Gost Press kluba je Goran Radosavljević Guri, direktor nevladine organizacije Centar za proučavanje terorizma. U vladi Zorana Đinđića, potom Zorana Živkovića i donekle u vladi Vojislava Koštunice bio je komandant Žandarmerije.
RSE: Pre izvesnog vremena ste učestvovali u jednoj međunarodnoj konferenciji posvećenoj borbi protiv terorizma koja je održana u Beogradu uz učešće međunarodnih eksperata i naših ljudi. Na njoj ste prezentovali svoj rad i govorili ste o najstrašnijem vidu terorizma koji je tipičan za XXI vek i koji se jako razlikuje od onoga koji je bio šezdesetih i sedamdesetih godina u Evropi, kada su anarhisti bili teroristi.
RADOSAVLJEVIĆ: Na toj konferenciji smo pokušali da približimo ljudima iz sveta i Srbije neke aspekte, mogućnosti i potrebe da se prate terorističke aktivnosti svuda u svetu. Srbija se nalazi na takvom geografskom položaju koji predstavlja raskrsnicu puteva od istoka prema zapadu. U zadnjih trinaest godina, od početka krize, preko raspada bivše SFRJ, pa do danas, Srbija je, na žalost, postala leglo mnogih terorističkih organizacija i mnogih terorista iz čitavog sveta koji su taj proces ubrzali. Oni sada čak i žive na nekim područjima bivše Jugoslavije.
RSE: Rekli ste da je Srbija poslednja brana od terorizma prema Evropi. Zvuči mi to pomalo euforično jer se ranije uvek govorilo da je Srbija odbranila Evropu od Otomanskog carstva. Kako može Srbija, koja bezbednosno nije baš nešto situirana, da bude poslednja brana?
RADOSAVLJEVIĆ: Mislio sam u geografskom smislu, jer je naš položaj takav da predstavlja branu. Da li će kroz našu teritoriju da prođe više ili manje oružja, belog roblja, droge i terorista zavisi od naše države i od spremnosti naših državnih institucija da se tome suprotstave. Mi smo siromašna zemlja koja nema mogućnosti da elektronskom savremenom opremom obezbedi i zaustavi, u potpunom smislu te reči, kretanje terorista, iako u potpunosti to ne može postići niti jedna država, što dokazuje 11. septembar u Americi i tragični događaji u Španiji i Turskoj. Ni jedna država nije sto posto sigurna, niti može sto posto da se odbrani od novog vida terorizma u kojem su teroristi prebacili akcent na masovna uništenja građana i objekata. U samim počecima terorizma, dok su teroristi bili anarhisti, postojao je neki kodeks. Nisu išli na masovno uništenje građana, jer bi posle toga bili proglašeni za terorističke organizacije i države bi se svim silama suprotstavile njima. Tada su obično napadali samo državne institucije, kao što su vojska i policija. Danas toga više nema. Nema moralnih, niti ikakvih kodeksa i svaki teroristički akt u našoj najbližoj istoriji je obeležen velikim razaranjem. Zapadne države treba da shvate koju ulogu može da ima Srbija u ovom delu sveta i u regionu jer svi najkraći putevi od istoka prema zapadu kreću se kroz Srbiju.
RSE: Koliko su naše granice porozne? Drogu prenose čak i magarci koji se puste preko granice.
RADOSAVLJEVIĆ: Svi smo svedoci reformi koje se dešavaju i u našoj vojsci i u našoj policiji. U tim institucijama vlada besparica. Savremena oprema i tehnika svakim danom u razvijenim zemljama napreduje. Na žalost, naše državne institucije nemaju dovoljan broj kvalitetne tehnike. Mislim na radarske sisteme, na osmatračke sisteme sa satelitskim praćenjem i na sve ostalo. Taj nedostatak smo uvek pokušavali da nadoknadimo brojem ljudi. Razvijene zemlje kao Izrael, Španija, Francuska i druge, smanjuju broj ljudi, ali savremenom elektronskom opremom to nadomeste. To kod nas nije slučaj. Za vreme krize i rata na Kosovu naša državna granica prema Albaniji, koja je imala oko 144 kilometra, u vrlo teškim geografskim uslovima imala je 10 karaula sa po desetak vojnika na svakoj karauli.
RSE: To znači svakih 14 kilometara?
RADOSAVLJEVIĆ: Da. To nije dovoljno da se spreči ulazak opreme, naoružanja, droge, novca i svega ostalog jer bez svih tih sredstava ni jedna teroristička organizacija ne može da radi.
RSE: Dosta je objekata u Srbiji koji nisu obezbeđeni: mostovi, železničke pruge, železničke i autobuske stanice, aerodromi. Koliko je opasno zapostaviti tu vrstu zaštite?
RADOSAVLJEVIĆ: Naša država i institucije o kojima sam govorio su dale svoj maksimum u ovom trenutku pokušavajući da zaštite građane u tim segmentima. Taj deo zaštite mora i može da bude mnogo bolji, ali za takav vid zaštite su potrebna sredstva i oprema kojom će naša država da detektuje eksploziv koji je zaboravljen ili namerno ostavljen u nekoj putnoj torbi, potrebna su savremena elektronska sredstva za kontrolu putnika i prtljaga koja mogu da otkriju šta čovek ima u torbi ili sa sobom. Ne možemo da kažemo da naša zemlja nije sigurna što se tiče takvih dešavanja.
RSE: Ako smo mi tako slabo opremljeni, onda objasnite zašto su Amerikanci bili zadovoljni vašim radom koji će prevesti i odštampati u Americi i zašto vas Nemci pozivaju da držite predavanje kod njih na univerzitetu?
RADOSAVLJEVIĆ: Zadnjih dvadesetak godina radio sam u policiji. Proveo sam dugo vremena na svim kriznim područijima na Kosovu i na jugu Srbije i mislim da imam iskustva i znanja da o tome mogu da govorim. Tada se i rodila ideja da napravimo jedan centar za proučavanje terorizma u koji će biti uključeni i profesori sa Fakulteta civilne odbrane i drugi ljudi koji su izrazili želju da pomognu. Kada sam svoj rad izložio, dobio sam poziv da ga pošaljem u Ameriku, što sam i učinio. Verovatno će biti objavljen u nekom od časopisa koji se bave tom problematikom.
RSE: Kako bi ste opisali teroristu - da li je on fanatik ili plaćenik?
RADOSAVLJEVIĆ: Postoje i jedni i drugi. U principu, niko taj posao ne radi bez novca. Fanatizam se uglavnom ispoljava i ogleda u islamskim zemljama. Tamo se regrutuju deca od malih nogu koja su iz siromašnih porodica ili bez roditelja i priča im se da treba da zaštite islam, da prošire svoju teritoriju na uštrb drugih teritorija. Iz tih razloga imamo takve organizacije koje se bave terorizmom u svetu i u njima se nalaze stanovnici koji su po veroispovesti muslimani.
RSE: Zar to nije na neki način vraćanje jakim i moćnim zapadni zemljama koje pokušavaju da uvedu demokratiju u te zemlje na jedan nasilan način? Za rat u Iraku je bilo opravdanje da postoji oružje za masovno uništavanje koje nije otkriveno.
RADOSAVLJEVIĆ: To je pomalo i političko pitanje i ne bih ulazio u taj domen jer mislim da se ne razumem dovoljno u to. Kada se uzmu neki pokazatelji i kada se pogledaju ljudi koji su sada najveći teroristi u svetu, počevši od Bin Ladina i ostalih, vidi se da su oni imali veze sa nekim zapadnim zemljama koje su ih iskoristile za neke određene akcije, ali kada su postali jači i kada su došli do velikog novca, onda su se oni otrgli kontroli i nastavili svoj rat protiv zapadnih zemalja ne želeći da se uspostave demokratske institucije i da se uvede demokratija u tim zemljama. Vidimo da zemlje, u kojima je danas najveći problem, kao što su Irak i Afganistan, nisu imale ništa od demokratije. Sve je bilo podređeno jednom čoveku koji je bio predsednik države.
RSE: Pročitala sam neki tekst u kome piše da neke od tih vođa podržavaju studenti iz tih zemalja, moderniji i obrazovaniji deo populacije.
RADOSAVLJEVIĆ: Studenti su uvek bili avangarda, ljudi koji su pravili promene svuda u svetu. Mislim da je to zbog vere, zbog načina školovanja i načina obrazovanja. Ako detetu od sedam godina, koje krene u prvi razred, stalno pričate jednu priču, ono tu priču nauči i jedino nju smatra istinitom. Tako se dešavalo i u tim zemljama. Mislim da su studenti koji to podržavaju ubeđeni da rade pravu stvar.
RSE: Osnovali ste i jednu firmu za zaštitu, ali za zaštitu čega ili koga?
RADOSAVLJEVIĆ: To je firma koja se bavi fizičko-tehničkim obezbeđenjima. Firma je nemačko-srpska. Predajem i na jednom univerzitetu u Nemačkoj, u Frankfurtu. U okviru kompanije koja se zove Max Ekom postoji firma koja se zove Sektrakon, koja vrši obezbeđenja ličnosti i objekata svuda u svetu. Došli smo na ideju da takav jedan ogranak otvorimo i u Srbiji. Mislim da će to biti dobro i za našu državu i za naše ljude koji trenutno nemaju posla, da ih obučimo i pripremimo kako bi mogli da zarade sebi za život.
RSE: Čula sam da su arapske zemlje vrlo zainteresovane za čuvanje petrolejskih izvora i za čuvanje ličnosti?
RADOSAVLJEVIĆ: Imamo ponuda da radimo i u tim zemljama. Postoji više razloga zbog kojih mislim da ćemo dobiti neke od tih poslova. Mi smo ljudi koje mogu da uporedim sa građevinarima, inžinjerima, ili sa doktorima koji takođe rade u islamskim zemljama. Mi nemamo nikakav lični problem sa tim u kojim zemljama radimo, jer ne može se reći da su Muslimani teroristi. Od te definicije mi polazimo. Mislim da smo dobra a jeftina, u svetskim razmerama, roba. Standard u Srbiji je daleko ispod standarda u zapadnim zemljama. Ljudima sa Zapada morate ponuditi puno veće plate, puno veća primanja, nego što morate ponuditi ljudima iz zemalja bivšeg Istočnog bloka.
RSE: Ko daje licence takvim firmama kao što je vaša? Ko daje licencu jednom body guardu da je psihofizički sposoban za taj posao?
RADOSAVLJEVIĆ: Na žalost, to u Srbiji još uvek nije zakonski rešeno. Jedan deo moga rada se odnosio na firme koje se bave fizičko-tehničkim obezbeđenjem. Potrebno je da se usvoje neki kvalitetni zakoni u Skupštini Srbije koje bi naša vlada predložila kako bi postojala veća kontrola među radnicima koji rade u fizičko-tehničkim obezbeđenjima. Trenutno ne postoji ni jedna organizacija u Srbiji koja daje takve licence. Znači, ukoliko postoje firme koje se bave ovim poslom, nisu u obavezi da imaju te licence. Tako može da se desi da u takvu firmu budu primljeni ljudi koji ne ispunjavaju psihofizičke sposobnosti. Oni treba da koriste naoružanje i da ga upotrebe pod zakonom određenim uslovima. To sve mora da se zna. Moraju da se obuče u tom delu posla. Pošto je jedan predlog zakona u proceduri, moraju tačno da se propišu uslovi pod kojim neko može da bude zaposlen u takvoj firmi, jer takav čovek ima velika ovlašćenja, naravno, ne kao policija. Ne može da hapsi, ne može da pravi zasede, ne može da privodi. Sve to je ostavljeno za policiju, ali oni treba da zaštite, da budu obučeni i edukovani kako bi mogli da prepoznaju da li se neko sprema da izvrši teroristički akt i da o tome obaveste nadležne institucije kao što su vojska ili policija. Te saradnje još uvek nema, ili je nema na dovoljnom nivou. Moramo da budemo svesni toga da postoji mnogo oružja u nelegalnom posedu kod naših ljudi. To je sve ostatak ratnih dejstava, tako da uvek postoji opasnost da neko upotrebi to oružje za nešto za šta ne bi trebalo.
RSE: Telohranitelji nekih značajnih ličnosti su nekada bili ili dileri droge ili su imali kriminogenu prošlost. Na koji način ćete se uveriti da je čovek čist?
RADOSAVLJEVIĆ: Mi ćemo izvršiti sve kontrole koje možemo da uradimo. Sarađivaćemo i sa policijom u tom domenu. Tražićemo od njih da nam provere nečiju prošlost. Pri zapošljavanju u bilo koju firmu morate doneti uverenje da niste krivično osuđivan i da niste pod istragom. Takva potvrda se dobija u sudovima i bez takvog uverenja sigurno nećemo primiti nikoga.
RSE: Kažu da za telohranitelja nije presudno da li je snažan, već da je bitna informacija?
RADOSAVLJEVIĆ: Naravno. I za borbu protiv terorizma i u slučaju obezbeđenja ličnosti najvažnija je informacija - da li je neko potencionalna meta, zbog čega i od koga. Takve informacije ćemo u okviru naše kompanije da prikupljamo i da analiziramo. Imaćemo jedno odelenje koje će se baviti analitikom i na osnovu toga ćemo procenjivati i stepen ugroženosti štićene osobe i objekata. Stupićemo u kontakt i sa državnim organima koji se time bave i tražićemo sve dodatne informacije.
RSE: Devedesete godine, kada je počela tranzicija, smo dobili prve velike biznismene, ljude koji raspolažu izvesnom imovinom. Tada su i počele otmice tih ljudi i druge vrste nasilja. Ceo taj period je iznedrio hiljadu agencija za zaštitu. Koliko se sećam, postoji oko dve hiljade agencija sa oko 30 hiljada ljudi i nešto preko 20 hiljada komada vatrenog oružja. Da li to znači da imamo toliko bogatih ljudi koje treba štititi?
RADOSAVLJEVIĆ: U svakom slučaju imamo. Otmičari koji planiraju otmicu, planiraju, kao i svuda u svetu, otmicu bogatih ljudi jer od njih mogu da dobiju novac za tu otmicu. Niko nikada nije oteo nekog siromašnog čoveka jer zna da za njega ne može ništa da dobije, ništa da uzme. U zadnjoj otmici koja se desla u Dubaiju je isplaćeno 200 miliona dolara. Oteli su dete jednog šeika. Otmičari su procenili da od njega mogu toliko da uzmu. U Srbiji su otmičari od različitih ljudi tražili različite količine novca. Razvijanjem tih poslova i poslovnih veza sa svetskim kompanijama došlo je do jednog raslojavanja u Srbiji, tako da sada imamo jedan sloj bogatih ljudi. Nije ovde samo u pitanju zaštita ličnosti. Svedoci smo u zadnjih par meseci velikog broja razbojništava. Pljačkaju se banke, pošte ili prodavnice oružja. Sve to na neki način treba da se obezbedi i zaštiti. Pošto sada postoji jedan sloj bogatih ljudi, postoji i jedan, mnogo veći, broj siromašnih ljudi koji hoće da si obezbede neki bolji život i bolju egzistenciju. Razvojem društva došlo je i do većeg korištenja narkotika. Omladina u Srbiji, koja sada nema posla, želi da izlazi, da se provodi, želi da vozi neki bolji auto. Kada se sve to iskombinuje dolazi se do motiva zbog kojih se vrše ili otmice, ili razbojništva ili ostala krivična dela.
RSE: Bili ste antiterorista. Da li ste se nekada jako uplašili?
RADOSAVLJEVIĆ: Mislim da ne postoji čovek u svetu koji se nikada nije uplašio. Bio sam komandant specijalne elitne jedinice na jugu Srbije koja se zove Žandarmerija. Na jugu Srbije je poginulo oko tridesetak pripadnika policije, što znači da je bilo i oružanih dejstava, da je bilo i mina. Mnogi naši drugari su poginuli od protivtenkovskih mina ili u zasedi. Trudio sam se da budem uvek među svojim ljudima i uvek na čelu njih. Uvek je postojala opasnost da i ja poginem. To je takav posao i onaj ko hoće takav posao da radi mora da razgraniči sam sa sobom da li može ili ne može taj pritisak da podnese. Svako se za svoj život plaši.
RSE: U kom periodu ste bili na jugu Srbije?
RADOSAVLJEVIĆ: Posle peto-oktobarskih promena sam postao komandant posebnih jedinica policije koje su tada egzistirale. Promenom i reorganizacijom Ministarstva unutrašnjih poslova ukinute su posebne jedinice policije. Napravljena je jedna manja, organizovanija i uspešnija, jedinica koja se i dan danas zove Žandarmerija i koja izuzetno dobro obavlja svoj posao na jugu Srbije.
RSE: Da li je jug Srbije trenutno mirniji nego tada?
RADOSAVLJEVIĆ: Puno mirniji. Sadašnja situacija ne može da se uporedi sa situacijom iz 2000.- 2001. godine. Ti događaji su se dešavali baš u momentu kada je nova, prva demokratska vlada, formirana u Srbiji. Već tog momenta smo imali veliku krizu koja je datirala još od ranije i došlo je do eskalacije sukoba. To nikada ne bih nazvao terorizmom. Ljudi koji su bili suprotstavljeni nama bili su formirani u vojne formacije, imali su uniforme, grb, zastave, najsavremenije naoružanje, iskopali su rovove i bunkere. To je bila jedna vrsta rata, a ne terorizma. Terorizam po definiciji ne podrazumeva veliki broj učesnika i ne podrazumeva vojnu formaciju. Podrazumeva manju grupu ljudi koja izvrši teroristički akt i ode. Mi smo se svakodnevno borili sa ljudima koji se nazivaju teroristima kod nas, ali oni su bili pripadnici vojnih formacija.
RADOSAVLJEVIĆ: Na toj konferenciji smo pokušali da približimo ljudima iz sveta i Srbije neke aspekte, mogućnosti i potrebe da se prate terorističke aktivnosti svuda u svetu. Srbija se nalazi na takvom geografskom položaju koji predstavlja raskrsnicu puteva od istoka prema zapadu. U zadnjih trinaest godina, od početka krize, preko raspada bivše SFRJ, pa do danas, Srbija je, na žalost, postala leglo mnogih terorističkih organizacija i mnogih terorista iz čitavog sveta koji su taj proces ubrzali. Oni sada čak i žive na nekim područjima bivše Jugoslavije.
RSE: Rekli ste da je Srbija poslednja brana od terorizma prema Evropi. Zvuči mi to pomalo euforično jer se ranije uvek govorilo da je Srbija odbranila Evropu od Otomanskog carstva. Kako može Srbija, koja bezbednosno nije baš nešto situirana, da bude poslednja brana?
RADOSAVLJEVIĆ: Mislio sam u geografskom smislu, jer je naš položaj takav da predstavlja branu. Da li će kroz našu teritoriju da prođe više ili manje oružja, belog roblja, droge i terorista zavisi od naše države i od spremnosti naših državnih institucija da se tome suprotstave. Mi smo siromašna zemlja koja nema mogućnosti da elektronskom savremenom opremom obezbedi i zaustavi, u potpunom smislu te reči, kretanje terorista, iako u potpunosti to ne može postići niti jedna država, što dokazuje 11. septembar u Americi i tragični događaji u Španiji i Turskoj. Ni jedna država nije sto posto sigurna, niti može sto posto da se odbrani od novog vida terorizma u kojem su teroristi prebacili akcent na masovna uništenja građana i objekata. U samim počecima terorizma, dok su teroristi bili anarhisti, postojao je neki kodeks. Nisu išli na masovno uništenje građana, jer bi posle toga bili proglašeni za terorističke organizacije i države bi se svim silama suprotstavile njima. Tada su obično napadali samo državne institucije, kao što su vojska i policija. Danas toga više nema. Nema moralnih, niti ikakvih kodeksa i svaki teroristički akt u našoj najbližoj istoriji je obeležen velikim razaranjem. Zapadne države treba da shvate koju ulogu može da ima Srbija u ovom delu sveta i u regionu jer svi najkraći putevi od istoka prema zapadu kreću se kroz Srbiju.
RSE: Koliko su naše granice porozne? Drogu prenose čak i magarci koji se puste preko granice.
RADOSAVLJEVIĆ: Svi smo svedoci reformi koje se dešavaju i u našoj vojsci i u našoj policiji. U tim institucijama vlada besparica. Savremena oprema i tehnika svakim danom u razvijenim zemljama napreduje. Na žalost, naše državne institucije nemaju dovoljan broj kvalitetne tehnike. Mislim na radarske sisteme, na osmatračke sisteme sa satelitskim praćenjem i na sve ostalo. Taj nedostatak smo uvek pokušavali da nadoknadimo brojem ljudi. Razvijene zemlje kao Izrael, Španija, Francuska i druge, smanjuju broj ljudi, ali savremenom elektronskom opremom to nadomeste. To kod nas nije slučaj. Za vreme krize i rata na Kosovu naša državna granica prema Albaniji, koja je imala oko 144 kilometra, u vrlo teškim geografskim uslovima imala je 10 karaula sa po desetak vojnika na svakoj karauli.
RSE: To znači svakih 14 kilometara?
RADOSAVLJEVIĆ: Da. To nije dovoljno da se spreči ulazak opreme, naoružanja, droge, novca i svega ostalog jer bez svih tih sredstava ni jedna teroristička organizacija ne može da radi.
RSE: Dosta je objekata u Srbiji koji nisu obezbeđeni: mostovi, železničke pruge, železničke i autobuske stanice, aerodromi. Koliko je opasno zapostaviti tu vrstu zaštite?
RADOSAVLJEVIĆ: Naša država i institucije o kojima sam govorio su dale svoj maksimum u ovom trenutku pokušavajući da zaštite građane u tim segmentima. Taj deo zaštite mora i može da bude mnogo bolji, ali za takav vid zaštite su potrebna sredstva i oprema kojom će naša država da detektuje eksploziv koji je zaboravljen ili namerno ostavljen u nekoj putnoj torbi, potrebna su savremena elektronska sredstva za kontrolu putnika i prtljaga koja mogu da otkriju šta čovek ima u torbi ili sa sobom. Ne možemo da kažemo da naša zemlja nije sigurna što se tiče takvih dešavanja.
RSE: Ako smo mi tako slabo opremljeni, onda objasnite zašto su Amerikanci bili zadovoljni vašim radom koji će prevesti i odštampati u Americi i zašto vas Nemci pozivaju da držite predavanje kod njih na univerzitetu?
RADOSAVLJEVIĆ: Zadnjih dvadesetak godina radio sam u policiji. Proveo sam dugo vremena na svim kriznim područijima na Kosovu i na jugu Srbije i mislim da imam iskustva i znanja da o tome mogu da govorim. Tada se i rodila ideja da napravimo jedan centar za proučavanje terorizma u koji će biti uključeni i profesori sa Fakulteta civilne odbrane i drugi ljudi koji su izrazili želju da pomognu. Kada sam svoj rad izložio, dobio sam poziv da ga pošaljem u Ameriku, što sam i učinio. Verovatno će biti objavljen u nekom od časopisa koji se bave tom problematikom.
RSE: Kako bi ste opisali teroristu - da li je on fanatik ili plaćenik?
RADOSAVLJEVIĆ: Postoje i jedni i drugi. U principu, niko taj posao ne radi bez novca. Fanatizam se uglavnom ispoljava i ogleda u islamskim zemljama. Tamo se regrutuju deca od malih nogu koja su iz siromašnih porodica ili bez roditelja i priča im se da treba da zaštite islam, da prošire svoju teritoriju na uštrb drugih teritorija. Iz tih razloga imamo takve organizacije koje se bave terorizmom u svetu i u njima se nalaze stanovnici koji su po veroispovesti muslimani.
RSE: Zar to nije na neki način vraćanje jakim i moćnim zapadni zemljama koje pokušavaju da uvedu demokratiju u te zemlje na jedan nasilan način? Za rat u Iraku je bilo opravdanje da postoji oružje za masovno uništavanje koje nije otkriveno.
RADOSAVLJEVIĆ: To je pomalo i političko pitanje i ne bih ulazio u taj domen jer mislim da se ne razumem dovoljno u to. Kada se uzmu neki pokazatelji i kada se pogledaju ljudi koji su sada najveći teroristi u svetu, počevši od Bin Ladina i ostalih, vidi se da su oni imali veze sa nekim zapadnim zemljama koje su ih iskoristile za neke određene akcije, ali kada su postali jači i kada su došli do velikog novca, onda su se oni otrgli kontroli i nastavili svoj rat protiv zapadnih zemalja ne želeći da se uspostave demokratske institucije i da se uvede demokratija u tim zemljama. Vidimo da zemlje, u kojima je danas najveći problem, kao što su Irak i Afganistan, nisu imale ništa od demokratije. Sve je bilo podređeno jednom čoveku koji je bio predsednik države.
RSE: Pročitala sam neki tekst u kome piše da neke od tih vođa podržavaju studenti iz tih zemalja, moderniji i obrazovaniji deo populacije.
RADOSAVLJEVIĆ: Studenti su uvek bili avangarda, ljudi koji su pravili promene svuda u svetu. Mislim da je to zbog vere, zbog načina školovanja i načina obrazovanja. Ako detetu od sedam godina, koje krene u prvi razred, stalno pričate jednu priču, ono tu priču nauči i jedino nju smatra istinitom. Tako se dešavalo i u tim zemljama. Mislim da su studenti koji to podržavaju ubeđeni da rade pravu stvar.
RSE: Osnovali ste i jednu firmu za zaštitu, ali za zaštitu čega ili koga?
RADOSAVLJEVIĆ: To je firma koja se bavi fizičko-tehničkim obezbeđenjima. Firma je nemačko-srpska. Predajem i na jednom univerzitetu u Nemačkoj, u Frankfurtu. U okviru kompanije koja se zove Max Ekom postoji firma koja se zove Sektrakon, koja vrši obezbeđenja ličnosti i objekata svuda u svetu. Došli smo na ideju da takav jedan ogranak otvorimo i u Srbiji. Mislim da će to biti dobro i za našu državu i za naše ljude koji trenutno nemaju posla, da ih obučimo i pripremimo kako bi mogli da zarade sebi za život.
RSE: Čula sam da su arapske zemlje vrlo zainteresovane za čuvanje petrolejskih izvora i za čuvanje ličnosti?
RADOSAVLJEVIĆ: Imamo ponuda da radimo i u tim zemljama. Postoji više razloga zbog kojih mislim da ćemo dobiti neke od tih poslova. Mi smo ljudi koje mogu da uporedim sa građevinarima, inžinjerima, ili sa doktorima koji takođe rade u islamskim zemljama. Mi nemamo nikakav lični problem sa tim u kojim zemljama radimo, jer ne može se reći da su Muslimani teroristi. Od te definicije mi polazimo. Mislim da smo dobra a jeftina, u svetskim razmerama, roba. Standard u Srbiji je daleko ispod standarda u zapadnim zemljama. Ljudima sa Zapada morate ponuditi puno veće plate, puno veća primanja, nego što morate ponuditi ljudima iz zemalja bivšeg Istočnog bloka.
RSE: Ko daje licence takvim firmama kao što je vaša? Ko daje licencu jednom body guardu da je psihofizički sposoban za taj posao?
RADOSAVLJEVIĆ: Na žalost, to u Srbiji još uvek nije zakonski rešeno. Jedan deo moga rada se odnosio na firme koje se bave fizičko-tehničkim obezbeđenjem. Potrebno je da se usvoje neki kvalitetni zakoni u Skupštini Srbije koje bi naša vlada predložila kako bi postojala veća kontrola među radnicima koji rade u fizičko-tehničkim obezbeđenjima. Trenutno ne postoji ni jedna organizacija u Srbiji koja daje takve licence. Znači, ukoliko postoje firme koje se bave ovim poslom, nisu u obavezi da imaju te licence. Tako može da se desi da u takvu firmu budu primljeni ljudi koji ne ispunjavaju psihofizičke sposobnosti. Oni treba da koriste naoružanje i da ga upotrebe pod zakonom određenim uslovima. To sve mora da se zna. Moraju da se obuče u tom delu posla. Pošto je jedan predlog zakona u proceduri, moraju tačno da se propišu uslovi pod kojim neko može da bude zaposlen u takvoj firmi, jer takav čovek ima velika ovlašćenja, naravno, ne kao policija. Ne može da hapsi, ne može da pravi zasede, ne može da privodi. Sve to je ostavljeno za policiju, ali oni treba da zaštite, da budu obučeni i edukovani kako bi mogli da prepoznaju da li se neko sprema da izvrši teroristički akt i da o tome obaveste nadležne institucije kao što su vojska ili policija. Te saradnje još uvek nema, ili je nema na dovoljnom nivou. Moramo da budemo svesni toga da postoji mnogo oružja u nelegalnom posedu kod naših ljudi. To je sve ostatak ratnih dejstava, tako da uvek postoji opasnost da neko upotrebi to oružje za nešto za šta ne bi trebalo.
RSE: Telohranitelji nekih značajnih ličnosti su nekada bili ili dileri droge ili su imali kriminogenu prošlost. Na koji način ćete se uveriti da je čovek čist?
RADOSAVLJEVIĆ: Mi ćemo izvršiti sve kontrole koje možemo da uradimo. Sarađivaćemo i sa policijom u tom domenu. Tražićemo od njih da nam provere nečiju prošlost. Pri zapošljavanju u bilo koju firmu morate doneti uverenje da niste krivično osuđivan i da niste pod istragom. Takva potvrda se dobija u sudovima i bez takvog uverenja sigurno nećemo primiti nikoga.
RSE: Kažu da za telohranitelja nije presudno da li je snažan, već da je bitna informacija?
RADOSAVLJEVIĆ: Naravno. I za borbu protiv terorizma i u slučaju obezbeđenja ličnosti najvažnija je informacija - da li je neko potencionalna meta, zbog čega i od koga. Takve informacije ćemo u okviru naše kompanije da prikupljamo i da analiziramo. Imaćemo jedno odelenje koje će se baviti analitikom i na osnovu toga ćemo procenjivati i stepen ugroženosti štićene osobe i objekata. Stupićemo u kontakt i sa državnim organima koji se time bave i tražićemo sve dodatne informacije.
RSE: Devedesete godine, kada je počela tranzicija, smo dobili prve velike biznismene, ljude koji raspolažu izvesnom imovinom. Tada su i počele otmice tih ljudi i druge vrste nasilja. Ceo taj period je iznedrio hiljadu agencija za zaštitu. Koliko se sećam, postoji oko dve hiljade agencija sa oko 30 hiljada ljudi i nešto preko 20 hiljada komada vatrenog oružja. Da li to znači da imamo toliko bogatih ljudi koje treba štititi?
RADOSAVLJEVIĆ: U svakom slučaju imamo. Otmičari koji planiraju otmicu, planiraju, kao i svuda u svetu, otmicu bogatih ljudi jer od njih mogu da dobiju novac za tu otmicu. Niko nikada nije oteo nekog siromašnog čoveka jer zna da za njega ne može ništa da dobije, ništa da uzme. U zadnjoj otmici koja se desla u Dubaiju je isplaćeno 200 miliona dolara. Oteli su dete jednog šeika. Otmičari su procenili da od njega mogu toliko da uzmu. U Srbiji su otmičari od različitih ljudi tražili različite količine novca. Razvijanjem tih poslova i poslovnih veza sa svetskim kompanijama došlo je do jednog raslojavanja u Srbiji, tako da sada imamo jedan sloj bogatih ljudi. Nije ovde samo u pitanju zaštita ličnosti. Svedoci smo u zadnjih par meseci velikog broja razbojništava. Pljačkaju se banke, pošte ili prodavnice oružja. Sve to na neki način treba da se obezbedi i zaštiti. Pošto sada postoji jedan sloj bogatih ljudi, postoji i jedan, mnogo veći, broj siromašnih ljudi koji hoće da si obezbede neki bolji život i bolju egzistenciju. Razvojem društva došlo je i do većeg korištenja narkotika. Omladina u Srbiji, koja sada nema posla, želi da izlazi, da se provodi, želi da vozi neki bolji auto. Kada se sve to iskombinuje dolazi se do motiva zbog kojih se vrše ili otmice, ili razbojništva ili ostala krivična dela.
RSE: Bili ste antiterorista. Da li ste se nekada jako uplašili?
RADOSAVLJEVIĆ: Mislim da ne postoji čovek u svetu koji se nikada nije uplašio. Bio sam komandant specijalne elitne jedinice na jugu Srbije koja se zove Žandarmerija. Na jugu Srbije je poginulo oko tridesetak pripadnika policije, što znači da je bilo i oružanih dejstava, da je bilo i mina. Mnogi naši drugari su poginuli od protivtenkovskih mina ili u zasedi. Trudio sam se da budem uvek među svojim ljudima i uvek na čelu njih. Uvek je postojala opasnost da i ja poginem. To je takav posao i onaj ko hoće takav posao da radi mora da razgraniči sam sa sobom da li može ili ne može taj pritisak da podnese. Svako se za svoj život plaši.
RSE: U kom periodu ste bili na jugu Srbije?
RADOSAVLJEVIĆ: Posle peto-oktobarskih promena sam postao komandant posebnih jedinica policije koje su tada egzistirale. Promenom i reorganizacijom Ministarstva unutrašnjih poslova ukinute su posebne jedinice policije. Napravljena je jedna manja, organizovanija i uspešnija, jedinica koja se i dan danas zove Žandarmerija i koja izuzetno dobro obavlja svoj posao na jugu Srbije.
RSE: Da li je jug Srbije trenutno mirniji nego tada?
RADOSAVLJEVIĆ: Puno mirniji. Sadašnja situacija ne može da se uporedi sa situacijom iz 2000.- 2001. godine. Ti događaji su se dešavali baš u momentu kada je nova, prva demokratska vlada, formirana u Srbiji. Već tog momenta smo imali veliku krizu koja je datirala još od ranije i došlo je do eskalacije sukoba. To nikada ne bih nazvao terorizmom. Ljudi koji su bili suprotstavljeni nama bili su formirani u vojne formacije, imali su uniforme, grb, zastave, najsavremenije naoružanje, iskopali su rovove i bunkere. To je bila jedna vrsta rata, a ne terorizma. Terorizam po definiciji ne podrazumeva veliki broj učesnika i ne podrazumeva vojnu formaciju. Podrazumeva manju grupu ljudi koja izvrši teroristički akt i ode. Mi smo se svakodnevno borili sa ljudima koji se nazivaju teroristima kod nas, ali oni su bili pripadnici vojnih formacija.