Država Srbija sve se više kreće nekim svojim, usamljeničkim putem, kada je reč o obeležavanju nekih datuma novije istorije. Dok je čitav svet slavio svoje oslobodilačke pokrete u godini jubileja pobede nad fašizmom, Srbija se upinjala da oslonac svoje borbe u Drugom svetskom ratu pronađe u četništvu. Sad kada se različite države i međunarodne institucije spremaju da obeleže desetogodišnjicu srebreničkog masakra, pojedini krugovi u Srbiji predlažu da se proslavi dan oslobođenja ovog grada. Da nakon tog navodnog „oslobođenja“ nije ubijeno gotovo 8.000 Bošnjaka, što je dobilo i zvaničnu kvalifikaciju genocida, takvi predlozi bi možda izgledali kao neki tragični nesporazum sa svetom. Ovako se takve ideje samo uklapaju u opšte raspoloženje, gde, prema istraživanjima, većina ljudi i dalje ne veruje da je Sarajevo bilo pod opsadom, sumnjajući da su suđenja za Ovčaru ili Sjeverin, koja se vode u Srbiji, samo deo zavere međunarodne zajednice. No, da li je odnos prema Srebrenici ipak najdrastičniji odraz ukupne klime negiranja zločina koji je počinila srpska strana u proteklom ratu, tema je i naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju: Ljiljana Bulatović, novinar i publicista, inače jedan od govornika na tribini o Srebrenici na Pravnom fakultetu u Beogradu i autor knjiga o Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, Hajra Ćatić, predsednica Udruženja „Žene Srebrenice“, koje je trenutno locirano u Tuzli, Milan Bulajić, predsednik Fonda za istraživanje genocida i Siniša Kovačević, dramski pisac.
No, pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, čujmo najpre šta se, prema navodima Haškog tribunala, dogodilo u Srebrenici 1995. godine:
Nakon izbijanja oružanog sukoba u Republici Bosni i Hercegovini, u proleće 1992. godine, vojne i paravojne snage bosanskih Srba zauzele su gradove, mesta i sela u istočnom delu zemlje i učestvovale u kampanji etničkog čišćenja, što je imalo za posledicu masovni beg Bošnjaka u enklave Srebrenice, Goražda i Žepe.
Godine 1993. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojio je Rezoluciju br. 819, kojom je od svih strana u sukobu u Republici Bosni i Hercegovini zatraženo da se prema Srebrenici i okolini Srebrenice odnose kao prema zaštićenoj zoni, koja neće biti izložena oružanim napadima, niti bilo kakvom drugom činu neprijateljstva.
Šestog jula 1995. godine ili približno tog datuma, jedinice Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske granatirale su Srebrenicu i napale posmatračka mesta Ujedinjenih nacija sa holandskom posadom, koja su se nalazila u zaštićenoj zoni. Drinski korpus je nastavio napade na zaštićenu zonu Srebrenice do 11. jula 1995. godine, kada su snage „Drinskih vukova“, Bratunačke brigade i drugih jedinica Vojske Republike Srpske ušle u Srebrenicu.
Muškarci, žene i deca bošnjačke nacionalnosti, koji su se zatekli u Srebrenici nakon početka napada Vojske Republike Srpske, opredelili su se tada za jednu od dve mogućnosti. Nekoliko hiljada žena i dece i nekolicina, pretežno starijih, muškaraca potražili su spas u krugu baze Ujedinjenih nacija u Potočarima, unutar srebreničke zaštićene zone, gde su zatražili zaštitu holandskog bataljona.
Druga grupa, u kojoj je bilo otprilike 15.000 muškaraca Bošnjaka, a uz njih i nekolicina žena i dece, okupila se uveče 11. jula 1995. godine u selu Šušnjari kod Srebrenice i u ogromnoj koloni krenula kroz šumu prema Tuzli. Na hiljade Bošnjaka iz kolone u povlačenju bilo je zarobljeno ili su se sami predali vojnim snagama bosanskih Srba.
Dana 12. jula 1995. godine, u blizini vojne baze Ujedinjenih nacija u Potočarima, stiglo je 50 do 60 autobusa i kamiona. Ubrzo nakon dolaska tih vozila počela je deportacija izbeglica bošnjačke nacionalnosti. Kada su Bošnjaci; žene, deca i muškarci, počeli da ulaze u autobuse i kamione, bosanski Srbi, pripadnici vojske, odvajali su muškarce od žena i dece i pritvarali muškarce u Potočarima i oko Potočara.
Do 18. jula 1995. godine, snage Vojske Republike Srpske, kojima su komandovali i rukovodili Ratko Mladić i Radislav Krstić, učestvovale su u brojnim slučajevima ubijanja muškaraca bošnjačke nacionalnosti, kao i u sistematskoj likvidaciji po kratkom postupku muškaraca, koji su pritvoreni i ubijeni na mestu pritvaranja i drugih, koji su odvoženi na razna gubilišta širom teritorije koja je bila pod kontrolom Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske.
U Srebrenici su od 10. do 19. jula 1995. godine, prema nalazima Komisije za istraživanje događaja u i oko Srebrenice Vlade Republike Srpske, srpske snage ubile 7900 Bošnjaka.
* * * * *
RSE: Kada se sklopi mozaik događaja koji su doveli da najvećeg zločina nakon Drugog svetskog rata u Evropi, postavlja se pitanje, kakav je uopšte smisao razgovora o Srebrenici, poput onoga koji je nedavno i održan na Pravnom fakultetu u Beogradu? Naravno, niko ne dovodi u pitanje da je u tom delu Bosne i Hercegovine strahovita stradanja pretrepela i srpska populacija, što je potvrđeno i optužnicama Haškog tribunala, ali čemu uopšte skupovi, koji će dovoditi u pitanje pogrom bošnjačkog stanovništva?
BULATOVIĆ: Mislim da je ova tribina učinila apsolutno jedan novi pomak u Srbiji. Prvi put je u Beogradu govoreno o Srebrenici drugačije od onoga kako govori aktuelna, politička, vladajuća ili takozvana nevladina elita i, s druge strane, medijska elita. Prvi put smo izgovorili nešto što se do sad u Beogradu nije čulo.
ĆATIĆ: Neki ljudi pokušavaju kroz te javne tribine da prezentuju ono što se desilo u Srebrenici, a, ustvari, nemaju tu šta prezentovati, jer čitava Srbija zna šta se desilo. Iz Srbije je i potekla ta agresija na Bosnu i Hercegovinu, kao i na samu Srebrenicu. Mi u Srebrenici najbolje znamo da je nas tukao Valjevski korpus, Niški korpus i Užički korpus. Mi smo to vidjeli svojim golim okom.
BULAJIĆ: Nije bilo ničeg što se govori, da je to neka zloupotreba akademskih sloboda. Svi se kunu u istinu. Zašto zabraniti da se govori o istini?
KOVAČEVIĆ: Negirati da se dogodio srebrenički masakr mislim da je prosto degutantno i da je prosto istorijski netačno. U tom smislu, tako mi Srbi nikad nećemo doći do katarze ukoliko neke notorne istorijske činjenice budemo negirali. S druge strane, nijedan narod na svetu nikada lako ne dolazi do priznanja određene vrste tragične istorijske krivice.
RSE: Koliko god javne tribine bile mesta gde će se sučeljavati i iznositi različita mišljenja, pa samim tim i ona koja odstupaju od nekih zvanično ustanovljenih istina, ovakvi razgovori često samo služe kao pokriće za negiranje ili minimiziranje ratnih zločina, koje su počinile srpske vojne formacije:
ĆATIĆ: Mislim da se nigdje ne negira zločin, samo u Srbiji i Republici Srpskoj. Svugdje se ratni zločinci kažnjavaju i ne negira se zločin koji je počinjen, već se uvijek kaže da treba da odgovara onaj ko je počinio zločin nad nevinim ljudima. Oni ne žele da se zna šta se tamo desilo da bi jednostavno dalje nastavili da rade ono što su radili nevinim ljudima.
BULATOVIĆ: Ja uopšte ne primećujem tu atmosferu poricanja. Naprotiv. Ja vidim jedno unisono utvrđivanje da su Srbi krivi. Ako iznošenje podataka o stradanju Srba znači negiranje zločina, onda neka bude tako. Međutim, ja govorim o genocidu nad srpskim narodom u Srebrenici.
ĆATIĆ: Vidimo da još uvijek u Srbiji postoje ti ekstremi, one Miloševićeve ideje. Takve sile i takvi ljudi još uvijek ne popuštaju. Tamo i dalje drže konce u svojim rukama oni koji su počeli rat i nas ubijali. Pobili su jednu naciju, takoreći, Bošnjake, da bi kasnije počeli da ubijaju i druge ljude, poštene ljude iz reda svog naroda, to jest, srpske nacionalnosti.
KOVAČEVIĆ: Nije tačno da je iko negirao zločine. Međutim, osnovno je pitanje da li je Vojska Republike Srpske izvršila genocid nad Muslimanima u Srebrenici? Ja tvrdim da u Srebrenici nije bilo genocida, da nije bila namjera Vojske Republike Srpske da izvrši genocid. Čak nije bila namjera ni da se zauzima Srebrenica.
BULAJIĆ: Ne znam šta je tragičnije, da li oni ljudi koji su ubeđeni da u Srebrenici nije bilo zločina, ili oni ljudi koji svesno negiraju činjenicu da se to dogodilo. Niko normalan nema potrebu da tvrdi da među Srbima nije bilo zločinaca, ubica, koljača, secikesa, marodera i tako dalje. Ali tih koljača, secikesa, baraba, marodera, bilo je i među Albancima i među Muslimanima i među Hrvatima.
RSE: Stiče se utisak da se na ovakvim razgovorima, koji su već odavno postali deo društvenog života glavnog grada Srbije i Crne Gore, sve više zloupotrebljava jedna od temeljnih demokratskih tekovina, što je pravo na slobodnu reč. Pod plaštom prava na slobodu govora, vrlo često se masovna ubistva, koja su počinjena tokom devedesetih, prikazuju kao patriotska dela. Verovatno je zbog te vrste blagonaklonosti prema akterima tih zlodela, veliki broj onih koje su optuženi za ratne zločine, bez obzira da li su oni živeli u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, našao utočište upravo u Srbiji:
BULATOVIĆ: Ja razumem k čemu to sve ide, ali zaista ne smemo dozvoliti da se srpski narod proglasi genocidnim. To je najopasnija varijanta koja može da se desi i sve ove priče o takozvanom opravdanju zločina. Kome može pasti na pamet da opravdava zločin? To je nešto najmonstruoznije što se može reći. Nema opravdanja zločina, nema opravdanja ubistava, nema opravdanja rata. Ne može rat da bude patriotski čin.
ĆATIĆ: Vidim ljude srpske nacionalnosti koji su pošteni, ali ne smiju da progovore, ne smiju ništa da kažu. Upravo iz Srbije stiže ta diktatura da oni obični ljudi ne smiju da kažu ono što ih boli i što žele da kažu. Kaže se da riba smrdi od glave, znači još uvijek iz Srbije, iz centra, potiču ekstremi. Mi znamo da su se ratni zločinci, ako ne mogu da ostanu u BiH, skoncentrisali po tim krajevima u Srbiji. A to za Srbiju nije dobro. Srbija treba da raščisti neke stvari sama sa sobom.
RSE: Mada broj stratišta na prostoru bivše Jugoslavije nije mali i mnogi gradovi se nalaze na toj mapi stradanja. Srebrenica ipak zauzima neko posebno mesto. Taj bosanski gradić postao je neka vrsta simbola stradanja. U skladu sa tim neželjenim statusom, postoji posebna osetljivost prilikom svakog razgovora o onome što se tamo zbilo:
BULATOVIĆ: Takva manipulacija istinama, koje su tako strašno vezane i osetljive za sudbinu jednog čoveka, a kamoli više, jednak je zločin kao ubistvo.
ĆATIĆ: Srebrenica treba da bude opomena čitavom svijetu, da se nikad nikome tako nešto ne desi. To je zločin nad zločinima.
RSE: Neko načelno obrazloženje za jave skupove, tribine, pa i knjige koje donose uglavnom iskrivljen ili pristrasan pogled na sukobe koji su obeležili devedesete, svodi se na to da istina o tim događajima još uvek nije definitivno utvrđena. Ta teza se sada ponovo može čuti vezano za Srebrenicu, bez obzira što je prošlo već gotovo deset godina od kada su srpske snage zauzele ovaj grad:
BULATOVIĆ: Bitno je da se ne zna definitivna istina i da mi želimo da se ta istina zna tako što će se suprotstaviti sve činjenice koje postoje. Pedi Ešdaun je postao vlasnik istine o ratu u Srebrenici, o ratu u Bosni i Hercegovini. To je nedopustivo. Ko je on da presuđuje nama gde će se i na koji način koja istina saznavati?
ĆATIĆ: Ne možemo da vjerujemo da ijedan čovjek i ijedno dijete ne zna šta se desilo u Srebrenici.
RSE: No, čak i to načelno dovođenje u pitanje percepcije događaja oko Srebrenice kakvu deli gotovo čitav svet, samo po sebi ne bi bilo toliko sporno da ono u konkretnoj ravni ne nudi tumačenja koja se teško mogu prihvatiti i opravdati. Jedno od onih koja se u poslednje vreme mogu čuti u Srbiji glasi da je Vojska Republike Srpske zapravo 1995. godine oslobodila Srebrenicu od unutrašnjeg terora naoružanih bošnjačkih formacija Nasera Orića.
ĆATIĆ: Ja ne znam od koga je oslobođena. Od običnih ljudi, civila, od ljudi koji su tri godine bili u okruženju, koji nisu imali ni hljeba, ni hrane, ni vode, ni zraka…
BULATOVIĆ: Nego šta nego je oslobođenje? Oslobođena je prvo zato što su svi Srbi proterani i svi oni koji se nisu slagali sa tom ordijom Nasera Orića i ostalih, svi oni su proterani odatle, pobegli su. Pobegli su iz svojih kuća. Znači, oslobođeni su oni koji su živeli jako teško u Srebrenici. Postoje filmovi, postoje izjave ljudi o tome kako se tamo teško živelo. Kad je taj obruč pukao, naravno da su i oni oslobođeni. Srbi su se vratili na svoje.
ĆATIĆ: Čuli smo od Bulatovićke kako kaže da je Srebrenica oslobođena. Ja sam joj samo poželjela da ona dočeka ono što sam ja dočekala na onom mjestu, pa neka ona kupi kosti da pokopa svoje ili da traži dalje kosti svojih, ako je majka, sestra ili supruga da traži kosti svoga sina, brata ili muža i da nađe mjesto tamo gdje joj se bude desio genocid. To smo joj poželjele.
RSE: Na tragu te teze o oslobođenju Srebrenice, krenula su licitiranja sa brojem stradalih Bošnjaka. Tako se u Srbiji i dalje govori da tamo nije poginulo više od 2.500 Bošnjaka.
ĆATIĆ: To je zaista žalosno. Ništa me od njih ne iznenađuje, ali mi svi znamo koliko je ljudi nastradalo i nestalo. Ne odustajemo od 10.000 ubijenih. Imenom i prezimenom. Identitet osobe se tačno zna koja osoba je nestala i koja osoba je ubijena.
BULATOVIĆ: Utvrđeno je oko 2300. Tako se igraju s tim brojkama da je to nemilosrdno prema stradalima. Ono što mi jesmo utvrdili i imamo precizan broj Srba koji su stradali od 1990. do 1995. godine u tom kraju. Od početka 1990. godine, od prvih tih sukoba do tog oslobođenja od Nasera Orića i ekipe, definitivno i pouzdano je stradalo 2932. Srba. Za razliku od ovih sad, koji nama razbijaju glavu brojkama koje nisu utvrđene, nego je samo prijavljeno na početku da je nestalo toliko i toliko ljudi.
ĆATIĆ: To što oni žele da minimiziraju taj počinjeni genocid u Srebrenici i tu brojku, neka im to služi na dušu. A mi znamo od koga to sve potiče. Od onih koji su zaista ubijali i koji su bili naredbodavci da se izvršava zločin nad nevinim ljudima.
RSE: No, ne samo da u Srbiji u susret desetogodišnjici srebreničkog masakra vlada trend minimiziranja bošnjačkih žrtava, nego se tvrdi da su oni koji su stradali bili pripadnici vojnih formacija koji su ubijeni u borbama sa srpskom vojskom, a ne velikom većinom civili.
BULATOVIĆ: To je bila vojska. To su bili pripadnici Alijine vojske. Niko nije dokazao da je iko dao naredbu da se ubijaju civili. Pri tom, ja sam rekla da je Alija žrtvovao Srebrenicu. Postoje zapisi, video zapisi, svedočenja Muslimana da ih je pozvao Alija Izetbegović i rekao: „Klinton mi je obećao vazdušnu podršku protiv Srba, ako mi žrtvujemo 5.000 naših, da ih četnici pobiju“.
KOVAČEVIĆ: Cifre apsolutno nisu bitne. Ja sam, kao čovek koji pripada srpskom narodu, duboko ganut i klanjam se svakoj nevinoj žrtvi koja je pala.
RSE: Na tom mestu se možda rađa i onaj najmračniji momenat u odnosu dela javnosti u Srbiji prema Srebrenici. Ne samo na nedavnoj tribini, već i ranije u različitim prilikama, moglo se čuti da je izgradnja memorijalnog kompleksa u Potočarima bila neka vrsta prikrivenog puta za otimanje srpske zemlje:
BULATOVIĆ: Neka neko sedne i neka taksativno utvrđuje, a ne da širi famu o tome da su Srbi genocidni zlikovci i da pri tom uzima srpsku zemlju da u Potočarima gradi grobnicu onih za koje nije ni siguran da su tu stradali.
ĆATIĆ: To je zemlja Bošnjaka zvanih Selmanagića i Hadžimujagića, a to su muslimanske porodice koje su se odrekle te zemlje u korist porodica poginulih da mogu pokopati svoje najmilije, ustvari, da se pokopaju oni životi koji su se tu i ugasili 1995. godine. Ja znam da je ono moje, da su tu bili moji pradjedovi, da sam tu bila ja, da je tu bio moj muž, da je tu bio moj sin kojeg su mi ubili, i mnogi drugi. Znam da je to naše.
RSE: Kada se već neko usudio da javno izgovori da pokopavanje mrtvih predstavlja način za otimanje tuđe, pre svega plodne zemlje, onda se moglo naslutiti da će nakon toga biti i onih koji će tražiti da se bošnjački mezari prenesu iz područja Srebrenice na teritoriju Federacije Bosne i Hercegovine.
BULATOVIĆ: Ja mislim da to nije trebalo ni da bude tamo. Sad je Pedi Ešdaun donio zakon da se sruši jedna fabrika akumulatora da bi se proširilo to groblje na drugu stranu, jer su tu, navodno, skupljali zarobljenike, pa zbog toga. Lako je Pedi Ešdaunu da se igra sa srpskom zemljom. Pa to je grehota Božja. Šta hoće ustvari? Hoće Republiku Srpsku da pretvore u grobnicu.
ĆATIĆ: Da Bog da Bulatovićka i mnogi drugi nisu dali da se desi to što se desilo da ostane plodna zemlja, da je koriste oni ljudi čija je zemlja i bila prije 1995. godine. Za to su odgovorne one osobe koje su nas deportovale 1995. godine sa tog mjesta.
RSE: S obzirom da je više nego očigledno da u Srbiji ponovo postaju sve glasniji i oni koji ne dele razmišljanja ostalog sveta o novijoj prošlosti Balkana, što odnos prema Srebrenici možda najslikovitije pokazuje, postavlja se ključno pitanje: koliko su u opšte brojni oni koji doprinose tome da Srbija i dalje nosi hipoteku zemlje koja gaji razumevanje za ratne zločince?
ĆATIĆ: Mi mislimo da je to manjina, ali to je ona manjina koja je još uvijek jaka, koja je na funkcijama, na položajima, u vlasti, u policiji, koja još uvijek drži sve konce u svojim rukama.
BULATOVIĆ: Ja bih volela da smo nekako ujedinjeniji mi koji govorimo, mislimo da govorimo istinu. Ja se uzdam u ove mlade ljudi koji su došli na Ppravni fakultet da slušaju i da emotivno prate događaje. Kod ovih koji su aplaudirali držeći ta tri prsta, to je strast, to je emocija.
RSE: U poslednje vreme čuju su upozorenja da upravo oni koji forsiraju neku svoju istinu o Srebrenici i drugim stratištima na prostoru bivše Jugoslavije, polako postaju sve uticajniji činilac u formiranju javnog mnjenja u Srbiji.
KOVAČEVIĆ: Nije tačno. Nažalost nije tačno.
BULAJIĆ: Biće ljudi unutar srpskog nacionalnog korpusa koji nikad neće priznati da je bilo zločina i koji će uvek tvrdoglavo ili potpuno ubeđeno, sasvim je svejedno, tvrditi da je Srebrenica oslobođena. Ali to su pojedinačni slučajevi.
RSE: Glavni promoteri takvih uverenja u Srbiji sve više postaju različite organizacije mladih ljudi na fakultetima, poput „Obraza“ „Dveri“ ili „Nomokanona“, za koje pojedini analitičari tvrde da imaju i neka fašistička obeležja. Upravo uz njihovu pomoć, na javnoj sceni se polako konstituše jedna neformalna skupina, koja sebe doživljava kao jedine iskrene patriote.
BULATOVIĆ: Reći za mene da sam fašista i da sam nacista, to za mene nije uvreda, jer zavisi od koga to dolazi. Godine 1991. mene je ona „plišana revolucija“ smenila zato što sam ja levičar, a sad sam postala desničar. Te ocene se opotrebljavaju kako kome padne na pamet.
KOVAČEVIĆ: Meni je žao što u Srbiji postoji jedan jedini čovek koji može da negira srpske zločine. Pošto je to prosto belodano jasno i već u istorijskom i naučnom smislu činjenično utemeljeno.
RSE: Mada se deklarativno zalaže za evropske vrednosti, atmosferu relativizovanja i poricanja ratnih zločina vrlo često podstiče i sama vlast u Srbiji. Haški optuženici se u poslednje vreme ispraćaju kao zaslužni građani ove zemlje ili ratni heroji. Pri tom se iz usta državnih čelnika nije mogla čuti nijedna ružna reč, o najtežim zlodelima za koja su oni optuženi.
ĆATIĆ: Sve nas to košta, što ekstremi, što ratni zločinci opstruiraju, što nevin narod Srbije i Srbi i Bošnjaci ispaštaju zbog onakvih zločinaca koji su tad to uradili, jer oni uživaju, oni su se napljačkali, oni imaju sve.
BULATOVIĆ: Ma koja vlast? Definitivno nije srpska opcija na vlasti u Srbiji.
RSE: Da li bi vlast svojim krajnje nezainteresovanim odnosom prema prema javnom negiranju stradanju drugih naroda, što vrlo često ima protivzakonite elemente širenja verske i nacionalne mržnje, zapravo ide na ruku trendu poricanja zločina u Srebrenici? Da li bi državni organi trebalo da reaguju na kontroverzne javne skupove, jer, svojom pasivnošću učestvuju u negiranju počinjenih zločina?
KOVAČEVIĆ: Ne negira Srbija uopšte, prije svega Vlada ne negira. Evo Tadić izjednačava Jasenovac i Srebrenicu.
BULAJIĆ: Deklarativno, sa pozicija političke moći, proglašavati određenu vrstu istorijske istine, to može da bude samo kontraproduktivno. Ako su oni našli za shodno da naprave tribinu u kojoj tvrde da je Srebrenica oslobođena i da tamo nije bilo zločina, onda ljudi koji imaju drugu vrstu informacija i koji su vlasnici druge vrste istorijskih činjenica treba da naprave, na istom mestu, pod istim okolnostima ili čak na nekom drugom mestu, tribinu u kojoj će apsolutno i nedvojbeno pokazati da barataju jačim i boljim argumentima.
RSE: S obzirom da je poricanje obima i razmere onoga što se desilo u Srebrenici umnogome uzelo maha u Srbiji, preostaje jedino pitanje: da li se uopšte mogu zaustaviti dalja osporavanja, koja deluju krajnje povređujuće za porodice postradalih? Da li sudski procesi koji su u toku, ali i oni koji će se voditi pred domaćim sudovima, uopšte mogu okončati ta sporenja, pre nego što se dođe do neke načelne istorijske ocene tih događaja?
ĆATIĆ: Da ne bi kasnije došlo do osvete, hoćemo jednostavno pravdu i istinu, da se osude oni ljudi koji su krivi i odgovorni za to, a ne da ispaštaju oni ljudi koji nisu krivi. To je glavni put da se zaustavi širenje zločina ili širenje mržnje među narodom ili nastavljanje i dalje rata ili genocida. Ovo samo vodi u dalji rat. Moje je mišljenje da srpski narod jednostavno treba da stane protiv takvih izjava iz reda svoga naroda i da se kaže: stanite, nije to uredu, nije tačno da svijet i Srbija ne zna šta se desilo u Srebrenici! Većina njih to zna. Oni trebaju da stanu i da se suprotstave onakvim osobama i onakvim izjavama, kao što su bile one na ovoj javnoj tribini.
BULATOVIĆ: Ja mislim da bi zaista pre svega morala da se utvrdi istina. A ta istina se odnosi na korene, na uzroke, zašto se to dešavalo. To bi moralo prvo da se ustanovi. Kome je bilo u interesu da ovoliko mladih i starih i uopšte života strada? Mislim da krivih ima strašno mnogo.
RSE: Kako prekinuti taj lanac poricanja dimenzije srebreničke tragedije?
KOVAČEVIĆ: Ova pitanja koja se tiču genocida i odgovornosti, istorijske odgovornosti, moraju se razmatrati iznad ideologije, iznad politike, iznad partija, iznad vjera. Prema tome, nemojmo samo verbalno govoriti o istini. Ne da se politizuju ovakve stvari, nego da se organizuju prave tribine o istini.
BULAJIĆ: Prošlo je 60 godina od Blajburga, od proterivanja Nemaca, od Zidanog mosta, od sremskog fronta, pa te rane nisu zacelile. Toj balkanskoj barutani je potreban samo jedan neoprezni pušač, jedna budala koja će u jednom trenutku neoprezno zapaliti šibicu i da to bukne. Tako će se i ovim vremenom manipulisati, za 50 ili za 100 godina. To govori o našoj mentalnoj, moralnoj, emocionalnoj nesolidnosti. Samo barabe i bitange mogu da smanjuju broj mrtvih kao što samo barabe i bitange mogu da ubijaju.
RSE: Stoga je nekoliko nevladinih organizacija predložilo Skupštini Republike Srbije da usvoji posebnu Deklaraciju za zaštitu prava žrtava ratnih zločina. Na taj način bi se sankcionisalo svako ideološko opravdanje ili negiranje zločina, jer je uskraćivanje slobode govora u ovakvim slučajevima manje zlo od iživljavanja nad onima kojih više nema.