Uzaludne bitke za izgubljenu zemlju

No, pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, čujmo zapravo za šta se preko Međunarodne komisije za Balkan zalagao Goran Svilanović:

„Mi kažemo da takvo rešenje ne treba nametati, nego da treba otvoriti pregovarački proces. Taj pregovarački proces vidimo u nekoliko faza. Prva faza je ovo što sada imamo na nivou Saveta bezbednosti.

Naredna faza je faza u kojoj će Srbija mora da prihvati da će Kosovo u jednom trenutku biti nezavisno i suvereno i da zbog toga mora da uđe u dijalog sa Kosovom, s jedne strane, i s druge da uđe u dijalog sa Evropskom unijom, a da Evropska unija sa svoje strane preuzme obaveze u odnosu na Kosovo.

U trećoj fazi tražimo od Evropske unije da uradi jednu ključnu stvar. Evropska unija je u ovom trenutku spremna i u stanju je da pregovara o članstvu sa državama. Pošto Kosovo nije država, Evropska unija mora da prihvati tu činjenicu da iako Kosovo nije država ipak pregovara sa njime i da u tom pregovaračkom procesu, u procesu stabilizacije i asocijacije, napravi jedan korak više, da taj proces obogati jednim novim elementom, a to je da se u proces stabilizacije i pridruživanja ubaci i proces izgradnje države koja će biti u stanju da bude članica Evropske unije. U toj trećoj fazi Evropska unija ustvari na sebe preuzima zaštitu ljudskih prava i manjinskih prava na Kosovu. Evropska unija, zajedno sa NATO-om, preuzima bezbednost.

U četvrtoj fazi Kosovo postaje član Evropske unije, postaje članica Ujedinjenih nacija i tako dalje. Najranije to vidim u 2014-2015. godini.“

* * * * *

RSE: Nakon što je Međunarodna komisija za Balkan najpre u Vašingtonu, a potom i u Beogradu, predstavila svoj plan koji predviđa nezavisnost Kosova, javnost u Srbiji se razvrstala na dve strane: na istomišljenike Gorana Svilanovića s jedne, i njegove oštre protivnike s druge strane:

BISERKO: Mislim da je Goran Svilanović jednostavno rekao: „Car je go“. On je prosto hteo da na jedan legitiman način postavi na sto i opciju nezavisnosti Kosova, koja je legitimna kao i sve ostale. Uostalom, nakon što je nestala Jugoslavija, kada je uspostavljena državna zajednica Srbija i Crna Gora, time se automatski postavilo i pitanje statusa Kosova, s obzirom da po Rezoluciji 1244 Kosovo jeste bilo deo Jugoslavije, ali pošto nje više nema, onda se otvorilo i pitanje – šta je zapravo danas Kosovo?

ŽIGON: Za mene je to potpuno nezamislivo. To je kao kad bi čovek rekao – hajde dalje da postojim, ali izvadite mi srce. Mislim da nas ovakav stav i mlak odgovor na ovakav stav zaista urušava kao naciju, koja je ionako već dosta urušena, ruši prosto naše postojanje. Mislim da upravo samo takvo ponašanje i može da dovede do toga da Kosovo može da bude nezavisno.

RSE: Generalni sekretar Srpske radikalne stranke, inače pravnik Aleksandar Vučić, i predsednik Socijaldemokratske unije, profesor psihologije na Filozfskom fakultetu u Beogradu, Žarko Korać:

VUČIĆ: Fasciniran sam time da ljude ne interesuje njihova zemlja. Besmisleno je da razgovaramo o tome koliko je to loše za Srbiju u svakom pogledu. Ne možete da kršite sve principe međunarodnog javnog prava, da kršite Povelju Ujedinjenih nacija, da se odričete dela svoje teritorije, pogotovo ako ste to radili u vreme kada ste bili ministar spoljnih poslova, a da pri tome ne govorite ni jedinu jedinu reč o nesprovođenju međunarodnih obaveza iz Rezolucije 1244. Ali ja mislim da se stav vlasti u Srbiji, stav Vojislava Koštunice, nažalost, previše ne razlikuje od stava Gorana Svilanovića.

KORAĆ: Proteklih godinu dana, i različiti predstavnici nevladinih organizacija, javne lično si iz Srbije, u raznim prilika su govorili da Kosovo ide ka nezavisnosti, da ima neku polunezavisnost u ovom trenutku i da je to prosto neizbežan istorijski tok, koji već očigledno ima i podršku Zapada, znači kao formalizacija jednog faktičkog stanja. Tako da u Srbiji postoji prevelika osetljivost u odnosu na ovu temu. Jednim delom je ona razumljiva, ali s druge strane se stvara jedna totalitarna atmosfera u kojoj niko ne sme da kaže ništa što je različito od zvaničnog stava, a zvaničan stav niko živ ne zna šta je zapravo.

RSE: Za jedan broj građana Srbije zagovaranjem nezavisnosti Kosova, samo se otkriva nešto što je već odavno postalo neminovnost. Srbija i Crna Gora je dobila pozitivnu Studiju izvodljivosti koja se ne odnosi na Kosovo; Kosovo je sa druge strane već samom Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti izdvojeno iz Srbije; na kraju je i Kontakt grupa, u čijem se sastavu nalazi i predstavnik Rusije, otvoreno potvrdila da je nezavisnost Kosova jedna od opcija koje će biti na pregovaračkom stolu:

ŽIGON: Za mene su to zaista plitkoumni ljudi koji na takav način razmišljaju. Ne daj Bože, čak i kad bi bilo tako da Kosovo bude nezavisno, ono bi sigurno u nekoj budućnosti opet preživelo kao srpsko, jer je u istoriji tako uvek bilo.

KORAĆ: Meni se čini da u Srbiji postoji potpuna podvojenost između onoga što ljudi faktički smeju javno da kažu i onoga što znaju da jeste. Imamo svest većine građana da se suverenitet Srbije tu neće ostvarivati. Konačno, tamo nema ni policije, ni vojske. S druge strane niko nije voljan da prizna da je najvećim delom status Kosova trajno izmenjen. Goran Svlanović je, paradoksalno, rekao samo ono o čemu većina ljudi u Srbiji ili bar veliki deo ljudi u Srbiji ima svest, a to je da Kosovo ipak ide ka nezavisnosti i da najvećim delom zavisi od međunarodne zajednice, šta god ona predstavljala. Hajde da kažemo da je to u ovom slučaju Kontakt grupa, u ovoj poslednjoj verziji što smo je dobili ovde.

RSE: Kako je uopšte moguće da je, prema tvrdnjama velikog broja međunarodnih zvaničnika, Srbija i dalje jedino mesto na svetu u kome postoje nedoumice oko toga da li će Kosovo steći punu nezavisnost:

BISERKO: Objašnjenje za tu vrstu ponašanja treba tražiti u ponašanju srpske političke elite poslednjih dvadeset godina. To je jedan nesporazum sa svetom i nemogućnost uvida u ono šta je današnji svet, pre svega naše okruženje i Evropa. Uvek se išlo na nešto što je totalno iracionalno i sve se to baziralo na iluzijama koje nisu realne. Znači, nema podele Kosova, nema jurisdikcije Beograda i nema ujedinjenja Kosova sa susednim zemljama. To je neki okvir u kome će se kretati taj dijalog o Kosovu.

VUČIĆ: Ja nisam lud, nisam blesav. Ne možete da terate Albance u Klini i Srbici da ljube srpsku zastavu i da je mnogo vole, jer to se nikada neće desiti. Ali ne znam kako će da nateraju Srbe u Kosovskoj Mitrovici, u Leposaviću, Lešku, Zubinom Potoku, Gračanici, Kosovskom Pomoravlju ili ne znam gde, da ljube albansku zastavu. Prosto mislim da bi to otvorilo mnogo loših pitanja za ceo svet, i za Ameriku i za Evropu. Nisam siguran da su oni oduševljeni pričom o nezavisnosti Kosova, bez obzira na brojne lobiste koji u tom poslu učestvuju.

RSE: Zagovornici nezavisnog Kosova u samoj Srbiji više ne izgovaraju svoje stavova u pola glasa, ali se još uvek nije sasvim iskristalisalo, koliko je to zapravo čvrsta i jaka opcija u ovoj zemlji. Da li postoji neki zajednički imenitelj između onih koji u Srbiji smeju da kažu da je Kosovo izgubljeno?

ŽIGON: Naravno da ih spaja. To su ljudi koji od početka zagovaraju tako nešto i to su ljudi, po mom mišljenju, zbog kojih smo i došli u ovakvu situaciju. Da smo bili složni kao narod, pod bilo kojim režimom, prošlim, sadašnjim ili budućim, mi bismo ostvarili i svoju celinu kao jedinstven narod. A ljudi koji su zastupali interese drugih naroda u svojoj sopstvenoj zemlji, to su ljudi koji zaista imaju svoj zajednički imenitelj; taj imenitelj ne bih glasno rekla jer je mnogo izanđao. O tim ljudima se peva u našoj himni još uvek.

KORAĆ: Moram da kažem da je u Srbiji uvek tako bilo u poslednjih petnaest godina – samo manje grupacije, nezavisni pojedinci, intelektualci, govore ono što kasnije ipak dobije mnogo širu podršku. Treba hrabrosti da se to uopšte kaže. Znači svako ko govori o Kosovu na drugi način, izlaže se jednom linču. Ali u Srbiji to nije ništa novo. U Srbiji je tako i sa ljudskim pravima i sa mnogo čime drugim. S pitanjem: „Ko je spaljivao leševe Albanaca u Srbiji?“, odnosno „Ko je vršio asanaciju terena?“. Srbija još uvek ima velike probleme da jednostranim rečima govori o onome što je svima očito. Ovde otrežnjenje, kad je Kosovo u pitanju, još nije počelo.

RSE: Da li se polako gradi neka vrsta saveza između onih grupacija i pojedinaca koji su spremni da prihvate nezavisnost Kosova:

VUČIĆ: Pretpostavljam da postoji neka vrsta povezanosti i materijalne i povezanosti u uticaju, koju pojedine međunarodne organizacije, međunarodne agencije ili neke transnacionalne nevladine organizacije vrše, ali ništa posebno.

BISERKO: Postoje tu neki pojedinci ili neke nevladine organizacije koje održavaju tu komunikaciju sa Albancima, odnosno koje zapravo stvaraju preduslove za neku buduću komunikaciju i sporazum između Srba i Albanaca, koji je neminovan. Ono što je problem sada za Srbiju jeste ta rasistička propaganda ili rasistička politika koja se vodi prema Albancima.

RSE: Koliko god mišljenja da Kosovu treba dati nezavisnost više nisu tabu teme u Srbiji, oni koji se usude da izgovore javno nešto slično, i dalje su izloženi javnoj anatemi. Tako su ulice Beograda poslednjih dana bile zasute plakatima Gorana Svilanovića sa albanskim kečetom na glavi i napisom – „prodato“.

ŽIGON: Mislim da je zadnje vreme da se reaguje na ispade takvih ljudi. Ne treba dopustiti nikome da izgovori da je Kosovo nezavisno. Taj čovek bi morao biti izopšten iz oficijalnih funkcija.

BISERKO: Sada je nekako u Srbiji, više nego ikad, nemoguće izgovarati drugačije mišljenje, odnosno intelektualna sloboda je ograničenija nego ikad ranije. Znači, svako drugačije mišljenje, koje u datom momentu ne odgovara zvaničnoj politici, anatemisano je, te osobe su demonizirane, pravi se kampanja svojevrsnog linča, koja obično u nekim situacijama završava i fizičkim napadima, a nekada i ubistvom, uklanjanjem ljudi koji su bili dovoljno hrabri i ljudi koji su imali viziju za ovaj region. Takve vizije u svakom slučaju ne podrazumevaju Kosovo u Srbiji.

RSE: Ne samo da su zagovornici nezavisnog Kosova i dalje izloženi najrazličitijim napadima, već je na kraju Srpska radikalne stranka pokrenula i krivičnu prijavu protiv Gorana Svilanovića:

VUČIĆ: Nismo čuli nijednu pretešku kvalfikaciju, trudili smo se da ne kažemo nijednu ružnu reč, osim što smo ih kvalifikovali pravim imenom. Podneli smo krivičnu prijavu protiv Svilanovića, ne zato što je on to sada rekao i ne zato što je on to rekao 1999. godine u hotelu „Four Seasons“ Holbruku (Holbrook), ovome ili onome, nego zbog onoga što je obavljao posao ministra spoljnih poslova SRJ u periodu od 2000. do 2003. godine, dakle zbog zloupotrebe ovlašćenja, službenog položaja i tako dalje. Dakle, to je suštinska stvar. Mi ne želimo da progonimo drugačije misleće ljude, već samo želimo da ukažemo na činjenicu da ne možete da kršite ustav jedne zemlje ako se nalazite na visokom položaju u državi, i to je suština stvari. Svako ima pravo da se zalaže za šta hoće, mi samo mislimo da je to vrlo loše za Srbiju.

KORAĆ: U ovom trenutku u Srbiji mnogi ljudi se ne usuđuju da slobodno govore o Kosovu jer su izloženi užasnim napadima, pretećim izjavama u medijima i to pokazuje da je naša sveukupna atmosfera još uvek veoma nacionalistička, da u Srbiji caruje netolerantnost, i pokazuje da Srbija mora da pređe još dug put da dostigne nivo nečega što bih ja nazvao slobodnim javnim govorom. Prosto se koristi jedan kodifikovani, mitski govor, koji je još uvek nacionalistički, koji je lažan i koji se u velikoj meri ne tiče onoga što je suština.

RSE: No uprkos tome što sve veće partije u Srbiji, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji, tvrdo odbacuju svaki predlog o nezavisnosti Kosova, bolji poznavaoci prilika na političkoj sceni tvrde da su to samo kulise namanjene pogledu javnosti. To je, prema njihovom tumačenju, puki marketing nastao iz straha od gubljena podrške, dok se iza toga krije uverenje da Kosovo više nikada neće biti vraćeno pod ingerenciju Srbije:

VUČIĆ: Pa nije politički marketing. Šta znači to politički marketing? Politički marketing je kad kažete da je Kosovo izgubio Milošević 1999. godine. Milošević je, tačno, potpisao kapitulaciju i izgubio je rat, ali u Rezoluciji 1244 pišu neke obaveze za međunarodnu zajednicu, a te obaveze nisu ispunjene.

BISERKO: Mislim da jedan deo srpskih političara intimno smatra da je Kosovo izgubljeno i čak strancima na to ukazuje, zagovara nezavisno Kosovo, međutim niko nije pokazao dovoljno hrabrosti da iskorači iz te pozicije. Mislim da je svojevrsni politički cinizam, koji se praktikuje danas u Srbiji, neprihvatljiv i poguban za moralnu situaciju u samoj Srbiji. I mislim da kod građana takođe postoji svest da je Kosovo izgubljeno i rekla bih da bi se jednom pozitivnom kampanjom i nekim adekvatnim rešenjem nezavisno Kosovo vrlo lako prihvatilo u ovdašnjoj javnosti.

RSE: Da li političkim strankama u Srbiji zapravo nedostaje hrabrosti da otvoreno saopšte ono što intimno misle?

ŽIGON: Beograd treba da se zapita da li će on da opstane bez duše, bez srca, bez smisla. Šta je smisao? Da se prodamo i da imamo bolji šampon za kosu? Ja ne razumem. Sigurno će nas stići neka kazna. Takvi ljudi koji se zanimaju samo sadašnjošću i svojim sopstvenim, malim, ipak ništavnim životom, trebali bi da pomisle koliko puta nas je u istoriji zadesilo nešto ovako slično, ovakve pošasti.

KORAĆ: Kod nas je najmanje stranaka koje žele da vode svoj narod ka demokratiji i demokratizaciji, nego se deklarativno zalažu za Evropu, a na unutrašnjoj političkoj sceni deluju destruktivno, cinično, nacionalistički. To važi za mnoge stranke u Srbiji, ne kažem baš sve, ali za mnoge. U Srbiji, nažalost, još uvek postoji veliko udvaranje nacionalističkom biračkom telu i to Srbiju neće odvesti nigde, i mislim da je to jako, jako loše. Još gore je što treba hrabrosti da se očite stvari priznaju, a to je da Kosovo ide ka nezavisnosti.

RSE: Naravno Kosovo je bilo i ostalo predmetom najrazličitijih manipulacija u Srbiji. Pojedine izjave, bilo da je to ona već čuvena rečenica Slobodana Miloševića namenjena Srbima u Kosovu Polju – „niko ne sme da vas bije“ ili tvrdnje Matije Bećkovića da je „Kosovo najskuplja srpska reč“, već odavno su se pretvorile u nacionalne budnice. No ta instrumentalizacija sa Kosovom nije završena jer Dobrica Ćosić kao simbolični otac nacije pokušava da nametne ideju o podeli Kosova, dok se pojedine partije čine sve da rašire strah o novom kosovskom porazu:

KORAĆ: Kosovo je najveći izvor manipulacije koji je svojevremeno dobio status jednog mita. Konačno, kosovski boj je jedan mit koji je obnovljen početkom 19. veka, kada je Srbija započela svoje oslobodilačke ratove. Znači, to je jedan mit o gubitku slobode koji je tada imao veliku ulogu, u prvoj polovini 19. veka, ali koji je, nažalost, na jedan sasvim drugačiji način zloupotrebljen od strane Slobodana Miloševića kad je počeo raspad Jugoslavije i to je jedan od uzroka raspada Jugoslavije. Ali Kosovo će se pojaviti i kao simbol drugog poraza srpskog naroda u modernoj istoriji i mene to plaši.

VUČIĆ: Ja mislim da je nešto drugo danas manipulativna uloga, a to je ta priča: „Sve što je nekom palo na pamet da Srbi izgube, to je realnost. I šta god da se desi, to je realnost“. Ta vrsta okupacione filozofije koja je postojala i kod dela naših ljudi u Drugom svetskom ratu na primer, e to je jedna nova dogma i to služi kao manipulativno sredstvo mnogo više nego Kosovo.

RSE: Mada su tvrdnje da se Kosovo neće dati ni po koju cenu, prvenstveno namenjene javnom mnenju u Srbiji, njihove posledice oseća pre svega srpska manjina na Kosovu, koja opstaje u krajnje nepodnošljivim uslovima života. Upravo zbog tvrdog stava Beograda, Srbi sa Kosova i dalje nemaju legitimne političke predstavnike u kosovskom parlamentu, pretvarajući se u marionete različitih uticaja:

ŽIGON: Jako se surovo odnosimo prema ljudima. Na 150-200 km od nas ljudi stradaju, a beogradski forumi se verovatno više zanimaju za tsunami ili za neku drugu svetsku tragediju. Naravno da proživljavam svaku ljudsku tragediju i tragediju svakog deteta, ali najpre i prvo treba pomoći onome ko mi je najbliži, kao što bih najpre pomogla svojoj sestri, svom bratu…

BISERKO: To se na kraju sve svodi na ono što se dešavalo Srbima u Hrvatskoj, donekle u Bosni i sada na Kosovu. Znači, oni su prosto instrument beogradske politike. Oni imaju vrlo malo snage da se odupru takvoj beogradskoj politici, mada se sve češće mogu čuti i različiti glasovi i drugačiji glasovi. Ja mislim da se povećava ta svest o njihovoj manipulaciji, ali njihove objektivne snage da se suprotstave su veoma male, pogotovo što na Kosovu i dalje deluju razne službe, tako da su oni u ovom momentu isključivo instrument politike za koju se sada ne zna kako će završiti, s obzirom da je u međuvremenu uspostavljena nova floskula – više od autonomije, manje od nezavisnosti.

VUČIĆ: Kako vidimo sad, očigledno je da nema više ni igara, nego samo što im nisu rekli: „Vi ste gotovi, spremite stvari. To je politika aktualne vlasti u Beogradu i hajde sad radite šta hoćete“. A ovde će narodu da objasne: „Nije više protektorat Ujedinjenih nacija, već evropski, biće naši Srbi zaštićeniji, imaće bolji standard“. Što je ustvari prevara. To je način da se otme teritorija.

KORAĆ: Oni su u još težem položaju. Ne bih rekao da tamo nema i razumnih ljudi. Ima recimo ljudi koji smatraju da oni bez određene komunikacije s Albancima na Kosovu, znači većinskim stanovništvom, bez uspostavljanja jedne trajne saradnje, nemaju zaštite. Što je ustvari jedino ispravno. Problem je što je režim doneo jednu potpuno pogrešnu odluku, da se praktično ne učestvuje na kosovskim izborima. Mislim da je jedan broj ljudi koji danas živi na Kosovu ipak svestan da je bez određene vrste istorijskog kompromisa sa većinskim albanskim narodom, njihova budućnost tamo zaista krajnje nesigurna. Ne mogu samo UNMIK i međunarodne trupe da ih čuvaju, bez obzira na njihov objektivno zaista težak položaj na nekim mestima na Kosovu. Zaštitu daje većinsko stanovništvo. I to je taj neki historijski kompromis koji Beograd u ovom trenutku otežava.

RSE: Koliko god bi svako pominjanje Kosova uskovitlalo emocije u Srbiji, još uvek niko od onih koji gorljivo brane svoje stavove nije pokušao da otvori razgovor o tome šta bi zapravo za Srbiju značilo to da Kosovo ostane u njenom sastavu. Šta bi zapravo jednoj razorenoj zemlji donelo dva miliona nezadovoljnih građana? Još uvek se druge strane ne govori ozbiljno da li bi se Srbija trajnim gubitkom Kosova oslobodila jednog tereta sa kojim i tako ne bi mogla da se nosi. Javnost u Srbiji uglavnom opseda deklarativno izjašnjavanje za i protiv ideje o nezavisnosti:

BISERKO: Ona je već bila na stolu i pre intervencije. Posle intervencije, to je manje-više bilo jasno svim pažljivijim posmatračima prilika na Balkanu. Ali 17. marta prošle godine je postalo jasno da ukoliko se to pitanje ne stavi na dnevni red, da će ekstremisti na obe strane ići na podelu. Tada je još uvek bilo dopušteno da se u nekim krugovima govori o eventualnoj podeli ukoliko se dve strane dogovore, međutim u međuvremenu je to napušteno.

ŽIGON: Istorija je nešto što je mnogo više od politike. Ti ljudi ne razmišljaju o istoriji. Šta se dešavalo kada je Čarnojević s onolikim hiljadama Srba napuštao ove prostore? Da li oni uopšte razmišljaju o istoriji? Da li razmišljaju o tome koliko već stotina godina ruše te crkve i manastire, a nikako da ih sruše? Ukoliko predamo Kosovo, predaćemo naravno pre svega sebe.

VUČIĆ: Time se ponovo urušava ravnoteža i stabilnost u celom regionu. Dakle, neobjašnjivo je da se to rešava na takav način, da na tako protivpravan način menjate granice jedne suverene zemlje, priznate članice UN-a. To bi bio presedan u pravno-političkoj istoriji i u međunarodnopravnom ponašanju od Drugog svetskog rata pa naovamo. Druga stvar, imate problem s jednom novom, monstrum-tvorevinom. Da li će to da bude posebno, zajedno, ovako ili onako, suštinski će da funkcioniše kao jedno – Albanija, Kosovo, zapadni deo Makedonije, istočni deo Crne Gore, i to polako ali sigurno svi znaju. Ne možete svaki put da tako urušavate zemlje jer onda ćete taj problem da imate i u Baskiji i Kataloniji za sedam godina. Onda ćete da imate ponovo podelu Flamanaca i Valonaca u Belgiji. Onda ćete da imate koliko problema na Korzici, Sardiniji i tako dalje.

KORAĆ: Godine 1999., posle svega što se dogodilo, posle izgona stotine hiljada Albanaca, to je užasna cifra, nakon zločina koje su neke naše parapolicijske i paravojne snage uradile, nakon čitave Miloševićeve politike u kojoj Kosovo nije postojalo, znači oni su imali svoje paralelne institucije, prosvetne, zdravstvene, svoje izbore, svoje referendume, mislim da je najviše Miloševićeva politika, na najgrublji i najdrastičniji način, sa elementima zločina, Kosovo praktično odvojila od Srbije.

RSE: No čak i kada bi građani Srbije i političke partije dobro promislili pre izjašnjavanja o budućem statusu Kosova, pitanje je da li će oni uopšte biti u prilici da na bilo koji način utiču na sudbinu statusa južne pokrajine:

ŽIGON: Neće te naravno niko pitati ako se ti ne boriš da te pita. Ako ti želiš da te neko pita, onda ćete svako pitati. Ako ti imaš svoje dostojanstvo, svi će videti da si dostojanstven. Ako si ti krpa, naravno da te niko ni za šta neće pitati. Ako izađe dva miliona ljudi na beogradske ulice, jasno će biti da niko ne može da nam uzme Kosovo.

BISERKO: Ja mislim da je Beograd već izgubio taj status relevantnog faktora u pregovorima sa Albancima o Kosovu, bez obzira što međunarodna zajednica insistira da se taj status rešava kroz dijalog sa Beogradom. To je postalo jasno nakon što je Međunarodna krizna grupa izašla sa ovim izveštajem koji je Beograd toliko zabrinuo, pošto se pokazalo da ukoliko Beograd ne bude konstruktivan u tom dijalogu, da će se taj proces nastaviti bez njih.

RSE: Da li će Beograd uopšte na bilo koji način biti pitan o budućem statusu Kosova, ili se ova pokrajine bez obzira na stavove koji će zauzeti srpski zvaničnici, neumitno korača ka samostalnosti:

KORAĆ: Takozvano lukavstvo uma nekih naših političara po ko zna koji put želi ovo da prikaže kao pritisak Zapada, kao odluku Zapada, ali bojim se da će Beograd itekako biti uključen u rešavanje ovoga i konačno će se od njega tražiti priznanje neke činjenice kad se do nje dođe, znači nekog oblika unutrašnjeg uređenja Kosova i ukupnog aranžmana u vezi s Kosovom. Za mene je legitimizacija linča, javnog, medijskog, ljudi koji ovako govore, problem za pregovarače, jer u jednom trenutku, kada se na stolu pojavi taj predlog o nezavisnosti, onda može da se desi da se ovaj linč prenese na one koji zapravo pregovaraju, a to je današnji režim koji sada cinično to zloupotrebljava, kao i ove nacionalističke stranke, kao Srpska radikalna stranka, ove antidemokratske stranke, i onda se može desiti da mi dođemo u situaciju da ne možemo voditi razumne političke pregovore, i onda ja ne isključujem mogućnost da Beograd praktično izađe iz tih pregovora i da odluke u vezi Kosova budu donesene mimo Beograd. Mislim da to nije nerealna opcija.

VUČIĆ: Ako je već priča da postoje dve pravde, ili jedna za Srbe, jedna za ostale, onda kažimo narodu – mi smo, ljudi, okupirani i neki će da rešavaju sve što hoće da reše, nema potrebe da se bavimo politikom, nema potrebe da imamo parlament, da imamo političke stranke jer onda znači da je sve isto u svakom trenutku. Ja jednostavno ne mislim da je to tako, ja mislim da je drugačijim odnosom moglo makar nešto da se dobije, a nešto je uvek veće od ništa. A naša vlast neće dobiti ništa jer ona nema nikakav plan, nema nikakav program, ona ništa nije ni ponudila kosovskometohijskim Albancima. Oni čekaju, a mi ovim gubimo apsolutno sve, a ne dobijamo ništa. Ne mogu da postoje aršini po kojima ćete samo da otimate.

RSE: Bez obzira kakvo rešenje bude bilo doneto, međunarodna zajednica će sasvim sigurno za to što ona odluči, tražiti podršku od državnih čelnika Srbije. Jasno je da bez saradnje između Beograda i Prištine neće biti stabilnosti u čitavom regionu.

VUČIĆ: Od velikog je značaja za svetsku zajednicu ili za njihove najmoćnije lobiste, i za Ameriku i za Evropsku uniju, ako su neki centri moći odlučili da se ide na stvaranje nezavisnog Kosova ili misle da je to najbolje rešenje, oni to ne mogu da sprovedu bez Srbije, bez nekog od značajnih predstavnika Srbije. Kada to kažem, mislim na nekog od najvažnijih kolegijalnih ili inokosnih izvršnih organa vlasti. Naravno, najbolje bi bilo kada bi to mogao da bude parlament, ali parlament to nikada neće moći, neko to mora da preuzme na sebe, s njihovog aspekta i iz njihovog ugla. Jednostrano priznanje nezavisnosti Kosova ne može da dođe lako, ne može da dođe jednostavno, jer bi bila prekršena i Povelja UN-a, pregazili bi sve što se radilo posle stvaranja Društva naroda čak 1918. godine pa do danas, a mislim da na to nisu spremni.

KORAĆ: Problem je što će Zapad tražiti od Beograda da prizna nezavisnost Kosova učestvovao, ne učestvovao u pregovorima. To što Kosovo ide ka nezavisnosti uopšte ne znači da Srbija nema svoj interes da sedne i da razgovara o statusu Srba kao manjine unutar Kosova, kakvi će ti međusobni odnosi biti, postoji jako mnogo tema – obrazovanje, zdravstvo, lokalna policija, mnogo štošta. I Beograd ima legitimno pravo da za to bude zainteresovan i da postavi pitanja. Ono što će se postaviti kao najkrupnija brana, to je da Beograd ne može da smatra da je Kosovo nasilno otrgnuto od strane međunarodne zajednice. Bojim se da će Beograd da pogreši ako tako bude video ovaj problem. Dugoročna stabilnost u regionu i neki konačni uslov za našu evropsku integraciju je da svi na Balkanu jedni druge priznaju i da se u regionu uspostave podnošljivi odnosi, jer niko ne želi da inkorporira u EU otvorene probleme.

RSE: I da li bi, u susret pregovarima o statusu Kosova koji se neumitno približavaju, neke od ključnih političkih stranka u Srbiji mogle da prihvate neku vrstu uslovne nezavisnosti Kosova, ili će se samostalnost Kosova poricati čak iako iz tog predloga bude stala čitava međunarodna zajednica?

ŽIGON: Ja u svetu vidim hiljadu primera za to da se može sačuvati ono što se srcem čuva. Kada se budemo ponašali kao da je Kosovo naše i kada ga budemo voleli, kao što na primer na Kubi za jednog dečaka koji je otet od strane Amerike izađe dva miliona ljudi na ulice, pa Amerikanci vrate tog dečaka, kada se mi budemo tako ponašali, ne samo da će Kosovo butu naše, nego ćemo i mi biti normalan narod. Smatram, ukoliko bismo svi verovali i želeli da Kosovo bude naše, da bi ono to i bilo.

BISERKO: Realno gledajući, mislim da su oni svi svesni da je Kosovo izgubljeno i da je to sad jedna vrsta igre, pre svega sa našom javnošću i međunarodnom, dok se ne potrefi taj momenat ili dok oni ne shvate da ta igra više ne može da se nastavi u tom pravcu. To je neka vrsta zamagljivanja svega onog što se desilo i zamagljivanja tog poraza. Srbi znaju da je Kosovo izgubljeno.

RSE: Može li se s druge strane očekivati će građani Srbije u trenutku kada se bude prelamala budućnost Kosova, što je sigurno jedno od najtežih pitanja sa kojima se suočava ova zemlja, pokazati veću zrelost nego njena elita:

VUČIĆ: Mislim da javnosti u Srbiji treba jasno predstaviti sve činjenice – možemo da uradimo to i to, vi odlučite, i konsultovati se sa svim političkim strankama i pokušati da se postigne konsenzus. Ako mi postignemo jedinstvo i ako svi stanemo iza toga, onda nezavisnost Kosova ne može opstati.

KORAĆ: Mislim da će, kada je Kosovo u pitanju, prosečan građanin Srbije, koji želi bolje da živi, biti znatno zreliji od njegove elite. Njegova elita je, nažalost, još uvek suviše nacionalistička, još uvek suviše moralno korumpirana i moram da kažem politički nezrela da bi u ovom slučaju Kosova vodila svoj narod. Ona će se sćućuriti iza naroda, sakriti se iza njega i čekati da običan čovek kaže, kao u „Carevom novom odelu“: „Car je go“, drugim rečima: „Kosovo više nije u Srbiji“.

RSE: No dok se sada i u samoj Srbiji sukobljavaju potpuno oprečni stavovi o budućnosti Kosova, ova pokrajina već skoro punih pet godina funkcioniše kao nezavisna država. Možda će istorija kao i nekoliko puta do sada u budućnosti promeniti taj tok, ali će do tog trenutka sporenja koja traju u Srbiji, samo podsećati na uzaludne bitke za izgubljenu zemlju.