Gošća Press kluba je Staša Zajović, koordinatorka nevladine organizacije „Žene u crnom“. Staša Zajović je, zajedno sa Sonjom Biserko, nominovana ove godine za Nobelovu nagradu – Žene za mir.
ZAJOVIĆ: Sonja Biserko i ja smo nominovane iz Beograda. Sa cijelog područja Srbije i Crne Gore su nominovane još četiri žene. To je jedna fantastična inicijativa koja se događa sto godina nakon dodjele prve Nobelove nagrade Žene za mir, 1905. godine. Procedura za nominaciju je trajala dvije godine. Mislim da je užasno bitna jer ukazuje na ženski doprinos miru, da žene u ratovima nisu samo žrtve, mučenice i paćenice, već da su žene akterke mira i nenasilnog otpora.
RSE: Ovih dana se obeležava deset godina Srebrenice. Tada ćete, na uobičajeni način, obeležiti taj dan.
ZAJOVIĆ: Sjećamo se Srebrenice svih ovih godina. Dok se dešavao genocid, jula 1995. godine, stajale smo na ulicama sa transparentima u rukama, u crnini i u tišini. Svih ovih godina smo obilazile mjesto zločina i uspostavljale kontakt sa žrtvama zločina, sticale povjerenje i uspostavile velike prijateljske i sestrinske odnose sa ženama iz Srebrenice i cijele Bosne i Hercegovine. Sa druge strane smo se obraćale i ovdašnjoj, srbijanskoj javnosti, tražeći permanentnu odgovornost za zločine i genocid počinjene u naše ime. Od prvog momenta smo znale da se radi o državno organizovanom zločinu, o zločinu koji je počinjen u ime cjelokupnog kolektiviteta. Mislimo da je ta politika zamijenjena organizovanim poricanjem tog zločina.
RSE: Ima velikih protivnika riječi genocid u Srbiji.
ZAJOVIĆ: I kao aktivistkinja i kao žena poštujem međunarodnu pravdu i Haški tribunal. O tome nemam nikakvog sporenja. Glupost ga je negirati. Na Haškom tribunalu, 19. aprila 2004. godine, je izrečena presuda generalu Krstiću za genocid. To je istorijski trenutak. Mislim da je to jako važno. Isto tako za mene, kao feminističko-pacifističku aktivistkinju, izuzetno je važno što je 2001. godine izrečena presuda trojici muškaraca iz Foče za silovanje žena u ratu. To je proglašeno i definisano ratnim zločinom. Genocid ne može da bude predmet nikakvih sporenja. Mislim da treba jako insistirati na tome da se radi o genocidu.
RSE: Kako ste uspeli da internacionalizujete celu stvar? Došle su aktivistkinje „Žena u crnom“ iz nekoliko zemalja. Čak i na Filipinima će obeležiti Srebrenicu tamošnje „Žene u crnom“.
ZAJOVIĆ: „ Žene u crnom“, organizacija koju smo ovdje pokrenule, se razgranala i sada je jedna međunarodna mreža koja postoji u 250 gradova naše planete. Ove godine smo koordinirale akciju međunarodne solidarnosti i suosjećanja sa žrtvama srebreničkog genocida. Nama su došle prijateljice iz desetak talijanskih gradova, iz Njujorka, prijateljica iz Izraela i Njemačke. Istovremeno, u oko dvadesetak talijanskih gradova, će se organizovati „Žene u crnom“ i solidarisati sa nama. One „Žene u crnom“ koje nisu mogle da dođe na komemorativni skup u Potočare će stajati u svojim gradovima. Neke žene sa Filipina, koje su bile žrtve seksualnog ropstva za vrijeme japanske okupacije, su bile u Srebrenici na prvom komemorativnom skupu. Jedna od njih, Lola koja ima 85 godina, je jedna od organizatorki solidarnog komemorativnog skupa na Filipinima. To isto se organizuje i u Indiji.
RSE: Srebrenica će se obeležiti i u Indiji i na Filipinima, kao i u drugim delovima sveta. Vi idete u Srebrenicu, zajedno sa gošćama iz Evrope i Amerike?
ZAJOVIĆ: Da.
RSE: Da li idu aktivistkinje „Žena u crnom“ iz svih gradova Srbije?
ZAJOVIĆ: Sve aktivistkinje iz 22 grada Srbije odlaze u Srebrenicu. „Žene u crnom“ postoje i u jako malim mjestima, a u zadnjih nekoliko godina to jedan kvalitet u našem radu. Imamo male oaze u Dimitrovgradu, Pirotu, u Boru. Radimo sa ženama u oko 50 gradova Srbije.
RSE: Kao nevladina organizacija postojite 14 godina. Sećam se vaših skupova koje ste organizovale povodom svega što je bila nevolja ovih prostora. Sećam se i vrlo ravnodušnih posetilaca kafića u Beogradu na Trgu Republike, gde ste stajale u crnini, sa transparentima, bez govornika i tribina. Oni ravnodušni, koji su sedeli i pili svoja pića, podsmešljivo su vas gledali. Neki su vas pljuvali ili psovali. Prošle godine se dogodio i incident.
ZAJOVIĆ: Da. Tukli su nas. To je bila jedna novina u odnosu na period Miloševića. Tukle su nas žene. Svih prethodnih godina napadali su nas muškarci. To pokazuje jednu rastuću zloupotrebu žena u nacionalističko, militarističke, šovinističke i fašističke svrhe. Muškarce, koji su bili idejni tvorci ratova i zločina, smatram političkim makroima koji izvode žene na ulice da se suprotstave ženama koje su potpuno suprotnih gledišta. Reakcije ljudi u ovoj sredini prema nama su uvijek odražavale politički stav institucija. Kada se zaoštri politička situacija, pojačava se neprijateljski stav. Ono što nas pogađa je nedostatak suosjećanja sa patnjama drugih. To pokazuje jednu krajnju dehumanizaciju i brutalizaciju koju je učinio rat i prethodni režim, oduzimajući minimalno dostojanstvo ljudima koji suosjećaju sa patnjama i bolom drugih. Ta dehumanizacija se ogleda i u odnosu prema patnjama ljudi i iz drugih krajeva svijeta. Reakcije u medijima, u odnosu na ono što se dešava u Londonu, su više nego tragične. Pokazuju koliko je javno mnijenje kontaminirano i koliko mnogo treba da radimo na otklanjanju tih pojava.
RSE: Kako tumačite to što je vlada Srbije zauzela stav da treba osuditi sve zločine, gde god oni bili, bez obzira da li se radi o pogibiji u ratnim okršajima ili o ubijanju civila. Relativizuju zločine po principu - Krivi smo mi, ali i oni drugi.
ZAJOVIĆ: To je više od relativizacije. To spada u onu institucionalno organizovanu politiku poricanja zločina koji su se desili. Mene je mnogo više pogodilo kada sam pročitala da su oni žrtve građanskih ratova. To znači da smo svi podjednako odgovorni. Zna se da je Srbija najodgovornija za ratove na prostoru bivše Jugoslavije i da je izvršila agresiju na Hrvatsku, Bosnu, Sloveniju, da je izvršila etničko čišćenje na Kosovu. Takva vrsta poravnavanja je fatalna, ne samo za sadašnjost, nego i za budućnost. To je ukidanje budućnosti ove zemlje i pokazuje da 5. oktobra nije napravljen nikakav diskontinuitet, da je umjesto politike državno organizovanog zločina nastala politika institucionalno organizovanog poricanja tog zločina. Čak ni najveći pragmatični razlozi da se predaju haški optuženici zato da bi se dobila međunarodna pomoć nisu mogli da pomognu. To mi pokazuje da su toliko duboko ukorijenjeni uzroci, ideološki stavovi, kulturne matrice, vrijednosni sudovi koji su stajali u srži rata i koji i dalje opravdavaju taj rat. Mislim da će dekontaminacija i demontiranje tih mehanizama jako dugo trajati. Nama iz civilnog društva je daleko teže jer ne postoji politička volja za pravim suočavanjem sa zločinačkom prošlošću.
RSE: Parlament Srbije je odbio da proglasi Dan žalosti povodom deset godina Srebrenice. I minut ćutnje je odbijen. Mislite li da bi nešto značilo da imamo u Srbiji Dan žalosti i minut ćutnje?
ZAJOVIĆ: I odlazak predsjednika Tadića može da ima značaja. Kada bi priznao genocid, patnju ljudi, da je zločin počinjen u naše ime, time bi vratio dostojanstvo žrtvama tog genocida. Ako učini sva ta priznanja, onda to ima smisla. Ukoliko to ne učini, onda to nema nikakvog smisla i njegov odlazak će biti prazan obred, potpuno beznačajan i cinični ritual. Ukoliko bi bio minut ćutnjeM time se ne bi negirao genocid i to bi imalo vaspitnu funkciju. Mislim da neće ni doći do toga. To je više nego negativno za stvaranje promjene političke, duhovne i emotivne klime u ovoj zemlji, one klime koja je dovela do samog rata, koja i dalje opstaje.
RSE: Tomislav Nikolić iz Srpske radikalne stranke, najpopularnije stranke u narodu, kaže da neće biti „Exita“, ako bude političkih provokacija. On svako spominjanje Srebrenice i odavanje pošte žrtvama Srebrenice naziva političkom provokacijom. Koliko znam, prvi put je došlo do raskoraka u toj partiji, koja je inače vrlo unitarna u svom mišljenju. Maja Gojković, gradonačelnica Novog Sada, koja je odobrila neka sredstva u ime grada Novog Sada za „Exit“, rekla je da će „Exita“ biti i u buduće. Mislite li da ta poruka Tomislava Nikolića može da ima uticaja u narodu?
ZAJOVIĆ: Naravno da može da ima uticaja. Veću odgovornost imaju oni koji su učinili da se takvi vrate na vlast i da budu rehabilitovani oni koji su najodgovorniji za rat, prije svega Milošević, a onda i Srpska radikalna stranka.
RSE: Da li je trebalo zabraniti stranku?
ZAJOVIĆ: Ja sam pristalica lustracije i raznih mjera tranzicione pravde. Haški tribunal je samo jedna od metoda tranzicione pravde i jedan od načina suočavanja sa lošom i negativnom zločinačkom prošlošću. Na svim institucijama ove zemlje je da i mnoge druge mjere tranzicione pravde sprovedemo. Aktivnost civilnog društva je ograničena. Zbog nedostatka političke volje su oni rehabilitovani i vratili se na vlast, kao i u mnogim drugim zemljama. Šokantno je što dvije trećine opozicije zamjera Miloševiću, ne što je vodio ratove, već zato što je izgubio ratove. Iz toga se vidi da ta nacionalistička, militaristička, šovinistička, etno-nacionalistička matrica opstaje, da je toliko duboka i da je najveći dio sadašnje vlasti takav. Poslije ubistva Đinđića imamo potpunu rehabilitaciju takvih. Za to je potpuno odgovorna vlast poslije 5. oktobra. Zar nisu politička provokacija fašistički skupovi koji se dešavaju u ovoj zemlji i tolerancija prema svim vrstama fašističkih ispada? Mi smo permanentni objekti napada nacističkih organizacija. Inicijativa nevladinih organizacija u ovoj zemlji je da se negiranje holokausta proglasi krivičnim djelom. To je traženo i ranije. Živimo u politici institucionalnog zločina. Fašizacija sadašnjosti je logična posljedica takvog slijeda stvari i svega onoga što se desilo nakon izbora u decembru 2003. godine.
RSE: To sve o čemu govorite je posledica invazije radikalnih elemenata u Srbiji.
ZAJOVIĆ: To je posljedica nesuočavanja sa prošlošću.
RSE: U zgradi u kojoj stanujem, kao i u nekoliko okolnih zgrada, u poštanskim sandučićima smo našli letak Srpske radikalne stranke na kome piše - Mi dolazimo. Glasajte za nas.
ZAJOVIĆ: Ja sam za lustraciju, a to znači i za zabranu partija koje propovijedaju mržnju i šovinizam. Simon Vizental kaže da treba upotrijebiti pravo protiv bespravlja. Tolerancija prema onima koji oduzimaju pravo drugima i koji uskraćuju ljudske slobode je lažna tolerancija.
RSE: Ljiljana Bulatović je ime poznato nekim ljudima. Ona je objavila knjigu. Naprasno je postala književnica i istoričarka. Knjiga se zove „Istinita Srebrenica“. U toj knjizi piše da treba izmestiti groblje onih koji su ubijeni u Srebrenici, jer ono leži na putu Bratunac - Srebrenica i izaziva netrpeljivost između Muslimana i Srba. Da li ste čitala tu knjigu?
ZAJOVIĆ: Nisam, ali mi to zvuči grozno. Ima žena koje, ne samo da podržavaju rat, nego su i ratne huškačice. Žao mi je što Haški tribunal nije uključio i institucije u tužbe, kao što je i RTS na kome je ona radila. Oni koji su proizvodili zlo su pretače sadašnjih medija koji omogućavaju nastavak takve klime.
RSE: Inicijativa mladih je nevladina organizacija. Oni su pre izvesnog vremena postavili bilboarde po Beogradu, i u još nekim gradovima Srbije, u kojima pozivaju da ne zaboravimo Srebrenicu i da je pamtimo zauvek. Neki drugi ljudi su prefarbali tu poruku i napisali: ''Nož – žica – Srebrenica. Biće reprize''.
ZAJOVIĆ: To govori o duhovnoj, moralnoj, emotivnoj i estetskoj klimi u ovoj zemlji. Mislim da je užasno važno to što je Inicijativa mladih pronašla svoj jezik komunikacije i drugačiju vidljivost. Više niko ne može da kaže da nije znao. Mi smo još 1995. godine govorile o tome. Oni koji su željeli da znaju, mogli su da znaju. Postojalo je puno načina da se sazna istina. I ovi snimci su bili jako bitni za otrežnjivanje.
RSE: Izvestan broj ljudi u Srbiji na tradicionalan način shvata muževnost. Ti koji su tradicionalne muškarčine najviše udaraju na žene, na Žene u Crnom, na Natašu Kandić, Sonju Biserko i druge.
ZAJOVIĆ: Žene su žrtve nasilja i onda kada ne postoje određeni politički izvori. Žrtve su nasilja i takozvanih ratnika koji su nakon silovanja i ubijanja na frontovima došli svojim kućama i nastavili silovati i mučili vlastite žene, članove svoje porodice i svoj kraj. One su žrtve jer se usuđuju da govore ono za šta oni nemaju građansku hrabrost i odgovornost, nemaju za to moralni integritet i moralnu autonomiju, kao što imaju te žene. Najveći bijes je iskaljen na nas jer zauzimamo neki javni prostor za koji oni misle da pripada njima. Mi na taj način kršimo konsenzus. Parole ''Ne vodite rat u moje ime'' i ''Ovo nije obrambeni rat već zločinački'' su rušile konsenzus. Govorimo još od Vukovara da oni koji idu u rat kao patriote su ubice. Od oktobra 1991. godine se ništa nije promijenilo. Sav svoj bijes i nemoć iskaljuju na žrtvama dehumanizacije.
RSE: Koje još nevladine organizacije ili partije iz Srbije odlaze u Srebrenicu?
ZAJOVIĆ: To su neke prilike kada radimo zajedno, kao i svih ovih godina. Postoji velika solidarnost i bliskost svih ovih godina i ona se proširuje. U zadnje četiri godine organizujemo odlazak žena naše mreže, iz oko dvadesetak gradova, u Potočare na komemorativni skup. Tamo se srećemo sa našim prijateljicama iz Bosne i Hercegovine. Pored nas, komemoraciji će prisustvovati i članovi Inicijative mladih, GSS-a i SDU-a. Mislim da će prisustvovati i Liga iz Vojvodine. Vrlo je ohrabrujuće što nam se javljaju ljudi sa institucionalnog nivoa, oni koji su takođe odlučili da krše konsenzus. Idu sa nama jer njihove opštine im ne dozvoljavaju da uzmu bilo kakvo službeno vozilo. Oni to kažu javno. Žele da to bude javni politički čin, a ne da idu krišom, kao privatna lica. Malo po malo, u institucijama se javlja određeni broj ljudi koji je odlučio da se suprotstavi toj dominantnoj političkoj volji. Mi se odazivamo njihovim pozivima.
RSE: Ovih dana se obeležava deset godina Srebrenice. Tada ćete, na uobičajeni način, obeležiti taj dan.
ZAJOVIĆ: Sjećamo se Srebrenice svih ovih godina. Dok se dešavao genocid, jula 1995. godine, stajale smo na ulicama sa transparentima u rukama, u crnini i u tišini. Svih ovih godina smo obilazile mjesto zločina i uspostavljale kontakt sa žrtvama zločina, sticale povjerenje i uspostavile velike prijateljske i sestrinske odnose sa ženama iz Srebrenice i cijele Bosne i Hercegovine. Sa druge strane smo se obraćale i ovdašnjoj, srbijanskoj javnosti, tražeći permanentnu odgovornost za zločine i genocid počinjene u naše ime. Od prvog momenta smo znale da se radi o državno organizovanom zločinu, o zločinu koji je počinjen u ime cjelokupnog kolektiviteta. Mislimo da je ta politika zamijenjena organizovanim poricanjem tog zločina.
RSE: Ima velikih protivnika riječi genocid u Srbiji.
ZAJOVIĆ: I kao aktivistkinja i kao žena poštujem međunarodnu pravdu i Haški tribunal. O tome nemam nikakvog sporenja. Glupost ga je negirati. Na Haškom tribunalu, 19. aprila 2004. godine, je izrečena presuda generalu Krstiću za genocid. To je istorijski trenutak. Mislim da je to jako važno. Isto tako za mene, kao feminističko-pacifističku aktivistkinju, izuzetno je važno što je 2001. godine izrečena presuda trojici muškaraca iz Foče za silovanje žena u ratu. To je proglašeno i definisano ratnim zločinom. Genocid ne može da bude predmet nikakvih sporenja. Mislim da treba jako insistirati na tome da se radi o genocidu.
RSE: Kako ste uspeli da internacionalizujete celu stvar? Došle su aktivistkinje „Žena u crnom“ iz nekoliko zemalja. Čak i na Filipinima će obeležiti Srebrenicu tamošnje „Žene u crnom“.
ZAJOVIĆ: „ Žene u crnom“, organizacija koju smo ovdje pokrenule, se razgranala i sada je jedna međunarodna mreža koja postoji u 250 gradova naše planete. Ove godine smo koordinirale akciju međunarodne solidarnosti i suosjećanja sa žrtvama srebreničkog genocida. Nama su došle prijateljice iz desetak talijanskih gradova, iz Njujorka, prijateljica iz Izraela i Njemačke. Istovremeno, u oko dvadesetak talijanskih gradova, će se organizovati „Žene u crnom“ i solidarisati sa nama. One „Žene u crnom“ koje nisu mogle da dođe na komemorativni skup u Potočare će stajati u svojim gradovima. Neke žene sa Filipina, koje su bile žrtve seksualnog ropstva za vrijeme japanske okupacije, su bile u Srebrenici na prvom komemorativnom skupu. Jedna od njih, Lola koja ima 85 godina, je jedna od organizatorki solidarnog komemorativnog skupa na Filipinima. To isto se organizuje i u Indiji.
RSE: Srebrenica će se obeležiti i u Indiji i na Filipinima, kao i u drugim delovima sveta. Vi idete u Srebrenicu, zajedno sa gošćama iz Evrope i Amerike?
ZAJOVIĆ: Da.
RSE: Da li idu aktivistkinje „Žena u crnom“ iz svih gradova Srbije?
ZAJOVIĆ: Sve aktivistkinje iz 22 grada Srbije odlaze u Srebrenicu. „Žene u crnom“ postoje i u jako malim mjestima, a u zadnjih nekoliko godina to jedan kvalitet u našem radu. Imamo male oaze u Dimitrovgradu, Pirotu, u Boru. Radimo sa ženama u oko 50 gradova Srbije.
RSE: Kao nevladina organizacija postojite 14 godina. Sećam se vaših skupova koje ste organizovale povodom svega što je bila nevolja ovih prostora. Sećam se i vrlo ravnodušnih posetilaca kafića u Beogradu na Trgu Republike, gde ste stajale u crnini, sa transparentima, bez govornika i tribina. Oni ravnodušni, koji su sedeli i pili svoja pića, podsmešljivo su vas gledali. Neki su vas pljuvali ili psovali. Prošle godine se dogodio i incident.
ZAJOVIĆ: Da. Tukli su nas. To je bila jedna novina u odnosu na period Miloševića. Tukle su nas žene. Svih prethodnih godina napadali su nas muškarci. To pokazuje jednu rastuću zloupotrebu žena u nacionalističko, militarističke, šovinističke i fašističke svrhe. Muškarce, koji su bili idejni tvorci ratova i zločina, smatram političkim makroima koji izvode žene na ulice da se suprotstave ženama koje su potpuno suprotnih gledišta. Reakcije ljudi u ovoj sredini prema nama su uvijek odražavale politički stav institucija. Kada se zaoštri politička situacija, pojačava se neprijateljski stav. Ono što nas pogađa je nedostatak suosjećanja sa patnjama drugih. To pokazuje jednu krajnju dehumanizaciju i brutalizaciju koju je učinio rat i prethodni režim, oduzimajući minimalno dostojanstvo ljudima koji suosjećaju sa patnjama i bolom drugih. Ta dehumanizacija se ogleda i u odnosu prema patnjama ljudi i iz drugih krajeva svijeta. Reakcije u medijima, u odnosu na ono što se dešava u Londonu, su više nego tragične. Pokazuju koliko je javno mnijenje kontaminirano i koliko mnogo treba da radimo na otklanjanju tih pojava.
RSE: Kako tumačite to što je vlada Srbije zauzela stav da treba osuditi sve zločine, gde god oni bili, bez obzira da li se radi o pogibiji u ratnim okršajima ili o ubijanju civila. Relativizuju zločine po principu - Krivi smo mi, ali i oni drugi.
ZAJOVIĆ: To je više od relativizacije. To spada u onu institucionalno organizovanu politiku poricanja zločina koji su se desili. Mene je mnogo više pogodilo kada sam pročitala da su oni žrtve građanskih ratova. To znači da smo svi podjednako odgovorni. Zna se da je Srbija najodgovornija za ratove na prostoru bivše Jugoslavije i da je izvršila agresiju na Hrvatsku, Bosnu, Sloveniju, da je izvršila etničko čišćenje na Kosovu. Takva vrsta poravnavanja je fatalna, ne samo za sadašnjost, nego i za budućnost. To je ukidanje budućnosti ove zemlje i pokazuje da 5. oktobra nije napravljen nikakav diskontinuitet, da je umjesto politike državno organizovanog zločina nastala politika institucionalno organizovanog poricanja tog zločina. Čak ni najveći pragmatični razlozi da se predaju haški optuženici zato da bi se dobila međunarodna pomoć nisu mogli da pomognu. To mi pokazuje da su toliko duboko ukorijenjeni uzroci, ideološki stavovi, kulturne matrice, vrijednosni sudovi koji su stajali u srži rata i koji i dalje opravdavaju taj rat. Mislim da će dekontaminacija i demontiranje tih mehanizama jako dugo trajati. Nama iz civilnog društva je daleko teže jer ne postoji politička volja za pravim suočavanjem sa zločinačkom prošlošću.
RSE: Parlament Srbije je odbio da proglasi Dan žalosti povodom deset godina Srebrenice. I minut ćutnje je odbijen. Mislite li da bi nešto značilo da imamo u Srbiji Dan žalosti i minut ćutnje?
ZAJOVIĆ: I odlazak predsjednika Tadića može da ima značaja. Kada bi priznao genocid, patnju ljudi, da je zločin počinjen u naše ime, time bi vratio dostojanstvo žrtvama tog genocida. Ako učini sva ta priznanja, onda to ima smisla. Ukoliko to ne učini, onda to nema nikakvog smisla i njegov odlazak će biti prazan obred, potpuno beznačajan i cinični ritual. Ukoliko bi bio minut ćutnjeM time se ne bi negirao genocid i to bi imalo vaspitnu funkciju. Mislim da neće ni doći do toga. To je više nego negativno za stvaranje promjene političke, duhovne i emotivne klime u ovoj zemlji, one klime koja je dovela do samog rata, koja i dalje opstaje.
RSE: Tomislav Nikolić iz Srpske radikalne stranke, najpopularnije stranke u narodu, kaže da neće biti „Exita“, ako bude političkih provokacija. On svako spominjanje Srebrenice i odavanje pošte žrtvama Srebrenice naziva političkom provokacijom. Koliko znam, prvi put je došlo do raskoraka u toj partiji, koja je inače vrlo unitarna u svom mišljenju. Maja Gojković, gradonačelnica Novog Sada, koja je odobrila neka sredstva u ime grada Novog Sada za „Exit“, rekla je da će „Exita“ biti i u buduće. Mislite li da ta poruka Tomislava Nikolića može da ima uticaja u narodu?
ZAJOVIĆ: Naravno da može da ima uticaja. Veću odgovornost imaju oni koji su učinili da se takvi vrate na vlast i da budu rehabilitovani oni koji su najodgovorniji za rat, prije svega Milošević, a onda i Srpska radikalna stranka.
RSE: Da li je trebalo zabraniti stranku?
ZAJOVIĆ: Ja sam pristalica lustracije i raznih mjera tranzicione pravde. Haški tribunal je samo jedna od metoda tranzicione pravde i jedan od načina suočavanja sa lošom i negativnom zločinačkom prošlošću. Na svim institucijama ove zemlje je da i mnoge druge mjere tranzicione pravde sprovedemo. Aktivnost civilnog društva je ograničena. Zbog nedostatka političke volje su oni rehabilitovani i vratili se na vlast, kao i u mnogim drugim zemljama. Šokantno je što dvije trećine opozicije zamjera Miloševiću, ne što je vodio ratove, već zato što je izgubio ratove. Iz toga se vidi da ta nacionalistička, militaristička, šovinistička, etno-nacionalistička matrica opstaje, da je toliko duboka i da je najveći dio sadašnje vlasti takav. Poslije ubistva Đinđića imamo potpunu rehabilitaciju takvih. Za to je potpuno odgovorna vlast poslije 5. oktobra. Zar nisu politička provokacija fašistički skupovi koji se dešavaju u ovoj zemlji i tolerancija prema svim vrstama fašističkih ispada? Mi smo permanentni objekti napada nacističkih organizacija. Inicijativa nevladinih organizacija u ovoj zemlji je da se negiranje holokausta proglasi krivičnim djelom. To je traženo i ranije. Živimo u politici institucionalnog zločina. Fašizacija sadašnjosti je logična posljedica takvog slijeda stvari i svega onoga što se desilo nakon izbora u decembru 2003. godine.
RSE: To sve o čemu govorite je posledica invazije radikalnih elemenata u Srbiji.
ZAJOVIĆ: To je posljedica nesuočavanja sa prošlošću.
RSE: U zgradi u kojoj stanujem, kao i u nekoliko okolnih zgrada, u poštanskim sandučićima smo našli letak Srpske radikalne stranke na kome piše - Mi dolazimo. Glasajte za nas.
ZAJOVIĆ: Ja sam za lustraciju, a to znači i za zabranu partija koje propovijedaju mržnju i šovinizam. Simon Vizental kaže da treba upotrijebiti pravo protiv bespravlja. Tolerancija prema onima koji oduzimaju pravo drugima i koji uskraćuju ljudske slobode je lažna tolerancija.
RSE: Ljiljana Bulatović je ime poznato nekim ljudima. Ona je objavila knjigu. Naprasno je postala književnica i istoričarka. Knjiga se zove „Istinita Srebrenica“. U toj knjizi piše da treba izmestiti groblje onih koji su ubijeni u Srebrenici, jer ono leži na putu Bratunac - Srebrenica i izaziva netrpeljivost između Muslimana i Srba. Da li ste čitala tu knjigu?
ZAJOVIĆ: Nisam, ali mi to zvuči grozno. Ima žena koje, ne samo da podržavaju rat, nego su i ratne huškačice. Žao mi je što Haški tribunal nije uključio i institucije u tužbe, kao što je i RTS na kome je ona radila. Oni koji su proizvodili zlo su pretače sadašnjih medija koji omogućavaju nastavak takve klime.
RSE: Inicijativa mladih je nevladina organizacija. Oni su pre izvesnog vremena postavili bilboarde po Beogradu, i u još nekim gradovima Srbije, u kojima pozivaju da ne zaboravimo Srebrenicu i da je pamtimo zauvek. Neki drugi ljudi su prefarbali tu poruku i napisali: ''Nož – žica – Srebrenica. Biće reprize''.
ZAJOVIĆ: To govori o duhovnoj, moralnoj, emotivnoj i estetskoj klimi u ovoj zemlji. Mislim da je užasno važno to što je Inicijativa mladih pronašla svoj jezik komunikacije i drugačiju vidljivost. Više niko ne može da kaže da nije znao. Mi smo još 1995. godine govorile o tome. Oni koji su željeli da znaju, mogli su da znaju. Postojalo je puno načina da se sazna istina. I ovi snimci su bili jako bitni za otrežnjivanje.
RSE: Izvestan broj ljudi u Srbiji na tradicionalan način shvata muževnost. Ti koji su tradicionalne muškarčine najviše udaraju na žene, na Žene u Crnom, na Natašu Kandić, Sonju Biserko i druge.
ZAJOVIĆ: Žene su žrtve nasilja i onda kada ne postoje određeni politički izvori. Žrtve su nasilja i takozvanih ratnika koji su nakon silovanja i ubijanja na frontovima došli svojim kućama i nastavili silovati i mučili vlastite žene, članove svoje porodice i svoj kraj. One su žrtve jer se usuđuju da govore ono za šta oni nemaju građansku hrabrost i odgovornost, nemaju za to moralni integritet i moralnu autonomiju, kao što imaju te žene. Najveći bijes je iskaljen na nas jer zauzimamo neki javni prostor za koji oni misle da pripada njima. Mi na taj način kršimo konsenzus. Parole ''Ne vodite rat u moje ime'' i ''Ovo nije obrambeni rat već zločinački'' su rušile konsenzus. Govorimo još od Vukovara da oni koji idu u rat kao patriote su ubice. Od oktobra 1991. godine se ništa nije promijenilo. Sav svoj bijes i nemoć iskaljuju na žrtvama dehumanizacije.
RSE: Koje još nevladine organizacije ili partije iz Srbije odlaze u Srebrenicu?
ZAJOVIĆ: To su neke prilike kada radimo zajedno, kao i svih ovih godina. Postoji velika solidarnost i bliskost svih ovih godina i ona se proširuje. U zadnje četiri godine organizujemo odlazak žena naše mreže, iz oko dvadesetak gradova, u Potočare na komemorativni skup. Tamo se srećemo sa našim prijateljicama iz Bosne i Hercegovine. Pored nas, komemoraciji će prisustvovati i članovi Inicijative mladih, GSS-a i SDU-a. Mislim da će prisustvovati i Liga iz Vojvodine. Vrlo je ohrabrujuće što nam se javljaju ljudi sa institucionalnog nivoa, oni koji su takođe odlučili da krše konsenzus. Idu sa nama jer njihove opštine im ne dozvoljavaju da uzmu bilo kakvo službeno vozilo. Oni to kažu javno. Žele da to bude javni politički čin, a ne da idu krišom, kao privatna lica. Malo po malo, u institucijama se javlja određeni broj ljudi koji je odlučio da se suprotstavi toj dominantnoj političkoj volji. Mi se odazivamo njihovim pozivima.