Gost Press kluba je Boža Prelević, advokat.
RSE: Leto. Vrućina. Visoke temperature oko 37 stepeni. Ranije smo se mi novinari preko leta busali u grudi kako ćemo raditi razna istraživanja i razne reportaže jer se ništa ne dešava. Sada, svaki dan neki događaj.
PRELEVIĆ: Srbija je odavno prestala da bude dosadna zemlja. Mislim da bar još narednih nekoliko godina neće biti dosadna i da će događaji smenjivati jedni druge. Čini mi se da će i politička vrućina da raste.
RSE: Da li vas od svega toga boli glava?
PRELEVIĆ: Moji prijatelji iz Slovenije, Češke i Slovačke kažu da onaj ko ostane pribran i ko preživi tranziciju, ima šanse da uživa u blagodetima. Mislim da će to biti dosta neurotičan period. Mnoge će boleti glava. Ovu brzinu događaja teško može da podnese um koji je navikao na neki mirniji život i na neku, naizgled, manju neizvesnost. Navići ćemo se. Kada smo se navikli na Slobu, možemo da se naviknemo i na sve, a posebno na nešto što je ipak mnogo bolje od Miloševića.
RSE: Puno afera se otvara, puno iznenađujućih činjenica. Retko se šta završi i dobije epilog. Bili ste u nezavisnoj komisiji koja je ispitivala smrt dvojice gardista na Topčideru. Ta priča nije završena i ko zna da li će biti ikada završena.
PRELEVIĆ: U svim zemljama gde se pravna država tek razvija, ili ne postoji, nemate sudske epiloge, nego imate smenjivanje afera koje imaju medijsko politički značaj. Prošla vlada je pala zato što je sve vrvilo od afera. Onda dođe nova vlada koja ni jednu od afera, za koju je optuživala prethodnu vladu, ne dovede do kraja. Vidite da sami političari nemaju želju da nešto dovedu do kraja, već samo hoće da sklone suparnika. Dao sam najteže optužbe vezane za 5. oktobar. Dok je jedan veliki broj građana i intelektualaca pokušavao da sklanjanjem Miloševića i njegove porodice više nikada ne bude Sloba, Mira, Marko, jedan deo predstavnika političkih stranaka je takođe hteo da skloni Slobu, Miru i Marka da bi oni bili Sloba, Mira i Marko. Čini mi se da je posle 5. oktobra to bio najteži kamen koji je DOS nosio, da je to bio i kamen razdora u samom DOS-u. Tu su monopoli, interesi, pozicije, ostanak na vlasti. Ništa od onog altruizma - DOS pobeđuje, svi dobijamo. Bilo je - DOS pobeđuje, a neki od nas dobijaju.
RSE: Čujem da vas je tužio Čeda Jovanović iz Liberalno demokratske frakcije.
PRELEVIĆ: Najavljeno je da će me tužiti. Nije mi baš jasno zašto. Rekli su zbog mog intervjua u listu Danas. Ne vidim da tu postoji bilo kakva namera vređanja. Samo sam razmatrao slučaj smenjivanja gospodina Prijića jer mi to liči na jedan kompromis između vlasti, koja hoće da ga smeni, i dela opozicije koja se tome jako protivi. Zanimljivo je i da se neke velike sile tome protive. Interesantno je da se velike sile nisu protivile smeni ni jednog predsednika suda, ni sudija.
RSE: Kako to tumačite?
PRELEVIĆ: To je krajnje neuobičajeno. Neuobičajeno je i da vlast kaže da je gospodin Prijić stručan i sposoban da vodi slučaj protiv okrivljenih za ubistvo premijera Đinđića, a nije sposoban da bude specijalni tužilac. Ako je neko sposoban da vodi najznačajniji i najkomplikovaniji slučaj u srpskom pravosuđu u poslednjih 100 godina, onda je verovatno i kvalifikovan da bude specijalni tužilac. Očito da tu postoje strašni interesi. To sve govori u prilog one teze da nalogodavci i naredbodavci, finansijeri, nisu ni taknuti tom optužnicom, već samo izvršioci. Oni su vrlo aktivni i kroz medijski prostor pokušavaju, na ovaj ili onaj način, da odbrane neke svoje pozicije, ili da se sukobljavaju na političkoj sceni. U svim presudama koje su donete u Specijalnom sudu, uglavnom su sudije izgovarale da na žalost među okrivljenima nema nalogodavaca i da okrivljeni nisu imali nikakav motiv da izvrše atentat na premijera, ili na Vuka Draškovića. Stvarno, koji bi interes ili motiv bio kod izvršilaca ovih atentata, možda neki novčani. Šta to oni imaju protiv Vuka Draškovića? Neko drugi ima motiv, koji finansirajući izvršioce, ostvaruje svoj cilj. Čak se i vrlo jasno iz reči tužioca, ili reči sudije, može zaključiti da je taj interes uglavnom pozicioniran na porodicu Milošević, ili na neke njemu bliske ljude. Onda je zanimljivo kako ti ljudi ni na koji način nisu bili objedinjeni tom optužnicom. Čini mi se da to izaziva gorak ukus kod građana jer na kraju ispada da su izvršioci jedini krivci, a da su se inspiratori nekako provukli, mada je Milošević u Hagu. Bez obzira što je on tamo, mislim da se na tome moralo insistirati. Morate da pokažete građanima o kome se radi. Morate da skupite dokaze i da kažete da je ovaj gospodin naredio egzekuciju bivšeg predsednika Srbije, opozicionog lidera, ili već ne znam koga. Tu tek počinjete da izgrađujete pravni sistem. Čini mi se da je to sve izostalo. To je jedna od većih optužbi na račun gospodina Prijića, bez obzira što mislim da je neke stvari uradio i dobro i hrabro, ali ima dosta primedbi na njegov rad. Znam da zvuči začuđujuće da se u slučaju premijera Đinđića od devet tragova krvi, sedam ubuđalo nestručnim rukovanjem i tako postali nepodesni za analizu.
RSE: Milite da to nije slučajno?
PRELEVIĆ: To je neverovatno jer ljudi koji to rade svaki dan znaju da to ne smeju da stave u najlon kese. Sada to odjedanputa stavljaju u najlon kese i hermetički zatvaraju. Onda se to ne suši adekvatno. Tada se sud ne može izjasniti jer nema dokaza. Isti je slučaj i sa ubistvom Arkana. Policajci su skupili sve čaure na jedno mesto, tako da se uopšte ne može rekonstruisati događaj. Moarte da dekriminalizujete policiju da bi ste dobili ljude koji kada rade u policiji, ne rade za nekoga, nego za državu. Ista je priča i sa Topčiderom. Čitam u listu Novosti da postoji neka odluka da se celo to veštačenje preda Institutu u Visbadenu. Neka se preda, ali se zalažem za to da se nakon tog izveštaja neki od ljudi koji su pogrešili, a jesu sudski veštaci, skinu sa liste sudskih veštaka. Ovde nema sankcija za nerad, za neprofesionalnost, za nekvalitet. Mnogi ljudi koji su doprineli da premijer Đinđić bude ubijen su na neki način nagrađeni, napredovali su u službama. Sve se to nekako blesavo zataškalo. Sve to izaziva sumnje koje se provlače. Na kraju, kada Dušan Mihajlović objavi tu knjigu, u njoj se pronađu neki faksimili nekih svedoka saradnika. Ne verujem da je to što je objavljeno, a tiče se ministra policije, falsifikovano. Mislim da je to original dokument. Zašto takvog iskaza nema u sudskom postupku, nije mi jasno.
RSE: Dušan Mihajlović je na Radiju B92 rekao da nije hapsila policija Mladića 2002. godine, kada se javno kretao po Beogradu, jer nije imala sudski nalog. To je demantovano iz Okružnog suda i rečen je datum kada je izdat sudski nalog, pod kojim brojem je zaveden i kome je uručen na ruke u policiji. Neko ne govori istinu.
PRELEVIĆ: Bojim se da će to ostati na varijanti da neko ne govori istinu. Mislim da je bila vrlo jasna pozicija policije i da je ona morala da hapsi ljude za koje su imali sudski nalog. Postoji zakon po kojem oni prvo identifikuju lice, predaju ga sudu, rade se dalje identifikacije i onda se postupa po optužnici. To je ista priča kao i sa vojskom koja je do 2003. godine tvrdila da ne zna gde je Mladić, a onda su 2005. godine rekli da su ga do 2002. čuvali. Ako primate platu od ove države i zakleli ste se da ćete profesionalno raditi svoj posao u korist ove države, kako možete od poreskih obveznika da uzimate platu, a da radite u korist Ratku Mladiću? Postavlja se pitanje da li radite za tu državu, ili za nekog drugog? Nisam siguran da će se to oko Ratka Mladića otkriti, ali je očigledno da je tu postojao jedan politički sukob da li ljude izručivati ili ne. Sada oni pokušavaju na neki način da kažu da postoje procesni razlozi zbog kojeg ga nisu mogli izručiti, ili je postojala opasnost od sukoba. Kada ste mogli da izručite Miloševića, možete i sve.
RSE: Na to pitanje je Žarko Korač rekao da nam je bio prioritet Milošević.
PRELEVIĆ: Milošević je bio uhapšen 2001. godine, a Ratko Mladić je mogao da bude uhapšen 2002. godine. Tu postoji jedan objektivan problem. Nakon hapšenja Miloševića pozicija vlade Srbije bila je dosta slaba. Pred pad te vlade su dobijene tri optužnice koje nisu izvršene, pre svega što su politički akteri procenili da bi to izazvalo pad rejtinga u narodu i oni bi izgubili izbore. Nisam siguran da je krajnje korektno napadati jednu političku opciju što bilo koga uputi u Hag, a s druge strane, kada dođu na vlast, pričaju o dobrovoljnim predajama. Raditi ono što im je bila najveća zamerka prethodnoj vladi, mi se ne čini principijelno. Ja sam idealista i jako mi je žao što je došlo do podele u DOS-u i što je DOS tako veselo pocepan. Mislim da je to početak kraja 5. oktobra. To je jedini razlog zašto 6. oktobra i nije bilo. Mislim da je to i dovelo do pada rejtinga ove zemlje i do ubistva premijera Đinđića. To je otvorilo prostor raznim mešetarima da se ukline između te dve velike opcije i da odigraju neku prljavu igru koja je rezultirala strašnim usporavanjem i privrednog rasta i pridruženju Evropskoj uniji. Da je Mladić uhapšen do 2002. godine, mi bi smo, verovatno, ili skoro 100 posto, bili u Partnerstvu za mir. Bili bi smo vrlo blizu Rumuniji i Bugarskoj za uključenje u Evropsku uniju. Imali bi smo mnogo bolju poziciju u odnosu na Kosovo. Imali bi smo mnogo veći kreditni rejting. Građani ove zemlje bi živeli bolje. Neko je odlučio, da za račun nekog privatnog interesa, građanima Srbije bude lošije. A za to, nije dobio nikakvu sankciju.
RSE: Advokat je često i dobar psiholog. Kako vi, kao advokat, ocenjujete ličnost koja zna da ugrožava interese zemlje i naroda, a i dalje se krije?
PRELEVIĆ: Mislim da deo tih ljudi koji su učinili to što su učinili, koji su bili podstaknuti od raznih političkih lidera, televizija, nekih akademika, guslara, a delimično i od crkve, su ubeđeni da to što rade je najveći doprinos srpstvu koji oni mogu dati. Sada su suočeni sa činjenicom da moraju da se predaju jer je to nova patriotska priča. Imao sam prilike da razgovaram sa generalom Lazarevićem još dok smo bili na jugu Srbije. On mi je jasno rekao da na Kosovo nije otišao privatno već da ga je država poslala. Za te državne organe i te funkcionere je glasala većina građana. Ne misli da je pošteno da odgovara. On samo gubi iz vida da niko od građana nije tražio od njega da čini ratne zločine. Kada pogledate neka istraživanja, vidite da je taj nacionalno romantičarski zanos toliko jak. To vidite i kod izricanja presuda za spaljivanje džamije u Nišu. Okrivljeni su doživeli ovacije. Samo možete govoriti o dubokoj kontaminiranosti javnog mijenja u kome čovek vrlo lako pogubi skrupule i izgubi onaj racionalni oslonac koji je i u hrišćanstvu, u zaposvestima, - Ne ubij. Tamo nisu ginuli samo Muslimani, ginuli su u velikom delu i Srbi. Ne mislim da je pošteno ni zataškavati celokupnu istinu. U pričama oko Srebrenice i Bratunca najmanje ima istine. Sve ostalo su politički ratovi. Ti ljudi su se našli u košmaru. Oni bi sada da prekrate te muke. Verovatno opet oko sebe imaju guslare koji ih hrabre da izdrže. Mislim da su ti ljudi vrlo blizu i smoubistvu jer razmišljaju o raznim stvarima. Ne mislim da su to monstrumi. Oni su se našli u nacionalnom zanosu koji je doveo do strahovitih zala i njima je jako teško. Do skoro su oni imali vrlo jake političke zagovornike koji su im govorili da to što su oni uradili jeste neka vrsta herojstva. Meni je njihova konfuzija jasna, ali mislim da ovo sve ipak ide ka tome da će se oni, ili predati, ili na neki drugi način okončati svoj život.
RSE: Kako tumačite poziv Karadžićeve supruge Karadžiću da se preda?
PRELEVIĆ: Mislim da je to čist pritisak na porodicu i na gospođu Karadžić, i od strane međunarodne zajednice, i od strane funkcionera Republike Srpske koji trpe neizdrživ pritisak. Ako ste mobilisali građane Republike Srpske i slali ih na front da ginu za jednu veliku stvar, a to je, kako su tada govorili, Republika Srpska, zašto onda taj isti princip ne važi i za vas i zašto onda vi ne pokušate tu Republiku Srpsku koliko-toliko da spasete svojom predajom. Mislim da na to nemaju adekvatan odgovor. Mislim da neće mnogo vremena proći i vrlo brzo će se neko od njih pojaviti. Pritisak se sa svih strana steže. Dilema, da li su oni ili nisu heroji, će nastaviti da živi i posle njihove predaje, ili nekog nekog drugog okončanja jer na političkom nebu, nekim političkim partijama i njihovim programima, odgovara da baštine priču o nacionalnim herojima. U dubini, kod građana Srbije postoji veliki procent ljudi koji su zatrovani idejom nacionalizma. Oni su budući glasači. U tom smislu se te stranke racionalno ponašaju na kratak rok, a vrlo neracionalno, zaluđujući i hipnotišući javnost, na duži rok.
RSE: Gotovo svakodnevno imamo nove vesti da se seksualno zloupotrebljavaju i zlostavljaju deca. Mislite li da je to zlostavljanje nova pojava, ili je toga bilo i ranije, ali se o tome nije govorilo?
PRELEVIĆ: Pošto sam bio dugo godina sudija, imao sam priliku da se sa tim sretnem. Stalno se u medijima pojavljivala priča da na Zapadu postoji masovni ubica ili nasilnik u familiji. Svi koji se bave sudskim poslom, posebno sudski psihijatri, znaju da incest, pedofilija i svi drugi oblici patologije su bili prisutni i na ovim prostorima, samo se o tome nije pričalo jer je bio u modi nacionalno romantičarski zanos u kome su Srbi nad rasa. Nakon ratova se tome samo dodao onaj broj ljudi koji sada imaju izraženi vijetnamski sindrom. Mislim da ovo što se desilo u Mladenovcu je upravo to. Imate zaokruženu patološku scenu. Tamo gde država to treba da predupredi, a to je fiksiranje tih ljudi ili evidencija labilnih, država je zakazala. Ova zemlja je dobra Meka da se takve stvari dešavaju. To je procent nekih velikih brojeva. U svim ratovima učestvuje između tri i šest posto ljudi koji su poremećeni. Toliko ih je učestvovalo i u ratovima na našim prostorima. Mislim da ne možemo biti bolesniji nego drugi narodi u Evropi, osim što smo duže izloženi tom strahovitom stresu jer smo u jednom periodu krajem XX veka pokušali da ostvarimo ciljeve iz XV.
RSE: Mislite li i da će i obiležavanje Oluje biti zloupotrebljeno?
PRELEVIĆ: Mislim da će biti obeleženo. I u Hrvatskoj vlada veliki nacional romantičarski zanos o superiornoj populaciji. Ako deset godina izgrađujete, pre svega preko medija, jedan profil ljudi, onda ćete na kraju i da ih dobijete. Sva istraživanja pokazuju da su najradikalnije, i u Srbiji i u Hrvatskoj, mlade populacije koje su deset godina gledale leševe i to političko pujdanje na drugu populaciju. Mislim da će se opet pojaviti ljudi koji će tvrditi da je Branimir Glavaš njihov heroj, kao i Norac. Ovo je vreme sumnjivih i lažnih heroja. U tako zaluđenoj populaciji, jedino šta ne može da se svidi, to je neki političar koji će ih prozivati na racionalan pristup i na rad. Jedino što nisu zaključili je da rade i da imaju racionalan pristup prema sebi, prema životu, prema drugima. Nisu učeni toleranciji. Odrasli su na kamama, na krvi na ekranima, ne nekakvim grotesknim političarima tipa Tuđmana i još nekih koji su imitirali neke likove. Vrlo je zanimljivo da oni ljudi koji su bili za vreme Titovog života istaknuti u nekim krajnjim granicama jedne teze, komunizma, postali su i najžešći zagovornici ratno-huškaštva. Ti isti sada postaju i zagovornici mira. Ne znam da li građani to vide, ali neka pogledaju razvoj Radikalne stranke. Neki od njih su bili zadrti komunisti i zbog toga su bili u zatvoru. Potom su postali nacionalisti. Pošto se Šešelj nalazi tamo, nemamo još tu zadnju fazu, ali imamo Radikale koji sada govore nekim mnogo tolerantnijim jezikom. Pogledajte opštine u Vojvodini koje su uzeli Radikali. Da li je neko mogao da veruje da će oni na općinskim zgradama istaći zastave i nacionalnih manjina?
RSE: Kao i u Hrvatskoj.
PRELEVIĆ: Da, oni koji su bili najzaslužniji za proterivanje Srba, sada su u koaliciji sa Srbima. To je samo gola vlast. Sve ostalo je gledanje forme koja daje najviše uspeha za dolazak na vlast.
PRELEVIĆ: Srbija je odavno prestala da bude dosadna zemlja. Mislim da bar još narednih nekoliko godina neće biti dosadna i da će događaji smenjivati jedni druge. Čini mi se da će i politička vrućina da raste.
RSE: Da li vas od svega toga boli glava?
PRELEVIĆ: Moji prijatelji iz Slovenije, Češke i Slovačke kažu da onaj ko ostane pribran i ko preživi tranziciju, ima šanse da uživa u blagodetima. Mislim da će to biti dosta neurotičan period. Mnoge će boleti glava. Ovu brzinu događaja teško može da podnese um koji je navikao na neki mirniji život i na neku, naizgled, manju neizvesnost. Navići ćemo se. Kada smo se navikli na Slobu, možemo da se naviknemo i na sve, a posebno na nešto što je ipak mnogo bolje od Miloševića.
RSE: Puno afera se otvara, puno iznenađujućih činjenica. Retko se šta završi i dobije epilog. Bili ste u nezavisnoj komisiji koja je ispitivala smrt dvojice gardista na Topčideru. Ta priča nije završena i ko zna da li će biti ikada završena.
PRELEVIĆ: U svim zemljama gde se pravna država tek razvija, ili ne postoji, nemate sudske epiloge, nego imate smenjivanje afera koje imaju medijsko politički značaj. Prošla vlada je pala zato što je sve vrvilo od afera. Onda dođe nova vlada koja ni jednu od afera, za koju je optuživala prethodnu vladu, ne dovede do kraja. Vidite da sami političari nemaju želju da nešto dovedu do kraja, već samo hoće da sklone suparnika. Dao sam najteže optužbe vezane za 5. oktobar. Dok je jedan veliki broj građana i intelektualaca pokušavao da sklanjanjem Miloševića i njegove porodice više nikada ne bude Sloba, Mira, Marko, jedan deo predstavnika političkih stranaka je takođe hteo da skloni Slobu, Miru i Marka da bi oni bili Sloba, Mira i Marko. Čini mi se da je posle 5. oktobra to bio najteži kamen koji je DOS nosio, da je to bio i kamen razdora u samom DOS-u. Tu su monopoli, interesi, pozicije, ostanak na vlasti. Ništa od onog altruizma - DOS pobeđuje, svi dobijamo. Bilo je - DOS pobeđuje, a neki od nas dobijaju.
RSE: Čujem da vas je tužio Čeda Jovanović iz Liberalno demokratske frakcije.
PRELEVIĆ: Najavljeno je da će me tužiti. Nije mi baš jasno zašto. Rekli su zbog mog intervjua u listu Danas. Ne vidim da tu postoji bilo kakva namera vređanja. Samo sam razmatrao slučaj smenjivanja gospodina Prijića jer mi to liči na jedan kompromis između vlasti, koja hoće da ga smeni, i dela opozicije koja se tome jako protivi. Zanimljivo je i da se neke velike sile tome protive. Interesantno je da se velike sile nisu protivile smeni ni jednog predsednika suda, ni sudija.
RSE: Kako to tumačite?
PRELEVIĆ: To je krajnje neuobičajeno. Neuobičajeno je i da vlast kaže da je gospodin Prijić stručan i sposoban da vodi slučaj protiv okrivljenih za ubistvo premijera Đinđića, a nije sposoban da bude specijalni tužilac. Ako je neko sposoban da vodi najznačajniji i najkomplikovaniji slučaj u srpskom pravosuđu u poslednjih 100 godina, onda je verovatno i kvalifikovan da bude specijalni tužilac. Očito da tu postoje strašni interesi. To sve govori u prilog one teze da nalogodavci i naredbodavci, finansijeri, nisu ni taknuti tom optužnicom, već samo izvršioci. Oni su vrlo aktivni i kroz medijski prostor pokušavaju, na ovaj ili onaj način, da odbrane neke svoje pozicije, ili da se sukobljavaju na političkoj sceni. U svim presudama koje su donete u Specijalnom sudu, uglavnom su sudije izgovarale da na žalost među okrivljenima nema nalogodavaca i da okrivljeni nisu imali nikakav motiv da izvrše atentat na premijera, ili na Vuka Draškovića. Stvarno, koji bi interes ili motiv bio kod izvršilaca ovih atentata, možda neki novčani. Šta to oni imaju protiv Vuka Draškovića? Neko drugi ima motiv, koji finansirajući izvršioce, ostvaruje svoj cilj. Čak se i vrlo jasno iz reči tužioca, ili reči sudije, može zaključiti da je taj interes uglavnom pozicioniran na porodicu Milošević, ili na neke njemu bliske ljude. Onda je zanimljivo kako ti ljudi ni na koji način nisu bili objedinjeni tom optužnicom. Čini mi se da to izaziva gorak ukus kod građana jer na kraju ispada da su izvršioci jedini krivci, a da su se inspiratori nekako provukli, mada je Milošević u Hagu. Bez obzira što je on tamo, mislim da se na tome moralo insistirati. Morate da pokažete građanima o kome se radi. Morate da skupite dokaze i da kažete da je ovaj gospodin naredio egzekuciju bivšeg predsednika Srbije, opozicionog lidera, ili već ne znam koga. Tu tek počinjete da izgrađujete pravni sistem. Čini mi se da je to sve izostalo. To je jedna od većih optužbi na račun gospodina Prijića, bez obzira što mislim da je neke stvari uradio i dobro i hrabro, ali ima dosta primedbi na njegov rad. Znam da zvuči začuđujuće da se u slučaju premijera Đinđića od devet tragova krvi, sedam ubuđalo nestručnim rukovanjem i tako postali nepodesni za analizu.
RSE: Milite da to nije slučajno?
PRELEVIĆ: To je neverovatno jer ljudi koji to rade svaki dan znaju da to ne smeju da stave u najlon kese. Sada to odjedanputa stavljaju u najlon kese i hermetički zatvaraju. Onda se to ne suši adekvatno. Tada se sud ne može izjasniti jer nema dokaza. Isti je slučaj i sa ubistvom Arkana. Policajci su skupili sve čaure na jedno mesto, tako da se uopšte ne može rekonstruisati događaj. Moarte da dekriminalizujete policiju da bi ste dobili ljude koji kada rade u policiji, ne rade za nekoga, nego za državu. Ista je priča i sa Topčiderom. Čitam u listu Novosti da postoji neka odluka da se celo to veštačenje preda Institutu u Visbadenu. Neka se preda, ali se zalažem za to da se nakon tog izveštaja neki od ljudi koji su pogrešili, a jesu sudski veštaci, skinu sa liste sudskih veštaka. Ovde nema sankcija za nerad, za neprofesionalnost, za nekvalitet. Mnogi ljudi koji su doprineli da premijer Đinđić bude ubijen su na neki način nagrađeni, napredovali su u službama. Sve se to nekako blesavo zataškalo. Sve to izaziva sumnje koje se provlače. Na kraju, kada Dušan Mihajlović objavi tu knjigu, u njoj se pronađu neki faksimili nekih svedoka saradnika. Ne verujem da je to što je objavljeno, a tiče se ministra policije, falsifikovano. Mislim da je to original dokument. Zašto takvog iskaza nema u sudskom postupku, nije mi jasno.
RSE: Dušan Mihajlović je na Radiju B92 rekao da nije hapsila policija Mladića 2002. godine, kada se javno kretao po Beogradu, jer nije imala sudski nalog. To je demantovano iz Okružnog suda i rečen je datum kada je izdat sudski nalog, pod kojim brojem je zaveden i kome je uručen na ruke u policiji. Neko ne govori istinu.
PRELEVIĆ: Bojim se da će to ostati na varijanti da neko ne govori istinu. Mislim da je bila vrlo jasna pozicija policije i da je ona morala da hapsi ljude za koje su imali sudski nalog. Postoji zakon po kojem oni prvo identifikuju lice, predaju ga sudu, rade se dalje identifikacije i onda se postupa po optužnici. To je ista priča kao i sa vojskom koja je do 2003. godine tvrdila da ne zna gde je Mladić, a onda su 2005. godine rekli da su ga do 2002. čuvali. Ako primate platu od ove države i zakleli ste se da ćete profesionalno raditi svoj posao u korist ove države, kako možete od poreskih obveznika da uzimate platu, a da radite u korist Ratku Mladiću? Postavlja se pitanje da li radite za tu državu, ili za nekog drugog? Nisam siguran da će se to oko Ratka Mladića otkriti, ali je očigledno da je tu postojao jedan politički sukob da li ljude izručivati ili ne. Sada oni pokušavaju na neki način da kažu da postoje procesni razlozi zbog kojeg ga nisu mogli izručiti, ili je postojala opasnost od sukoba. Kada ste mogli da izručite Miloševića, možete i sve.
RSE: Na to pitanje je Žarko Korač rekao da nam je bio prioritet Milošević.
PRELEVIĆ: Milošević je bio uhapšen 2001. godine, a Ratko Mladić je mogao da bude uhapšen 2002. godine. Tu postoji jedan objektivan problem. Nakon hapšenja Miloševića pozicija vlade Srbije bila je dosta slaba. Pred pad te vlade su dobijene tri optužnice koje nisu izvršene, pre svega što su politički akteri procenili da bi to izazvalo pad rejtinga u narodu i oni bi izgubili izbore. Nisam siguran da je krajnje korektno napadati jednu političku opciju što bilo koga uputi u Hag, a s druge strane, kada dođu na vlast, pričaju o dobrovoljnim predajama. Raditi ono što im je bila najveća zamerka prethodnoj vladi, mi se ne čini principijelno. Ja sam idealista i jako mi je žao što je došlo do podele u DOS-u i što je DOS tako veselo pocepan. Mislim da je to početak kraja 5. oktobra. To je jedini razlog zašto 6. oktobra i nije bilo. Mislim da je to i dovelo do pada rejtinga ove zemlje i do ubistva premijera Đinđića. To je otvorilo prostor raznim mešetarima da se ukline između te dve velike opcije i da odigraju neku prljavu igru koja je rezultirala strašnim usporavanjem i privrednog rasta i pridruženju Evropskoj uniji. Da je Mladić uhapšen do 2002. godine, mi bi smo, verovatno, ili skoro 100 posto, bili u Partnerstvu za mir. Bili bi smo vrlo blizu Rumuniji i Bugarskoj za uključenje u Evropsku uniju. Imali bi smo mnogo bolju poziciju u odnosu na Kosovo. Imali bi smo mnogo veći kreditni rejting. Građani ove zemlje bi živeli bolje. Neko je odlučio, da za račun nekog privatnog interesa, građanima Srbije bude lošije. A za to, nije dobio nikakvu sankciju.
RSE: Advokat je često i dobar psiholog. Kako vi, kao advokat, ocenjujete ličnost koja zna da ugrožava interese zemlje i naroda, a i dalje se krije?
PRELEVIĆ: Mislim da deo tih ljudi koji su učinili to što su učinili, koji su bili podstaknuti od raznih političkih lidera, televizija, nekih akademika, guslara, a delimično i od crkve, su ubeđeni da to što rade je najveći doprinos srpstvu koji oni mogu dati. Sada su suočeni sa činjenicom da moraju da se predaju jer je to nova patriotska priča. Imao sam prilike da razgovaram sa generalom Lazarevićem još dok smo bili na jugu Srbije. On mi je jasno rekao da na Kosovo nije otišao privatno već da ga je država poslala. Za te državne organe i te funkcionere je glasala većina građana. Ne misli da je pošteno da odgovara. On samo gubi iz vida da niko od građana nije tražio od njega da čini ratne zločine. Kada pogledate neka istraživanja, vidite da je taj nacionalno romantičarski zanos toliko jak. To vidite i kod izricanja presuda za spaljivanje džamije u Nišu. Okrivljeni su doživeli ovacije. Samo možete govoriti o dubokoj kontaminiranosti javnog mijenja u kome čovek vrlo lako pogubi skrupule i izgubi onaj racionalni oslonac koji je i u hrišćanstvu, u zaposvestima, - Ne ubij. Tamo nisu ginuli samo Muslimani, ginuli su u velikom delu i Srbi. Ne mislim da je pošteno ni zataškavati celokupnu istinu. U pričama oko Srebrenice i Bratunca najmanje ima istine. Sve ostalo su politički ratovi. Ti ljudi su se našli u košmaru. Oni bi sada da prekrate te muke. Verovatno opet oko sebe imaju guslare koji ih hrabre da izdrže. Mislim da su ti ljudi vrlo blizu i smoubistvu jer razmišljaju o raznim stvarima. Ne mislim da su to monstrumi. Oni su se našli u nacionalnom zanosu koji je doveo do strahovitih zala i njima je jako teško. Do skoro su oni imali vrlo jake političke zagovornike koji su im govorili da to što su oni uradili jeste neka vrsta herojstva. Meni je njihova konfuzija jasna, ali mislim da ovo sve ipak ide ka tome da će se oni, ili predati, ili na neki drugi način okončati svoj život.
RSE: Kako tumačite poziv Karadžićeve supruge Karadžiću da se preda?
PRELEVIĆ: Mislim da je to čist pritisak na porodicu i na gospođu Karadžić, i od strane međunarodne zajednice, i od strane funkcionera Republike Srpske koji trpe neizdrživ pritisak. Ako ste mobilisali građane Republike Srpske i slali ih na front da ginu za jednu veliku stvar, a to je, kako su tada govorili, Republika Srpska, zašto onda taj isti princip ne važi i za vas i zašto onda vi ne pokušate tu Republiku Srpsku koliko-toliko da spasete svojom predajom. Mislim da na to nemaju adekvatan odgovor. Mislim da neće mnogo vremena proći i vrlo brzo će se neko od njih pojaviti. Pritisak se sa svih strana steže. Dilema, da li su oni ili nisu heroji, će nastaviti da živi i posle njihove predaje, ili nekog nekog drugog okončanja jer na političkom nebu, nekim političkim partijama i njihovim programima, odgovara da baštine priču o nacionalnim herojima. U dubini, kod građana Srbije postoji veliki procent ljudi koji su zatrovani idejom nacionalizma. Oni su budući glasači. U tom smislu se te stranke racionalno ponašaju na kratak rok, a vrlo neracionalno, zaluđujući i hipnotišući javnost, na duži rok.
RSE: Gotovo svakodnevno imamo nove vesti da se seksualno zloupotrebljavaju i zlostavljaju deca. Mislite li da je to zlostavljanje nova pojava, ili je toga bilo i ranije, ali se o tome nije govorilo?
PRELEVIĆ: Pošto sam bio dugo godina sudija, imao sam priliku da se sa tim sretnem. Stalno se u medijima pojavljivala priča da na Zapadu postoji masovni ubica ili nasilnik u familiji. Svi koji se bave sudskim poslom, posebno sudski psihijatri, znaju da incest, pedofilija i svi drugi oblici patologije su bili prisutni i na ovim prostorima, samo se o tome nije pričalo jer je bio u modi nacionalno romantičarski zanos u kome su Srbi nad rasa. Nakon ratova se tome samo dodao onaj broj ljudi koji sada imaju izraženi vijetnamski sindrom. Mislim da ovo što se desilo u Mladenovcu je upravo to. Imate zaokruženu patološku scenu. Tamo gde država to treba da predupredi, a to je fiksiranje tih ljudi ili evidencija labilnih, država je zakazala. Ova zemlja je dobra Meka da se takve stvari dešavaju. To je procent nekih velikih brojeva. U svim ratovima učestvuje između tri i šest posto ljudi koji su poremećeni. Toliko ih je učestvovalo i u ratovima na našim prostorima. Mislim da ne možemo biti bolesniji nego drugi narodi u Evropi, osim što smo duže izloženi tom strahovitom stresu jer smo u jednom periodu krajem XX veka pokušali da ostvarimo ciljeve iz XV.
RSE: Mislite li i da će i obiležavanje Oluje biti zloupotrebljeno?
PRELEVIĆ: Mislim da će biti obeleženo. I u Hrvatskoj vlada veliki nacional romantičarski zanos o superiornoj populaciji. Ako deset godina izgrađujete, pre svega preko medija, jedan profil ljudi, onda ćete na kraju i da ih dobijete. Sva istraživanja pokazuju da su najradikalnije, i u Srbiji i u Hrvatskoj, mlade populacije koje su deset godina gledale leševe i to političko pujdanje na drugu populaciju. Mislim da će se opet pojaviti ljudi koji će tvrditi da je Branimir Glavaš njihov heroj, kao i Norac. Ovo je vreme sumnjivih i lažnih heroja. U tako zaluđenoj populaciji, jedino šta ne može da se svidi, to je neki političar koji će ih prozivati na racionalan pristup i na rad. Jedino što nisu zaključili je da rade i da imaju racionalan pristup prema sebi, prema životu, prema drugima. Nisu učeni toleranciji. Odrasli su na kamama, na krvi na ekranima, ne nekakvim grotesknim političarima tipa Tuđmana i još nekih koji su imitirali neke likove. Vrlo je zanimljivo da oni ljudi koji su bili za vreme Titovog života istaknuti u nekim krajnjim granicama jedne teze, komunizma, postali su i najžešći zagovornici ratno-huškaštva. Ti isti sada postaju i zagovornici mira. Ne znam da li građani to vide, ali neka pogledaju razvoj Radikalne stranke. Neki od njih su bili zadrti komunisti i zbog toga su bili u zatvoru. Potom su postali nacionalisti. Pošto se Šešelj nalazi tamo, nemamo još tu zadnju fazu, ali imamo Radikale koji sada govore nekim mnogo tolerantnijim jezikom. Pogledajte opštine u Vojvodini koje su uzeli Radikali. Da li je neko mogao da veruje da će oni na općinskim zgradama istaći zastave i nacionalnih manjina?
RSE: Kao i u Hrvatskoj.
PRELEVIĆ: Da, oni koji su bili najzaslužniji za proterivanje Srba, sada su u koaliciji sa Srbima. To je samo gola vlast. Sve ostalo je gledanje forme koja daje najviše uspeha za dolazak na vlast.