Gost Press kluba je doktor Dragan Popadić, profesor socijalne psihologije na beogradskom Univerzitetu.
RSE: Afere koje se rađaju svakoga dana i koje se odnose na našu političku elitu, koja bi trebala da nas vodi u Evropu i u neki normalan svet, su glavobolne, ali i zanimljive. Stalno otkrivate da je neko korumpiran i da je neko uradio nešto što ne bi smeo. Kako tumačite rezultat koji ostaje posle otvaranja afera koje se nikada ne zatvaraju, ili retko?
POPADIĆ: Afere se na srpskoj političkoj sceni nižu kao na traci. Još se jedna čestito nije ni ohladila, a već slijedi druga, žešća i opasnija''. Ovo je citat iz jednog novinskog teksta od septembra 2003. godine kada je padala DOS-ova vlada i kada je izgledalo da je došlo do kulminacije afera. Toliko su bile nagomilane da je i vlada morala da padne, a došla je nova koja je obećavala da će na legalizmu i stručnosti definitivno raščistiti sa tim. Već jedan duži period ljudi žive u stanju neprestanih afera koje se javljaju. Različite su posledice življenja u takvom svetu afera. Važno je što se ni jedna od tih afera ne zatvara i ne rešava. Ljudi žive u ubeđenju da tamo gde ima dima, ima i vatre. To bi značilo da je bar jedan deo afere istinit, da tu ima nečega. Sve to su krupne stvari koje drmaju same oslonce onoga na čemu njihov život počiva. Ništa od toga se ne rešava, ne iz nemoći vlasti. Niko ozbiljno ni ne pokušava da ih reši, već afere služe za međusobne pretnje, ucenjivanja političara i ljudi koji imaju neku društvenu i političku moć. To i jeste jedina funkcija afera, da u javnosti za trenutak pokažu njihovu međusobnu borbu gde jedni drugima prete obelodanjivanjem nečega što svi oni znaju. Uverenje ljudi je da žive u jednom apsolutno korumpiranom poretku gde nema šanse da se išta u dogledno vreme popravi.
RSE: Da li to vodi u revolt, apatiju ili u radikalizam?
POPADIĆ: Vodi u jednu krajnje negativnu sliku o vlasti, u nepoverenje u vlast i u državu. Čovek vidi da mora da se osloni na sebe, a ne na partije i na političke vođe. Da li će to generalno voditi u apatiju, u revolt, ili u pobunu zavisi od trenutnog sticaja okolnosti. Generalno to vodi u apatiju, uz povremene izlive besa i revolta i želje da se na ulici, ili na neki radikalan način, smeni vlast koja po njihovom mišljenju ne može na drugi način da se smeni. To je opasnost od uverenja da živimo u potpuno korumpiranom i nepromenjivom svetu.
RSE: Da li to znači da će na sledeće izbore izaći svi oni koji su za Radikale? Dosta ljudi ih smatra poštenim i nekorumpiranim. Drugi, koji nisu za Radikale, već za demokratske opcije, zbog te apatije će izostati sa izbora?
POPADIĆ: Uvek je problematično pogađati ko su oni apatični koji ne izlaze na izbore. Jedno vreme oni su se proglašavali pristalicama Radikala. I jedni i drugi imaju isti odnos prema aferama. Na neki način afere su počele iz radikalske kuhinje. Svi mi znamo optužbe o državnim neprijateljima i izdajnicima koje su vođe Radikala izgovarali, plašeći ljude i druge neprijatelje. To je imalo i neke jasne posledice. To je tada i počelo. Drugi su bili zgroženi time, ali nisu u toj igri toliko javno učestvovali. Kada se povela priča o aferama, jedan sadašnji političar je rekao da je specifičnost te priče o aferama što one počinju i završavaju se u štampi, a ne dolaze do institucija. To se sada promenilo. Dominantne afere više nisu one koje počinju i završavaju u žutoj štampi, na koju javnost odreaguje, a političari sa prezirom okreću glavu. Sadašnje afere počinju u Tužilaštvu, sudovima u vrhu vlasti. Drugi potez u tim aferama su hapšenja. Sada su to afere u kojima ljudi koji su u centru noći uzimaju mnogo aktivniju ulogu. To se promenilo. Pitanje je kako će se to odraziti na birače kada sa svih strana imamo različite, veoma teške optužbe i afere. Zbog tih optužbi je pala bivša vlada, a ticale su se korupcije, manipulisanja glasovima u Parlamentu i slično. Sada možemo pročitati u jednim novinama, u jednom danu, optužbe na račun svih članova sadašnje vlasti i svih članova bivše vlasti, ne od strane novinara, već od strane ljudi u vrhu bivše, ili sadašnje, vlasti koji ih verovatno sa punom odgovornošću optužuju. To su krupne optužbe koje sa ekonomskih malverzacija prelaze na optužbe o zaštiti ratnih zločina, prikrivanju ili čak i učešću u njima, učešću u ubistvima u vojsci. Odjednom one dobivaju strahovito veću težinu nego ranije, ali uz isto tretiranje tih afera koje opet prolaze bez ikakvih zaključaka.
RSE: U Švajcarskoj toga nema. Da li to znači da je ljudski materijal različit od zemlje do zemlje, ili su institucije takve da onemogućavaju korupciju, krađu i slične stvari?
POPADIĆ: Ljudi su svuda isti, što se i pokazuje. Različite zemlje neko vreme mogu da budu primer stabilnosti ili primer nestabilnosti, a posle obrnuto. Tamo postoje institucije koje to sprečavaju i koje mogu sa time da se nose. I u nekim stabilnim i srećnim zemljama postoji nivo etničkih tenzija, koje su često daleko veće nego što su kod nas. Nivo zahlađenosti odnosa, nepostojanja komunikacije između etničkih grupa je daleko veći, ali one sa tim umeju da se nose. Kod nas opasnost nije u stepenu etničkih konflikata, već u tome što i jedna fudbalska utakmica može da izazove provalu takvog nereda koji država ne može da kontroliše.
RSE: To znači da je temperament u pitanju?
POPADIĆ: Ne, u pitanju je slabost institucija u pravilima igre koja vladaju, i u institucijama i u društvu, koje se javno ili prećutno prihvataju, koje onemogućavaju institucijama da se nose sa takvim aferama, da proizvode i saučestvuju u takvim aferama. Onda dobijete jedan krajnje ranjiv sistem, kakav je naš.
RSE: Kako ovo stanje privremenosti i neodređenosti u kojem živimo utiče na čoveka?
POPADIĆ: Stanje privremenosti, koje je stvarno bitna karakteristika ove sadašnje situacije, je bilo daleko veće devedesetih godina za vreme ratova i za vreme Miloševićevog režima. Tada je to bio život u potpuno nedefinisanom svetu u kojem čovek nije mogao da se odredi ni da li je u ratu ili ne, ili će kroz nedelju dana započeti neki rat. To je bilo vreme u kojem se čovekova krajnja bespomoćnost u odnosu na spoljašni svet pokazivala u punoj veličini. Sada stanje nije dovedeno do tog apsurda koje je bilo tada. Sada čovek ne živi u potpunoj izgubljenosti, već u magli. Njegova vremenska i prostorna perspektiva je krajnje skučena. To je pozitivan pomaka na raniji period u kome su ljudi bili navikli da žive i da se nekako snalaze. Sada se njihova vremenska perspektiva malo proširila i obuhvata godinu ili dve budućeg života, ne više. Čovek sada misli da ne može da planira, ni što se tiče posla, ni što se tiče toga u kojoj će državi živeti jer se ne zna koje će biti granice. To ne rađa onako strahovito osećanje bespomoćnosti i izgubljenosti, kao što je bilo ranije, već mu postavlja jedna pravila igre kojim se on prilagođava i koja imaju neke koristi, ali i velike štete, i za njega i za društvo. Igraju na malu korist u što kraćem periodu, ne predviđaju, ne planiraju i ne sarađuju sa drugima. Sve što je dugotrajno, od toga odustaju. To donosi kratkotrajnu korist i fokusiranost na svakodnevne poslove, na životna interesovanja, ali to istovremeno znači i odustajanje od nekih potencijalno daleko vrednijih životnih planova i društvenih strategija. A da ne pričam o ulasku u Evropsku uniju o kojem verovatno običan čovek smatra da je blesavo o tome i razmišljati sada. O čuvanju zdravlja se brine jedino čovek koji planira šta će sa njime biti kroz pet, deset ili dvadeset godina. O tome ljudi ovde ne razmišljaju. Razmišljaju o tome da se trenutno ne povrede, ali da li je nešto škodljivo za deset godina, to je već teorijsko pitanje o kome on razmišlja koliko i o svemirskim putovanjima.
RSE: To bi najbolje moglo da se vidi na primeru pušača koji ostavlja duvan. On planira svoje zdravlje.
POPADIĆ: Da. Ovde veliki broj ljudi ne vidi taj problem. Misle da će umreti od drugih stvari dok to dođe na red. U mnogim oblastima se trenutno tako razmišlja. Sve što služi nekoj njegovoj zaštiti na duže svrhe je izbačeno iz upotrebe. Banke ranije nisu postojale i ljudi su ih zaobilazili zato što su gutale njegove pare. Sada postoje, ali je čovek rezervisan prema njima jer ne planira šta će sa svojim novcem. Za planiranje je potreban određen stepen standarda u jednom društvu. Neko je rekao da je za stvaranje demokratije u jednoj zemlji potreban izvestan nivo standarda izražen u dolarima. Tek tada čovek može da pravi neku ušteđevinu. Može da planira šta će sa tom ušteđevinom. Može da planira da li će ići na letovanje. Našem čoveku je to sada uskraćeno i on živi od danas do sutra. Usmeren je na sivu ekonomiju, na odnose sa ljudima koji donose kratkotrajnu dobit i ne zahtevaju neko međusobno poverenje i pravu saradnju.
RSE: Kažu da se građanska društva poznaju po tome kakav je odnos tog društva prema najmlađima i najstarijima. Usvojen je Zakon o penzijama. Sadašnji penzioneri su stavljeni u jednu tragičnu situaciju. Dvesto pedeset hiljada penzionera ima mesečnu penziju od pet hiljada dinara, ili manju. Ti ljudi će živeti još gore i još teže. Mladi ljudi su bez perspektive. Ne zna se da li će ikada dobiti posao, da li će moći da kupe stan. Toliki broj ljudi radi na crno, ili uopšte ne radi.
POPADIĆ: Nebriga o penzionerima je jednim delom posledica smanjene društvene solidarnosti koja u našem društvu evidentno postoji, ali je i simptom onoga o čemu smo malopre pričali. Verovatno se u mnogim zemljama briga o penzionerima izaziva upozoravanjem ljudi da će jednom i oni biti penzioneri. Ovde će ljudi zaista jednom biti penzioneri, ali im to izgleda toliko daleko da se o tome ne vredi brinuti. To je izvan horizonta njihove brige o kojoj smo govorili. Oni smatraju da o tome treba da se brinu sami penzioneri jer su mlađi preokupirani nekim drugim, vremenski bližim, problemima. Mladi se zaista nalaze u strahovito teškoj situaciji, kao neposredne žrtve tranzicije, pokusni kunići koji treba da se snalaze u nekom svetu u koji su stavljeni bez nekih pravih instrukcija i prave podrške. Oni ne mogu objektivno da planiraju ni koji fakultet da završe i čime u životu da se bave, niti kada će moći da se odvoje od roditelja. To su pitanja na koja oni ne mogu da imaju ikakvog odgovora sada. Jedino im preostaje da se nadaju da će se to nekako, u nekoj budućnosti, rešiti, a da za sada treba da se bave onim što ih trenutno okupira u jednom krajnje uskom vremenskom horizontu.
RSE: Koliko to može da doprinese širenju narkomanije i alkoholizma među mladima?
POPADIĆ: To je simptom usmerenosti na sadašnjost i neposrednu budućnost. Neka zadovoljstva tražite sada i ovde. Svejedno im je što ih plaše da će to imati loše posledice kasnije. To jača usesređenost na hedonizam sadašnjosti. Hedonizam sadašnjosti sam po sebe nije loš. On je loš kao životni izbor, kada je to ono jedino što sebi neko postavlja kao cilj. On će imati posledice kada iz te sadašnjosti izađe.
RSE: U poslednje vreme imamo dosta kataklizmičkih pojava. Prvo je bio cunami, zatim zemljotresi, vulkani, poplave i tajfuni, a sada preti pandemija ptičje gripe koja bi mogla 150 miliona ljudi da usmrti. Kako se te strašne kataklizme odražavaju na našu psihu?
POPADIĆ: Mislim da nas ne čini preplašenim. To su vesti koje dopiru iz dalekog sveta koji sa nama nema nikakve velike veze, kojeg samo vidimo na televiziji. To nas ne pogađa i o tome ne vredi razmišljati. Verujem da tako većina ljudi razmišlja. To je posledica naše izolovanosti od sveta i zaokupljenosti samo našim problemima. Prestali smo da sudelujemo u svetskim zbivanjima i da se zanimamo za njega, da sebe opažamo kao deo tog sveta. Verovatno ista ta upozorenja izazivaju mnogo veću bojazan u stabilnijim društvima koja su imala više sreće tokom svoje istorije. Ovde su ljudi u zadnjih deset godina prošli neverovatno toga, jedan socijalni i društveni tajfun u čijem su oku oni bili. Okolo su ostale opustošene teritorije. Stotine hiljada ljudi je unesrećenih. Svakodnevno se to dešavalo. Svakodnevno je postojala opasnost da će to nemilosrdno pogoditi i ostale. Ljudi su to preživeli. Preživeli su najveće inflacije u istoriji. Preživeli su raspade režima. Preživeli su najveće nesigurnosti koje su mogle da ih zadese, rat sa celim svetom. Zbog otpornosti na stres bi svi mogli da budu u ekspediciji za Mars bez neke posebne obuke. Naši ljudi imaju neki veteranski odnos prema katastrofama. Misle da im ne mogu ništa jer su mnoge preživeli.
RSE: Ako su ipak neki naši sugrađani preplašeni ili depresivni, šta im preporučujete?
POPADIĆ: Ono što je ljudima jako korisno u životu je to da imaju ciljeve, da imaju nešto što daje smisao životu i da postavljaju pred sebe neke zadatke. Ti zadaci ne treba da budu neki od danas do sutra, veće neki realistični ciljevi oko kojih će struktuisati svoj život i odnose sa drugim ljudima.
POPADIĆ: Afere se na srpskoj političkoj sceni nižu kao na traci. Još se jedna čestito nije ni ohladila, a već slijedi druga, žešća i opasnija''. Ovo je citat iz jednog novinskog teksta od septembra 2003. godine kada je padala DOS-ova vlada i kada je izgledalo da je došlo do kulminacije afera. Toliko su bile nagomilane da je i vlada morala da padne, a došla je nova koja je obećavala da će na legalizmu i stručnosti definitivno raščistiti sa tim. Već jedan duži period ljudi žive u stanju neprestanih afera koje se javljaju. Različite su posledice življenja u takvom svetu afera. Važno je što se ni jedna od tih afera ne zatvara i ne rešava. Ljudi žive u ubeđenju da tamo gde ima dima, ima i vatre. To bi značilo da je bar jedan deo afere istinit, da tu ima nečega. Sve to su krupne stvari koje drmaju same oslonce onoga na čemu njihov život počiva. Ništa od toga se ne rešava, ne iz nemoći vlasti. Niko ozbiljno ni ne pokušava da ih reši, već afere služe za međusobne pretnje, ucenjivanja političara i ljudi koji imaju neku društvenu i političku moć. To i jeste jedina funkcija afera, da u javnosti za trenutak pokažu njihovu međusobnu borbu gde jedni drugima prete obelodanjivanjem nečega što svi oni znaju. Uverenje ljudi je da žive u jednom apsolutno korumpiranom poretku gde nema šanse da se išta u dogledno vreme popravi.
RSE: Da li to vodi u revolt, apatiju ili u radikalizam?
POPADIĆ: Vodi u jednu krajnje negativnu sliku o vlasti, u nepoverenje u vlast i u državu. Čovek vidi da mora da se osloni na sebe, a ne na partije i na političke vođe. Da li će to generalno voditi u apatiju, u revolt, ili u pobunu zavisi od trenutnog sticaja okolnosti. Generalno to vodi u apatiju, uz povremene izlive besa i revolta i želje da se na ulici, ili na neki radikalan način, smeni vlast koja po njihovom mišljenju ne može na drugi način da se smeni. To je opasnost od uverenja da živimo u potpuno korumpiranom i nepromenjivom svetu.
RSE: Da li to znači da će na sledeće izbore izaći svi oni koji su za Radikale? Dosta ljudi ih smatra poštenim i nekorumpiranim. Drugi, koji nisu za Radikale, već za demokratske opcije, zbog te apatije će izostati sa izbora?
POPADIĆ: Uvek je problematično pogađati ko su oni apatični koji ne izlaze na izbore. Jedno vreme oni su se proglašavali pristalicama Radikala. I jedni i drugi imaju isti odnos prema aferama. Na neki način afere su počele iz radikalske kuhinje. Svi mi znamo optužbe o državnim neprijateljima i izdajnicima koje su vođe Radikala izgovarali, plašeći ljude i druge neprijatelje. To je imalo i neke jasne posledice. To je tada i počelo. Drugi su bili zgroženi time, ali nisu u toj igri toliko javno učestvovali. Kada se povela priča o aferama, jedan sadašnji političar je rekao da je specifičnost te priče o aferama što one počinju i završavaju se u štampi, a ne dolaze do institucija. To se sada promenilo. Dominantne afere više nisu one koje počinju i završavaju u žutoj štampi, na koju javnost odreaguje, a političari sa prezirom okreću glavu. Sadašnje afere počinju u Tužilaštvu, sudovima u vrhu vlasti. Drugi potez u tim aferama su hapšenja. Sada su to afere u kojima ljudi koji su u centru noći uzimaju mnogo aktivniju ulogu. To se promenilo. Pitanje je kako će se to odraziti na birače kada sa svih strana imamo različite, veoma teške optužbe i afere. Zbog tih optužbi je pala bivša vlada, a ticale su se korupcije, manipulisanja glasovima u Parlamentu i slično. Sada možemo pročitati u jednim novinama, u jednom danu, optužbe na račun svih članova sadašnje vlasti i svih članova bivše vlasti, ne od strane novinara, već od strane ljudi u vrhu bivše, ili sadašnje, vlasti koji ih verovatno sa punom odgovornošću optužuju. To su krupne optužbe koje sa ekonomskih malverzacija prelaze na optužbe o zaštiti ratnih zločina, prikrivanju ili čak i učešću u njima, učešću u ubistvima u vojsci. Odjednom one dobivaju strahovito veću težinu nego ranije, ali uz isto tretiranje tih afera koje opet prolaze bez ikakvih zaključaka.
RSE: U Švajcarskoj toga nema. Da li to znači da je ljudski materijal različit od zemlje do zemlje, ili su institucije takve da onemogućavaju korupciju, krađu i slične stvari?
POPADIĆ: Ljudi su svuda isti, što se i pokazuje. Različite zemlje neko vreme mogu da budu primer stabilnosti ili primer nestabilnosti, a posle obrnuto. Tamo postoje institucije koje to sprečavaju i koje mogu sa time da se nose. I u nekim stabilnim i srećnim zemljama postoji nivo etničkih tenzija, koje su često daleko veće nego što su kod nas. Nivo zahlađenosti odnosa, nepostojanja komunikacije između etničkih grupa je daleko veći, ali one sa tim umeju da se nose. Kod nas opasnost nije u stepenu etničkih konflikata, već u tome što i jedna fudbalska utakmica može da izazove provalu takvog nereda koji država ne može da kontroliše.
RSE: To znači da je temperament u pitanju?
POPADIĆ: Ne, u pitanju je slabost institucija u pravilima igre koja vladaju, i u institucijama i u društvu, koje se javno ili prećutno prihvataju, koje onemogućavaju institucijama da se nose sa takvim aferama, da proizvode i saučestvuju u takvim aferama. Onda dobijete jedan krajnje ranjiv sistem, kakav je naš.
RSE: Kako ovo stanje privremenosti i neodređenosti u kojem živimo utiče na čoveka?
POPADIĆ: Stanje privremenosti, koje je stvarno bitna karakteristika ove sadašnje situacije, je bilo daleko veće devedesetih godina za vreme ratova i za vreme Miloševićevog režima. Tada je to bio život u potpuno nedefinisanom svetu u kojem čovek nije mogao da se odredi ni da li je u ratu ili ne, ili će kroz nedelju dana započeti neki rat. To je bilo vreme u kojem se čovekova krajnja bespomoćnost u odnosu na spoljašni svet pokazivala u punoj veličini. Sada stanje nije dovedeno do tog apsurda koje je bilo tada. Sada čovek ne živi u potpunoj izgubljenosti, već u magli. Njegova vremenska i prostorna perspektiva je krajnje skučena. To je pozitivan pomaka na raniji period u kome su ljudi bili navikli da žive i da se nekako snalaze. Sada se njihova vremenska perspektiva malo proširila i obuhvata godinu ili dve budućeg života, ne više. Čovek sada misli da ne može da planira, ni što se tiče posla, ni što se tiče toga u kojoj će državi živeti jer se ne zna koje će biti granice. To ne rađa onako strahovito osećanje bespomoćnosti i izgubljenosti, kao što je bilo ranije, već mu postavlja jedna pravila igre kojim se on prilagođava i koja imaju neke koristi, ali i velike štete, i za njega i za društvo. Igraju na malu korist u što kraćem periodu, ne predviđaju, ne planiraju i ne sarađuju sa drugima. Sve što je dugotrajno, od toga odustaju. To donosi kratkotrajnu korist i fokusiranost na svakodnevne poslove, na životna interesovanja, ali to istovremeno znači i odustajanje od nekih potencijalno daleko vrednijih životnih planova i društvenih strategija. A da ne pričam o ulasku u Evropsku uniju o kojem verovatno običan čovek smatra da je blesavo o tome i razmišljati sada. O čuvanju zdravlja se brine jedino čovek koji planira šta će sa njime biti kroz pet, deset ili dvadeset godina. O tome ljudi ovde ne razmišljaju. Razmišljaju o tome da se trenutno ne povrede, ali da li je nešto škodljivo za deset godina, to je već teorijsko pitanje o kome on razmišlja koliko i o svemirskim putovanjima.
RSE: To bi najbolje moglo da se vidi na primeru pušača koji ostavlja duvan. On planira svoje zdravlje.
POPADIĆ: Da. Ovde veliki broj ljudi ne vidi taj problem. Misle da će umreti od drugih stvari dok to dođe na red. U mnogim oblastima se trenutno tako razmišlja. Sve što služi nekoj njegovoj zaštiti na duže svrhe je izbačeno iz upotrebe. Banke ranije nisu postojale i ljudi su ih zaobilazili zato što su gutale njegove pare. Sada postoje, ali je čovek rezervisan prema njima jer ne planira šta će sa svojim novcem. Za planiranje je potreban određen stepen standarda u jednom društvu. Neko je rekao da je za stvaranje demokratije u jednoj zemlji potreban izvestan nivo standarda izražen u dolarima. Tek tada čovek može da pravi neku ušteđevinu. Može da planira šta će sa tom ušteđevinom. Može da planira da li će ići na letovanje. Našem čoveku je to sada uskraćeno i on živi od danas do sutra. Usmeren je na sivu ekonomiju, na odnose sa ljudima koji donose kratkotrajnu dobit i ne zahtevaju neko međusobno poverenje i pravu saradnju.
RSE: Kažu da se građanska društva poznaju po tome kakav je odnos tog društva prema najmlađima i najstarijima. Usvojen je Zakon o penzijama. Sadašnji penzioneri su stavljeni u jednu tragičnu situaciju. Dvesto pedeset hiljada penzionera ima mesečnu penziju od pet hiljada dinara, ili manju. Ti ljudi će živeti još gore i još teže. Mladi ljudi su bez perspektive. Ne zna se da li će ikada dobiti posao, da li će moći da kupe stan. Toliki broj ljudi radi na crno, ili uopšte ne radi.
POPADIĆ: Nebriga o penzionerima je jednim delom posledica smanjene društvene solidarnosti koja u našem društvu evidentno postoji, ali je i simptom onoga o čemu smo malopre pričali. Verovatno se u mnogim zemljama briga o penzionerima izaziva upozoravanjem ljudi da će jednom i oni biti penzioneri. Ovde će ljudi zaista jednom biti penzioneri, ali im to izgleda toliko daleko da se o tome ne vredi brinuti. To je izvan horizonta njihove brige o kojoj smo govorili. Oni smatraju da o tome treba da se brinu sami penzioneri jer su mlađi preokupirani nekim drugim, vremenski bližim, problemima. Mladi se zaista nalaze u strahovito teškoj situaciji, kao neposredne žrtve tranzicije, pokusni kunići koji treba da se snalaze u nekom svetu u koji su stavljeni bez nekih pravih instrukcija i prave podrške. Oni ne mogu objektivno da planiraju ni koji fakultet da završe i čime u životu da se bave, niti kada će moći da se odvoje od roditelja. To su pitanja na koja oni ne mogu da imaju ikakvog odgovora sada. Jedino im preostaje da se nadaju da će se to nekako, u nekoj budućnosti, rešiti, a da za sada treba da se bave onim što ih trenutno okupira u jednom krajnje uskom vremenskom horizontu.
RSE: Koliko to može da doprinese širenju narkomanije i alkoholizma među mladima?
POPADIĆ: To je simptom usmerenosti na sadašnjost i neposrednu budućnost. Neka zadovoljstva tražite sada i ovde. Svejedno im je što ih plaše da će to imati loše posledice kasnije. To jača usesređenost na hedonizam sadašnjosti. Hedonizam sadašnjosti sam po sebe nije loš. On je loš kao životni izbor, kada je to ono jedino što sebi neko postavlja kao cilj. On će imati posledice kada iz te sadašnjosti izađe.
RSE: U poslednje vreme imamo dosta kataklizmičkih pojava. Prvo je bio cunami, zatim zemljotresi, vulkani, poplave i tajfuni, a sada preti pandemija ptičje gripe koja bi mogla 150 miliona ljudi da usmrti. Kako se te strašne kataklizme odražavaju na našu psihu?
POPADIĆ: Mislim da nas ne čini preplašenim. To su vesti koje dopiru iz dalekog sveta koji sa nama nema nikakve velike veze, kojeg samo vidimo na televiziji. To nas ne pogađa i o tome ne vredi razmišljati. Verujem da tako većina ljudi razmišlja. To je posledica naše izolovanosti od sveta i zaokupljenosti samo našim problemima. Prestali smo da sudelujemo u svetskim zbivanjima i da se zanimamo za njega, da sebe opažamo kao deo tog sveta. Verovatno ista ta upozorenja izazivaju mnogo veću bojazan u stabilnijim društvima koja su imala više sreće tokom svoje istorije. Ovde su ljudi u zadnjih deset godina prošli neverovatno toga, jedan socijalni i društveni tajfun u čijem su oku oni bili. Okolo su ostale opustošene teritorije. Stotine hiljada ljudi je unesrećenih. Svakodnevno se to dešavalo. Svakodnevno je postojala opasnost da će to nemilosrdno pogoditi i ostale. Ljudi su to preživeli. Preživeli su najveće inflacije u istoriji. Preživeli su raspade režima. Preživeli su najveće nesigurnosti koje su mogle da ih zadese, rat sa celim svetom. Zbog otpornosti na stres bi svi mogli da budu u ekspediciji za Mars bez neke posebne obuke. Naši ljudi imaju neki veteranski odnos prema katastrofama. Misle da im ne mogu ništa jer su mnoge preživeli.
RSE: Ako su ipak neki naši sugrađani preplašeni ili depresivni, šta im preporučujete?
POPADIĆ: Ono što je ljudima jako korisno u životu je to da imaju ciljeve, da imaju nešto što daje smisao životu i da postavljaju pred sebe neke zadatke. Ti zadaci ne treba da budu neki od danas do sutra, veće neki realistični ciljevi oko kojih će struktuisati svoj život i odnose sa drugim ljudima.