RSE: Kako je Fond došao do ovog filma?
KANDIĆ: O tome šta se događalo u Srebrenici u vezi sa srpskim formacijama, saznala sam za vreme suđenja Cvjetanu Saši za ubistvo albanskih žena i dece u Podujevu. Svedok policajac, kojeg sam upoznala, je svedočio i izneo sve što je video u vezi sa streljanjem žena i dece. Tada je govorio i o Srebrenici, o tome da su Škorpioni bili u Srebrenici i da je jedna grupa zarobljenika streljana na planini Treskavica. Pominjao je da postoji video kaseta koja je posle tog događaja u Srebrenici umnožena u dvadesetak kopija, ali da je naknadno komandant jedinice Škorpiona, Slobodan Medić, naredio oduzimanje tih kopija. Pričalo se da postoji jedan snimak koji je neko negde sklonio.
RSE: Posle toga krećete u potragu za tom kasetom?
KANDIĆ: Zvala sam kamermana te jedinice da ga pitam da li zna nešto o toj kaseti. On je odmah obavestio svoga komandanta Slobodana Medića, koji je bio prilično zbunjen, i koji je rekao da je dao tu kasetu. Pokušavala sam tu video kasetu da nabavim i uspela sam tek u decembru 2004. godine. Istovremeno je kopiju dobio Haški tribunal i onda nastaju novi problemi. Počinje ogranizovana hajka na sve one koji bi možda mogli imati u posedu tu videokasetu. Počela sam o njoj da pišem kako bih pokušala da zaštitim one koji su bili na meti, neke građane Šida i Vojvodine za koje se sumnjalo da imaju kontakt sa mnom i da su odgovorni i za to što je Saša Cvjetan osuđen i što je jedan pripadnik Škorpiona svedočio i izneo istinu. Stalno im se pretilo da će im se nešto dogoditi. Postojala je sumnja da je video kaseta kod njih. Kada su na privremenu slobodu pušteni bivši načelnik državne bezbednosti Srbije, Jovica Stanišić, i bivši komandant Crvenih beretki, Frenki Simatović, akcija zastrašivanja je zbilja bila pojačana. Tada su neposredni zastrašivači otvoreno govorili da nisu u pitanju samo njihovi životi i njihova sloboda, već da pretnje dolaze od nekih koji su na vrlo visokim pozicijama. U Šidu i u Vojvodini, u krugovima onih koji su bili u jedinicama za vršenje ratnih zločina, su vrlo dobro znali da se to odnosi na Milana Milanovića, na nekadašnjeg pomoćnika ministra obrane Krajine, na Jovicu Stanišića i na Frenkija Simatovića.
RSE: Da li ste u međuvremenu kontaktovali zvaničnike u Srbiji?
KANDIĆ: Kontaktovala sam samo tužioca za ratne zločine, jer smo i pre prikazivanja filma vrlo detaljno razgovarali o toj video kaseti, šta dalje i kako će reagovati policija. Razgovarala sam i sa kabinetom premijera Vojislava Koštunice o tome da na naš poziv premijer Koštunica otvori Konferenciju o Srebrenici u Beogradu, 11. juna. Rečeno mi je da on ima preče državne obaveze. Odgovorila sam im da je u ovom trenutku u Srbiji najpreče ono što ima veze sa Srebrenicom kako bi smo pokazali gde je naše mesto u odnosima na nju. Imaćemo izložbu 10. juna o Srebrenici koja je otvorena u Vašingtonu, a zatim je bila u Briselu, Bonu, Berlinu i sada dolazi u Beograd. Na žalost, nemamo ni jednog političara koji je trenutno na vlasti, a koji je spreman da otvori tu izložbu. Kada ne postoji niko ko je spreman da uradi tako nešto, postavlja se pitanje šta onda znači izjava predsednika Srbije da je spreman da se pokloni žrtvama Srebrenice.
RSE: Ko je sve odbio da otvori izložbu o Srebrenici?
KANDIĆ: Desetak nevladinih organizacija već mesecima priprema tu izložbu. Tražili smo zvanični prostor, koji nismo dobili. Smatrali smo da izložba o Srebrenici ne može da bude u nekom alternativnom prostoru. Na kraju ga nismo ni dobili. Izložba će biti u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Tražili smo od Gradske skupštine, pošto je ona neka kuća Beograda, da Beograd pokaže svoj odnos prema tome. Nismo dobili ni prostorije muzeja. Smatrali smo da je vrlo odgovarajuće da predsednik republike, Boris Tadić, otvori tu izložbu. Preko raznih posrednika smo dobili poruku da nije dobra ideja da on otvori tu izložbu.
RSE: Jovan Mirilo iz Šida je, kažu, pobegao u inostranstvo jer su mu pretili.
KANDIĆ: Posle povratka i puštanja na privremenu slobodu Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića u aprilu smo poslali jedno pismo u kome smo tražili od MUP-a Srbije da reaguje, da spreči i zaustavi to zastrašivanje građana među kojima samo spomenuli i gospodina Mirila. Na njega stalno pada sumnja da on izdaje unutrašnje šidske i vojvođanske stvari i da uvek radi na štetu srpskog naroda. U to vreme je on bio prilično prepadnut i događale su se neke stvari koje je teško bez određene zaštite podneti. On je na mesec dana napustio Šid, ali mi nismo dobili nikakav odgovor MUP-a na pismo koje smo uputili. Pismo je prošlo bez ikakve reakcije, iako su naši navodi bili veoma ozbiljni. Isto pismo koje smo uputili MUP-u Srbije smo poslali i Tužilaštvu Haškog tribunala kako bi imali informaciju o tome šta je proizvela odluka Srpskog veća o puštanju na privremenu slobodu Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića.
RSE: Kasetu je snimio zvanični kamerman te jedinice?
KANDIĆ: On nije snimao baš sve što Škorpioni rade, ali postoje dve kasete koje su ostale da svedoče o tome šta je jedinica Škorpioni radila i na kojim je sve mestima bila. Obe kasete je snimio njihov kamerman koji ima nadimak Bugar. Kaseta nije ostala kod njega. U presnimavanju i kopiranju, originalna kaseta se negde zagubila. Neko je kasnije došao do originala kasete. Kasetu je izneo i ona je godinama bila sklonjena, dok taj neko, ko je sklonio, nije odlučio da je da meni.
RSE: Kada se to dogodilo?
KANDIĆ: U septembru 2004. godine.
RSE: Vi ste punih godinu i nešto dana tragali za tom kasetom. Pretpostavljam da je taj glas došao i do onoga koji tu kasetu poseduje?
KANDIĆ: On je, kao i svi ostali, pratio šta se događa. Imao je poverenje u mene i smatrao je da je najbolje da kaseta bude kod mene, budući da je reč o osobi koja nije umešana u ratne zločine. Smatrao je da će doći trenutak kada će istina da se iznese na videlo, da je ta kaseta deo prošlosti i deo istine o nama samima. Imao je lični motiv, verovao je i znao da neću pustiti kasetu na videlo sve dok nekome preti neposredna opasnost.
RSE: Od decembra meseca ste posedovali tu kasetu. Da li ste u januaru ili februaru pomenuli da postoji takav jedan snimak? Da li je neko posle toga reagovao?
KANDIĆ: Pomenula sam jer mi se činilo da je strašno važno da počnem o toj video kaseti da govorim, da bih zaštitila one koji su bili na meti. Govorila sam da će ta kaseta vrlo brzo biti u rukama Haškog tribunala. Posle toga sam rekla da je već u posedu Haškog tribunala. Rekla sam da sam kasetu videla opisujući šta je na njoj. To mi se činilo kao najbolja strategija da zaštitim te ljude koje niko nije hteo da zaštiti. U aprilu mesecu pokazala sam kasetu tužiocu za ratne zločine u njegovoj kancelariji u zgradi Tužilaštva. Pozvala sam i pravnog predstavnika američke ambasade. Pitala sam šta Tužilaštvo može dalje da uradi s tim i upozirala da se kaseta još uvek ne može koristiti budući da neki ljudi mogu imati ozbiljne probleme, da se mora sačekati dok oni ne budu na sigurnom mestu. Tužilac je to ispoštovao i rekao da kada bude sigurno za neke ljude da pozovemo načelnika Službe za istraživanje ratnih zločina pri MUP-u Srbije kako bi on otvorio predkrivični postupak.
RSE: Da li postoje dokazi da je ta jedinica u sastavu MUP-a Srbije? Danas govore da je to jedna od jedinica koje su divljale tokom rata i da nema nikakve veze sa institucijama vlasti u Srbiji.
KANDIĆ: To pripada našem višegodišnjem pravdanju za ono što se počinilo. Kada god se pokaže nešto u vezi sa zločinima, onda se to pripiše nekom pojedincu koji se odmah nazove kriminalcem i odmah se doda da država i narod nemaju ništa sa njim. U vezi sa ovom kasetom pojaviće se papiri sa pečatima MUP-a i nekih institucija o tome da ta jedinica nikada nije bila sastavni deo Državne bezbednosti. Na suđenju generalu policije Obradu Stevanoviću se pokazalo koliko Srbija, umesto da se bavi svojom odgovornošću, ima službi koje se bave falsifikovanjem dokumentacije. Verujem da će se ubrzo pojaviti neki brojni dokumenti koji će pokazati da je reč o jednoj jedinici koja nije bila pod kontrolom, da se radi o parapolicijskoj jedinici, da su u to vreme i Državna i Javna bezbednost pokušavali da spreče tu jedinicu koja se otrgla i sama planirala svoje putešestvije kroz ratove u bivšoj Jugoslaviji. Pripadnici te jedinice govore da znaju da ih je formirala Državna bezbednost. Prije njih je formirana Srpska dobrovoljačka garda, kao jedinica Državne bezbednosti. Crvene beretke su takođe formirane na isti način. Među njima je bilo jedno rangiranje. Prvo su išle Crvene beretke, onda Srpska dobrovoljačka garda, pa Škorpioni, koji su imali posebne zadatke. Osim što su angažovani u pojedinim slučajevima za vršenje krivičnih dela, kao što je streljanje u Srebrenici, njihov zadatak je bio da čuvaju naftna polja u Hrvatskoj i u Đeletovcima. Odatle su trebali da snadbevaju novcem i naftom državnu bezbednost, MUP Srbije i jedinice koje su bile na vrhu liste onih koji upravljaju i kreiraju strategiju i vode taj rat.
RSE: Kakva je uloga Legije u Škorpionima?
KANDIĆ: Nema nikakve uloge. Do 1995. godine je bio u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi i u vrlo dobrim je odnosima sa komandantom Škorpiona. Do 1995. godine Legija nema neku važnu ulogu. On je jedan od pripadnika Srpske dobrovoljačke garde. U aprilu 1995. godine dobija važniju poziciju kada rukovodi značajnijom operacijom u Cazinskoj krajini. Na poziv Fikreta Abdića on sa Škorpionima i Crvenim beretkama dolazi da vrši instruktažu pripadnika Fikretove vojske, a i zbog jedne operacije protiv 5. Korpusa. Tada Legija dobija prvu komandnu poziciju, postaje komandant i glavni autoritet za Crvene beretke. To je 1998. godina.
RSE: Sekvence iz tog drugog filma mogu se videti na našoj web stranici, zahvaljujući vašoj ljubaznosti. Da li nas možete iznenaditi još nekom kasetom ili sličnim dokazom?
KANDIĆ: U petak je B92 prikazala deo druge kasete na kojoj se vidi lakoća načina naređivanja ubistava. Čitava ta kaseta pokazuje kakav je bio njihov patriotizam. Oni ovde ratuju kao plaćena formacija za Fikreta Abdića i sa lakoćom naređuju da se ubiju zarobljeni borci iz 5. korpusa bosanske formacije. Pokazuje i da je sve drugo u vezi sa našim policijskim formacijama tako funkcionisalo. Narediti da se pet, deset ili stotine njih pobiju je bilo kao da se naređuje da se ispali projektil u neku zgradu za koju se misli da je vojni cilj. Ono što je užasno je to što ukazuje da je moralo postojati široko rasprostranjeno uverenje da je na osnovu nekih upustava bilo dozvoljeno ubijati, paliti, pljačkati civile, skrnaviti i sakrivati leševe.
RSE: Kada su zvaničnici u Srbiji saznali za taj film?
KANDIĆ: Za videokasetu su saznali 23. maja. Na osnovu mojih jasnih izjava mogli su da znaju i ranije. Mogli su da traže da je i pogledaju.
RSE: Da li je potraga za počiniocima krenula ranije ili ne?
KANDIĆ: To ne znam, ali znam da kada je bio sastanak u Tužilaštvu za ratne zločine, 23. maja, da sam insistirala na hitnom reagovanju MUP-a. Meni je tada rečeno da njima treba vremena da organizuju svoju akciju. Moj lični utisak je da je policija izvršila ovo hapšenje u toku noći, da neke posebne pripreme nije bilo i da su oni imali podatke o svim osobama gde se nalaze. Dobar deo tih podataka sam dostavila Tužilaštvu, ali se pokazalo da oni mogu u toku noći da reaguju. Postavlja se pitanje šta se događa posle pokazane video kasete sa Ratkom Mladićem. Zar nije najvažnije sada da Srbija prestane sa skrivanjem podataka o Ratku Mladiću. Kada je Srebrenica toliko otvorena, da se pokazuje i naša uloga tamo, koga dalje štititi i zbog čega štiti Ratka Mladića?
RSE: Postoji mišljenje da je sve ovo otvaranje vrata za hapšenje i izručivanje Ratka Mladića Hagu?
KANDIĆ: To ne možemo da kažemo jer ovo nije unapred pripremljeno. Ovo je predočeno vlasti u Srbiji. Ona je bila primorana da reaguje. To primoravanje je urodilo nekim plodom i nešto se trenutno promenilo. Da li će ta vlast, kao što je premijer Koštunica rekao, da se suoči sa tim zločinima, što je za Srbiju strašno važno. Prvi korak treba da bude da se mi suočimo sa Ratkom Mladićem i da on bude uhapšen i predat Haškom tribunalu.
RSE: Prvi dan kada je prikazan film u Haškom tribunalu činilo se da se nije znalo šta uraditi. Ministar Ljajić je u jednom intervjuu rekao da ga je pozvao američki ambasador, koji mu je rekao da opet nešto skrivaju i da nema adekvatne reakcije. Tek onda je krenulo sa reakcijama. Kako se vama to čini?
KANDIĆ: Nisam znala da će film biti prikazan u Haškom tribunalu, iako sam u vrlo čestom kontaktu sa Tužilaštvom. Kada su ga oni tamo prikazali, rekla sam da ga i mi moramo prikazati. Pozvala sam Radio televiziju Srbije. Oni su rekli da će pokazati snimke koji su se videli u Hagu. Rekla sam da ću im poslati kopiju kasete i da mogu da je prikažu. Javio mi se urednik Aleksandar Tijanić koji je rekao da je to jedna strana, da će je brižljvo pokazati, da ne bi uzemiravali javnost sa snimcima koji su vrlo mučni. Prikazali su dva minuta. B92 i Studio B su je prikazali isto veče. Sledećeg dana reakcija medija je bila zapanjujuća, jer nije bilo odgovarajuće reakcije. Bilo bi prirodno da to bude na naslovnim stranama svih medija i da bude glavna tema. To je trebalo da bude nešto kao poziv na osvešćenje i prestanak prethodnog stanja samog poricanja. Jedino se niko nije usudio da poriče.
RSE: Direktor RTS-a Aleksandar Tijanić je praktično odbio da prikaže taj film?
KANDIĆ: On je prikazao delić onoga što se videlo u Hagu.
RSE: Mogao je da prikaže celu kasetu sa zaštitom lica žrtava?
KANDIĆ: Rekao je da tu treba da se vidi samo jedna strana.
RSE: Da li vas je to začudilo?
KANDIĆ: Očekivala sam da će mu biti jasno da je to važno. Nadala sam se da će shvatiti da nije više reč o blaćenju srpskog naroda i da ja više nisam u poziciji srpskog izdajnika, nego da je konačno obelodanjeno nešto što je za sve nas važno. Godinama nas teraju da slušamo laži. Godinama se ne pomeramo sa jednog mesta. Nikako da napravimo korak napred.
RSE: Sutradan su sasvim adekvatno reagovali. Uhapsili su te ljude. Premijer Koštunica i predsednik Tadić su dali svoje izjave.
KANDIĆ: Policija je reagovala vrlo adekvatno. Odmah nakon prikazivanja na TV-u, oni su u toku noći uhapšeni. Tačno je da je izjava premijera Koštunice do sada njegova najbolja politička izjava. Političari su imali jaku političku artikulaciju u odnosu na zločin koji se vidi na kaseti. Ništa se posle toga nije dogodilo. Prepodne je data većina tih izjava. Carla Del Ponte je tada boravila u Beogradu. Ni na jednoj TV nije bilo ni jedne specijalizovane emisije u kojoj bi se o tome govorilo.
RSE: Šta dalje?
KANDIĆ: Ovo je ta prilika za Srbiju koja treba da pokaže svoj odnos prema Srebrenici. Mora da kaže kako se svih ovih godina nastojalo preko raznih ekspertskih timova, koje je vlada formirala, ukloniti i falsifikovati dokumenta, da to sve više nema nikakve veze i da ceo taj tim može da bude raspušten. Sada Srbija mora da iznese ono što skriva. To je u našem najboljem interesu.
RSE: Da li su u pravu oni koji kažu da je ovo stvaranje atmosfere za konačno hapšenje i isporučivanje Ratka Mladića Hagu?
KANDIĆ: Rekla bih da to može velikim optimistima da izgleda da je tako. Ovo jeste splet okolnosti i sada je najpogodniji trenutak da Srbija to uradi. Sve se promenilo od tribine na Pravnom fakultetu, deo javnosti se definitivno pobunio. Neki više ne okreću glavu kada se čuju politička poricanja, već traže da se nešto uradi. Ovo jeste trenutak koji je najpogodniji da se sa farsom u vezi sa Mladićem prestane i da se on uhapsi i preda Haškom tribunalu.
RSE: Da li ovo može biti prekretnica za odnos prema zločinima?
KANDIĆ: Može. Ne postoji bolje prilike za nas u Srbiji jer svi gledaju u nas. Bosna posebno. Za njih je bilo neverovatno da se u Beogradu organizuju tribine koje će da odgovore glasu mržnje sa Pravnog fakulteta. Neverovatno im je da će se pokazati ova video kaseta, da će se učini nešto i kako ima ljudi koji žele da se ti odnosi temelje na istini, priznanju i odgovornosti. Svi očekuju da vide da li će Srbija preduzeti i taj postupak, uraditi to delo, koje mora i koje je važno, i zbog nas i zbog žrtava, a to je da uhapsi i preda Ratka Mladića. Mislim da traju pregovori oko toga pod kojim uslovima bi se Mladić predao i šta sve treba učiniti da bi to uradio. Verujem da postoje najmanje tri različite grupe sa posebnim interesima u odnosu na Mladića. Neki smatraju da to treba uraditi i da on više nema od čega da se krije, jer je cela Srebrenica u potpunosti utvrđena. Drugi smatraju da Mladić nikada ne treba da se preda jer će on izneti podatke koje će baciti svetlo i na ulogu nekih drugih. Treći smatraju da se mora dobiti što povoljniji uslovi za Ratka Mladića. Do sada nismo razjasnili kako je premijeru Koštunici uspelo da uveri ovoliko njih da se dobrovoljno predaju Hagu. U ovom trenutku ne možemo znati ko je taj ko vuče konce i da li se ta političko-pravna igra završava predajom.
RSE: Neki kažu da igru oko predaje igraju Jovica Stanišić i Frenki Simatović.
KANDIĆ: Ne bih se složila da Jovica Stanišić igra veliku ulogu oko predaja koje su prethodile. Verujem da bi moglo biti tačno da je Stanišić svojim autoritetom i svojom dokumentacijom o svima njima doprineo da oni donesu odluku da se predaju. Verujem da on ima kontakte i vrlo precizne podatke i o Mladiću i o Karadžiću, ali se bojim da on više nije u situaciji da može da bude u poziciji glavnog pregovarača, ili da pomogne. On je sa ovom video kasetom došao u situaciju, po mom mišljenju, da će Haško tužilaštvo veoma argumentovano tražiti da njih dvojica budu vraćena u pritvor. Smatram da on više neće biti u situaciji da izigrava najmoćnijeg, kao što je u periodu dok je bio na slobodi pokazivao da jeste.
RSE: Ovo me asocira na ono vreme pred izručenje Miloševića Hagu, kada su prikazane masovne grobnice i hladnjače u kojima su leševe Albanaca prevozili sa Kosova u Srbiju. To je delovalo jako šokantno na javnost. Potom je Milošević poslat u Hag i posle toga ništa.
KANDIĆ: Činilo se hrabrim i potrebnim obelodanjivanje tih masovnih grobnica, ali se na kraju sve svelo na to da se vlast oseća sigurnije što isporučuju Miloševića. Posle toga godinama o tim grobnicama nije bilo reči, nije bilo ni jednog krivičnog postupka. Sve je trajalo kratko. Strah me je da po drugi put ne izigramo šansu na isti način.
RSE: Osim debate i prikazivanja filma na RTS-u, što bi bio prvi znak, koji bi trebali da budu dalji koraci vlasti?
KANDIĆ: Hapšenje Mladića je pitanje iznad svih pitanja. Ukoliko Srbija to uradi do 11. jula, mislim da konačno prekidamo sa tom prošlošću. U tom slučaju ima šanse za nas kao društvo i pojedince da budemo potpuno drugačije prihvaćeni, podržani i potpomognuti.
RSE: Ta mogućnost još uvek nije zatvorena.
KANDIĆ: O tome šta se događalo u Srebrenici u vezi sa srpskim formacijama, saznala sam za vreme suđenja Cvjetanu Saši za ubistvo albanskih žena i dece u Podujevu. Svedok policajac, kojeg sam upoznala, je svedočio i izneo sve što je video u vezi sa streljanjem žena i dece. Tada je govorio i o Srebrenici, o tome da su Škorpioni bili u Srebrenici i da je jedna grupa zarobljenika streljana na planini Treskavica. Pominjao je da postoji video kaseta koja je posle tog događaja u Srebrenici umnožena u dvadesetak kopija, ali da je naknadno komandant jedinice Škorpiona, Slobodan Medić, naredio oduzimanje tih kopija. Pričalo se da postoji jedan snimak koji je neko negde sklonio.
RSE: Posle toga krećete u potragu za tom kasetom?
KANDIĆ: Zvala sam kamermana te jedinice da ga pitam da li zna nešto o toj kaseti. On je odmah obavestio svoga komandanta Slobodana Medića, koji je bio prilično zbunjen, i koji je rekao da je dao tu kasetu. Pokušavala sam tu video kasetu da nabavim i uspela sam tek u decembru 2004. godine. Istovremeno je kopiju dobio Haški tribunal i onda nastaju novi problemi. Počinje ogranizovana hajka na sve one koji bi možda mogli imati u posedu tu videokasetu. Počela sam o njoj da pišem kako bih pokušala da zaštitim one koji su bili na meti, neke građane Šida i Vojvodine za koje se sumnjalo da imaju kontakt sa mnom i da su odgovorni i za to što je Saša Cvjetan osuđen i što je jedan pripadnik Škorpiona svedočio i izneo istinu. Stalno im se pretilo da će im se nešto dogoditi. Postojala je sumnja da je video kaseta kod njih. Kada su na privremenu slobodu pušteni bivši načelnik državne bezbednosti Srbije, Jovica Stanišić, i bivši komandant Crvenih beretki, Frenki Simatović, akcija zastrašivanja je zbilja bila pojačana. Tada su neposredni zastrašivači otvoreno govorili da nisu u pitanju samo njihovi životi i njihova sloboda, već da pretnje dolaze od nekih koji su na vrlo visokim pozicijama. U Šidu i u Vojvodini, u krugovima onih koji su bili u jedinicama za vršenje ratnih zločina, su vrlo dobro znali da se to odnosi na Milana Milanovića, na nekadašnjeg pomoćnika ministra obrane Krajine, na Jovicu Stanišića i na Frenkija Simatovića.
RSE: Da li ste u međuvremenu kontaktovali zvaničnike u Srbiji?
KANDIĆ: Kontaktovala sam samo tužioca za ratne zločine, jer smo i pre prikazivanja filma vrlo detaljno razgovarali o toj video kaseti, šta dalje i kako će reagovati policija. Razgovarala sam i sa kabinetom premijera Vojislava Koštunice o tome da na naš poziv premijer Koštunica otvori Konferenciju o Srebrenici u Beogradu, 11. juna. Rečeno mi je da on ima preče državne obaveze. Odgovorila sam im da je u ovom trenutku u Srbiji najpreče ono što ima veze sa Srebrenicom kako bi smo pokazali gde je naše mesto u odnosima na nju. Imaćemo izložbu 10. juna o Srebrenici koja je otvorena u Vašingtonu, a zatim je bila u Briselu, Bonu, Berlinu i sada dolazi u Beograd. Na žalost, nemamo ni jednog političara koji je trenutno na vlasti, a koji je spreman da otvori tu izložbu. Kada ne postoji niko ko je spreman da uradi tako nešto, postavlja se pitanje šta onda znači izjava predsednika Srbije da je spreman da se pokloni žrtvama Srebrenice.
RSE: Ko je sve odbio da otvori izložbu o Srebrenici?
KANDIĆ: Desetak nevladinih organizacija već mesecima priprema tu izložbu. Tražili smo zvanični prostor, koji nismo dobili. Smatrali smo da izložba o Srebrenici ne može da bude u nekom alternativnom prostoru. Na kraju ga nismo ni dobili. Izložba će biti u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Tražili smo od Gradske skupštine, pošto je ona neka kuća Beograda, da Beograd pokaže svoj odnos prema tome. Nismo dobili ni prostorije muzeja. Smatrali smo da je vrlo odgovarajuće da predsednik republike, Boris Tadić, otvori tu izložbu. Preko raznih posrednika smo dobili poruku da nije dobra ideja da on otvori tu izložbu.
RSE: Jovan Mirilo iz Šida je, kažu, pobegao u inostranstvo jer su mu pretili.
KANDIĆ: Posle povratka i puštanja na privremenu slobodu Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića u aprilu smo poslali jedno pismo u kome smo tražili od MUP-a Srbije da reaguje, da spreči i zaustavi to zastrašivanje građana među kojima samo spomenuli i gospodina Mirila. Na njega stalno pada sumnja da on izdaje unutrašnje šidske i vojvođanske stvari i da uvek radi na štetu srpskog naroda. U to vreme je on bio prilično prepadnut i događale su se neke stvari koje je teško bez određene zaštite podneti. On je na mesec dana napustio Šid, ali mi nismo dobili nikakav odgovor MUP-a na pismo koje smo uputili. Pismo je prošlo bez ikakve reakcije, iako su naši navodi bili veoma ozbiljni. Isto pismo koje smo uputili MUP-u Srbije smo poslali i Tužilaštvu Haškog tribunala kako bi imali informaciju o tome šta je proizvela odluka Srpskog veća o puštanju na privremenu slobodu Jovice Stanišića i Frenkija Simatovića.
RSE: Kasetu je snimio zvanični kamerman te jedinice?
KANDIĆ: On nije snimao baš sve što Škorpioni rade, ali postoje dve kasete koje su ostale da svedoče o tome šta je jedinica Škorpioni radila i na kojim je sve mestima bila. Obe kasete je snimio njihov kamerman koji ima nadimak Bugar. Kaseta nije ostala kod njega. U presnimavanju i kopiranju, originalna kaseta se negde zagubila. Neko je kasnije došao do originala kasete. Kasetu je izneo i ona je godinama bila sklonjena, dok taj neko, ko je sklonio, nije odlučio da je da meni.
RSE: Kada se to dogodilo?
KANDIĆ: U septembru 2004. godine.
RSE: Vi ste punih godinu i nešto dana tragali za tom kasetom. Pretpostavljam da je taj glas došao i do onoga koji tu kasetu poseduje?
KANDIĆ: On je, kao i svi ostali, pratio šta se događa. Imao je poverenje u mene i smatrao je da je najbolje da kaseta bude kod mene, budući da je reč o osobi koja nije umešana u ratne zločine. Smatrao je da će doći trenutak kada će istina da se iznese na videlo, da je ta kaseta deo prošlosti i deo istine o nama samima. Imao je lični motiv, verovao je i znao da neću pustiti kasetu na videlo sve dok nekome preti neposredna opasnost.
RSE: Od decembra meseca ste posedovali tu kasetu. Da li ste u januaru ili februaru pomenuli da postoji takav jedan snimak? Da li je neko posle toga reagovao?
KANDIĆ: Pomenula sam jer mi se činilo da je strašno važno da počnem o toj video kaseti da govorim, da bih zaštitila one koji su bili na meti. Govorila sam da će ta kaseta vrlo brzo biti u rukama Haškog tribunala. Posle toga sam rekla da je već u posedu Haškog tribunala. Rekla sam da sam kasetu videla opisujući šta je na njoj. To mi se činilo kao najbolja strategija da zaštitim te ljude koje niko nije hteo da zaštiti. U aprilu mesecu pokazala sam kasetu tužiocu za ratne zločine u njegovoj kancelariji u zgradi Tužilaštva. Pozvala sam i pravnog predstavnika američke ambasade. Pitala sam šta Tužilaštvo može dalje da uradi s tim i upozirala da se kaseta još uvek ne može koristiti budući da neki ljudi mogu imati ozbiljne probleme, da se mora sačekati dok oni ne budu na sigurnom mestu. Tužilac je to ispoštovao i rekao da kada bude sigurno za neke ljude da pozovemo načelnika Službe za istraživanje ratnih zločina pri MUP-u Srbije kako bi on otvorio predkrivični postupak.
RSE: Da li postoje dokazi da je ta jedinica u sastavu MUP-a Srbije? Danas govore da je to jedna od jedinica koje su divljale tokom rata i da nema nikakve veze sa institucijama vlasti u Srbiji.
KANDIĆ: To pripada našem višegodišnjem pravdanju za ono što se počinilo. Kada god se pokaže nešto u vezi sa zločinima, onda se to pripiše nekom pojedincu koji se odmah nazove kriminalcem i odmah se doda da država i narod nemaju ništa sa njim. U vezi sa ovom kasetom pojaviće se papiri sa pečatima MUP-a i nekih institucija o tome da ta jedinica nikada nije bila sastavni deo Državne bezbednosti. Na suđenju generalu policije Obradu Stevanoviću se pokazalo koliko Srbija, umesto da se bavi svojom odgovornošću, ima službi koje se bave falsifikovanjem dokumentacije. Verujem da će se ubrzo pojaviti neki brojni dokumenti koji će pokazati da je reč o jednoj jedinici koja nije bila pod kontrolom, da se radi o parapolicijskoj jedinici, da su u to vreme i Državna i Javna bezbednost pokušavali da spreče tu jedinicu koja se otrgla i sama planirala svoje putešestvije kroz ratove u bivšoj Jugoslaviji. Pripadnici te jedinice govore da znaju da ih je formirala Državna bezbednost. Prije njih je formirana Srpska dobrovoljačka garda, kao jedinica Državne bezbednosti. Crvene beretke su takođe formirane na isti način. Među njima je bilo jedno rangiranje. Prvo su išle Crvene beretke, onda Srpska dobrovoljačka garda, pa Škorpioni, koji su imali posebne zadatke. Osim što su angažovani u pojedinim slučajevima za vršenje krivičnih dela, kao što je streljanje u Srebrenici, njihov zadatak je bio da čuvaju naftna polja u Hrvatskoj i u Đeletovcima. Odatle su trebali da snadbevaju novcem i naftom državnu bezbednost, MUP Srbije i jedinice koje su bile na vrhu liste onih koji upravljaju i kreiraju strategiju i vode taj rat.
RSE: Kakva je uloga Legije u Škorpionima?
KANDIĆ: Nema nikakve uloge. Do 1995. godine je bio u Srpskoj dobrovoljačkoj gardi i u vrlo dobrim je odnosima sa komandantom Škorpiona. Do 1995. godine Legija nema neku važnu ulogu. On je jedan od pripadnika Srpske dobrovoljačke garde. U aprilu 1995. godine dobija važniju poziciju kada rukovodi značajnijom operacijom u Cazinskoj krajini. Na poziv Fikreta Abdića on sa Škorpionima i Crvenim beretkama dolazi da vrši instruktažu pripadnika Fikretove vojske, a i zbog jedne operacije protiv 5. Korpusa. Tada Legija dobija prvu komandnu poziciju, postaje komandant i glavni autoritet za Crvene beretke. To je 1998. godina.
RSE: Sekvence iz tog drugog filma mogu se videti na našoj web stranici, zahvaljujući vašoj ljubaznosti. Da li nas možete iznenaditi još nekom kasetom ili sličnim dokazom?
KANDIĆ: U petak je B92 prikazala deo druge kasete na kojoj se vidi lakoća načina naređivanja ubistava. Čitava ta kaseta pokazuje kakav je bio njihov patriotizam. Oni ovde ratuju kao plaćena formacija za Fikreta Abdića i sa lakoćom naređuju da se ubiju zarobljeni borci iz 5. korpusa bosanske formacije. Pokazuje i da je sve drugo u vezi sa našim policijskim formacijama tako funkcionisalo. Narediti da se pet, deset ili stotine njih pobiju je bilo kao da se naređuje da se ispali projektil u neku zgradu za koju se misli da je vojni cilj. Ono što je užasno je to što ukazuje da je moralo postojati široko rasprostranjeno uverenje da je na osnovu nekih upustava bilo dozvoljeno ubijati, paliti, pljačkati civile, skrnaviti i sakrivati leševe.
RSE: Kada su zvaničnici u Srbiji saznali za taj film?
KANDIĆ: Za videokasetu su saznali 23. maja. Na osnovu mojih jasnih izjava mogli su da znaju i ranije. Mogli su da traže da je i pogledaju.
RSE: Da li je potraga za počiniocima krenula ranije ili ne?
KANDIĆ: To ne znam, ali znam da kada je bio sastanak u Tužilaštvu za ratne zločine, 23. maja, da sam insistirala na hitnom reagovanju MUP-a. Meni je tada rečeno da njima treba vremena da organizuju svoju akciju. Moj lični utisak je da je policija izvršila ovo hapšenje u toku noći, da neke posebne pripreme nije bilo i da su oni imali podatke o svim osobama gde se nalaze. Dobar deo tih podataka sam dostavila Tužilaštvu, ali se pokazalo da oni mogu u toku noći da reaguju. Postavlja se pitanje šta se događa posle pokazane video kasete sa Ratkom Mladićem. Zar nije najvažnije sada da Srbija prestane sa skrivanjem podataka o Ratku Mladiću. Kada je Srebrenica toliko otvorena, da se pokazuje i naša uloga tamo, koga dalje štititi i zbog čega štiti Ratka Mladića?
RSE: Postoji mišljenje da je sve ovo otvaranje vrata za hapšenje i izručivanje Ratka Mladića Hagu?
KANDIĆ: To ne možemo da kažemo jer ovo nije unapred pripremljeno. Ovo je predočeno vlasti u Srbiji. Ona je bila primorana da reaguje. To primoravanje je urodilo nekim plodom i nešto se trenutno promenilo. Da li će ta vlast, kao što je premijer Koštunica rekao, da se suoči sa tim zločinima, što je za Srbiju strašno važno. Prvi korak treba da bude da se mi suočimo sa Ratkom Mladićem i da on bude uhapšen i predat Haškom tribunalu.
RSE: Prvi dan kada je prikazan film u Haškom tribunalu činilo se da se nije znalo šta uraditi. Ministar Ljajić je u jednom intervjuu rekao da ga je pozvao američki ambasador, koji mu je rekao da opet nešto skrivaju i da nema adekvatne reakcije. Tek onda je krenulo sa reakcijama. Kako se vama to čini?
KANDIĆ: Nisam znala da će film biti prikazan u Haškom tribunalu, iako sam u vrlo čestom kontaktu sa Tužilaštvom. Kada su ga oni tamo prikazali, rekla sam da ga i mi moramo prikazati. Pozvala sam Radio televiziju Srbije. Oni su rekli da će pokazati snimke koji su se videli u Hagu. Rekla sam da ću im poslati kopiju kasete i da mogu da je prikažu. Javio mi se urednik Aleksandar Tijanić koji je rekao da je to jedna strana, da će je brižljvo pokazati, da ne bi uzemiravali javnost sa snimcima koji su vrlo mučni. Prikazali su dva minuta. B92 i Studio B su je prikazali isto veče. Sledećeg dana reakcija medija je bila zapanjujuća, jer nije bilo odgovarajuće reakcije. Bilo bi prirodno da to bude na naslovnim stranama svih medija i da bude glavna tema. To je trebalo da bude nešto kao poziv na osvešćenje i prestanak prethodnog stanja samog poricanja. Jedino se niko nije usudio da poriče.
RSE: Direktor RTS-a Aleksandar Tijanić je praktično odbio da prikaže taj film?
KANDIĆ: On je prikazao delić onoga što se videlo u Hagu.
RSE: Mogao je da prikaže celu kasetu sa zaštitom lica žrtava?
KANDIĆ: Rekao je da tu treba da se vidi samo jedna strana.
RSE: Da li vas je to začudilo?
KANDIĆ: Očekivala sam da će mu biti jasno da je to važno. Nadala sam se da će shvatiti da nije više reč o blaćenju srpskog naroda i da ja više nisam u poziciji srpskog izdajnika, nego da je konačno obelodanjeno nešto što je za sve nas važno. Godinama nas teraju da slušamo laži. Godinama se ne pomeramo sa jednog mesta. Nikako da napravimo korak napred.
RSE: Sutradan su sasvim adekvatno reagovali. Uhapsili su te ljude. Premijer Koštunica i predsednik Tadić su dali svoje izjave.
KANDIĆ: Policija je reagovala vrlo adekvatno. Odmah nakon prikazivanja na TV-u, oni su u toku noći uhapšeni. Tačno je da je izjava premijera Koštunice do sada njegova najbolja politička izjava. Političari su imali jaku političku artikulaciju u odnosu na zločin koji se vidi na kaseti. Ništa se posle toga nije dogodilo. Prepodne je data većina tih izjava. Carla Del Ponte je tada boravila u Beogradu. Ni na jednoj TV nije bilo ni jedne specijalizovane emisije u kojoj bi se o tome govorilo.
RSE: Šta dalje?
KANDIĆ: Ovo je ta prilika za Srbiju koja treba da pokaže svoj odnos prema Srebrenici. Mora da kaže kako se svih ovih godina nastojalo preko raznih ekspertskih timova, koje je vlada formirala, ukloniti i falsifikovati dokumenta, da to sve više nema nikakve veze i da ceo taj tim može da bude raspušten. Sada Srbija mora da iznese ono što skriva. To je u našem najboljem interesu.
RSE: Da li su u pravu oni koji kažu da je ovo stvaranje atmosfere za konačno hapšenje i isporučivanje Ratka Mladića Hagu?
KANDIĆ: Rekla bih da to može velikim optimistima da izgleda da je tako. Ovo jeste splet okolnosti i sada je najpogodniji trenutak da Srbija to uradi. Sve se promenilo od tribine na Pravnom fakultetu, deo javnosti se definitivno pobunio. Neki više ne okreću glavu kada se čuju politička poricanja, već traže da se nešto uradi. Ovo jeste trenutak koji je najpogodniji da se sa farsom u vezi sa Mladićem prestane i da se on uhapsi i preda Haškom tribunalu.
RSE: Da li ovo može biti prekretnica za odnos prema zločinima?
KANDIĆ: Može. Ne postoji bolje prilike za nas u Srbiji jer svi gledaju u nas. Bosna posebno. Za njih je bilo neverovatno da se u Beogradu organizuju tribine koje će da odgovore glasu mržnje sa Pravnog fakulteta. Neverovatno im je da će se pokazati ova video kaseta, da će se učini nešto i kako ima ljudi koji žele da se ti odnosi temelje na istini, priznanju i odgovornosti. Svi očekuju da vide da li će Srbija preduzeti i taj postupak, uraditi to delo, koje mora i koje je važno, i zbog nas i zbog žrtava, a to je da uhapsi i preda Ratka Mladića. Mislim da traju pregovori oko toga pod kojim uslovima bi se Mladić predao i šta sve treba učiniti da bi to uradio. Verujem da postoje najmanje tri različite grupe sa posebnim interesima u odnosu na Mladića. Neki smatraju da to treba uraditi i da on više nema od čega da se krije, jer je cela Srebrenica u potpunosti utvrđena. Drugi smatraju da Mladić nikada ne treba da se preda jer će on izneti podatke koje će baciti svetlo i na ulogu nekih drugih. Treći smatraju da se mora dobiti što povoljniji uslovi za Ratka Mladića. Do sada nismo razjasnili kako je premijeru Koštunici uspelo da uveri ovoliko njih da se dobrovoljno predaju Hagu. U ovom trenutku ne možemo znati ko je taj ko vuče konce i da li se ta političko-pravna igra završava predajom.
RSE: Neki kažu da igru oko predaje igraju Jovica Stanišić i Frenki Simatović.
KANDIĆ: Ne bih se složila da Jovica Stanišić igra veliku ulogu oko predaja koje su prethodile. Verujem da bi moglo biti tačno da je Stanišić svojim autoritetom i svojom dokumentacijom o svima njima doprineo da oni donesu odluku da se predaju. Verujem da on ima kontakte i vrlo precizne podatke i o Mladiću i o Karadžiću, ali se bojim da on više nije u situaciji da može da bude u poziciji glavnog pregovarača, ili da pomogne. On je sa ovom video kasetom došao u situaciju, po mom mišljenju, da će Haško tužilaštvo veoma argumentovano tražiti da njih dvojica budu vraćena u pritvor. Smatram da on više neće biti u situaciji da izigrava najmoćnijeg, kao što je u periodu dok je bio na slobodi pokazivao da jeste.
RSE: Ovo me asocira na ono vreme pred izručenje Miloševića Hagu, kada su prikazane masovne grobnice i hladnjače u kojima su leševe Albanaca prevozili sa Kosova u Srbiju. To je delovalo jako šokantno na javnost. Potom je Milošević poslat u Hag i posle toga ništa.
KANDIĆ: Činilo se hrabrim i potrebnim obelodanjivanje tih masovnih grobnica, ali se na kraju sve svelo na to da se vlast oseća sigurnije što isporučuju Miloševića. Posle toga godinama o tim grobnicama nije bilo reči, nije bilo ni jednog krivičnog postupka. Sve je trajalo kratko. Strah me je da po drugi put ne izigramo šansu na isti način.
RSE: Osim debate i prikazivanja filma na RTS-u, što bi bio prvi znak, koji bi trebali da budu dalji koraci vlasti?
KANDIĆ: Hapšenje Mladića je pitanje iznad svih pitanja. Ukoliko Srbija to uradi do 11. jula, mislim da konačno prekidamo sa tom prošlošću. U tom slučaju ima šanse za nas kao društvo i pojedince da budemo potpuno drugačije prihvaćeni, podržani i potpomognuti.
RSE: Ta mogućnost još uvek nije zatvorena.