitet zamenim nekim tuđim. To je smrtni greh. Nije mi ponuđeno da se realizujem. Mladi ljudi se ne realizuju, a to znači da se ne kreću u pravcu njihovih najdubjih talenata, želja i htenja. To da mi ponude šansu u socijalnom okruženju, da se negde ostvarim, nije nužno.
Ristić: ''Šta vas je inspirisalo da posvetite pažnju Paviću koji je, po mom nekom skromnom čitalačkom mišljenju, pisac koji neće proći sud književnosti na ovim, ili na bilo kojim drugim prostorima? Mučio sam se sa njegovim knjigama. Hazarski rečnik sam uspeo da pročitam do kraja. Smatram da me pravi budalom i da me vara. Pročitao sam njegove pripovetke, knjigu ''Konji Svetoga Marka''. Mislim da on nije postmodernista, već samo jedna prolazna faza u nekoj našoj književnosti. Pre bih modernistima nazvao Oskara Daviča i Mihajla Lalića. Da li je tačno da je on bio Bogom dan pisac, pogotovo u Francuskoj, i da su izdali milione tiraža njegovih knjiga? On je rekao da ga boli k…. za Srbe jer je za Srbe demokratija p…. dim. To je bilo dosta grubo, ali po meni se neke stvari ne mogu spojiti sa književnošću, dobrim vaspitanjem i kvalitetnim piscem.''
RSE: Knjiga Jasmine Ahmetagić nije knjiga nikakvog grubog obračuna sa Miloradom Pavićem, već zaista prvi relevantan i sistematičan napor da se istraže koreni jednog paranormalnog fenomena srpske literature, na jedan ozbiljan način, koji ni u kom smislu ne devastira samog čoveka, osim ako se devastacijom ne može smatrati Jasminina neverovatna duhovitost kojom je napisana ova knjiga.
AHMETAGIĆ: I mene je namučila ova knjiga. Pisala sam knjigu o Paviću samo zato što je ona u jednom času postala moja egzistencionalna nužnost. Shvatila sam da nije reč o tome da li volim, ili ne, Pavića, već sam shvatila da je Pavić uzurpirao neki prostor u književnosti i da se van toga ne može postaviti neka druga vrednost, pogotovo ako je ta druga vrednost drugačija od poetike koja je proglašena nekakvom Pavićevom poetikom. Da sam htela da uz Pavića postavim nekog autora koga sam mogla da pohvalim jer je Pavićev epigon, to bi dobro išlo. Kako mi to nije bila namera, shvatila sam da je Pavić zahvatio jedan ogroman prostor u književnosti i da se naprosto mora postaviti nekakav vlastiti niz o tome promišljanju. Pre ove knjige napisala sam jednu knjigu koju sam smatrala najbitnijom u svom opusu, o jednom potpuno nepoznatom piscu, Vladanu Dobrivojeviću, u čijem sam opusu uživala, o jednom ozbiljnom velikom srpskom piscu. O tom piscu se ne zna ništa. Tu knjigu o nepoznatom piscu smatram najbitnijom knjigom u nekom svom malom opusu jer mislim da je kritičarov zadatak da otkrije novu vrednost, ili da je da na debatu. Dokažite mi da on nije veliki pisac. Ispostavilo se da debata nije moguća. Sve je bilo prećutano. Niko mi nije zamerio što sam tu knjigu napisala, ali niko nije napisao nikakav tekst jer niko taj opus nije čitao. Niko ne želi time da se bavi. Onda sam shvatila da Pavić ugrožava ogromno polje književnosti. Ukoliko se bavite književnom kritikom, vaš opus bi trebao da bude dosledan, da ima ujednačena estetička uverenja, da se zna iz kakvog jezgra vrednovanje proizilazi. Od tada je Pavić postao jedna vrsta urgentnog problema.
RSE: Tvoju knjigu o Paviću je ipak objavila Raška škola, gotovo nepoznata izdavačka kuća. Niko nije hteo da govori o knjizi. Obratila si se kolegama.
AHMETAGIĆ: Rekli su da nemaju vremena.
''Mlađa koleginica je osoba koju ću savršeno razumeti. Po vokaciji sam filozof i sama se bavim esejom i kritikom. Delikatna, hrabra i smela paralela koju je Jasmina napravila između fenomena Habjanović i fenomena Pavić je nešto najbolje što sam u poslednje vreme čula. I sama sam se oglašavala o fenomenu gospođe Ljiljane Habjanović Đurović. Loša sam domaćica i nisam pročitala ni jednu njenu knjigu. Fenomen je bio predočen javnosti, pa sam se na isti način skromno oglasila. Želim da pročitam vašu studiju. Posebno mi je drago što ste pomenuli mladog pisca Vladana. Jedna sam od retkih osoba koja je po nešto iz njegovog ogromnog opusa i pročitala. Ko je izdao knjigu o Vladanu?''
AHMETAGIĆ: Knjigu o Vladanu sam napisala pre dve godine i izdao je Drasler. O njoj se ništa ne zna. Meni je o vama sve jasno jer ste rekli da ste Vladanovu prozu čitali.
''Čitala sam je i imala sam prilike da ga upoznam. Kao običan čitalac nisam imala nerava da čitam Pavića. Bila sam mlada kada je krenuo Hazarski rečnik. Bila sam od onih jeretičnih i glupih u društvu, ili anarhičnih, koji su se oglašavali negativno o tome. Listala sam ga, to svakako. Mogu vam reći da sam bila prokazana. Sankcionisao se nečiji negativan, ili sumljičav, ili upitan stav. Emisija ipak ima i malu političku konotaciju.''
RSE: Mora da je ima, jer je sve politika.
Ognjen: ''Već odavno sam očekivao ovakvu kritiku na pisanje gospodina Pavića. Tri puta sam pokušavao da pročitam Hazarski rečnik i nikada ga nisam pročitao. Onda vidim u štampi kako je odlična knjiga, pa kažem sebi da sam glup. Posle takve kritike uzmem opet da je čitam. Nikada kraja mome čitanju. Mnogi ljudi sa kojima sam radio misle isto što i ja. Ovo je opravdanje kritike Pavićevog dela i podrška Jasmini.''
AHMETAGIĆ: Ovo govore mnogi i to pokazuje jednu vrstu vrlo moguće laži. Pavić se non-stop objavljuje. On je, navodno, jako čitan. Moja knjiga '' Unutrašnja strana postmodernizma'' parodira na Pvićev roman Unutrašnja strana vetra. Stalno me pitaju da li je u pitanju nekakva greška. Čudi me da to ne prepoznaju. Ako je to pisac koga svi čitaju, već naslov treba da prepoznaju. Mislim da Pavić uopšte nije toliko čitan pisac i da je to samo podatak kojim se operiše. Pavić jeste naš najprevođeniji pisac. Razlozi mogu biti mnogi. Ko se prevodi iz tuđe književnosti? Onaj koga njegova javnost izbaci u prvi plan.
RSE: Javnost izbacuje razne u prvi plan.
Srbijanka iz Pančeva: ''Završila sam Filološki fakultet i nisam običan čitalac, ali do sada sam mislila da nisam dovoljno pametna jer ne razumem Milorada Pavića. Bezbroj puta sam pokušavala nešto da pročitam i na kraju sam odustala. Sada više i ne pokušavam. Pošto sam završila književnost, čini mi se da umem da odvojim žito od kukolja i da odredim sama sebi šta je po meni dobro, a šta nije, da mi ni jedan kritičar ne govori šta treba da čitam, a šta ne. Oduševljava me to što hoćete da probijete usađeno mišljenje o tome da je Pavić veliki pisac. Naš pokojni kolega, Bogdan Mrvoš, bio je urednik kulture u Borbi kada je Borba bila dobar list. On je prvi koji je napisao da Hazarski rečnik nije veliko delo. Pavić je toliko bio ljut na njega da nije hteo da drži konferenciju za novinare na kojima se Bogdan pojavljivao. Gde vaša knjiga može da se kupi? Koje savremene pisce volite da čitate? Šta mislite o Miljenku Jergoviću? Trenutno ga čitam i vrlo je provokativan. Volim da ga čitam. Kada sam htela da ga uzmem iz biblioteke, bibliotekarka mi je rekla da hrvatske pisce niko neće.''
AHMETAGIĆ: Videla sam svoju knjigu samo na sajmu, ali u knjižarama još ne. U Pavićevom opusu jedino cenim Hazarski rečnik. Nije samo reč o pojedinačnim delima. Kritika bi trebala uvek da odredi one kriterijume koje ceni i da ih se drži. Onda ne bi dolazilo do osećanja da sam glupa jer to ne razumem. Možda nije bilo logičnih objašnjenja, ili onih koja su prihvatljiva. Ne može u jednom delu čas ovo valjati, a čas ne. Važi pravilo da svako Pavićevo delo valja, a delo nekog drugog autora ne valja.
Miljenko Jergović je rođen u Sarajevu. Igrom slučaja sam trebala da otputujem tamo da ga upoznam, jer je vrlo provokativan i zanimljiv autor. Malo sam ga upoznala i to što sam ga upoznala vrlo mi je zanimljiv. Čitala sam nešto po nagovoru i ispod ruke. Gotovu knjigu čitala nisam.
Srbija ima velikog savremenog pisca, kojeg cenim, Vladana Dobrivojevića, o kojem ne zna baš ništa. Potrebno je da neko bude Pavić pa da se čuje i za knjigu i o njemu. Svaka svetska književnost bi bila ponosna da ga ima, a naša književnost o njemu ne zna ništa. Sa tim delom doživite jedno neobično iskustvo. Nakon čitanja te proze, sva druga proza za vas je dnevna, trivijalna i lako banalna. Pored sreće što postoji jedan veliki opus, imate i tu nesreću da vas taj opus potpuno osiromaši za dalju recepciju nečega što nam neko piše o nekim svakodnevnim, trivijalnim stvarima, koje ne možete da primite kao dovoljno relevantne da se književnost time uopšte bavi. Ostali su tek nekoliko rangova ispod.
''Slažete li se da je Danilo Kiš prvi u našoj književnosti?''
AHMETAGIĆ: Slažem se da je drugi. Prvi je Borislav Pekić.
RSE: Govoriš i o epigonima Milorada Pavića. Mene jedan zanima - Goran Petrović. Kažu da on imitira stil Milorada Pavića. Meni su se dopale njegove knjige ''Sitničarnica kod Srećne ruke'' i ''Opsada crkve Svetog Spasa''. Ovu drugu sam teško pročitala. Ono što ga razlikuje od Pavića, po meni, je iskrenost. Mislim da je zaista nešto postojalo kao podsticaj i kao talent.
AHMETAGIĆ: On je tek na početku Pavićevog puta i treba da dođe na kraj tog puta da bi nas, možda, iznervirao.
RSE: Da li je on epigon?
AHMETAGIĆ: Mislim da je Goran Petrović neko ko se mnogo oslanja na tu vrstu metafore koju neguje Pavić, na tu vrstu bizarnosti, na neku vrstu fantastike. ''Atlas opisan nebom'' ili ''Opsada crkve Svetog Spasa'' su knjige o kojima se da govoriti. Goran je talentovan pisac. I ''Opsada crkve Svetog Spasa'' ima nekih mana. Čini mi se da je Sitničarnicu uradio brzo i puna je mana. Tema je sklepana, jezik je nebrižljiv. Pisac, pre svega, mora da zadovolji jezik. Ne znam o čemu da govorimo ukoliko neko pravi vrlo velike jezičke rečničke greške.
RSE: Čula sam da je veoma povučen.
AHMETAGIĆ: O njemu lično sam čula veoma lepe stvari. Ali to me je najmanje zanimalo.
RSE: On dobija NIN-ovu nagradu.
AHMETAGIĆ: Jako mi je žao što je dobio NIN-ovu nagradu jer smatram da je talentovan i da je NIN-ova nagrada Pirova pobeda. Upravo o tome sam pisala. Elitna književna kritika proglašava da je to što je uradio odlično. Ako je Goran i imao dilemu da li je dovoljno dobar, mogao je da kaže da je to što je uradio dovoljno i da je dobro. Ne, to nije dobro i to nije dovoljno. Nagradili su ga pre vremena. Da su ga ostavili, on ne bi pustio tako lošu knjigu.
RSE: Prvo su pokušali da ga ubace u mašinu, da priča o svemu i svačemu, pa je to odbijao jer ono što je govorio nije bilo prijemčivo.
AHMETAGIĆ: Imao je jedan intervju na televiziji i potpuno je lepo pričao. U godini kada je dobio NIN-ovu nagradu, objavila sam loš tekst o Sitničarnici i zato sam imala problema. Bila sam zamoljena da taj tekst ne objavljujem. Kada sam ga objavila, ugrozila sam svoju sopstvenu egzistenciju. Knjiga ima lepu ideju, ali je on nije razvio. Ostala je neprodubljena i jezik je bio loš. Ako je dobijena NIN-ova nagrada, onda tu nije reč o Goranu, već o tome da je to upustvo mladim piscima da je to dovoljno. To nije dovoljno. Pada rang svega. Zato mislim da je to za Gorana loše. Loše je za srpsku književnost, a loše je i za mene. Nije trebao da dobije NIN-ovu nagradu i nije trebalo da pišem o tome.
Danica: ''Jako volim da čitam Pavića i uglavnom sam sve njegove knjige pročitala više puta. Ne znam zašto ga volim. Nisam književni kritičar, već prosečni čitalac. Svoje čitanje ne dižem na nivo zašto nekoga volim da čitam. Kada sam neraspoložena i kada mi treba nešto da me iz toga podigne, uzmem i čitam Pavića. Mislim da sam po godinama na pola puta između njega i Jasmine. Čini mi se da baš zbog toga što je ona na onoj strani puta, Pavić na ovoj, a ja sam negde u sredini, Jasminini stavovi mi baš ne odgovaraju. Čini mi se da je mladost mnogo toga u njenim stavovima uzela. To nije negativno. Činjenica je da u mladosti čovek drugačije razmišlja. Dobro je biti samouveren, posebno ako ste neko ko se bavi književnom kritikom. I Skerlić je jako pogrešio kod Disa. I književni kritičari ponekada greše. Kada si na početku puta, možda su te greške lakše. Malo mi je zasmetalo to da Pavić sve diže na neki preterani visoki intelektualni nivo i da zbog toga neki ne mogu da ga čitaju. Mislim da se o tome ne radi. Ne smatram se drastično inteligentnom osobom. Čak moja prijateljica, koju smatram inteligentnijom od mene, koja mi preporučuje knjige, me predstavlja kao prijateljicu koja sa uživanjem čita Pavića. Kao, to mi je najveća mana u životu. Ne radi se o tome. Radi se o tome da neko nekome legne, a neko ne.''
RSE: To nije sporno. Nas dve se nismo složile oko Gorana Petrovića. Više verujem u njen sud, što se tiče procene Sitničarnice koju nisam mogla odmah da shvatim. Tek kasnije, čitajući druga njegova dela, shvatila sam manjkavost Sitničarnice. Vaše je pravo da volite prozu Pavića i svakako da ima ljudi koji je vole. Svakako da kritika Jasmine Ahmetagić, koja je negativna u odnosu na Pavićevo delo, njemu nauditi neće, obzirom da je gotovo jedina. Nema razloga da branimo Pavića od Jasminine kritike. Mi pričamo o nedodirljivosti, o tome da postoje brendovi koji su nedodirljivi i od kojih ljudi strepe. Oni ne smeju da se kritikuju jer iza njih stoji čitav konglomerat nečega. Da li mislite da Pavić pripada tome?
''Kako da ne, ali to mu ne zameram. Neko ko je napisao Hazarski rečnik ima na to pravo. Zbog toga verovatno potpuno drugačije razmišljam o tome. Ljudi treba da pišu onako kako misle.''
AHMETAGIĆ: Ja volim Hazarski rečnik. Ako je Meša Selimović poznat po Dervišu i smrti i romanu Tvrđava, a ostali romani su mu loši, to mu nije smetalo da bude čuven po jednom romanu.
''Ja volim i Ostrvo.''
AHMETAGIĆ: Ali Ostrvo nije tog kvaliteta. Hazarskom rečniku svaka čast. Moja knjiga je napisan i zbog toga što pisca treba očuvati u najboljem obliku. To je kao da pričamo o bojama. Naravno da imamo različite ukuse. Reč je o tome da se nekim argumentovanim jezikom govori o kriterijumima koji su valjani u proceni jednog književnog umetničkog dela, a u tome me nije vodila nikakva samouverenost, već samo činjenice, raspoloživa književna teorija i delo o kome je reč. Sasvim je lepo ako uživate u Paviću. Učili su nas šta je loše, a šta ne. Moje godine nisu važne. Važna je dužima čitalačkog iskustva. Reč je o tome da se ne može proglašavati remek delom nešto kao zbirka priča ''Sedam smrtnih grehova'', a to ne znači da Hazarski rečnik nije remek delo. Ne mora se zbog jednog, drugo braniti. To je opasno za srpsku kulturu i književnost, a za Pavića ništa nije opasno, pa ni moja knjiga.
''Slažem se da za njega ništa nije opasno, a za našu kulturu i književnost dosta toga jeste. Nisam se toliko tim bavila da bih mogla da kažem svoj apsolutni stav, ali smatram da su i književni kritičari ljudi, kao što su i pisci. Niti jedni, niti drugi, ne mogu biti apsolutno bezgrešni. Književne kritičare malo povuče i ono ispred i ne može im se to zameriti. Poslednji Pavićev roman nisam čitala. Verovatno, i kada ga pročitam, da ću ga blaže oceniti zbog onog ispred njega. Ja to sebi ne zameram.''
AHMETAGIĆ: Vama je pristrastnost dozvoljena, ali književnom kritičaru ne.
''Nisam ništa više čovek od književnog kritičara.''
AHMETAGIĆ: Ali književni kritičar mora biti mnogo manje čovek kada piše o knjizi, nego vi. Mora prigušiti emocije i strasti, mora pisati činjenice o knjizi. Očekujem maksimalno, koliko god može, da svoje lične strasti suzbije i piše činjenično, uzimajući podatke iz knjige. Samo o tom je reč.
RSE: Ukusi su različiti i svako na njih ima pravo.
AHMETAGIĆ: Da, ali estetički sud je drugo od književnog ukusa.
RSE: Apsolutno.
AHMETAGIĆ: Volim jedan deo Pavićevog opusa. U mojoj knjizi se govori i o onome što je dobro.
RSE: Fjord kaže da se čovek nikada ne bavi kritički onim ko ga nije žestoko nečim isprovocirao. Ipak je Pavić neka figura u tvom nesvesnom.
Milovan Janković iz Danske: ''Utrošio sam dio svoga života na to djelo koje meni ništa nije ostavilo. Nema to nikakve veze sa nacionalnom pripadnošću jer sa Jovanom Dučićem i Blagom cara Radovana spavam. Mogu reći da sam polupismen, ali sam pročitao po jedno djelo od Lalića i drugih naših velikana. Kirkegard me je liječio kada sam bio poslije razvoda braka tužan.''
AHMETAGIĆ: Leči i mene u raznim drugim situacijama.
''Pošto sam i ja poslije razvoda braka razmišljao puno, stalno sam od početka do kraja analizirao svoje stanje. Od njega sam saznao da čovjek nema pravo da pravi božanstva od živih bića i da je takva ljubav egoizam. Čovjek voli, ne po cijenu svoje sreće, nego da bi bio sretan. On mi je razjasnio neke činjenice. Mislim da je i Jovan Dučić dobar da razjasni neke stvari. Sa tim piscima mogu da se družim dugo i svakodnevno. Pisci kao Pavić mi uzimaju dio života i vrijeđaju me kao čovjeka. Ne znam da li me pravi budalom namjerno, ili je njegova estetika toliko fina da je uopšte ne vidim. Na jednoj stranici knjige Jovana Dučića pročitam više nego u čitavom Hazarskom rječniku gospodina Pavića.''
AHMETAGIĆ: Da ste drugo delo naveli, složila bih se s vama, ali Hazarski rečnik volim.
''To je stvar ukusa. Volim pisca koji ostavlja trag na mene i koji mi saopšti neku suštinu, a na svakoj stranici Blaga cara Radovana mogu da razmišljam i da nađem neku pouku za život.''
AHMETAGIĆ: Žao mi je što se ovde govori o pojedinačnim delima. Čini mi se da samo u tom domenu književna kritika ima drugačiji posao. Reč je o stvaranju koncepta kroz jednog proznog pisca. Ne volim kada pričamo o tome ko šta voli jer ne mogu da nađen dva ista čoveka koja imaju potpuno jednaka uverenja. Nije reč o pojedinačnim knjigama, već o tome šta je promišljeno u nekom opusu i na osnovu čega je određeni opus proglašen remek delom. Reč je o tome šta se ostavlja za budućnost. Skerlić je, između ostalog, ostavio i to da je prećutao Disa. To mu je veliki greh. I današnji Skerlići prećutkuju neke druge autore. Zašto je prećutan Vladan Dobrivojević? To je isto. Tek kada pogledamo unazad to vidimo. Danas branimo neka pojedinačna dela. Samo o tom je reč. Postoje paralelno sve te poetike jedna uz drugu. Neka se da dovoljno prostora onim delima koja to zaslužuju.
Vladimir: ''Šta mislite o književnom delu Vedrane Rudan? Koliko u Srbiji književnost ili kultura mogu da utiču na neke predrasude?''
RSE: Dopada li se vama literatura Vedrane Rudan?
''Interesantna je i to je prvi utisak koji ostavlja. Nema dlake na jeziku.''
RSE: Sa kim bi ste je uporedili iz Srbije?
''Ne znam. Ona se u našem regionu bori protiv nekih nametnutih autoriteta.''
AHMETAGIĆ: Dosta sam razmišljala o Vedrani Rudan i njenoj prozi. Volim kada ljudi nemaju dlaku na jeziku u stvarnom životu, ali ne i u književnosti, mada je i to u redu ukoliko imaju nešto da kažu. Ne dopada mi se. Njena knjiga Uho, grlo, nož je vrlo potresna knjiga i jedno svedočanstvo koje govori o strahoti. To privuče čitaoca. Ona uporno razobličava sve strukture, osim same sebe. Ona uporno ponavlja da to sve nije od rata, a ispostavlja se da je to neprekidno jedina okolnost kojom ona pravda svoje loše živce i svoj loš brak. Ono što me odbija to je da ne može pripovedač očekivati da mu stvari u životu stoje bolje kada se ni u šta ne investira, ni u brak, ni u kćerku koju ima, a neprekidno nam govori da to sve nije ozbog rata. Oblikuje sliku žene koja je razorena društveno-političkim zbivanjima. Mislim da je to temeljno opravdanje koje se traži, ali da to nije istina. Meni nije uverljiva.
Što se tiče predrasuda, mislim da mi tumačimo svet, mi ga ne menjamo.
Olivera: ''Reč je o izvikanosti. Govorite o fenomenu. Jeste Pavić izvikan. Šta ćemo sa još jednim izvikanim, Ćosićem?''
RSE: O tome možemo da napravimo posebnu emisiju.
AHMETAGIĆ: Scena u kojoj Živojin Mišić miriše jabuke u rodnom mestu, u drugoj knjizi Vreme smrti, je antologijska scena srpske književnosti, ma ko bio Dobrica Ćosić.
Jovašević iz Čačaka: ''Pavića sam pročitao još dok je knjiga bila u vrućem stanju i nimalo ga ne volim. NIN-ova nagrada je toliko devastirana da je dobio pre dve godine pisac iz Čačka, Vladan Matijević na urgenciju Velje i Karića. Dobio je nagradu za jednu knjigu koja se knjigom ne može nazvati.''
AHMETAGIĆ: Počela sam je čitati, pa sam prestala. Mislimo isto.
RSE: Pavića si kritikovala i na temu religioznosti i duhovnosti?
AHMETAGIĆ: Postoji usađeno mišljenje da je u Pavićevoj prozi krišćanska duhovnost veoma očuvana. To sam proanalizira na nizu njegovih dela i zaključila da to stoji za određene njegove priče, ali u centralnom delu njegovog opusa o tome nema govora, već je reč o devalvaciji hrišćanskih simbola, pa i lika samoga Hrista. Na primer, u Šeširu od riblje kože, Pavić koristi Hrista i Novozavetnu simboliku s namerom da mi o toj duhovnosti loše mislimo. Pavića je branjen veštački. Unosio je neku hrišćansku duhovnost u delo čak i tamo gde ju je devalvirao. Mislim da je religioznost individualna stvar i da ona znači delovati tako kao da ste uvek pred Božjim okom.
Aleksandar: ''Ja sam protiv Pavića. Trebali smo da objasnimo kako je kod nas loše. Klanovi postoje, ali oni svuda postoje. Po vama, trebali bi smo da se kritikujemo što smo zatvoreni. A ko nije? Ovi naši klanovi će postati samo malo veći.''
RSE: Radujem se da su slušaoci demantovali moju početnu tezu, što ne znači da teza nije tačna. Mali je uzorak uzet u obzir.
AHMETAGIĆ: Nisam opasna žena jer bi to značilo posedovanje polja moći i mogućnost, kao i želju, da se ono zloupotrebi. Niti imam polje moći, niti želim da ga zloupotrebim. Opasnost u našem sistemu vrednosti se sastoji u nenalaženju ničega što bi mogli da upotrebe protiv tebe. Kada neku tvoju mrlju u biografiji ne mogu da upotrebe protiv tebe, onda postaješ opasan. Ja nisam opasna. Nikome ništa nisam uradila.
RSE: Objavila si knjigu ''Unutrašnja strana postmodernizma''. Šta se onda dešavalo sa takvom vrstom opasne žene koja nema mrlju u biografiji? Dve i po godine si pokušavala da objaviš svoju knjigu. O jednoj knjizi kritike ovih dana izađoše i neke reči kritike. Za nju se kaže da nije uobičajena knjiga kritike jer je izuzetno duhovita. Knjiga kritikuje jednu u nizu nedodirljivih ličnosti. Šta je razlog što niko nije hteo da objavi knjigu dve i po godine? Šta je razlog što nisi mogla da nađeš nikoga ko bi govorio na promociji?
AHMETAGIĆ: Ova knjiga, baveći se pogledom na teoriju, baveći se Pavićem, objašnjavajući jednog autora kroz postmoderni pogled na svet, objašnjavajući šta je postmoderna teorija za tipičnog autora postmodernizma, ne odvaja autora od onih književnih kritičara koji su od njega napravili mit. Napraviti od takvog pisca mit, nije moguće ukoliko se na određen načina ne zloupotrebi reč. Reč je mnogo zloupotrebljena u poslednjih desetak godina, i u sferi književnosti, kao i u drugim sferama. Knjiga ne može da se bavi Pavićem i nekim raskrinkavanjem njegovog dela i kritike, a da na neki način ne zahvati književno-kritičarske karijere. Zbog toga mislim da ova knjiga nije u ničijem interesu. Da bi vam neko objavio knjigu, mora da prepozna interes u njoj, pogotovo danas, kada je knjiga postala roba. Finansijski interes mi dođe najčasniji. Nema ništa prirodnije nego objaviti knjigu da bi izdavačka kuća nešto zaradila. To je posao kao i svaki drugi. Ova knjiga ne ide nikome u prilog. Ona obuhvata sve što je ikada napisano Pavićem u našoj književnosti, što je pročitano, apsolvirano, što je rečeno, i ono što je dobro i ono što nije dobro. Malo toga dobrog je rečeno, malo je pametnog rečeno. To sve je rečeno u ovoj knjizi. Pri tome ne mislim da sam glavni arbitar, ali ako neko neće da objavi knjigu, onda znači da neće dijalog.
RSE: Reč je o knjizi kritike koja se odnosi na jednu od stožernih ličnosti savremene srpske proze, na Milorada Pavića. Od mase kritičara koji su izgradili svoju karijeru hvaleći i uzdižući Milorada Pavića, besumučno i bezprizorno, pa i budalasto, ni jedan nije našao za shodno da svojoj mladoj koleginici pomogne da objavi knjigu, niti da bude promoter tvoje knjige.
AHMETAGIĆ: Samo je interes u pitanju. Kritičari pripadaju određenim klanovima. Privatno mogu govoriti da im ne pripadaju. Oni mogu da vam čestitaju, da vas tapšu po ramenu, da vam kažu da je vaš započeti rukopis odličan i da bi ga bilo sjajno objaviti, ali se to ne događa u javnosti. Čak i ako misle to što govore, to njima ne ide u prilog. Oni ne žele na bilo koji način javno da se oglase. Sa druge strane, knjiga ne sadrži podatke koje je lako diskvalifikovati. Mislim da je moguće sa njom ući u dijalog, mislim da je moguće reći nešto poput - ne razumem post-moderni duh. Ova knjiga je potpuno argumentovana i nema ni jednu budalastu tvrdnju koja bi se bavila Pavićevom privatnom ličnošću, bilo kojom njegovom pripadnošću. Ne bavim se ni Pavićevim javnim angažmanom, a time sam se mogla baviti. Mislim da to nije polje o kom znam dovoljno, niti je to polje za koje imam nekog velikog interesovanja. Bavila sam se književnošću. Nema u knjizi dovoljno podataka za nekog ko bi hteo da izreže knjigu u dva poteza, a da to učini argumentovano. Ona nije dovoljno dobra građa za tu vrstu spora. Možda bi i neko stao uz tu knjigu, kada bi se digla dovoljna prašina.
RSE: Šta je od pola, prezimena i uverenja najviše uticalo na to da ostaješ sama sa svojim mišljenjem?
AHMETAGIĆ: Mislim da utiče svako od ta tri, ali za određenu ciljanu grupu. Nisam feminista, ali živim u jednoj sredini koja uvek ima neku predrasudu. Predrasuda je uvek iz ta tri domena. Sa nekim drugačijim uverenjem ne možeš da radiš svoj posao. To je moje iskustvo. Možeš, ukoliko pripadaš nekom od postojećih klanova i možeš ukoliko malo istupiš. Postoji kontrolisano istupanje iz klana. To je za mene najbolnije. Ko me ne bi isekao na tom planu, učinio bi to na nekom drugom. Nekome bi smetalo prezime, nekome bi smetao pol. Predrasude su čvrsto ustanovljene i sa njima se čovek suočava. Vidimo kakva je selekcija na fakultetima. Pored toga što je negativna, ona je prilično u korist muškog roda. Ako na Filološkom fakultetu u svakoj grupi bude po tridesetero ljudi, od njih su dva-tri muškarca. Asistenti su uglavnom muškarci. Onda se možemo zapitati da li su oni zaista toliko talentovaniji od nas? Na isti način se može postaviti pitanje prezimena. Obavestili su me da sam Muslimanka u mojoj trideset i nekoj godini. Uverenje je kada pišete književnu kritiku, ili bilo koju drugu, na način da mislite tačno ono što ste napisali, a ne da bi to odgovaralo post-modernistima, Paviću, ili bilo kome drugom, nego da je pišete držeći se svojih saznanja vezanih za književnost i primenjujući ih na datu knjigu.
RSE: To je ono što je neprihvatljivo u društvu koje je podeleno na klanove i u kojima se sve piše zaradi nečega.
AHMETAGIĆ: Volim da upotrebim termin – gotovo sve. Ne znam baš sve, ali iz onog što znam, vidim da se tekst uvek piše kao jedinica koja bi trebala nekom da odgovara. Hajde da kažemo nešto protiv Pavića. Kritika ga hvali, pa kažu da Pavić preteruje sa bizarnostima. To je sporedna stvar. On preteruje u mnogim stvarima i njegovo delo je suštinski neodrživo. Petar Pijanović, kritičar, nalazi neku slabost u tom delu, ali kaže ''pa i Homer ponekada zadrema''. To znači da je Pavić Homer koji je napravio jednu grešku.
RSE: Zašto je neka osoba opasna po okolinu onda kada nema mrlju u biografiji? Pol, prezime i uverenje su stavke koje određuju odnos drugih prema tebi i na koje se ne treba zatrčavati na prvu loptu. Jasminu Ahmetagić, u onoj meri u kojoj je specifična kao književnica koja svojom voljom i izborom ne pripada nikakvim klanovima, na isti takav način nećete moći uvući u priču o polu. Već je rekla da nije feministkinja. Nećete je uhvatiti ni na priču o prezimenu, iako je imala problema zbog toga što je Muslimanka. Moći ćete da je uhvatite samo u dijalog o uverenjima. Radiš u Narodnoj biblioteci. Radila si u Zemunskoj gimnaziji, ali nisi dobila stalni posao.
AHMETAGIĆ: Nisam želela da ostanem u Zemunskoj gimnaziji, ali sam naknadno saznala da nisam ni imala mogućnost izbora jer su se u to umešali Radikali.
RSE: Jasmina od toga nije napravila profit, nije postala medijska zvezda, ne želi ništa loše da kaže o onima koji su, zato što su ih Radikali proganjali, postali medijske zvezde. Pokušavam da vam objasnim kakva je ličnost naša gošća. Malo je bilo književnih kritičara, čak i njenih prijatelja, koji su se usudili da govore o knjizi Jasmine Ahmetagić, ali je zato o toj knjizi govorio moj kolega Teofil Pančić, čovek koji se nekim čudom uvek nađe tamo gde niko neće. Kako je moguće da je toliki strah uhvatio ljude da ne govore o Miloradu Paviću i o Jasmininoj knjizi jer dira u brend?
Pančić: ''On jeste jedna vrsta brenda koji je povezan sa strukturama i odnosima moći. Ne treba se zavaravati da u književnosti, a naročito u akademskom svetu koji je hirearhizovan, skoro kao nekakva paravojna formacija, ne postoje itekakvi odnosi moći, itekakvi odnosi supremacije, itekakvi odnosi egzistencijalne potrebe za nezameranjem i tome slično. To su mehanizmi koji deluju po nekoj svojoj zakonitosti, koju nisu izmislili ni Pavić, ni bilo koji drugi pojedinac, ali ponekada može zgodno u njih da se užlebi. Pavić je postao jedna vrsta dežurne paradigme za celu postmodernističku priču u savremenoj srpskoj književnosti. Ne znam da li je to bila njegova namera, ali je postao kao nekakav spisateljski guru. Dirati u njega na bilo koji način i dovoditi u pitanje genijalnost svega što je ikada stvorio, značilo bi osporavati tu paradigmu. Tu se uvezao u čvor jedan kompleks interesa i ubeđenja i iz svega toga je ispalo u poslednjih 15-20 godina da je Pavić postao, kako Jasmina kaže, prezaštićen pisac. On je imao tretman koji nema, niti treba da ima, ni jedan drugi pisac u savremenoj srpskoj književnosti. Jedino njegove knjige su neupitno dobre. Najradikalniji otklon koji će se uraditi prema nekoj od njih, je da ih se prećuti. To je tako funkcionisalo i nije bilo sistematskog bavljenja njegovim delom na neki drugi način, osim tog laudatorskog. Mislim da Jasminina knjiga, samim tim što je prva, mnogo znači, ali ona je mnogo više od toga, ona je dobar primer kako se piše ozbiljna kritička studija o delu jednog pisca, bez ikakve lične, ili neke druge netrpeljivosti, nego se delo razmatra, pa kako mu bude.''
RSE: Da li takvi brendovi postoje i u poslu kojim se mi bavimo?
''Načelno da, mada mislim da je novinarski svet toliko međusobno isposvađan da ne postoje takve ljudi. Nema toga ko nije dobio svoju porciju, nekada i po zasluzi, a nekada i bez nje. Tu ipak postoji razlika. U novinama je sve otvoreno. Veliki su sukobi.''
RSE: Nisam mislila na novinare, već na novinarstvo. Postoje li prezasićene strukture?
''Naravno da postoje i strukture i ličnosti i celi kompleks sistema u kojem, ako si košer politički novinar, onda te ne diraju, a ako ih diraš, onda si otpadnik. Mislim da si i ti toga svesna jer živiš u tom okruženju. Verovatno su se i tebi dešavale takve stvari.''
AHMETAGIĆ: Napisao si dobar tekst u rubrici Nus pojave, pa smo u njemu danas uživali.
''Hvala.''
RSE: On je svoj tekst u Vremenu o Jasmininoj knjizi naslovio - Protiv prenemaganja. Čini mi se da priča o tebi i jeste priča protiv prenemaganja?
AHMETAGIĆ: Kada sam videla naslov, baš sam se pitala šta je mislio tim prenemaganjem. Negde pri kraju teksta sam shvatila da je svet oko Pavića simbol tog prenemaganja, pa bi moja knjiga bila kao kura protiv toga. Dopada mi se naslov jer odaje neku suštinsku stvar koja se ne odnosi samo na moju knjigu, nego i na jedan način mišljenja koji se suprotstavlja takvoj vrsti apriornog slaganja sa nečim što izlazi iz nečijeg pera, a još uvek nije ni dočitano.
RSE: Teofil je u svojoj recenziji rekao da je knjiga sa brendom Pavić u poslednjih petnaestak godina postala univerzalno upotrebljiv poklon za rođendane, maturske i diplomske svečanosti i slične prigode, kao što samoosvešćeni balkanski tezgaroš opšte prakse, Goran Bregović, kompilira i reciklira zvučnu pratnju za svadbe i sahrane, što će reći, sveupotrebljiv znak prepoznavanja za one koji nekako ipak znaju da nije baš košer poklanjati knjige estradnih paraspisateljica, poput Tetkane ili Klod pasulja, jerbo žele da pošalju poruku o sebi kao o ljudima od ukusa.
Tetkana je igra reči, a misli se na Petkanu, Ljiljanu Habjanović Đurović.
AHMETAGIĆ: Pavić je ipak ozbiljno promišljen u mojoj knjizi. Ljiljana Habjanović Đurović, nije. Mislim da je stvar sa Ljiljanom Habjanović časnija. Imam pravo da pišem knjige za domaćice. Imam pravo da pišem potpuno glupe knjige. Ako to ima ko da čita, neka i čita. Možda je to njen najviši domet? Možda je ona sve dala od sebe? Ne verujem da je Pavić dao sve od sebe. Možda je njen posao bio časniji. Možda je njen trud veći. Ako je Pavić napisao Hazarski rečnik, možda je mogao bez tih silnih pohvala shvatiti da bi uz veći napor mogao napisati još nekakve dobre priče, još nekakav Hazarski rečnik. Kada vas rano pohvale, ne date svoj maksimum. Najviše što može da uradi Ljiljana Habjanović Đurović je upravo to što piše. Ako neko da svoj maksimum, onda je on časno obavio svoj posao. Akademska kritika nije stala iza nje. Akademska kritika upravo govori da je Pavić intelektualac, da je Pavić taj koji je duhom bogatiji, dok Ljiljana Habjanović Đurović to nije. Mislim da su u dobrom delu svoje proze oni potpuno jednaki. Čak bih mogla da kažem da knjiga Ženski rodoslov ima trivijalnu priču. Ta priča će nekoga zaintrigirati i neko će je pročitati. Zna se publika. To nije bacanje prašine u oči. Za mene je to dosadna proza i ne mogu da je čitam, ali znam ko može. Tu postoji priča i ženska sudbina koja se prati na način trivijalnih zapleta i romana. Pavić ne sastavi čak ni takvu priču, nego nam razbije junake, razbije priču i kompoziciju i neprekidno nam govori da to što je nama dosadno je zbog toga što nismo dovoljno duhovni. Mi treba da se razvijemo da bi smo shvatili domete koje ta priča nudi. To je duboko nepošteno.
RSE: To je na nivou književne kritike. Na nivou fenomena o kome mi pričamo, stvari stoje malo drugačije. I Pavić i Ljiljana Habjanović Đurović su itekako podržani društvom. Oboje su brend. Nema tu razlike, samo što pripadaju različitim klanovskim školama. Ona škola mišljenja koja Pavića smatra genijem i bogom koji hoda po zemlji, smatra da je proza Ljiljane Habjanović Đurović, proza za domaćice. Ova druga proglašava nju sjajnom spisateljicom, a ima i neverovatnu medijsku podršku.
AHMETAGIĆ: Reč je o različitim klanovima, ali je reč i o drugačijoj vrsti igre koja se u tim klanovima odigrava. Nije isti rečnik kojim se oni služe. Ima više hoštapleraja u priči oko Pavića. Klan oko Ljiljane Habjanović nas uvereva da je njena proza duboka, iako je trivijalna, rečnikom koji nam ne oduzima inteligenciju. Oni ne potežu čitavu skalameriju da bi to uradili, oni vas ne ubeđuju da vam je neophodna književna kritika da bi ste to delo spoznali. To nije duboka proza, to nije remek delo, ali vam ne kažu da morate da pročitate razne filozofe da bi ste shvatili šta je metafikcionalna samosvet i šta je metaproza. Time vas duboko iskompleksiraju. Jedna domaćica može da kaže da ne zna šta je sve to i da uzme knjigu Ljiljane Habjanović Đurović jer tu bar zna o čemu je reč. Na nivou književnosti meni je to sve jednako. Na nivou društvenog života, ovo oko Pavića, je veoma opasno. Veća je laž u pitanju, krupnija je, manipulativnija je, opasnija je. Kompleksirati ljude je za mene jedan od najodvratnijih intelektualizacija. Mislim da je to jako opasno.
Samir iz Danske: ''To što neće da joj izdaju knjigu, po tome što sam čuo, ima dosta razloga. Možda njena kritika pogađa neke ljude, a tu ima i lobija. Želim da joj dam podršku u radu, da istraje u tome, da ne podlegne pritiscima. Srpsku radikalnu stranku i Socijalističku partiju, kultura i ne zanima. Jedino ako je neko bio protiv njih, oni su to rješavali na njihov način.''
RSE: I sa neke druge strane postoje neki mladi pisci, vrlo popularni u nekom underground smislu, koje propagiraju neki drugi mediji, suprotni od onih koji propagiraju Ljiljanu Habjanović Đurović. Tako i oni postaju kultni preko noći, dobijaju sve moguće nagrade, izdanja im se štampaju u bezbroj primeraka. I u književnosti ima politizacije. Šta biva kada neko postane brend? Ne sumnjam da ćeš posle ove knjige verovatno postati traženija i verovatno ćeš i ti postati neko koga će mnogi hteti da prisvoje. Šta ćeš ti sa takvim stavovima? Kako ćeš se uklopiti u to sa tako snažnim i ekstremnim stavovima?
AHMETAGIĆ: Želela bih da ne moram takvu vrstu stavova da iskazujem, jer život kakav želim zaista se zasniva na ispoljavanju takvih stavova. Želela sam da pišem o književnosti, o nekim piscima, o nekim knjigama. Ne bavim se politikom, već književnošću. Razmenjivati mišljenje bi moglo da bude vrlo podsticajno. Očekujem da bi najbolja stvar koja bi mogla da mi se desi bila prilika da radim svoj posao pisanja, da se ne moram baviti nekom otužnom vrstom svakodnevnice, već da mogu da se posvetim pisanju. Ne mogu da zamislim da bi neko pokušao sa mnom da uspostavi bilo kakvu vezu, po bilo kom pitanju, na bilo kom klanu. Mislim da se pripadnost klanu prepoznaje.
RSE: Kako se to prepoznaje? Ti si individua koja za sada ne može da se odredi drugačije nego kao Jasmina Ahmetagić. To tvoje nepripadanje vuče za sobom konsekvence. Ti kažeš da želiš da se baviš samo književnosti, ali mi govorimo o tome kako ljudi u književnosti postaju brendovi. Ne može bez politike. Ti nećeš da pripadaš ničemu i nikomu. Šta biva sa ljudima koji neće da pripadaju?
AHMETAGIĆ: Pre bih prestala da pišem, nego pripadala bilo kome.
RSE: Ovo je sjajno.
AHMETAGIĆ: Mislim da je tu reč o književnosti jer je stvar jasna. Pišeš celim svojim bićem. Ili stojiš iza svoga uverenja, ili to ne činiš. Ako počnem da pišem na način da ne stojim iza svojih uverenja, onda mogu da prodajem i rolke. Ne postoji razlika. Meni je svejedno. Pošto mi je svejedno, onda ću da prestanem da pišem. Neko ko pripada klanovima znači da je socijalno inteligentan i da je vrlo rano shvatio šta mu valja činiti, s kim se valja družiti i ko je bolji od koga. Tom socijalnom inteligencijom, za koju verujem da nadmašuje moju, vrlo brzo procenjujem sa kim i do kog stepena mogu dostići komunikaciju ili saradnju. U tom smislu zaista nisam zanimljiva. To nepripadanje se vidi. Možda ga ne vidiš ti. Nikada nisam rekla da je društvo za sve krivo. Ponuđena mi je ponekada šansa, ali šta znači šansa koja mi nudi da svoj identitet zamenim nekim tuđim. To je smrtni greh. Nije mi ponuđeno da se realizujem. Mladi ljudi se ne realizuju, a to znači da se ne kreću u pravcu njihovih najdubjih talenata, želja i htenja. To da mi ponude šansu u socijalnom okruženju, da se negde ostvarim, nije nužno.
Ristić: ''Šta vas je inspirisalo da posvetite pažnju Paviću koji je, po mom nekom skromnom čitalačkom mišljenju, pisac koji neće proći sud književnosti na ovim, ili na bilo kojim drugim prostorima? Mučio sam se sa njegovim knjigama. Hazarski rečnik sam uspeo da pročitam do kraja. Smatram da me pravi budalom i da me vara. Pročitao sam njegove pripovetke, knjigu ''Konji Svetoga Marka''. Mislim da on nije postmodernista, već samo jedna prolazna faza u nekoj našoj književnosti. Pre bih modernistima nazvao Oskara Daviča i Mihajla Lalića. Da li je tačno da je on bio Bogom dan pisac, pogotovo u Francuskoj, i da su izdali milione tiraža njegovih knjiga? On je rekao da ga boli k…. za Srbe jer je za Srbe demokratija p…. dim. To je bilo dosta grubo, ali po meni se neke stvari ne mogu spojiti sa književnošću, dobrim vaspitanjem i kvalitetnim piscem.''
RSE: Knjiga Jasmine Ahmetagić nije knjiga nikakvog grubog obračuna sa Miloradom Pavićem, već zaista prvi relevantan i sistematičan napor da se istraže koreni jednog paranormalnog fenomena srpske literature, na jedan ozbiljan način, koji ni u kom smislu ne devastira samog čoveka, osim ako se devastacijom ne može smatrati Jasminina neverovatna duhovitost kojom je napisana ova knjiga.
AHMETAGIĆ: I mene je namučila ova knjiga. Pisala sam knjigu o Paviću samo zato što je ona u jednom času postala moja egzistencionalna nužnost. Shvatila sam da nije reč o tome da li volim, ili ne, Pavića, već sam shvatila da je Pavić uzurpirao neki prostor u književnosti i da se van toga ne može postaviti neka druga vrednost, pogotovo ako je ta druga vrednost drugačija od poetike koja je proglašena nekakvom Pavićevom poetikom. Da sam htela da uz Pavića postavim nekog autora koga sam mogla da pohvalim jer je Pavićev epigon, to bi dobro išlo. Kako mi to nije bila namera, shvatila sam da je Pavić zahvatio jedan ogroman prostor u književnosti i da se naprosto mora postaviti nekakav vlastiti niz o tome promišljanju. Pre ove knjige napisala sam jednu knjigu koju sam smatrala najbitnijom u svom opusu, o jednom potpuno nepoznatom piscu, Vladanu Dobrivojeviću, u čijem sam opusu uživala, o jednom ozbiljnom velikom srpskom piscu. O tom piscu se ne zna ništa. Tu knjigu o nepoznatom piscu smatram najbitnijom knjigom u nekom svom malom opusu jer mislim da je kritičarov zadatak da otkrije novu vrednost, ili da je da na debatu. Dokažite mi da on nije veliki pisac. Ispostavilo se da debata nije moguća. Sve je bilo prećutano. Niko mi nije zamerio što sam tu knjigu napisala, ali niko nije napisao nikakav tekst jer niko taj opus nije čitao. Niko ne želi time da se bavi. Onda sam shvatila da Pavić ugrožava ogromno polje književnosti. Ukoliko se bavite književnom kritikom, vaš opus bi trebao da bude dosledan, da ima ujednačena estetička uverenja, da se zna iz kakvog jezgra vrednovanje proizilazi. Od tada je Pavić postao jedna vrsta urgentnog problema.
RSE: Tvoju knjigu o Paviću je ipak objavila Raška škola, gotovo nepoznata izdavačka kuća. Niko nije hteo da govori o knjizi. Obratila si se kolegama.
AHMETAGIĆ: Rekli su da nemaju vremena.
''Mlađa koleginica je osoba koju ću savršeno razumeti. Po vokaciji sam filozof i sama se bavim esejom i kritikom. Delikatna, hrabra i smela paralela koju je Jasmina napravila između fenomena Habjanović i fenomena Pavić je nešto najbolje što sam u poslednje vreme čula. I sama sam se oglašavala o fenomenu gospođe Ljiljane Habjanović Đurović. Loša sam domaćica i nisam pročitala ni jednu njenu knjigu. Fenomen je bio predočen javnosti, pa sam se na isti način skromno oglasila. Želim da pročitam vašu studiju. Posebno mi je drago što ste pomenuli mladog pisca Vladana. Jedna sam od retkih osoba koja je po nešto iz njegovog ogromnog opusa i pročitala. Ko je izdao knjigu o Vladanu?''
AHMETAGIĆ: Knjigu o Vladanu sam napisala pre dve godine i izdao je Drasler. O njoj se ništa ne zna. Meni je o vama sve jasno jer ste rekli da ste Vladanovu prozu čitali.
''Čitala sam je i imala sam prilike da ga upoznam. Kao običan čitalac nisam imala nerava da čitam Pavića. Bila sam mlada kada je krenuo Hazarski rečnik. Bila sam od onih jeretičnih i glupih u društvu, ili anarhičnih, koji su se oglašavali negativno o tome. Listala sam ga, to svakako. Mogu vam reći da sam bila prokazana. Sankcionisao se nečiji negativan, ili sumljičav, ili upitan stav. Emisija ipak ima i malu političku konotaciju.''
RSE: Mora da je ima, jer je sve politika.
Ognjen: ''Već odavno sam očekivao ovakvu kritiku na pisanje gospodina Pavića. Tri puta sam pokušavao da pročitam Hazarski rečnik i nikada ga nisam pročitao. Onda vidim u štampi kako je odlična knjiga, pa kažem sebi da sam glup. Posle takve kritike uzmem opet da je čitam. Nikada kraja mome čitanju. Mnogi ljudi sa kojima sam radio misle isto što i ja. Ovo je opravdanje kritike Pavićevog dela i podrška Jasmini.''
AHMETAGIĆ: Ovo govore mnogi i to pokazuje jednu vrstu vrlo moguće laži. Pavić se non-stop objavljuje. On je, navodno, jako čitan. Moja knjiga '' Unutrašnja strana postmodernizma'' parodira na Pvićev roman Unutrašnja strana vetra. Stalno me pitaju da li je u pitanju nekakva greška. Čudi me da to ne prepoznaju. Ako je to pisac koga svi čitaju, već naslov treba da prepoznaju. Mislim da Pavić uopšte nije toliko čitan pisac i da je to samo podatak kojim se operiše. Pavić jeste naš najprevođeniji pisac. Razlozi mogu biti mnogi. Ko se prevodi iz tuđe književnosti? Onaj koga njegova javnost izbaci u prvi plan.
RSE: Javnost izbacuje razne u prvi plan.
Srbijanka iz Pančeva: ''Završila sam Filološki fakultet i nisam običan čitalac, ali do sada sam mislila da nisam dovoljno pametna jer ne razumem Milorada Pavića. Bezbroj puta sam pokušavala nešto da pročitam i na kraju sam odustala. Sada više i ne pokušavam. Pošto sam završila književnost, čini mi se da umem da odvojim žito od kukolja i da odredim sama sebi šta je po meni dobro, a šta nije, da mi ni jedan kritičar ne govori šta treba da čitam, a šta ne. Oduševljava me to što hoćete da probijete usađeno mišljenje o tome da je Pavić veliki pisac. Naš pokojni kolega, Bogdan Mrvoš, bio je urednik kulture u Borbi kada je Borba bila dobar list. On je prvi koji je napisao da Hazarski rečnik nije veliko delo. Pavić je toliko bio ljut na njega da nije hteo da drži konferenciju za novinare na kojima se Bogdan pojavljivao. Gde vaša knjiga može da se kupi? Koje savremene pisce volite da čitate? Šta mislite o Miljenku Jergoviću? Trenutno ga čitam i vrlo je provokativan. Volim da ga čitam. Kada sam htela da ga uzmem iz biblioteke, bibliotekarka mi je rekla da hrvatske pisce niko neće.''
AHMETAGIĆ: Videla sam svoju knjigu samo na sajmu, ali u knjižarama još ne. U Pavićevom opusu jedino cenim Hazarski rečnik. Nije samo reč o pojedinačnim delima. Kritika bi trebala uvek da odredi one kriterijume koje ceni i da ih se drži. Onda ne bi dolazilo do osećanja da sam glupa jer to ne razumem. Možda nije bilo logičnih objašnjenja, ili onih koja su prihvatljiva. Ne može u jednom delu čas ovo valjati, a čas ne. Važi pravilo da svako Pavićevo delo valja, a delo nekog drugog autora ne valja.
Miljenko Jergović je rođen u Sarajevu. Igrom slučaja sam trebala da otputujem tamo da ga upoznam, jer je vrlo provokativan i zanimljiv autor. Malo sam ga upoznala i to što sam ga upoznala vrlo mi je zanimljiv. Čitala sam nešto po nagovoru i ispod ruke. Gotovu knjigu čitala nisam.
Srbija ima velikog savremenog pisca, kojeg cenim, Vladana Dobrivojevića, o kojem ne zna baš ništa. Potrebno je da neko bude Pavić pa da se čuje i za knjigu i o njemu. Svaka svetska književnost bi bila ponosna da ga ima, a naša književnost o njemu ne zna ništa. Sa tim delom doživite jedno neobično iskustvo. Nakon čitanja te proze, sva druga proza za vas je dnevna, trivijalna i lako banalna. Pored sreće što postoji jedan veliki opus, imate i tu nesreću da vas taj opus potpuno osiromaši za dalju recepciju nečega što nam neko piše o nekim svakodnevnim, trivijalnim stvarima, koje ne možete da primite kao dovoljno relevantne da se književnost time uopšte bavi. Ostali su tek nekoliko rangova ispod.
''Slažete li se da je Danilo Kiš prvi u našoj književnosti?''
AHMETAGIĆ: Slažem se da je drugi. Prvi je Borislav Pekić.
RSE: Govoriš i o epigonima Milorada Pavića. Mene jedan zanima - Goran Petrović. Kažu da on imitira stil Milorada Pavića. Meni su se dopale njegove knjige ''Sitničarnica kod Srećne ruke'' i ''Opsada crkve Svetog Spasa''. Ovu drugu sam teško pročitala. Ono što ga razlikuje od Pavića, po meni, je iskrenost. Mislim da je zaista nešto postojalo kao podsticaj i kao talent.
AHMETAGIĆ: On je tek na početku Pavićevog puta i treba da dođe na kraj tog puta da bi nas, možda, iznervirao.
RSE: Da li je on epigon?
AHMETAGIĆ: Mislim da je Goran Petrović neko ko se mnogo oslanja na tu vrstu metafore koju neguje Pavić, na tu vrstu bizarnosti, na neku vrstu fantastike. ''Atlas opisan nebom'' ili ''Opsada crkve Svetog Spasa'' su knjige o kojima se da govoriti. Goran je talentovan pisac. I ''Opsada crkve Svetog Spasa'' ima nekih mana. Čini mi se da je Sitničarnicu uradio brzo i puna je mana. Tema je sklepana, jezik je nebrižljiv. Pisac, pre svega, mora da zadovolji jezik. Ne znam o čemu da govorimo ukoliko neko pravi vrlo velike jezičke rečničke greške.
RSE: Čula sam da je veoma povučen.
AHMETAGIĆ: O njemu lično sam čula veoma lepe stvari. Ali to me je najmanje zanimalo.
RSE: On dobija NIN-ovu nagradu.
AHMETAGIĆ: Jako mi je žao što je dobio NIN-ovu nagradu jer smatram da je talentovan i da je NIN-ova nagrada Pirova pobeda. Upravo o tome sam pisala. Elitna književna kritika proglašava da je to što je uradio odlično. Ako je Goran i imao dilemu da li je dovoljno dobar, mogao je da kaže da je to što je uradio dovoljno i da je dobro. Ne, to nije dobro i to nije dovoljno. Nagradili su ga pre vremena. Da su ga ostavili, on ne bi pustio tako lošu knjigu.
RSE: Prvo su pokušali da ga ubace u mašinu, da priča o svemu i svačemu, pa je to odbijao jer ono što je govorio nije bilo prijemčivo.
AHMETAGIĆ: Imao je jedan intervju na televiziji i potpuno je lepo pričao. U godini kada je dobio NIN-ovu nagradu, objavila sam loš tekst o Sitničarnici i zato sam imala problema. Bila sam zamoljena da taj tekst ne objavljujem. Kada sam ga objavila, ugrozila sam svoju sopstvenu egzistenciju. Knjiga ima lepu ideju, ali je on nije razvio. Ostala je neprodubljena i jezik je bio loš. Ako je dobijena NIN-ova nagrada, onda tu nije reč o Goranu, već o tome da je to upustvo mladim piscima da je to dovoljno. To nije dovoljno. Pada rang svega. Zato mislim da je to za Gorana loše. Loše je za srpsku književnost, a loše je i za mene. Nije trebao da dobije NIN-ovu nagradu i nije trebalo da pišem o tome.
Danica: ''Jako volim da čitam Pavića i uglavnom sam sve njegove knjige pročitala više puta. Ne znam zašto ga volim. Nisam književni kritičar, već prosečni čitalac. Svoje čitanje ne dižem na nivo zašto nekoga volim da čitam. Kada sam neraspoložena i kada mi treba nešto da me iz toga podigne, uzmem i čitam Pavića. Mislim da sam po godinama na pola puta između njega i Jasmine. Čini mi se da baš zbog toga što je ona na onoj strani puta, Pavić na ovoj, a ja sam negde u sredini, Jasminini stavovi mi baš ne odgovaraju. Čini mi se da je mladost mnogo toga u njenim stavovima uzela. To nije negativno. Činjenica je da u mladosti čovek drugačije razmišlja. Dobro je biti samouveren, posebno ako ste neko ko se bavi književnom kritikom. I Skerlić je jako pogrešio kod Disa. I književni kritičari ponekada greše. Kada si na početku puta, možda su te greške lakše. Malo mi je zasmetalo to da Pavić sve diže na neki preterani visoki intelektualni nivo i da zbog toga neki ne mogu da ga čitaju. Mislim da se o tome ne radi. Ne smatram se drastično inteligentnom osobom. Čak moja prijateljica, koju smatram inteligentnijom od mene, koja mi preporučuje knjige, me predstavlja kao prijateljicu koja sa uživanjem čita Pavića. Kao, to mi je najveća mana u životu. Ne radi se o tome. Radi se o tome da neko nekome legne, a neko ne.''
RSE: To nije sporno. Nas dve se nismo složile oko Gorana Petrovića. Više verujem u njen sud, što se tiče procene Sitničarnice koju nisam mogla odmah da shvatim. Tek kasnije, čitajući druga njegova dela, shvatila sam manjkavost Sitničarnice. Vaše je pravo da volite prozu Pavića i svakako da ima ljudi koji je vole. Svakako da kritika Jasmine Ahmetagić, koja je negativna u odnosu na Pavićevo delo, njemu nauditi neće, obzirom da je gotovo jedina. Nema razloga da branimo Pavića od Jasminine kritike. Mi pričamo o nedodirljivosti, o tome da postoje brendovi koji su nedodirljivi i od kojih ljudi strepe. Oni ne smeju da se kritikuju jer iza njih stoji čitav konglomerat nečega. Da li mislite da Pavić pripada tome?
''Kako da ne, ali to mu ne zameram. Neko ko je napisao Hazarski rečnik ima na to pravo. Zbog toga verovatno potpuno drugačije razmišljam o tome. Ljudi treba da pišu onako kako misle.''
AHMETAGIĆ: Ja volim Hazarski rečnik. Ako je Meša Selimović poznat po Dervišu i smrti i romanu Tvrđava, a ostali romani su mu loši, to mu nije smetalo da bude čuven po jednom romanu.
''Ja volim i Ostrvo.''
AHMETAGIĆ: Ali Ostrvo nije tog kvaliteta. Hazarskom rečniku svaka čast. Moja knjiga je napisan i zbog toga što pisca treba očuvati u najboljem obliku. To je kao da pričamo o bojama. Naravno da imamo različite ukuse. Reč je o tome da se nekim argumentovanim jezikom govori o kriterijumima koji su valjani u proceni jednog književnog umetničkog dela, a u tome me nije vodila nikakva samouverenost, već samo činjenice, raspoloživa književna teorija i delo o kome je reč. Sasvim je lepo ako uživate u Paviću. Učili su nas šta je loše, a šta ne. Moje godine nisu važne. Važna je dužima čitalačkog iskustva. Reč je o tome da se ne može proglašavati remek delom nešto kao zbirka priča ''Sedam smrtnih grehova'', a to ne znači da Hazarski rečnik nije remek delo. Ne mora se zbog jednog, drugo braniti. To je opasno za srpsku kulturu i književnost, a za Pavića ništa nije opasno, pa ni moja knjiga.
''Slažem se da za njega ništa nije opasno, a za našu kulturu i književnost dosta toga jeste. Nisam se toliko tim bavila da bih mogla da kažem svoj apsolutni stav, ali smatram da su i književni kritičari ljudi, kao što su i pisci. Niti jedni, niti drugi, ne mogu biti apsolutno bezgrešni. Književne kritičare malo povuče i ono ispred i ne može im se to zameriti. Poslednji Pavićev roman nisam čitala. Verovatno, i kada ga pročitam, da ću ga blaže oceniti zbog onog ispred njega. Ja to sebi ne zameram.''
AHMETAGIĆ: Vama je pristrastnost dozvoljena, ali književnom kritičaru ne.
''Nisam ništa više čovek od književnog kritičara.''
AHMETAGIĆ: Ali književni kritičar mora biti mnogo manje čovek kada piše o knjizi, nego vi. Mora prigušiti emocije i strasti, mora pisati činjenice o knjizi. Očekujem maksimalno, koliko god može, da svoje lične strasti suzbije i piše činjenično, uzimajući podatke iz knjige. Samo o tom je reč.
RSE: Ukusi su različiti i svako na njih ima pravo.
AHMETAGIĆ: Da, ali estetički sud je drugo od književnog ukusa.
RSE: Apsolutno.
AHMETAGIĆ: Volim jedan deo Pavićevog opusa. U mojoj knjizi se govori i o onome što je dobro.
RSE: Fjord kaže da se čovek nikada ne bavi kritički onim ko ga nije žestoko nečim isprovocirao. Ipak je Pavić neka figura u tvom nesvesnom.
Milovan Janković iz Danske: ''Utrošio sam dio svoga života na to djelo koje meni ništa nije ostavilo. Nema to nikakve veze sa nacionalnom pripadnošću jer sa Jovanom Dučićem i Blagom cara Radovana spavam. Mogu reći da sam polupismen, ali sam pročitao po jedno djelo od Lalića i drugih naših velikana. Kirkegard me je liječio kada sam bio poslije razvoda braka tužan.''
AHMETAGIĆ: Leči i mene u raznim drugim situacijama.
''Pošto sam i ja poslije razvoda braka razmišljao puno, stalno sam od početka do kraja analizirao svoje stanje. Od njega sam saznao da čovjek nema pravo da pravi božanstva od živih bića i da je takva ljubav egoizam. Čovjek voli, ne po cijenu svoje sreće, nego da bi bio sretan. On mi je razjasnio neke činjenice. Mislim da je i Jovan Dučić dobar da razjasni neke stvari. Sa tim piscima mogu da se družim dugo i svakodnevno. Pisci kao Pavić mi uzimaju dio života i vrijeđaju me kao čovjeka. Ne znam da li me pravi budalom namjerno, ili je njegova estetika toliko fina da je uopšte ne vidim. Na jednoj stranici knjige Jovana Dučića pročitam više nego u čitavom Hazarskom rječniku gospodina Pavića.''
AHMETAGIĆ: Da ste drugo delo naveli, složila bih se s vama, ali Hazarski rečnik volim.
''To je stvar ukusa. Volim pisca koji ostavlja trag na mene i koji mi saopšti neku suštinu, a na svakoj stranici Blaga cara Radovana mogu da razmišljam i da nađem neku pouku za život.''
AHMETAGIĆ: Žao mi je što se ovde govori o pojedinačnim delima. Čini mi se da samo u tom domenu književna kritika ima drugačiji posao. Reč je o stvaranju koncepta kroz jednog proznog pisca. Ne volim kada pričamo o tome ko šta voli jer ne mogu da nađen dva ista čoveka koja imaju potpuno jednaka uverenja. Nije reč o pojedinačnim knjigama, već o tome šta je promišljeno u nekom opusu i na osnovu čega je određeni opus proglašen remek delom. Reč je o tome šta se ostavlja za budućnost. Skerlić je, između ostalog, ostavio i to da je prećutao Disa. To mu je veliki greh. I današnji Skerlići prećutkuju neke druge autore. Zašto je prećutan Vladan Dobrivojević? To je isto. Tek kada pogledamo unazad to vidimo. Danas branimo neka pojedinačna dela. Samo o tom je reč. Postoje paralelno sve te poetike jedna uz drugu. Neka se da dovoljno prostora onim delima koja to zaslužuju.
Vladimir: ''Šta mislite o književnom delu Vedrane Rudan? Koliko u Srbiji književnost ili kultura mogu da utiču na neke predrasude?''
RSE: Dopada li se vama literatura Vedrane Rudan?
''Interesantna je i to je prvi utisak koji ostavlja. Nema dlake na jeziku.''
RSE: Sa kim bi ste je uporedili iz Srbije?
''Ne znam. Ona se u našem regionu bori protiv nekih nametnutih autoriteta.''
AHMETAGIĆ: Dosta sam razmišljala o Vedrani Rudan i njenoj prozi. Volim kada ljudi nemaju dlaku na jeziku u stvarnom životu, ali ne i u književnosti, mada je i to u redu ukoliko imaju nešto da kažu. Ne dopada mi se. Njena knjiga Uho, grlo, nož je vrlo potresna knjiga i jedno svedočanstvo koje govori o strahoti. To privuče čitaoca. Ona uporno razobličava sve strukture, osim same sebe. Ona uporno ponavlja da to sve nije od rata, a ispostavlja se da je to neprekidno jedina okolnost kojom ona pravda svoje loše živce i svoj loš brak. Ono što me odbija to je da ne može pripovedač očekivati da mu stvari u životu stoje bolje kada se ni u šta ne investira, ni u brak, ni u kćerku koju ima, a neprekidno nam govori da to sve nije ozbog rata. Oblikuje sliku žene koja je razorena društveno-političkim zbivanjima. Mislim da je to temeljno opravdanje koje se traži, ali da to nije istina. Meni nije uverljiva.
Što se tiče predrasuda, mislim da mi tumačimo svet, mi ga ne menjamo.
Olivera: ''Reč je o izvikanosti. Govorite o fenomenu. Jeste Pavić izvikan. Šta ćemo sa još jednim izvikanim, Ćosićem?''
RSE: O tome možemo da napravimo posebnu emisiju.
AHMETAGIĆ: Scena u kojoj Živojin Mišić miriše jabuke u rodnom mestu, u drugoj knjizi Vreme smrti, je antologijska scena srpske književnosti, ma ko bio Dobrica Ćosić.
Jovašević iz Čačaka: ''Pavića sam pročitao još dok je knjiga bila u vrućem stanju i nimalo ga ne volim. NIN-ova nagrada je toliko devastirana da je dobio pre dve godine pisac iz Čačka, Vladan Matijević na urgenciju Velje i Karića. Dobio je nagradu za jednu knjigu koja se knjigom ne može nazvati.''
AHMETAGIĆ: Počela sam je čitati, pa sam prestala. Mislimo isto.
RSE: Pavića si kritikovala i na temu religioznosti i duhovnosti?
AHMETAGIĆ: Postoji usađeno mišljenje da je u Pavićevoj prozi krišćanska duhovnost veoma očuvana. To sam proanalizira na nizu njegovih dela i zaključila da to stoji za određene njegove priče, ali u centralnom delu njegovog opusa o tome nema govora, već je reč o devalvaciji hrišćanskih simbola, pa i lika samoga Hrista. Na primer, u Šeširu od riblje kože, Pavić koristi Hrista i Novozavetnu simboliku s namerom da mi o toj duhovnosti loše mislimo. Pavića je branjen veštački. Unosio je neku hrišćansku duhovnost u delo čak i tamo gde ju je devalvirao. Mislim da je religioznost individualna stvar i da ona znači delovati tako kao da ste uvek pred Božjim okom.
Aleksandar: ''Ja sam protiv Pavića. Trebali smo da objasnimo kako je kod nas loše. Klanovi postoje, ali oni svuda postoje. Po vama, trebali bi smo da se kritikujemo što smo zatvoreni. A ko nije? Ovi naši klanovi će postati samo malo veći.''
RSE: Radujem se da su slušaoci demantovali moju početnu tezu, što ne znači da teza nije tačna. Mali je uzorak uzet u obzir.