RSE: Završila se pozorišna sezona. Teme kojima si se bavio u predstavama koje si režirao su prilično hrabre i zanimljive teme. To što se dešava u tvojoj pozorišnoj strasti si preneo na svoje bavljenje, ili primoranost da se baviš politikom i publicistikom. Mislim da su teatar i politika u tvom životu jedna te ista strast, samo što je pozorište ona lepa stvar, a politika je ona na koju si primoran.
STOJANOVIĆ: Otprilike je to tako, mada ne smatram da se bavim politikom. Nekako sam uvek bio antipolitičan, a čim ste protiv nečega, onda se time i bavite, sve i da nećete. Uobičajena fraza je da se politika bavila nama. Ali tačno je da sam bio primoran. Odrastao sam u porodici koja je onda bila svesna gde i kako živimo. Voleo bih kada bih mogao, kao i drugi ljudi, da kažem da sam se začudio što se nešto desilo 1991. godine. Naprotiv, sve to vreme sam bio veoma začuđen da se to nije i ranije desilo. Ne pripadam onim ljudima koji su sa užasom otkrili oktobra 2005. godine da Sloba nije super, nego je baš bez veze. Čitajući Student ,1983. i 1984. godine, sam shvatio neke stvari. Pripadam tom delu populacije s početka osamdesetih koja je bila politizovana. U ondašnjem, veoma političkom društvu, nimalo civilnom, biti politizovan je bilo normalno. Živeli smo nekom klasnom uravnilovkom koja je bila lažnjak. Nisam se bavio politikom. Bio sam panker. Biti panker je značilo biti svestan gde živiš i da stvari oko tebe nisu tako briljantne kao što se to zvanično propovedalo. Postoji i etički aspekt politike. Više bih se zapitao nad nekim etičkim problemima ili pitanjima. Uključivanje u politiku postaje neminovno, pogotovo u jednom društvu kakvo je naše i kakvo će, očigledno, u budućnosti biti sve više. Mislim da je svet postao jako političan, što s namerom, što nehotično. Amerika je postala ponovo politična posle 2001. godine. Svet je postao drugačije mesto u poslednjih petnaest godina zbog pada zida, ali u poslednjih pet godina zbog 9. septembra 2001. godine. Taj dan će biti ključni istorijski događaj naših života, iako smo ih imali mnogo. Moje bavljenje politikom se ogleda u reagovanju na ono što me vređalo kao građanina. U jednom trenutku sam razdvojio svoj angažman, smatrajući da ne mogu da potrošim jednu lepu ljudsku delatnost, koja se zove teatar, samo na sociološki i politički aspekt. Pišem od svoje 17 godine, duže nego što režiram. Uvek sam bio kolumnista, pisao sam jednom nedeljno. U početku sam pisao o roku ili o filmu. U jednom času sam odlučio da svoje biće u tom smislu raspolutim, da zavredim sebi pravo da napravim komediju.
RSE: Koliko god se ti branio od toga, oni koji znaju šta radiš, znaju da je politika sastavni deo svega što radiš i da otpor u kome si učestvovao svih godina Miloševića nije bio politički, ali je bio veoma zapažen. Dosta si osporavan od onih koji te ne trpe, a kada te ne trpe, ne trpe te baš žestoko. Oni koji te vole, baš te vole. U sredu, tačno u podne, sa dve minute ćutanja Velika Britanija, kao i mnoge evropske zemlje, su odale poštu žrtvama terorističkih napada u Londonu. Ponovo je u Beogradu i ovoga puta to izostalo, kao i onda kada su svi davali neke minute ćutanja i poštovanja žrtvama cunamija. Gradonačelnik je na to pozivao, ali se ništa nije dogodilo. Kako to tumačiš?
STOJANOVIĆ: To je jedno od osnovnih obogaljenja koje je doživela ova sredina. Kolektivno nam je operisan organ za empatiju. Tvrdim da smo ga nekada imali, ali sada nam je ta žlezda izvađena. Bio je jalovi pokušaj suosećanja sa žrtvama cunamija, kada je već ceo svet ožalio tu stvar. Nekada su postojali dani žalosti, ali tada je to bila velikodržavna stvar, pa čak i kada su dani žalosti bili objektivni. Sećate se kada se survao pun autobus dece u Neretvu? Tada su zaista svi bili zgranuti, ali su se ponašali na isti način. Terorisao nas je program na televiziji i radiju. Kada je umro Kardelj bila je trodnevna žalost. Bio sam tada pionir. Držali su nas u nekom, snegom zavejanom, hotelu i nisu nam dali da pevamo. Šta bi radilo stotinu dece iz bivše Jugoslavije na jednom mestu, ako ne bi pevalo? To je tada bilo namešteno. Svaka žalost podseća na to. Ideja ljudske solidarnosti je ovde svedena na minimum minimuma i na profesionalne empatiste.
RSE: Nekada su se oni zvali narikače.
STOJANOVIĆ: Bio bih radostan, ali i zgranut, da se zaista spontano tako nešto desi.
Samir iz Danske: ''Izvještavanje RTS-a o masakru u Srebrenici je bilo svedeno na jedan minut. Dnevnik je bio korektan, ali ni jedna emisija na RTS-u nije bila tome posvećena. Direktor RTS-a, Tijanić, je nedavno izjavio gospođi Kandić da nije htio da pusti snimke iz Srebrenice jer su svi pravili zločine. Ne znam gdje je to još ubijeno za tri sata oko 8.000 ljudi?''
STOJANOVIĆ: Nisam baš pomno pratio izveštavanja RTS-a, jer se informišem preko nekih drugih medija, ali ne sumnjam da je to smrdljivo korektno izveštavanje bilo maksimum njihovog dometa.
RSE: Nemoj da upotrebljavaš ružne reči, jer se ovde ne koristi jezik mržnje.
STOJANOVIĆ: Za mene to nije jezik mržnje, ali jezik kvalifikacije. Nemam nikakav odnos prema RTS-u, ni ljubav, niti mržnju. Pod tom sintagmom podrazumevam nešto što je korektno, a to znači nedovoljno. Bilo bi nelogično da se to desilo. U Beogradu sam video dvadesetak bilborda sa podsećanjem na Srebrenicu. Na sve do jednom je intervenisano bacanjem boje ili užasnim grafitima koji pozivaju na reprizu. To je ono što je mera RTS-a. RTS se u tom smislu nije promenio. Na RTS-u je dovedeno nešto manekena za čitanje vesti, ali se suština RTS-a nije izmenila. Za to je zaslužna i prethodna, post-petooktobarska vlast koja ništa nije učinila, koja osnovne poluge ovog društva nije takla. Neke nije mogla da dotakne, a neke, poput RTS-a, TV Pink-a ili sličnih, je afirmisala, smatrajući da će im biti zgodna poluga vladavine. Pošto sam na strani demokratije, imam potrebu da ih kritikujem, a ne ove koji su tu sve vreme.
RSE: Krenulo je od obeležavanja u Aušvicu. Tamo su bili svi državnici, osim naših. Rečeno je na hiljadu nespretnih objašnjenja. Potom je bilo to isto sa cunamijem. Opet mi jedini nismo odali poštu tim žrtvama. Sada imamo London. U međuvremenu imamo priču sa Srebrenicom.
STOJANOVIĆ: Hajde da te globalne događaje u svetu, kojima su zasićeni mediji, prihvatamo na drugačiji način. Ne sećam se ni neke fantastične ljudske solidarnosti kada je 200 hiljada ljudi iz Krajine prošlo kroz Beograd. Bilo im je zabranjeno da ostanu. Sećam se samo stotinjak ljudi koji su pokušavali da im bace neku flašu vode ili nešto hrane. Aušvic je druga priča. Mi smo sami sebe vrlo preciznom akcijom izbrisali iz istorije, pa i iz istorije pobednika u Drugom svetskom ratu. Predano se na tome radilo od trenutka kada je Milošević došao na vlast. U tome se konačno i uspelo. Naš aktuelni ministar inostranih dela svojom ideologijom je naprosto činio sve po tom pitanju i sada mu je konačno uspelo da izjednači sve strane koje su se borile u Drugom svetskom ratu. Uspeo je da nas ispiše iz istorije i nas više nema na devetomajevskim proslavama.
RSE: Misliš da je to posledica baš toga?
STOJANOVIĆ: Apsolutno. Nikakva vrsta čojstva nije kucala ni u Borisu Tadiću, ni u Svetozaru Maroviću, inače bi oni izvršili svoje obaveze. Nema veće obaveze nego naći se u Aušvicu kada je tamo ceo svet. Da im je bilo stalo, grebali bi da se tamo nađu. Njega spominjem jer on 15 godina predano radi samo na jednoj stvari, a to je da mi objasni da su partizani i četnici isti. Čitava akcija koju radi Vuk Drašković već 15 godina, zajedno sa njegovom strankom i ljudima koji slede tu vrstu ideologije, je usmerena na to da se Srbija, zemlja pobednica, izbriše sa tog spiska i da se naknadno upiše u spisak poraženih. Upravo suprotno od one akcije koju su radili neki naši susedi, koji su imali mnogo težu hipoteku, a ipak su uspeli da je izbrišu. jer je bilo političke volje i pameti. Kada imate takvu vrstu akcije, naša deca ne znaju ko su partizani, a ko četnici i da li su delovi ove zemlje bili na strani pobednika. Uz sve ideološke muljavine komunističkog vremena sam znao gde je bio moj deda i moj tata. Da li je bilo ovoliko ili onoliko hiljada žrtava, to je druga priča. Šta bi radio Boris Tadić ili Svetozar Marović u Aušvicu kada ne znaju sa koje pozicije nastupaju? Za to su i oni delimično krivi, ali su oni samo proizvodi i jašu na našem domaćem talasu te neverovatne idiotarije - izbrisati samog sebe iz istorije.
Blagoje: ''Ovo što je izgovorio vaš gost je toliko sramno i bezobrazno. Pričati takve stvari o Vuku Draškoviću i o četništvu može samo jedan indoktrinirani komunista i to posle svega što su nam komunisti uradili za ovih 60 godina. Ovo u Srebrenici nisu radili četnici, nego komunisti, oni isti koji su pobili u Sloveniji bez suda preko 100.000 boraca, žena i dece. To je taj deo kojeg treba da se otarasimo. Lepo kažete da ne gledate RTS, ali znate da su oni pravili bljuvotine. Snimao sam RTS za vreme Miloševića i imam preko 200 kaseta. RTS je korektna televizija.''
STOJANOVIĆ: Rekao sam da nisam pratio izveštavanje RTS-a o Srebrenici pažljivo. Takođe sam rekao da ne sumnjam da su oni to smrdljivo korektno obradili. Sve što ste do sada rekli o mom pljuvanju na RTS, nije tačno.
RSE: Pošto pomno pratite RTS, možete li nam reći šta su oni rekli o Srebrenici?
Blagoje: ''Na Drugom programu je bio najavljen dokumentarni film B92 - Jauk iz groba, ali je otkazan. Od 8.00 do 9.00 je išla jedna korektna emisija o Srebrenici, sa puno dokumentarnog materijala. Pošto mi nismo bili pozvani, Tuđman je rekao da nije ni čudo što Srbi nisu pozvani, jer jedini antikomunistički pokret je bio u Hrvatskoj. Rekao je da su Srbi sve vreme sarađivali sa fašistima. Rekao je i da su jame po Hercegovini, koje su zabetonirane, Srbi napravili za vreme Drugog svetskog rata. Navodno smo ih zabetonirali da bi smo prikrili zločine koje smo činili nad Hrvatima i muslimana, kao što to navodno i sada činimo. Niko na to nije reagovao, što je žalosno.''
RSE: Kada je Tuđman to rekao?
Blagoje: ''Kada su ga pitali zašto je on pozvan u Vašington, a Srbi nisu.''
STOJANOVIĆ: Govorili smo o nedavnim događajima, o Aušvicu. Tuđman je mrtav već pet godina.
Blagoje: ''Svejedno.''
STOJANOVIĆ: Nije svejedno. Vi ne pratite ono što pričamo, pa ste malo kontradiktorni. Vi očigledno imate svoju istinu i od nje nećete odstupiti. To je u redu, to je svačija legitimna stvar. Neki od nas imaju drugačiji stav i dopustite nam da imamo pravo na svoje viđenje stvari.
RSE: Ljudi imaju različita mišljenja, a kada imaju ubeđenja, emotivno reaguju.
STOJANOVIĆ: Spomenuo sam jednu ideologizovanu liniju te vrste odvraćanja od izvesne istine, od mogućnosti koju mi sami sebi ukidamo. Nije poenta u tome da li smo pozvani ili ne. Bez obzira na ideološke, ovakve ili onakve razmerice, ili na naknadne pameti i naknadno čitanje istorije, činjenica je da je Srbija bila zemlja pobednica u Drugom svetskom ratu. Činjenica je da Srbija sada deluje kao da to nije bila. Da li je reč o nespremnosti, ili o nečem drugom, mislim da to nije dobro za Srbiju. Nisam toliko državotvoran da budem zainteresovan za politiku u Srbiji da bih se sada time bavio. Grehota je da neko ima keca u rukavu i da ga pocepa. U pokeru je to veoma glup gest.
RSE: Nešto pre ponoći Radio televizija B92 primila je telefonsko upozorenje da je u zgradi te medijske kuće postavljena eksplozivna naprava koja će eksplodirati za sat vremena. Kako je Agenciji Beta rekao glavni i odgovorni urednik, Veran Matić, svi dežurni radnici su evakuisani, a policija pretražuje zgradu. ''Zbog uređivačke politike kuće ovih dana smo pod stalnim pritiskom i pretnjama, ali ovo je najradikalnija pretnja do sada'', rekao je Veran Matić Beti, naglašavajući da će rezultati policijske pretrage biti poznati kasnije. Nadam se da će sve biti u redu. Da li ti je ovo iznenađujuće?
STOJANOVIĆ: Nije. Ekstremizam bilo kog oblika je gotovo po pravilu posledica slabosti druge strane. U Jugoslovenskom narodnom pozorištu ima predstava koja se zove "Talijanska noć", rađena po tekstu Eden fon Horvat-a, napisanog u vreme kada je fašizam postajao pretnja, ali još uvek nije imao moć i vlast. Bio je to tek početak fašizma. Centralna uloga je jedan slabić iz Liberalno demokratske stranke koji omogućava fašistima da dođu na vlast. Tema je slabost liberalne demokratije. U neka, ne tako davna, vremena sam dobijao gomile pretećih pisama, mada je to ništa šta su drugi ljudi doživljavali. Uvek je činjenica da se tako nešto dešava kao posledica toga što smo skloni da smirujemo stvari. Ja sam sklon da raspirujem sukobe, a ne tomu da kažem da to ništa ne znači, da je to normalno i uobičajeno. Poslovica kaže: ''Kada bi pametni popuštali, budale bi svetom vladale''. Ja spadam u te koji nisu pametni i koji ne popuštaju.
RSE: U Srbiji su retki oni koji raspiruju. Vlada nekakva uravnilovka.
Dragan iz Valjeva: ''Uveče 5. oktobra, kada smo svi čuli šta se dogodilo u Beogradu, nastala je velika radost koja je preplavila Valjevo. Pored moje zgrade je protrčala devojčica i radosno kliktala – Ljudi, sada će moja mama konačno moći da mi spremi tortu za moj rođendan. Radost iz očiju te devojčice nas je oduševila. Već nekoliko godina ulicama naših gradova primećujem potištene ljude, prestali su da se smeju. Ta pozitivna energija kao da je negde nestala. Kako vratiti radost u Srbiju?''
RSE: Da li mislite da bi trebalo da ima radosti, ili mislite da je Srbija sada u takvom stanju da radosti nema, jer nema otkuda da dođe?
Dragan iz Valjeva: ''Radost treba da postoji uvek. Sam život, sama smena godišnjih doba, sve to što se događa, jutarnje buđenje, bez obzira kakav je dan, je radost. U jutro, čim se probudim, zahvalim se Bogu za novi dan. Radujem se pahuljicama, razgovorima sa prijateljima, malim stvarima. Život je radost.''
STOJANOVIĆ: Mislim da ste sami dali recept, jer se radost nalazi u malim stvarima. Uz sve moje pokude post-petooktobarskim vlastodršcima, ipak mislim da stvari nisu tako strašne kao što su bile 1998., 1999., osobito 2000. godine. Mi smo petnaestak godina zakasnili da uđemo u one procese koji su bolni, kojima su okolne zemlje, ili one nama slične, prolazile. Vratio sam se iz Kotora pre neki dan. Gledao sam češke turiste. Sećam ih se sedamdesetih i osamdesetih godina. Bahato smo se prema njima odnosili, smatrajući da smo bolji od njih. Smejali smo se njihovim smešnim kupaćim kostimima na lepim devojkama. Česi, Poljaci ili Mađari su nam bili tužni. Sada oni dolaze kao suvereni zapadni gosti, ljudi koji su opušteni. Fotografišu najnovijim skupim aparatima Svetog Tripuna, Nikolu i Luku. Mi smo malo zakasnili. Nadam se da nećemo čekati sledećih 15 godina na tu opštu vrstu radosti koja ima veze sa politikom. Vraćeni smo pred ulaskom u kućicu, kao u "Čoveče ne ljuti se", kada nas neko pojede. Tek smo izvukli šesticu kojom se izlazi na prvo polje i stupa u neku realnost. Ta vrsta osmeha i radosti, koja će biti vidljiva na ulicama, će se vratiti. Sve se to demantuje kada znate da je 30.000 Slovenaca slavilo Novu godinu u Beogradu. Teško da bi oni išli u neku depresivnu, groznu i užasnu zemlju. Nismo ni mi slavili nove godine na ulicama istočnog Berlina sedamdesetih godina.
RSE: Možda smo postali egzotični za te normalne zemlje.
Aleksandar iz Beograda: ''Nema smisla tako pričati o Vuku Draškoviću, koji je jedini devedesetih godina bio antiratno orentisan. Nisam njegov pristalica, ali me je to malo pogodilo.''
RSE: Nemate razloga da ga štitite jer ga niko i ne napada.
Aleksandar iz Beograda: ''Čedomir Jovanović i njegova frakcija su potpuno medijski zaboravljeni, izuzimajući list Danas. Smatram da je to opcija koja ima podršku biračkog tela. Rodom sam iz Valjeva. Vrlo je zanimljivo da ta partija ima privrženike i u selima. U selu Popučke se više ljudi učlanilo u Liberalnu demokratsku frakciju, nego što je nekada bilo članova Demokratske stranke.''
STOJANOVIĆ: Teško mogu da komentarišem Liberalno demokratsku frakciju, jer ne znam po kom se pokazatelju zna koliki je njihov eventualni mogući udeo u biračkom telu, sve dok se ne dogode neki izbori. Ono što mi nije jasno u politici, mogu da pitam Branislava Lečića, ali mi je zanimljivije da pričam sa njim o pozorištu. Još uvek nisam na čisto šta je tačno taj LDF, da li je to samostalna partija ili je to frakcija neke stranke koja tu frakciju ne priznaje. Mislim da je neukusno, za nekoga za koga još ne znamo šta je, pričati o njihovoj realnoj političkoj moći. Imam potrebu, koja je očigledno pogrešna, da se partijski život u Srbiji svede na to, a ne na politički život. Između politike i partije postoji ogromna razlika. Čitav politički život je sveden na partije. Nisam napadao Vuka Draškovića, samo imam mišljenje o njegovom političkom delovanju koje mi nije dovoljno jasno, pa sam pokušao da nađem neku zajedničku liniju. Teško je naći neku zajedničku liniju kada je neko Slobin potpredsednik Savezne vlade, a malo posle toga biva i zatvaran od tog istog čoveka. Nisam ironičan. Nekada smo živeli u partijskoj državi. Sada živimo u višepartijskoj državi. To vam pokazuje raspodela mandata u vladi Srbije. Politički život u Srbiji je postao partijski, isti koji smo imali u vreme komunizma, samo što smo tada imali jednu partiju koja je zbilja unutar sebe imala neke frakcije. Posmatrajući izolovano slučaj Čede Jovanovića i njegove frakcije, voleo bih da njegova frakcija konačno postane stranka i da ta stranka iznese svoj program. Ja spadam u one koji su pročitali programe svih većinskih partija koje postoje u Srbiji. Čak sam i program Radikala čitao. Želim da znam. Ne biram na osnovu toga kako neko izgleda i šta priča u predizbornoj kampanji, već na osnovu toga šta imaju u svom programu. Za sada su mi još uvek nedovoljno jasni. Postoje i bitnije stvari u životu, osim da pratim kako meandriraju naši političari. Naši političari, sa dva ili tri retka izuzetka, nisu baš dosledni u svojim načinima kako dolaze do vlasti. Jedino što je njihova akcija jeste kako osvojiti vlast.
RSE: Ovde se ne može biti antiglobalista u nekom pozitivnom smislu, s obzirom da su upravo one stranke koje su najekstremnije, desničarske, jedine koje se protive globalizmu. U mnogim zemljama postoje neki protesti koji su normalni, civilni i imaju smisla. Ovde biti antiglobalista znači - biti ekstremista.
STOJANOVIĆ: To bih povezao sa nedostatkom empatije. Kada nemate empatiju za drugoga, onda nemate ni ekološku svest. Vrlo je zanimljivo da ovde nikada ni jedna stranka zelenih nije postala ni trunčicu značajna. Samim tim nemate svest o tome da je genetski modifikovana hrana, servirana u restoranima brze ishrane velikih lanaca, nešto štetno po rast i razvoj vašeg deteta. To je naučno dokazano. Ovde takvi globalistički lanci nemaju potrebu to ni da demantuju, jer ovde niko ne stavlja upitnik na to. Poenta svega onoga što oni rade u marketingu vani je u tome da vam dokažu da ta govedina i to povrće nisu genetski modifikovani. To je opšti društveni nivo. Mi smo možda odgovorni, ali nismo krivi što smo zakasnili 15 godina u evropsku istoriju, a i u ono malo gde smo participirali, sami sebe smo izbrisali.
Milan iz Čačka: ''Da li zaista iskreno verujete da se dogodio zločin u Srebrenici od strane Srba? Mislim da tu nema ni trunke zločina od strane Srba.''
RSE: Ovo što vidimo je Stiven Spilberg?
Milan iz Čačka: ''Da.''
STOJANOVIĆ: Voleo bih da ste u pravu, ali na žalost, količina dokaza da niste u pravu je ogromna. Potrebno je imati volju videti dokaze. Ako nemate volju da ih vidite, onda ćete uvek videti ono što bi hteli da vidite. ''Što je babi milo, to joj se snilo''. Nemam u šta da verujem ili ne verujem. To nije religiozno pitanje, već pitanje fakata. Jedna evropska vlada, holandska, je pala od količine dokaza. Pošto sam to pratio i u vreme kada se to događalo, mogu da sačekam da se baš svaki leš ekshumira i da se svakom da ime i prezime na osnovu DNK. Za sada znamo da je prilično velika količina tih leševa ekshumirana i obrađena. Postoji i prilična količina priznanja. Postoje i neki posredni dokazi. Ne želim da podsećam nikoga na izjave onih Srba koji su neposredno učestvovali u srpskom zločinu u Srebrenici.
Milovan Janković iz Danske: ''Poslije ovog pitanja osjećam bolove, kao da mi je neko rekao da mi je sin poginuo u saobraćajnoj nesreći. Žalosno je da su razlike tolike i da ljudi ne vide ono očigledno. Živim u Skandinaviji gdje je najviše, i kulturne i ekonomske, saradnje između srodnih i sličnih zemalja: Švedske, Finske Norveške i Danske. Čak je Norveška slavila 700 godina slobode od Unije sa Švedskom. A 400 godina pre toga je bila pod Danskom. Njihova saradnja je na jako visokom nivou. Šta se dešava sa našom regionalnom saradnjom na svim nivoima? Razlika između uspješnih i neuspješnih post komunističkih zemalja je samo u rukovodstvu tih zemalja. One zemlje koje su imale sreću da izaberu rukovodioce koji javne i državne interese stavljaju ispred ličnih, su uspješne. Da li se slažete sa teorijom - Što južnije, to tužnije? Grčka ima toliko zaposlenih u javnim službama zbog promjene socijalista i konzervativaca da oni posuđuju novac za plate.''
STOJANOVIĆ: Našu najnoviju predstavu, Hamlet, režira Dušan Jovanović, reditelj iz Slovenije. U njoj igraju glumac iz Crne Gore, glumica iz Bosne i Hercegovine, a ostali su glumci iz Beograda. Radi se o koprodukciji sa Budva grad teatrom i sarajevskim festivalom MESS. Toliko o saradnji na kulturnom planu. O saradnji na ekonomskom planu nisam nadležan da govorim, osim što vidim da mogu da kupim hrvatsko vino i što znam da je bivši PKB sladoled sada hrvatski. Tu se nešto dešava. Teorija - Što južnije, to tužnije je karakteristika mentaliteta. Imam drugi način mišljenja. Mislim da što mediterantskije, to veselije. Divim vam se što živite u Danskoj. Meni je tamo hladno. Ne znam ništa o grčkim javnim službama, pa ne mogu ništa o tome da kažem.
RSE: Priča o Hamletu je zanimljiva i mnogo se pričalo o njemu, ne samo kao o pozorišnoj predstavi ili knjizi, nego je bio aktualan iz političkih razloga posle prekida serijala Nikada izvini. Možemo povući neke paralele između te drame, ubistva Zorana Đinđića i onoga posle. Režirao si jednom Hamleta, kada je u naslovnoj ulozi bio Branislav Lečić, a sada se režira novi Hamlet u tvojoj kući. Premijera će biti 1. avgusta u Budvi. Vidiš li vezu između Hamleta i naše političke situacije?
STOJANOVIĆ: Hamlet je uvek aktuelan komad. Hamlet je, srećom, malo veće parče teatra nego što je dnevnopolitička stvar. U vreme kada je Jovan Ćirilo bio upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta i kada smo spremali Hamleta, on ga je precizno formulisao. Rekao je da postoje komadi koji se mogu igrati samo ponekada i komadi koji se igraju kada se steknu određeni uslovi, a za Hamleta postoji samo jedan uslov - da imate Hamleta, da imate glumca koji je sposoban da tu najkompleksniju ličnost svetske dramaturgije iznese na scenu. Hamlet je komad koji će već sam svojim sklopom događaja, svojim mehanizmom i svojom sveobuhvatnosti raditi na tome da bude aktuelan. Sve i da bežite od aktuelnosti, Hamlet je uvek aktuelan. Broj događaja je jako veliki i postoje određene istorijske analogije. Nije potrebna velika mudrost i nije potrebno veliko učitavanje da shvatite da princ Hamlet dolaskom u Dansku zatiče obavezu da osveti oca, čija je vladavina nasilno prekinuta. On je ubijen. Hajde da tu stanemo i da ne izvlačimo bilo kakve vrste jačih analogija od toga. Dušan Jovanović je sjajan reditelj koji je uvek imao dobar osećaj za stvari koje dolaze, ne toliko da reaguje na prezent u kome se nešto dešava, jer je prezent mnogo neuhvatljiviji, a i teatar je spor medij. Teatar uspeva na čulnom nivou, katkada više nego na intelektualnom. Ne sumnjam da već nije pronašao neke podzemne vode aktuelnosti i nečega što jeste situacija u kojoj mi živimo posle jednog ubistva. Ono što mi živimo poslednje dve godine je situacija posle jednog ubistva. Ta post situacija će trajati neko dugo vreme. To nije tek tako neki nesrećen slučaj. To je ubistvo premijera u centru grada, na ulasku u vladu. Čovek je streljan kao pas na ulici. Šta god bilo nečije mišljenje o njegovoj administraciji, a ja imam pretežno pozitivno mišljenje, to je notorna činjenica i jako podseća na ono što se dogodilo u Hamletu. Bez obzira kakva je bila vlast starog kralja, on je na silu ubijen i neko drugi je osvojio vlast. Kada gledamo šta se kod nas dešava, bez ikakve potrebe je da ovog časa kvalifikujem krivce za to. Postoji jedna atmosfera u kojoj je takvo ubistvo bilo moguće. Pošto je bilo moguće, ono se i dogodilo. Zadatak pozorišta je da pokaže nešto što je verovatno i ono što se može dogoditi. Atmosfera u kojoj smo živeli februara 2003. godine je omogućila 12. mart 2003. godine. Ko je za to odgovoran, to sada nije pitanje. Mi ćemo još dugo snositi posledice jednog političkog ubistva. Tu je veza sa Hamletom očigledna.
RSE: Radujem se što će postojati nova postavka Hamleta i mislim da će to biti prava stvar. Nameće se pitanje Demokratske stranke koja je ostala najveća demokratska opcija u koju su uperene sve oči. Kako tebi izgleda ta stranka sada, posle toliko vremena?
STOJANOVIĆ: Ja sam tradicionalni birač te stranke. Češće sam glasao za njih kada su bili u koaliciji sa strankama poput Građanskog saveza, koji su mi za nijansu bliži, po ideološkim opredelenjima, od Demokratske stranke. Niti sam član, niti se bavim njihovim partijskim forumima. Mene to ne interesuje. Slabo me zanima šta se dešava unutar jedne stranke. Ili ih gledam dok imaju realnu moć na vlasti, ili ih slušam šta govore u nekim predizbornim situacijama i poredim sa onim što im je programsko opredelenje. Kod nas je gotovo uvek neka predizborna situacija. Unutar Demokratske stranke postoji različit korpus demokratskih mogućnosti. Ona ima, pre svega, jednu ogromnu odgovornost. Nisam u stanju da procenim koliko su oni svesni te svoje odgovornosti. Ta odgovornost je mnogo veća nego što ja imam osećaj da je to kod njih osvešteno. Odgovornost je u tome što su oni na sebe preuzeli obavezu da budu vodeća demokratska opcija i za sada oni ne čine dovoljno na tome da to i postanu. Lopta je u njihovom šestnaestercu i oni nikako da je ispucaju napred, ali za sada je i ne gube. Malo je predugačka pauza nastala u njihovom radu.
Faruk iz Novog Pazara: ''Šta je to trulo u zemlji Srbiji? Čini mi se da se u Srbiji krene, pa stane. Postoje neke snage koje pokušavaju da vuku napred, ali mi se čini da u ovom trenutku postoje mnogo jače koje nas vuku nazad. Interesuje me vaše mišljenje o hipotetičkoj situaciji - Ronaldinjo u Čelziju.''
STOJANOVIĆ: Mene emocionalno dotiče pitanje Ronaldinja. Za mene bi bila katastrofa da Ronaldinjo pređe u Čelzi. To će značiti da je globalizam primitivnog tipa zauvek pobedeo, da je zaista novac postao jedina moralna vrednost u svetu i da je Abramovičev prljavi krupni kapital, stečen na tuđoj nesreći, u stanju da se plasira čak i u zemlje liberalne demokratije. Nadam se da se to neće desiti. Sami ste rekli da postoje dve opcije. Uvek su kroz istoriju postojale dve Srbije – jedna naprednjačka i jedna nazadnjačka. Te dve Srbije su u jednom permanentnom ratu i te dve Srbije su u jednom permanentnom sukobu. Od Demokratske stranke se očekuje da budu lokomotiva koja Srbiju vuče u pravcu civilizacijskog progresa. Ne bih bio siguran da je potpuno izvesno da idemo unazad. Činimo dva koraka napred, jedan unazad. Nisam siguran da Demokratsku stranku možemo amnestirati od izvesnih grešaka u svemu tome. Mislim da se Srbija generalno zaista kreće u dobrom usmerenju, ali neopisivo sporo. Ima neopisivo mnogo nerazrešenih stvari od kojih je za mene suštinska UDBA, policija i vojska. Srbija troši neverovatno mnogo novca na te stvari. Dok se to ne reši, sve druge stvari su manje važne. Još uvek imamo poluge vlasti koje se oslanjaju na tajne službe, a tajnih službi ima više od jedne i one ne rade svoj posao, nego rade poslove za određene naručioce. To je trulo u zemlji Srbiji.
Branislav iz Podgorice: ''Priznati četnici su u toku Drugog svjetskog rata primali Gvozdeni križ. To znači da su bili saradnici okupatora. Da su se borili protiv Hitlera, ne bi im davao odlikovanja. Bio je izabran neki desničar u Austriji, pa je Evropska unija uspostavila neke političke sankcije prema njoj. Čudi me zašto Evropa ćuti prema izjednačavanju četnika i partizana u Srbiji. Zašto referendumom nije o tome odlučeno u Srbiji? Mi biramo političare koji nam jedno obećavaju, a deveto rade i donose odluke koje nisu saglasne mišljenju ogromnog broja njihovih birača.''
RSE: Meni su priče o partizanima i četnicima dosadne. Nisam potegao tu priču da bih vređao četnička ili partizanska osećanja, ali kao ilustraciju te naše nespretnosti, ne samo u komunikaciji sa svetom u prezentu. Sve da su četnici i završili ceo posao oko oslobađanja Srbije, ne bih imao ništa protiv da se priča da su to uradili partizani, ako nas to tera napred. Sticajem okolnosti, svako od nas ima neku od ovih priča. Postoje fotografije četnika i Nemaca zajedno, ali ne postoji ni jedna fotografija u kojoj partizan stoji zagrljen sa Nemcem.
Sabahudin: ''Ko bi mogao od ovih današnjih političara da zameni Zorana Đinđića?''
STOJANOVIĆ: Ne mogu da odgovorim na takvu vrstu pitanja jer sam malo zainteresovan za personalne stvari. Mene zanima sistem. Voleo bih da u Srbiji postoji određeni sistem administriranja, da se ono što je državna administracija više ne zove vlašću, jer vlast nije isto što i administracija, da javne službe funkcionišu, bez obzira na to u kojoj stranci se njihovi poslanici nalaze, da Parlament funkcioniše i da se bavi problemima građana, a ne ispravljanjem istorijskih događaja. Ne bih da nagađam ko je taj ko će da zameni nekoga. Mislim da je nužno potrebno da Srbija uđe u period depersonalizacije javne službe, da političari budu civilni službenici i da više ne govore ''kada ni uzmemo vlast'', nego ''kada mi preuzmemo administraciju''. To je moja želja. Činjenica jeste da u ovom trenutku na političkoj sceni vlada jedna kriza ličnosti koje imaju neku vrstu demokratske harizme. To ne znači da se neki od tih ljudi možda neće jednoga dana probuditi spremni da učine odlučan korak. Ako već moram da se bavim politikom, ne moram da se bavim i političarima.
RSE: Kakva je kulturna scena Beograda?
STOJANOVIĆ: Kulturna scena Beograda izgleda mnogo bolje nego politička scena u Srbiji. Političari su ljudi amateri koji se, na žalost, vežbaju na nama. Oni su voleli da se kafanski bave politikom, a sada su došli na vlast. To je ta vrsta neverovatne nespretnosti i mi smo njima zamorčići. Kada bi srpska politička scena izgledala kao kulturna scena u Beogradu, bilo bi nam super. Za to smo zaslužni mi koji se bavimo kulturnom scenom.
RSE: Nemate neke donacije?
STOJANOVIĆ: Imamo sve što treba da imamo i za to smo se izborili. Pritisnete administraciju i kažete: ''Ljudi, nemojte nam pričati o kulturnoj politici već nam dajte hardver''. Onda oni naprave pozorište. Oni pobiraju svoje političke poene. I neka to rade, ali pozorišta ostaju. To su trajne vrednosti. Od oktobra će početi da radi jedna velelepna, fantastična zgrada koja će narednih pedeset godina služiti srpskom narodu. Za to su neki ljudi zaslužni i odgovorni. Ne želim sebe da izuzmem iz zasluga za tako nešto, jer smo pritiskali i uspeli da se kulturom na nivou Beograda bave, ne političari, ali ljudi koji od kulture jedu hleb.
STOJANOVIĆ: Otprilike je to tako, mada ne smatram da se bavim politikom. Nekako sam uvek bio antipolitičan, a čim ste protiv nečega, onda se time i bavite, sve i da nećete. Uobičajena fraza je da se politika bavila nama. Ali tačno je da sam bio primoran. Odrastao sam u porodici koja je onda bila svesna gde i kako živimo. Voleo bih kada bih mogao, kao i drugi ljudi, da kažem da sam se začudio što se nešto desilo 1991. godine. Naprotiv, sve to vreme sam bio veoma začuđen da se to nije i ranije desilo. Ne pripadam onim ljudima koji su sa užasom otkrili oktobra 2005. godine da Sloba nije super, nego je baš bez veze. Čitajući Student ,1983. i 1984. godine, sam shvatio neke stvari. Pripadam tom delu populacije s početka osamdesetih koja je bila politizovana. U ondašnjem, veoma političkom društvu, nimalo civilnom, biti politizovan je bilo normalno. Živeli smo nekom klasnom uravnilovkom koja je bila lažnjak. Nisam se bavio politikom. Bio sam panker. Biti panker je značilo biti svestan gde živiš i da stvari oko tebe nisu tako briljantne kao što se to zvanično propovedalo. Postoji i etički aspekt politike. Više bih se zapitao nad nekim etičkim problemima ili pitanjima. Uključivanje u politiku postaje neminovno, pogotovo u jednom društvu kakvo je naše i kakvo će, očigledno, u budućnosti biti sve više. Mislim da je svet postao jako političan, što s namerom, što nehotično. Amerika je postala ponovo politična posle 2001. godine. Svet je postao drugačije mesto u poslednjih petnaest godina zbog pada zida, ali u poslednjih pet godina zbog 9. septembra 2001. godine. Taj dan će biti ključni istorijski događaj naših života, iako smo ih imali mnogo. Moje bavljenje politikom se ogleda u reagovanju na ono što me vređalo kao građanina. U jednom trenutku sam razdvojio svoj angažman, smatrajući da ne mogu da potrošim jednu lepu ljudsku delatnost, koja se zove teatar, samo na sociološki i politički aspekt. Pišem od svoje 17 godine, duže nego što režiram. Uvek sam bio kolumnista, pisao sam jednom nedeljno. U početku sam pisao o roku ili o filmu. U jednom času sam odlučio da svoje biće u tom smislu raspolutim, da zavredim sebi pravo da napravim komediju.
RSE: Koliko god se ti branio od toga, oni koji znaju šta radiš, znaju da je politika sastavni deo svega što radiš i da otpor u kome si učestvovao svih godina Miloševića nije bio politički, ali je bio veoma zapažen. Dosta si osporavan od onih koji te ne trpe, a kada te ne trpe, ne trpe te baš žestoko. Oni koji te vole, baš te vole. U sredu, tačno u podne, sa dve minute ćutanja Velika Britanija, kao i mnoge evropske zemlje, su odale poštu žrtvama terorističkih napada u Londonu. Ponovo je u Beogradu i ovoga puta to izostalo, kao i onda kada su svi davali neke minute ćutanja i poštovanja žrtvama cunamija. Gradonačelnik je na to pozivao, ali se ništa nije dogodilo. Kako to tumačiš?
STOJANOVIĆ: To je jedno od osnovnih obogaljenja koje je doživela ova sredina. Kolektivno nam je operisan organ za empatiju. Tvrdim da smo ga nekada imali, ali sada nam je ta žlezda izvađena. Bio je jalovi pokušaj suosećanja sa žrtvama cunamija, kada je već ceo svet ožalio tu stvar. Nekada su postojali dani žalosti, ali tada je to bila velikodržavna stvar, pa čak i kada su dani žalosti bili objektivni. Sećate se kada se survao pun autobus dece u Neretvu? Tada su zaista svi bili zgranuti, ali su se ponašali na isti način. Terorisao nas je program na televiziji i radiju. Kada je umro Kardelj bila je trodnevna žalost. Bio sam tada pionir. Držali su nas u nekom, snegom zavejanom, hotelu i nisu nam dali da pevamo. Šta bi radilo stotinu dece iz bivše Jugoslavije na jednom mestu, ako ne bi pevalo? To je tada bilo namešteno. Svaka žalost podseća na to. Ideja ljudske solidarnosti je ovde svedena na minimum minimuma i na profesionalne empatiste.
RSE: Nekada su se oni zvali narikače.
STOJANOVIĆ: Bio bih radostan, ali i zgranut, da se zaista spontano tako nešto desi.
Samir iz Danske: ''Izvještavanje RTS-a o masakru u Srebrenici je bilo svedeno na jedan minut. Dnevnik je bio korektan, ali ni jedna emisija na RTS-u nije bila tome posvećena. Direktor RTS-a, Tijanić, je nedavno izjavio gospođi Kandić da nije htio da pusti snimke iz Srebrenice jer su svi pravili zločine. Ne znam gdje je to još ubijeno za tri sata oko 8.000 ljudi?''
STOJANOVIĆ: Nisam baš pomno pratio izveštavanja RTS-a, jer se informišem preko nekih drugih medija, ali ne sumnjam da je to smrdljivo korektno izveštavanje bilo maksimum njihovog dometa.
RSE: Nemoj da upotrebljavaš ružne reči, jer se ovde ne koristi jezik mržnje.
STOJANOVIĆ: Za mene to nije jezik mržnje, ali jezik kvalifikacije. Nemam nikakav odnos prema RTS-u, ni ljubav, niti mržnju. Pod tom sintagmom podrazumevam nešto što je korektno, a to znači nedovoljno. Bilo bi nelogično da se to desilo. U Beogradu sam video dvadesetak bilborda sa podsećanjem na Srebrenicu. Na sve do jednom je intervenisano bacanjem boje ili užasnim grafitima koji pozivaju na reprizu. To je ono što je mera RTS-a. RTS se u tom smislu nije promenio. Na RTS-u je dovedeno nešto manekena za čitanje vesti, ali se suština RTS-a nije izmenila. Za to je zaslužna i prethodna, post-petooktobarska vlast koja ništa nije učinila, koja osnovne poluge ovog društva nije takla. Neke nije mogla da dotakne, a neke, poput RTS-a, TV Pink-a ili sličnih, je afirmisala, smatrajući da će im biti zgodna poluga vladavine. Pošto sam na strani demokratije, imam potrebu da ih kritikujem, a ne ove koji su tu sve vreme.
RSE: Krenulo je od obeležavanja u Aušvicu. Tamo su bili svi državnici, osim naših. Rečeno je na hiljadu nespretnih objašnjenja. Potom je bilo to isto sa cunamijem. Opet mi jedini nismo odali poštu tim žrtvama. Sada imamo London. U međuvremenu imamo priču sa Srebrenicom.
STOJANOVIĆ: Hajde da te globalne događaje u svetu, kojima su zasićeni mediji, prihvatamo na drugačiji način. Ne sećam se ni neke fantastične ljudske solidarnosti kada je 200 hiljada ljudi iz Krajine prošlo kroz Beograd. Bilo im je zabranjeno da ostanu. Sećam se samo stotinjak ljudi koji su pokušavali da im bace neku flašu vode ili nešto hrane. Aušvic je druga priča. Mi smo sami sebe vrlo preciznom akcijom izbrisali iz istorije, pa i iz istorije pobednika u Drugom svetskom ratu. Predano se na tome radilo od trenutka kada je Milošević došao na vlast. U tome se konačno i uspelo. Naš aktuelni ministar inostranih dela svojom ideologijom je naprosto činio sve po tom pitanju i sada mu je konačno uspelo da izjednači sve strane koje su se borile u Drugom svetskom ratu. Uspeo je da nas ispiše iz istorije i nas više nema na devetomajevskim proslavama.
RSE: Misliš da je to posledica baš toga?
STOJANOVIĆ: Apsolutno. Nikakva vrsta čojstva nije kucala ni u Borisu Tadiću, ni u Svetozaru Maroviću, inače bi oni izvršili svoje obaveze. Nema veće obaveze nego naći se u Aušvicu kada je tamo ceo svet. Da im je bilo stalo, grebali bi da se tamo nađu. Njega spominjem jer on 15 godina predano radi samo na jednoj stvari, a to je da mi objasni da su partizani i četnici isti. Čitava akcija koju radi Vuk Drašković već 15 godina, zajedno sa njegovom strankom i ljudima koji slede tu vrstu ideologije, je usmerena na to da se Srbija, zemlja pobednica, izbriše sa tog spiska i da se naknadno upiše u spisak poraženih. Upravo suprotno od one akcije koju su radili neki naši susedi, koji su imali mnogo težu hipoteku, a ipak su uspeli da je izbrišu. jer je bilo političke volje i pameti. Kada imate takvu vrstu akcije, naša deca ne znaju ko su partizani, a ko četnici i da li su delovi ove zemlje bili na strani pobednika. Uz sve ideološke muljavine komunističkog vremena sam znao gde je bio moj deda i moj tata. Da li je bilo ovoliko ili onoliko hiljada žrtava, to je druga priča. Šta bi radio Boris Tadić ili Svetozar Marović u Aušvicu kada ne znaju sa koje pozicije nastupaju? Za to su i oni delimično krivi, ali su oni samo proizvodi i jašu na našem domaćem talasu te neverovatne idiotarije - izbrisati samog sebe iz istorije.
Blagoje: ''Ovo što je izgovorio vaš gost je toliko sramno i bezobrazno. Pričati takve stvari o Vuku Draškoviću i o četništvu može samo jedan indoktrinirani komunista i to posle svega što su nam komunisti uradili za ovih 60 godina. Ovo u Srebrenici nisu radili četnici, nego komunisti, oni isti koji su pobili u Sloveniji bez suda preko 100.000 boraca, žena i dece. To je taj deo kojeg treba da se otarasimo. Lepo kažete da ne gledate RTS, ali znate da su oni pravili bljuvotine. Snimao sam RTS za vreme Miloševića i imam preko 200 kaseta. RTS je korektna televizija.''
STOJANOVIĆ: Rekao sam da nisam pratio izveštavanje RTS-a o Srebrenici pažljivo. Takođe sam rekao da ne sumnjam da su oni to smrdljivo korektno obradili. Sve što ste do sada rekli o mom pljuvanju na RTS, nije tačno.
RSE: Pošto pomno pratite RTS, možete li nam reći šta su oni rekli o Srebrenici?
Blagoje: ''Na Drugom programu je bio najavljen dokumentarni film B92 - Jauk iz groba, ali je otkazan. Od 8.00 do 9.00 je išla jedna korektna emisija o Srebrenici, sa puno dokumentarnog materijala. Pošto mi nismo bili pozvani, Tuđman je rekao da nije ni čudo što Srbi nisu pozvani, jer jedini antikomunistički pokret je bio u Hrvatskoj. Rekao je da su Srbi sve vreme sarađivali sa fašistima. Rekao je i da su jame po Hercegovini, koje su zabetonirane, Srbi napravili za vreme Drugog svetskog rata. Navodno smo ih zabetonirali da bi smo prikrili zločine koje smo činili nad Hrvatima i muslimana, kao što to navodno i sada činimo. Niko na to nije reagovao, što je žalosno.''
RSE: Kada je Tuđman to rekao?
Blagoje: ''Kada su ga pitali zašto je on pozvan u Vašington, a Srbi nisu.''
STOJANOVIĆ: Govorili smo o nedavnim događajima, o Aušvicu. Tuđman je mrtav već pet godina.
Blagoje: ''Svejedno.''
STOJANOVIĆ: Nije svejedno. Vi ne pratite ono što pričamo, pa ste malo kontradiktorni. Vi očigledno imate svoju istinu i od nje nećete odstupiti. To je u redu, to je svačija legitimna stvar. Neki od nas imaju drugačiji stav i dopustite nam da imamo pravo na svoje viđenje stvari.
RSE: Ljudi imaju različita mišljenja, a kada imaju ubeđenja, emotivno reaguju.
STOJANOVIĆ: Spomenuo sam jednu ideologizovanu liniju te vrste odvraćanja od izvesne istine, od mogućnosti koju mi sami sebi ukidamo. Nije poenta u tome da li smo pozvani ili ne. Bez obzira na ideološke, ovakve ili onakve razmerice, ili na naknadne pameti i naknadno čitanje istorije, činjenica je da je Srbija bila zemlja pobednica u Drugom svetskom ratu. Činjenica je da Srbija sada deluje kao da to nije bila. Da li je reč o nespremnosti, ili o nečem drugom, mislim da to nije dobro za Srbiju. Nisam toliko državotvoran da budem zainteresovan za politiku u Srbiji da bih se sada time bavio. Grehota je da neko ima keca u rukavu i da ga pocepa. U pokeru je to veoma glup gest.
RSE: Nešto pre ponoći Radio televizija B92 primila je telefonsko upozorenje da je u zgradi te medijske kuće postavljena eksplozivna naprava koja će eksplodirati za sat vremena. Kako je Agenciji Beta rekao glavni i odgovorni urednik, Veran Matić, svi dežurni radnici su evakuisani, a policija pretražuje zgradu. ''Zbog uređivačke politike kuće ovih dana smo pod stalnim pritiskom i pretnjama, ali ovo je najradikalnija pretnja do sada'', rekao je Veran Matić Beti, naglašavajući da će rezultati policijske pretrage biti poznati kasnije. Nadam se da će sve biti u redu. Da li ti je ovo iznenađujuće?
STOJANOVIĆ: Nije. Ekstremizam bilo kog oblika je gotovo po pravilu posledica slabosti druge strane. U Jugoslovenskom narodnom pozorištu ima predstava koja se zove "Talijanska noć", rađena po tekstu Eden fon Horvat-a, napisanog u vreme kada je fašizam postajao pretnja, ali još uvek nije imao moć i vlast. Bio je to tek početak fašizma. Centralna uloga je jedan slabić iz Liberalno demokratske stranke koji omogućava fašistima da dođu na vlast. Tema je slabost liberalne demokratije. U neka, ne tako davna, vremena sam dobijao gomile pretećih pisama, mada je to ništa šta su drugi ljudi doživljavali. Uvek je činjenica da se tako nešto dešava kao posledica toga što smo skloni da smirujemo stvari. Ja sam sklon da raspirujem sukobe, a ne tomu da kažem da to ništa ne znači, da je to normalno i uobičajeno. Poslovica kaže: ''Kada bi pametni popuštali, budale bi svetom vladale''. Ja spadam u te koji nisu pametni i koji ne popuštaju.
RSE: U Srbiji su retki oni koji raspiruju. Vlada nekakva uravnilovka.
Dragan iz Valjeva: ''Uveče 5. oktobra, kada smo svi čuli šta se dogodilo u Beogradu, nastala je velika radost koja je preplavila Valjevo. Pored moje zgrade je protrčala devojčica i radosno kliktala – Ljudi, sada će moja mama konačno moći da mi spremi tortu za moj rođendan. Radost iz očiju te devojčice nas je oduševila. Već nekoliko godina ulicama naših gradova primećujem potištene ljude, prestali su da se smeju. Ta pozitivna energija kao da je negde nestala. Kako vratiti radost u Srbiju?''
RSE: Da li mislite da bi trebalo da ima radosti, ili mislite da je Srbija sada u takvom stanju da radosti nema, jer nema otkuda da dođe?
Dragan iz Valjeva: ''Radost treba da postoji uvek. Sam život, sama smena godišnjih doba, sve to što se događa, jutarnje buđenje, bez obzira kakav je dan, je radost. U jutro, čim se probudim, zahvalim se Bogu za novi dan. Radujem se pahuljicama, razgovorima sa prijateljima, malim stvarima. Život je radost.''
STOJANOVIĆ: Mislim da ste sami dali recept, jer se radost nalazi u malim stvarima. Uz sve moje pokude post-petooktobarskim vlastodršcima, ipak mislim da stvari nisu tako strašne kao što su bile 1998., 1999., osobito 2000. godine. Mi smo petnaestak godina zakasnili da uđemo u one procese koji su bolni, kojima su okolne zemlje, ili one nama slične, prolazile. Vratio sam se iz Kotora pre neki dan. Gledao sam češke turiste. Sećam ih se sedamdesetih i osamdesetih godina. Bahato smo se prema njima odnosili, smatrajući da smo bolji od njih. Smejali smo se njihovim smešnim kupaćim kostimima na lepim devojkama. Česi, Poljaci ili Mađari su nam bili tužni. Sada oni dolaze kao suvereni zapadni gosti, ljudi koji su opušteni. Fotografišu najnovijim skupim aparatima Svetog Tripuna, Nikolu i Luku. Mi smo malo zakasnili. Nadam se da nećemo čekati sledećih 15 godina na tu opštu vrstu radosti koja ima veze sa politikom. Vraćeni smo pred ulaskom u kućicu, kao u "Čoveče ne ljuti se", kada nas neko pojede. Tek smo izvukli šesticu kojom se izlazi na prvo polje i stupa u neku realnost. Ta vrsta osmeha i radosti, koja će biti vidljiva na ulicama, će se vratiti. Sve se to demantuje kada znate da je 30.000 Slovenaca slavilo Novu godinu u Beogradu. Teško da bi oni išli u neku depresivnu, groznu i užasnu zemlju. Nismo ni mi slavili nove godine na ulicama istočnog Berlina sedamdesetih godina.
RSE: Možda smo postali egzotični za te normalne zemlje.
Aleksandar iz Beograda: ''Nema smisla tako pričati o Vuku Draškoviću, koji je jedini devedesetih godina bio antiratno orentisan. Nisam njegov pristalica, ali me je to malo pogodilo.''
RSE: Nemate razloga da ga štitite jer ga niko i ne napada.
Aleksandar iz Beograda: ''Čedomir Jovanović i njegova frakcija su potpuno medijski zaboravljeni, izuzimajući list Danas. Smatram da je to opcija koja ima podršku biračkog tela. Rodom sam iz Valjeva. Vrlo je zanimljivo da ta partija ima privrženike i u selima. U selu Popučke se više ljudi učlanilo u Liberalnu demokratsku frakciju, nego što je nekada bilo članova Demokratske stranke.''
STOJANOVIĆ: Teško mogu da komentarišem Liberalno demokratsku frakciju, jer ne znam po kom se pokazatelju zna koliki je njihov eventualni mogući udeo u biračkom telu, sve dok se ne dogode neki izbori. Ono što mi nije jasno u politici, mogu da pitam Branislava Lečića, ali mi je zanimljivije da pričam sa njim o pozorištu. Još uvek nisam na čisto šta je tačno taj LDF, da li je to samostalna partija ili je to frakcija neke stranke koja tu frakciju ne priznaje. Mislim da je neukusno, za nekoga za koga još ne znamo šta je, pričati o njihovoj realnoj političkoj moći. Imam potrebu, koja je očigledno pogrešna, da se partijski život u Srbiji svede na to, a ne na politički život. Između politike i partije postoji ogromna razlika. Čitav politički život je sveden na partije. Nisam napadao Vuka Draškovića, samo imam mišljenje o njegovom političkom delovanju koje mi nije dovoljno jasno, pa sam pokušao da nađem neku zajedničku liniju. Teško je naći neku zajedničku liniju kada je neko Slobin potpredsednik Savezne vlade, a malo posle toga biva i zatvaran od tog istog čoveka. Nisam ironičan. Nekada smo živeli u partijskoj državi. Sada živimo u višepartijskoj državi. To vam pokazuje raspodela mandata u vladi Srbije. Politički život u Srbiji je postao partijski, isti koji smo imali u vreme komunizma, samo što smo tada imali jednu partiju koja je zbilja unutar sebe imala neke frakcije. Posmatrajući izolovano slučaj Čede Jovanovića i njegove frakcije, voleo bih da njegova frakcija konačno postane stranka i da ta stranka iznese svoj program. Ja spadam u one koji su pročitali programe svih većinskih partija koje postoje u Srbiji. Čak sam i program Radikala čitao. Želim da znam. Ne biram na osnovu toga kako neko izgleda i šta priča u predizbornoj kampanji, već na osnovu toga šta imaju u svom programu. Za sada su mi još uvek nedovoljno jasni. Postoje i bitnije stvari u životu, osim da pratim kako meandriraju naši političari. Naši političari, sa dva ili tri retka izuzetka, nisu baš dosledni u svojim načinima kako dolaze do vlasti. Jedino što je njihova akcija jeste kako osvojiti vlast.
RSE: Ovde se ne može biti antiglobalista u nekom pozitivnom smislu, s obzirom da su upravo one stranke koje su najekstremnije, desničarske, jedine koje se protive globalizmu. U mnogim zemljama postoje neki protesti koji su normalni, civilni i imaju smisla. Ovde biti antiglobalista znači - biti ekstremista.
STOJANOVIĆ: To bih povezao sa nedostatkom empatije. Kada nemate empatiju za drugoga, onda nemate ni ekološku svest. Vrlo je zanimljivo da ovde nikada ni jedna stranka zelenih nije postala ni trunčicu značajna. Samim tim nemate svest o tome da je genetski modifikovana hrana, servirana u restoranima brze ishrane velikih lanaca, nešto štetno po rast i razvoj vašeg deteta. To je naučno dokazano. Ovde takvi globalistički lanci nemaju potrebu to ni da demantuju, jer ovde niko ne stavlja upitnik na to. Poenta svega onoga što oni rade u marketingu vani je u tome da vam dokažu da ta govedina i to povrće nisu genetski modifikovani. To je opšti društveni nivo. Mi smo možda odgovorni, ali nismo krivi što smo zakasnili 15 godina u evropsku istoriju, a i u ono malo gde smo participirali, sami sebe smo izbrisali.
Milan iz Čačka: ''Da li zaista iskreno verujete da se dogodio zločin u Srebrenici od strane Srba? Mislim da tu nema ni trunke zločina od strane Srba.''
RSE: Ovo što vidimo je Stiven Spilberg?
Milan iz Čačka: ''Da.''
STOJANOVIĆ: Voleo bih da ste u pravu, ali na žalost, količina dokaza da niste u pravu je ogromna. Potrebno je imati volju videti dokaze. Ako nemate volju da ih vidite, onda ćete uvek videti ono što bi hteli da vidite. ''Što je babi milo, to joj se snilo''. Nemam u šta da verujem ili ne verujem. To nije religiozno pitanje, već pitanje fakata. Jedna evropska vlada, holandska, je pala od količine dokaza. Pošto sam to pratio i u vreme kada se to događalo, mogu da sačekam da se baš svaki leš ekshumira i da se svakom da ime i prezime na osnovu DNK. Za sada znamo da je prilično velika količina tih leševa ekshumirana i obrađena. Postoji i prilična količina priznanja. Postoje i neki posredni dokazi. Ne želim da podsećam nikoga na izjave onih Srba koji su neposredno učestvovali u srpskom zločinu u Srebrenici.
Milovan Janković iz Danske: ''Poslije ovog pitanja osjećam bolove, kao da mi je neko rekao da mi je sin poginuo u saobraćajnoj nesreći. Žalosno je da su razlike tolike i da ljudi ne vide ono očigledno. Živim u Skandinaviji gdje je najviše, i kulturne i ekonomske, saradnje između srodnih i sličnih zemalja: Švedske, Finske Norveške i Danske. Čak je Norveška slavila 700 godina slobode od Unije sa Švedskom. A 400 godina pre toga je bila pod Danskom. Njihova saradnja je na jako visokom nivou. Šta se dešava sa našom regionalnom saradnjom na svim nivoima? Razlika između uspješnih i neuspješnih post komunističkih zemalja je samo u rukovodstvu tih zemalja. One zemlje koje su imale sreću da izaberu rukovodioce koji javne i državne interese stavljaju ispred ličnih, su uspješne. Da li se slažete sa teorijom - Što južnije, to tužnije? Grčka ima toliko zaposlenih u javnim službama zbog promjene socijalista i konzervativaca da oni posuđuju novac za plate.''
STOJANOVIĆ: Našu najnoviju predstavu, Hamlet, režira Dušan Jovanović, reditelj iz Slovenije. U njoj igraju glumac iz Crne Gore, glumica iz Bosne i Hercegovine, a ostali su glumci iz Beograda. Radi se o koprodukciji sa Budva grad teatrom i sarajevskim festivalom MESS. Toliko o saradnji na kulturnom planu. O saradnji na ekonomskom planu nisam nadležan da govorim, osim što vidim da mogu da kupim hrvatsko vino i što znam da je bivši PKB sladoled sada hrvatski. Tu se nešto dešava. Teorija - Što južnije, to tužnije je karakteristika mentaliteta. Imam drugi način mišljenja. Mislim da što mediterantskije, to veselije. Divim vam se što živite u Danskoj. Meni je tamo hladno. Ne znam ništa o grčkim javnim službama, pa ne mogu ništa o tome da kažem.
RSE: Priča o Hamletu je zanimljiva i mnogo se pričalo o njemu, ne samo kao o pozorišnoj predstavi ili knjizi, nego je bio aktualan iz političkih razloga posle prekida serijala Nikada izvini. Možemo povući neke paralele između te drame, ubistva Zorana Đinđića i onoga posle. Režirao si jednom Hamleta, kada je u naslovnoj ulozi bio Branislav Lečić, a sada se režira novi Hamlet u tvojoj kući. Premijera će biti 1. avgusta u Budvi. Vidiš li vezu između Hamleta i naše političke situacije?
STOJANOVIĆ: Hamlet je uvek aktuelan komad. Hamlet je, srećom, malo veće parče teatra nego što je dnevnopolitička stvar. U vreme kada je Jovan Ćirilo bio upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta i kada smo spremali Hamleta, on ga je precizno formulisao. Rekao je da postoje komadi koji se mogu igrati samo ponekada i komadi koji se igraju kada se steknu određeni uslovi, a za Hamleta postoji samo jedan uslov - da imate Hamleta, da imate glumca koji je sposoban da tu najkompleksniju ličnost svetske dramaturgije iznese na scenu. Hamlet je komad koji će već sam svojim sklopom događaja, svojim mehanizmom i svojom sveobuhvatnosti raditi na tome da bude aktuelan. Sve i da bežite od aktuelnosti, Hamlet je uvek aktuelan. Broj događaja je jako veliki i postoje određene istorijske analogije. Nije potrebna velika mudrost i nije potrebno veliko učitavanje da shvatite da princ Hamlet dolaskom u Dansku zatiče obavezu da osveti oca, čija je vladavina nasilno prekinuta. On je ubijen. Hajde da tu stanemo i da ne izvlačimo bilo kakve vrste jačih analogija od toga. Dušan Jovanović je sjajan reditelj koji je uvek imao dobar osećaj za stvari koje dolaze, ne toliko da reaguje na prezent u kome se nešto dešava, jer je prezent mnogo neuhvatljiviji, a i teatar je spor medij. Teatar uspeva na čulnom nivou, katkada više nego na intelektualnom. Ne sumnjam da već nije pronašao neke podzemne vode aktuelnosti i nečega što jeste situacija u kojoj mi živimo posle jednog ubistva. Ono što mi živimo poslednje dve godine je situacija posle jednog ubistva. Ta post situacija će trajati neko dugo vreme. To nije tek tako neki nesrećen slučaj. To je ubistvo premijera u centru grada, na ulasku u vladu. Čovek je streljan kao pas na ulici. Šta god bilo nečije mišljenje o njegovoj administraciji, a ja imam pretežno pozitivno mišljenje, to je notorna činjenica i jako podseća na ono što se dogodilo u Hamletu. Bez obzira kakva je bila vlast starog kralja, on je na silu ubijen i neko drugi je osvojio vlast. Kada gledamo šta se kod nas dešava, bez ikakve potrebe je da ovog časa kvalifikujem krivce za to. Postoji jedna atmosfera u kojoj je takvo ubistvo bilo moguće. Pošto je bilo moguće, ono se i dogodilo. Zadatak pozorišta je da pokaže nešto što je verovatno i ono što se može dogoditi. Atmosfera u kojoj smo živeli februara 2003. godine je omogućila 12. mart 2003. godine. Ko je za to odgovoran, to sada nije pitanje. Mi ćemo još dugo snositi posledice jednog političkog ubistva. Tu je veza sa Hamletom očigledna.
RSE: Radujem se što će postojati nova postavka Hamleta i mislim da će to biti prava stvar. Nameće se pitanje Demokratske stranke koja je ostala najveća demokratska opcija u koju su uperene sve oči. Kako tebi izgleda ta stranka sada, posle toliko vremena?
STOJANOVIĆ: Ja sam tradicionalni birač te stranke. Češće sam glasao za njih kada su bili u koaliciji sa strankama poput Građanskog saveza, koji su mi za nijansu bliži, po ideološkim opredelenjima, od Demokratske stranke. Niti sam član, niti se bavim njihovim partijskim forumima. Mene to ne interesuje. Slabo me zanima šta se dešava unutar jedne stranke. Ili ih gledam dok imaju realnu moć na vlasti, ili ih slušam šta govore u nekim predizbornim situacijama i poredim sa onim što im je programsko opredelenje. Kod nas je gotovo uvek neka predizborna situacija. Unutar Demokratske stranke postoji različit korpus demokratskih mogućnosti. Ona ima, pre svega, jednu ogromnu odgovornost. Nisam u stanju da procenim koliko su oni svesni te svoje odgovornosti. Ta odgovornost je mnogo veća nego što ja imam osećaj da je to kod njih osvešteno. Odgovornost je u tome što su oni na sebe preuzeli obavezu da budu vodeća demokratska opcija i za sada oni ne čine dovoljno na tome da to i postanu. Lopta je u njihovom šestnaestercu i oni nikako da je ispucaju napred, ali za sada je i ne gube. Malo je predugačka pauza nastala u njihovom radu.
Faruk iz Novog Pazara: ''Šta je to trulo u zemlji Srbiji? Čini mi se da se u Srbiji krene, pa stane. Postoje neke snage koje pokušavaju da vuku napred, ali mi se čini da u ovom trenutku postoje mnogo jače koje nas vuku nazad. Interesuje me vaše mišljenje o hipotetičkoj situaciji - Ronaldinjo u Čelziju.''
STOJANOVIĆ: Mene emocionalno dotiče pitanje Ronaldinja. Za mene bi bila katastrofa da Ronaldinjo pređe u Čelzi. To će značiti da je globalizam primitivnog tipa zauvek pobedeo, da je zaista novac postao jedina moralna vrednost u svetu i da je Abramovičev prljavi krupni kapital, stečen na tuđoj nesreći, u stanju da se plasira čak i u zemlje liberalne demokratije. Nadam se da se to neće desiti. Sami ste rekli da postoje dve opcije. Uvek su kroz istoriju postojale dve Srbije – jedna naprednjačka i jedna nazadnjačka. Te dve Srbije su u jednom permanentnom ratu i te dve Srbije su u jednom permanentnom sukobu. Od Demokratske stranke se očekuje da budu lokomotiva koja Srbiju vuče u pravcu civilizacijskog progresa. Ne bih bio siguran da je potpuno izvesno da idemo unazad. Činimo dva koraka napred, jedan unazad. Nisam siguran da Demokratsku stranku možemo amnestirati od izvesnih grešaka u svemu tome. Mislim da se Srbija generalno zaista kreće u dobrom usmerenju, ali neopisivo sporo. Ima neopisivo mnogo nerazrešenih stvari od kojih je za mene suštinska UDBA, policija i vojska. Srbija troši neverovatno mnogo novca na te stvari. Dok se to ne reši, sve druge stvari su manje važne. Još uvek imamo poluge vlasti koje se oslanjaju na tajne službe, a tajnih službi ima više od jedne i one ne rade svoj posao, nego rade poslove za određene naručioce. To je trulo u zemlji Srbiji.
Branislav iz Podgorice: ''Priznati četnici su u toku Drugog svjetskog rata primali Gvozdeni križ. To znači da su bili saradnici okupatora. Da su se borili protiv Hitlera, ne bi im davao odlikovanja. Bio je izabran neki desničar u Austriji, pa je Evropska unija uspostavila neke političke sankcije prema njoj. Čudi me zašto Evropa ćuti prema izjednačavanju četnika i partizana u Srbiji. Zašto referendumom nije o tome odlučeno u Srbiji? Mi biramo političare koji nam jedno obećavaju, a deveto rade i donose odluke koje nisu saglasne mišljenju ogromnog broja njihovih birača.''
RSE: Meni su priče o partizanima i četnicima dosadne. Nisam potegao tu priču da bih vređao četnička ili partizanska osećanja, ali kao ilustraciju te naše nespretnosti, ne samo u komunikaciji sa svetom u prezentu. Sve da su četnici i završili ceo posao oko oslobađanja Srbije, ne bih imao ništa protiv da se priča da su to uradili partizani, ako nas to tera napred. Sticajem okolnosti, svako od nas ima neku od ovih priča. Postoje fotografije četnika i Nemaca zajedno, ali ne postoji ni jedna fotografija u kojoj partizan stoji zagrljen sa Nemcem.
Sabahudin: ''Ko bi mogao od ovih današnjih političara da zameni Zorana Đinđića?''
STOJANOVIĆ: Ne mogu da odgovorim na takvu vrstu pitanja jer sam malo zainteresovan za personalne stvari. Mene zanima sistem. Voleo bih da u Srbiji postoji određeni sistem administriranja, da se ono što je državna administracija više ne zove vlašću, jer vlast nije isto što i administracija, da javne službe funkcionišu, bez obzira na to u kojoj stranci se njihovi poslanici nalaze, da Parlament funkcioniše i da se bavi problemima građana, a ne ispravljanjem istorijskih događaja. Ne bih da nagađam ko je taj ko će da zameni nekoga. Mislim da je nužno potrebno da Srbija uđe u period depersonalizacije javne službe, da političari budu civilni službenici i da više ne govore ''kada ni uzmemo vlast'', nego ''kada mi preuzmemo administraciju''. To je moja želja. Činjenica jeste da u ovom trenutku na političkoj sceni vlada jedna kriza ličnosti koje imaju neku vrstu demokratske harizme. To ne znači da se neki od tih ljudi možda neće jednoga dana probuditi spremni da učine odlučan korak. Ako već moram da se bavim politikom, ne moram da se bavim i političarima.
RSE: Kakva je kulturna scena Beograda?
STOJANOVIĆ: Kulturna scena Beograda izgleda mnogo bolje nego politička scena u Srbiji. Političari su ljudi amateri koji se, na žalost, vežbaju na nama. Oni su voleli da se kafanski bave politikom, a sada su došli na vlast. To je ta vrsta neverovatne nespretnosti i mi smo njima zamorčići. Kada bi srpska politička scena izgledala kao kulturna scena u Beogradu, bilo bi nam super. Za to smo zaslužni mi koji se bavimo kulturnom scenom.
RSE: Nemate neke donacije?
STOJANOVIĆ: Imamo sve što treba da imamo i za to smo se izborili. Pritisnete administraciju i kažete: ''Ljudi, nemojte nam pričati o kulturnoj politici već nam dajte hardver''. Onda oni naprave pozorište. Oni pobiraju svoje političke poene. I neka to rade, ali pozorišta ostaju. To su trajne vrednosti. Od oktobra će početi da radi jedna velelepna, fantastična zgrada koja će narednih pedeset godina služiti srpskom narodu. Za to su neki ljudi zaslužni i odgovorni. Ne želim sebe da izuzmem iz zasluga za tako nešto, jer smo pritiskali i uspeli da se kulturom na nivou Beograda bave, ne političari, ali ljudi koji od kulture jedu hleb.