Orden je nešto što se kači, ali ne znači mnogo

RSE: Oli Ren dolazi u Beograd. Mnogi kažu da je ova nedelja vrlo presudna. Posle njega dolazi iz Brisela još jedna delegacija. Verujete li da će ove nedelje da se desi nešto značajno, možda izručenje generala koji se traže?

RAJIĆ: Sudeći po izjavama Stojkovića, Ljočića i samog Koštunice, mislim da se neće ništa dogoditi. Moj je utisak da su oni odlučili da su to heroji koji su se borili za srpsku stvar i da njih ne treba nigde i nikome izručiti, pa i po cenu još oštrijih mera od strane Evropske unije ili SAD-a. Ako se to dogodi, biće to izuzetak. Verovatno će gledati da nešto smuvaju, da pošalju jednog koji se u to najdobrovoljnije uključuje uz velike garancije. To je verovatno Sreten Lukić. Time preuzmu brigu za njega. Potrošiće desetak hiljada eura da bi zamazali narodu oči i da bi pokušali da zamažu oči Haškom tribunalu i Evropskoj uniji. Nama će verovatno zamazati oči, ali njima neće. Onda ćemo opet biti gde smo i bili.

RSE: Ministar Jočić je rekao: ''Mi smo se opredelili za dobrovoljnu predaju''. Mislite li da su ti naši heroji spremni da se dobrovoljno predaju?

RAJIĆ: Pavković je rekao da apsolutno neće ići. Lazarević isto tako neće. Oni su ljudi koji su optuženi i koji mogu biti osuđeni, ali ih u potpunosti razumem. Ni ja se ne bih predavao da me neko juri. Ono što nikada neću moći da razumem je vlada. Ti ljudi su optuženi na osnovu nečega što je i ova država potpisala. Postoji jedan zakon. Nervira me kada neko optužen za tako veliki zločin ne može da bude uhapšen, a kada bih ja pokušao da ukradem jednu malu flašu piva, verovatno bi me tog časa uhapsili i isporučili gde kod treba. Vlada na ovaj način konstituiše pravnu nejednakost građana. Izgleda onda da je tu najbitnije da uradiš najveći mogući zločin i tada ćeš biti najviše zaštićen. Više se isplati počiniti ratni zločin nego ukrasti flašu piva - to je poruka koju oni šalju.

RSE: Oli Ren je pozvao jedan broj javnih ličnosti, a među njima ste i vi, na razgovor. Hoćete li otići?

RAJIĆ: Razmišljam da li vredi uopšte otići. To treba da bude jedan poseban razgovor sa njegovim predavanjem na temu - Evropu čine vrednosti a ne granice. To treba da govori nama koji radimo uglavnom na univerzitetu. Oni su se pre neki dan silno hvalili kako su olakšali vizni režim, kako bi mladi ljudi, studenti, nastavnici, stručnjaci mogli lakše da dobijaju vizu za odlazak u Evropsku uniju kako ne bi osećali rastojanje prema evropskim vrednostima. Istovremeno su pooštrili zahteve za dobijanje vize. Svako ko hoće da putuje mora sada da zaključi osiguranje od sedam do osam hiljada dinara. Koji će student moći na cenu karte da plati i dodatnih sto eura. Ne priznaje se domaće osiguranje i potvrda iz Zavoda za zdravstveno osiguranje. Traži se i malo više papira nego ranije i opet se uvodi intervju. Pre neki dan mi se požalila naša bibliotekarka da ona i njen suprug nisu dobili grčku vizu. Hteli su da odu samo na nedelju dana odmora. U obrazloženju je stajalo da su oni mladi, sa tek završenim obrazovanjem i kao takvi predstavljaju rizičnu grupu onih koji bi možda mogli pokušati da ostanu u toj zemlji. Napravili su veliku buku obećavajući nešto, a od toga nema ničega. Otići na predavanje i to mu ne reći, nije u redu. S druge strane, da li vredi otići i reći mu i tako praviti frku oko nečega gde očevidno neće biti nikakvog rezultata kada je ta čitava stvar ritualna.

RSE: Mislite li da je Zapad pravio, namerno ili nenamerno, neke greške kada smo mi u pitanju? Mnogi u Srbiji misle: loš Zapad, zao Zapad, vidi šta nam radi.

RAJIĆ: Ima grdnih gluposti koje su pravili jer ne poznaju ovo područje. Prvi činovnik koji je dobio zadatak u Evropskoj uniji da prati Jugoslaviju u procesu početka krize bio je neki Holanđanin koji se nikada ranije ovim područjem nije bavio. Naravno da neko ko o ovome pojma nema mora da pravi greške. Ima i onih koji su potpuno nezainteresovani, pa čak i ako nešto znaju, baš ih briga. Bilo je onih koji su smatrali da je ovo komunističko, a ono liberalno ili demokratsko i sve što urade na jednoj strani je pogrešno, a sve što urade na drugoj dobro. Njima se nikada nije moglo objasniti da ovde nema ni liberala, ni komunista i da su u svim bivšim republikama uglavnom na vlasti kriminalci ili ljudi skloni tome. Bilo je grešaka u proceni Evropske unije da je ovo područje gde će se njihovi interesi i interesi SAD-a početi sukobljavati vrlo ozbiljno. To se danas vidi po mnogim procenama. U projekciji razvoja danske odbrane u sledećih petnaest godina, date pre dve godine, predviđa se, kao jedna od alternativa, i mogući vojni sukob između Evropske unije i SAD-a. Bila je ovde i jedna gomila ličnih, privatnih interesa. Nekome je bilo u interesu da ovde preuzme neke teritorije, ne zato što su im teritorije potrebne, već zbog resursa koji tu postoje. Svi ti spoljni elementi su učestvovali u tome da oblikuju ovaj sukob koji je ipak potekao zbog toga što su se naši političari sukobili oko preraspodele političke i ekonomske moći. Mislim da tu postoji i gluposti i neznanja i zlonamernog i nezainteresovanosti i nesposobnosti da se vidi dalje od prvih izbora u Nemačkoj ili Francuskoj. Mnogi i dan danas jako lepo žive od toga što je ovde i dalje krizno područje. Ipak nije mala stvar dobijati 10 – 15 hiljada eura mesečnu platu bez poreza zato što negde u nekoj ex YU zabiti rešavaš neki problem. Posle toga, sa stečenim iskustvom i položajem, ideš dalje da sličan problem rešavaš negde drugde.

RSE: Mislite li da smo i mi sami kao narod doprineli tome da Zapad napravi neke tako krupne greške?

RAJIĆ: Naravno da smo doprineli tome. Političari odlučuju o nama svakog sekunda 365 dana u godini, a mi eventualno svake četvrte godine dva minuta, koliko nam treba da glasamo, odlučujemo o njima, ako nas nisu prevarili ili pokrali ili zastrašili ovim ili onim. Nikada nemojmo zaboraviti da su po malim mestima tokom Miloševićeve vladavine često govorili da će zatvoriti fabriku ako opozicija pobedi na izborima. Kao narod smo krivi što smo pomalo intelektualno lenji i nevoljni da pogledamo istini u oči i veoma skloni da inprovizujemo ili da računamo da drugi možda i neće primetiti da smo nešto zabrljali. Ako pokušamo to da počistimo pod tepih možda se i neće primetiti da smo nešto uradili. Ključni krivci jesu naši političari. Oni su napravili jezivu količinu i gluposti i čistih krivičnih dela.

RSE: Da li ste vi očekivali da će napraviti jezivu količinu gluposti dok ste deset godina učestvovali u svim demonstracijama i protestima?

RAJIĆ: Strašno sam želeo da se ovde nešto promeni. U jednom trenutku je moja supruga rekla: ''Kako smo mogli očekivati da će DOS biti dobra vlada kada je bio loša opozicija''. Učestvovao sam u dobrom delu te opozicije i mnoge od tih ljudi poznajem. Ima mnogih među njima kojima ne bih dao ni kuče da čuvaju, a kamoli da vode državu. Znam da neki nisu pošteni ljudi. Toliko smo želeli promenu nakon petnaest godina haosa u ovoj državi i sistematskog razaranja samog društvenog tkiva, ne samo države, nego i etičkih vrednosti, poimanja dobra i zla, profesionalnog morala, morala i bilo čega drugog, da smo shvatili da će oni uraditi dobro jer mi želimo da to urade dobro. Mnogi među njima su bili u opoziciji igrom slučaja.

RSE: Neki analitičari tvrde da je najlakši i najbrži put da se obogatite da se bavite politikom.

RAJIĆ: Kod nas, na žalost, jeste u velikoj meri tako. To je tradicija cele južne Evrope. U južnoj Evropi je kultura takva da je dobar političar onaj koji je bogat i da bogataš može da postane dobar političar. Berluskoni u Italiji je čovek koji ima kriminalni dosije i kojeg goni sud, a izvuklo ga je samo to što je predsednik vlade. Uživa veliku popularnost samo zato što je bogat i uspešan. Ovde je isti slučaj sa Karićima i mnogim drugim bogatim koji hoće da se bave politikom. Milan Božić, dok je bio vršilac dužnosti predsednika Gradske skupštine, je jednom prilikom rekao da svako želi da se okruži ljudima od poverenja. U a koga ćete imati više poverenja nego u sopstvenu porodicu. Zbog toga ih imenujete na položaje. Miloševićevi su krali milijarde dolara. Onda su došli ovi iz DOS-a i bilo je reči o stotinama hiljada. Jočić je bio hapšen zbog obijanja jedne samoposluge. Srozao im se nivo. Nekako mi je bila čast da idem na ulicu, čak i da dobijem batine od policije, što se bunim protiv Miloševićeva. Sada da izađem i da me policija prebije zato što se bunim protiv jednog ministra koji je obijao male samoposluge mi je ispod časti. Vidim problem u drugoj oblasti. Onaj najprogresivniji, najmoderniji deo naše sredine koji najviše razmišlja su mladi ljudi koji su završili visoke škole i univerzitete. Oni se iseljavaju. Priliv stanovništva je bio seoski, sa brdskih područja, izbeglički. Svi su kao ljudi jednaki, ali nismo svi jednaki kao resursi u jednom društvu. Oni mladi koji se iseljavaju predstavljaju budućnost. Ovi starci i starice, koliko god bila tragična njihova situacija, koji dolaze kao izbeglice nisu budućnost već prošlost ovog društva.

RSE: Ti mladi, visokoobrazovani, ljudi nisu toliko vitalni kao ljudi van gradskog tkiva i kao pripadnici Miloševićeve vlasti koji se vraćaju jedan po jedan na vrlo značajna mesta u javnom životu.

RAJIĆ: Oni se vraćaju jer im je DOS otključao vrata, a ova vlada im je širom otvorila vrata. Oni su vitalni jer su zaposeli određene društvene pozicije ili zato što su stekli veliki kapital i što imaju mrežu svojih veza. Onaj ko ima puno para je na kraju dobar i poželjan u svakom društvu. Dovoljno je da je neko dobar prijatelj sa ministrom, ili njemu bliskim, i odmah ima sličan uticaj kao ministar. Oni imaju i mrežu i novac i podršku ovih novih. Koštuničina vlada ne vidi problem u Miloševićevom periodu, nego u ove tri godine pokušaja tokom DOS-ove vlade da se izađe sa svim onim glupostima oličenim u onom što je uradio Dragan Veselinov, ili u onim praznim pričama Vladana Batića i mnogo čemu drugom. Tu je i ta obuzetost vojnom i policijskom silom koju vidim kod naših političara. Svi oni padnu na teme od sreće kada vide kojekakve specijalce. Specijalci su ništa, potrošna roba koja je potrebna u nekom trenutku i koja se iza toga sklanja. Naši ih obožavaju jer su verovatno preterano gledali filmove sa Švarcnegerom ili Stanloneom. Problem je u tome što mladi, obrazovani svet više ne želi da troši svoje vreme ovde i da troši svoj sopstveni život boreći se protiv onih kojima najviše odgovara haotično društvo jer u njemu najviše mogu da kradu i mućkaju. Mladi imaju vitalnost jednog drugog tipa, da upotrebe svoj život za nešto razumno. Čim steknu taj stav više ne žele da se aktiviraju i bore ovde, jer ne vide svoju budućnost u ovoj zemlji. Ovi vide svoju budućnost u ovoj zemlji dokle god mogu još nekoga da opljačkaju i još nekome da otmu pare. Cela šećerna afera, pa strahota od ubijanja ptica i životinja, izvozne mućke, te prodaja Smederevske željezare i niz drugih stvari samo pokazuju da i dalje rat nije završen. Završen je vojni deo sukoba, ali u Hrvatskoj, u Bosni, na Kosovu traje produžetak rata, preraspodela plena. Tek kada se preraspodela plena završi i tek kada svaki komad tog plena bude imao svoje vlasnike kojim to niko drugi neće moći da ospori, ovaj će rat biti završen. Ovi imaju konkretno za šta da se biju, a ovi mladi nemaju zašto. Oni neće ući u tu raspodelu, a i kada bi hteli, nemaju šanse.

RSE: Ti mladi o kojima govorite su vaš milje na Filološkom fakultetu. Koliko imam informacija, na celom univerzitetu je jedno veliko trgovanje: kupuju se ispiti, doktorske disertacije, podobnost je ponovo važna. Da li je to tačno?

RAJIĆ: Razgovaram sa studentima sa bilo kod fakulteta koliko god mogu, ali imam najviše kontakta sa našim studentima jer sam fizički najviše tu. Kupovina ispita i doktorata nije ništa novo. Bio je ne mali broj slučajeva i vrlo je zanimljivo gledati duž vremenske osi raspodelu količine doktorata koji su bili branjeni u pojedinim trenucima, iz čega i na koji način. Znalo se da direktor fabrike koji želi jednostavan doktorat može grupi profesora ponuditi projekt za tu fabriku a oni će mu napisati doktorat. Meni su se ljudi hvalili da su stekli doktorat na taj način. Naši mnogo vole da se šećkaju sa titulama. Nikada neću zaboraviti jednu ženu koja je, kada su nam obili podrume u zgradi, rekla: ''Kako meni da obiju podrum kada imam završen Pravni fakultet''. To je samo fasciniranost titulom iza koje ne mora da stoji nikakvo znanje ili sposobnost. Bitno je da postoje neka slovca ispred imena. Na našim univerzitetima postoje fakulteti vrlo korumpirani, kakav je bio Pravni fakultet pri Univerzitetu u Prištini. Nisam siguran da li bi se tamo našlo pet do deset posto diploma koje su stvarno stečene polaganjem ispita, do onih gde ima relativno malo toga. Ali dokle god ima kolega koji kažu: ''Ja moram da prodajem ispite jer imam ženu i decu koje moram da izdržavam'', ili dokle imamo intelektualnu korupciju pisanja pozitivnih referata za ljude za koje se iza toga tvrdi da nikada nisu trebali da budu ovo ili ono, gde se biraju za redovne profesore ljudi koji na Zapadu ne bi prošli ni za asistenta, biće problema. Još je veći problem što mi o tome ne želimo da razgovaramo.

RSE: Da li je neko uhvaćen na delu i kažnjen?

RAJIĆ: Bilo je nekoliko pojedinačnih slučajeva i na tome se uglavnom sve završilo. Znam za nekoliko slučajeva gde su studenti davali izjave koje su povlačene pod užasnim pritiskom okoline, roditelja ili onih profesora koji su bili pogođeni tim izjavama. Univerzitet kao institucija, niti ministarstvo kao institucija, nisu želeli da uđu ni u kakav obračun sa time. Razumem da nisu hteli oni u Miloševićevo vreme, jer su oni taj sistem stvarali. Ni dan danas ne mogu da shvatim zašto Gašo Knežević ni u jednom trenutku nije hteo da se pozabavi time i da kaže - Ovo je prva stvar koju moramo da razrešimo.

RSE: Da li to očekujete od novog ministra Vuksanovića?

RAJIĆ: Ne. Od ove vlade ne očekujem apsolutno ništa više.

RSE: Dobili smo nacionalni Prosvetni savet.

RAJIĆ: Taj nacionalni Prosvetni savet, koliko ja shvatam, treba da bude biran u Skupštini po ključu stranačke raspodele, a ne po ključu stvarne sposobnosti. Kada se pogledaju oni koji su predloženi, uz neke koji su zaista stručnjaci u svojoj oblasti, ostatak je potpuno nepoznat u javnosti. Niko ne zna čime se oni bave i koje su njihove zasluge.

RSE: Kako to tumačite?

RAJIĆ: To tumačim time što ova vlada želi da se vrati na princip rada iz devedesetih godina, i još starijih vremena, kada je politička podobnost ili slepa lojalnost bila ključni element. Za vreme DOS-ove vlade, pa i u staro komunističko vreme, ipak se mnogo više cenila stručnost. Pamtim neke stare Prosvetne savete iz sedamdesetih i početkom osamdesetih godina gde se vodilo računa da tu budu ljudi koji stvarno znaju svoj posao. Bilo je klanova i svega u Zavodu za izdavanje udžbenika, kao i u Prosvetno-pedagoškim zavodima kojih je bilo dvadeset i nešto na teritoriji Srbije. Ipak se očekivalo da ljudi koji tu rade pokazuju neku stručnost jer su radili dosta ozbiljan i stručan posao. Sada od toga nema ništa. Sada se sve pretvorilo u puku politiku i ko će kome ovaj ili onaj posao da namesti.

RSE: Oglašavali ste se u nekim medijima o Komisiji za akreditaciju. Mnogi pitaju u čemu je problem sa tom Komisijom?

RAJIĆ: Ako želimo da naš sistem univerzitetskog i visokoškolskog obrazovanja uskladimo sa svetom, moramo da uvedemo sistem redovnog vrednovanja kvaliteta rada tih institucija. Možemo razmatrati da li je ovaj ili onaj način vrednovanja kvalitetan, bolji ili lošiji, ali neki sistem vrednovanja kvaliteta rada moramo imati. Moramo vrednovati tehničke uslove, koliko kvadratnih metara prostora ide po studentu, kako su opremljene laboratorije, sanitarne čvorove, koliko je osvetljen prostor, kakva im je biblioteka, koliko imaju nastavnika, koliko su nastavnici stručni, kakav je njihov nastavni i naučni rad kao i odnos prema studentima, koliko su studenti zadovoljni, kakva je politika upisa, dostupnost podataka, brzima završavanja zahteva koje studenti postavljaju, jasnost informisanja studenata o tome šta će i kako će studirati još pre samog upisa. Sve to i još mnogo drugih stvari moraju biti podložni kvalitativnom vrednovanju. Moramo im davati ocenu od pet do deset. Oni univerziteti koji imaju desetke će biti najbolji. Oni koji imaju šestice su loši, a oni koji imaju petice biće zatvarani ako u nekom roku to ne poprave. Ta Komisija je bila savetodavni organ Republičkog saveta za razvoj univerzitetskog obrazovanja koja je na kraju smela da se bavi samo proverom elaborata privatnih institucija u osnivanju, i to samo fakulteta. Čim neko postane univerzitet ne mora više nikoga ništa da pita, a državni univerziteti nikoga ništa ne moraju da pitaju. Kada bi smo mi pravili vrlo strogu kontrolu, odgovorno tvrdim da bi jedva koja privatna visokoškolska institucija preživela. Verovatno bi smo bar jednu trećinu svih fakulteta i univerziteta u Srbiji morali ovog trenutka da zatvorimo jer ne ispunjavaju elementarne prostorne, tehničke ili kadrovske uslove za rad. Mnogi fakulteti opstaju na tome što im po petinu nastave drže ljudi koji dolaze sa strane. Pošto sadašnja vlada želi politički potpuno lojalne ljude i ne želi nikakvu kontrolu kvaliteta, već su počeli da sklanjaju nas koji smo najglasniji, a verovatno će vremenom otklanjati i druge. Još kada su došli na vlast govorili su da bi bilo dobro da se ta Komisija formira po ključu kakav je partijski ključ u Skupštini. Po novom predlogu zakona dobija mnogo veću nadležnost. U tom trenutku treba imati svoje ljude.

RSE: Meni je drugi put u životu da razgovaram sa nekim ko je vitez. Prvi put je to bila Mira Traijlović koja je bila vitez Legije časti. Dobila je titulu u Francuskoj. Vis te dobili titulu u Norveškoj.

RAJIĆ: Ne. Ja imam jedan finski orden, ali i norveški i švedski druge vrste. Ja sam vitez reda Bele ruže. Orden je nešto što se kači, ali ne znači mnogo. Ono što je meni daleko značajnije u radu koji obavljam su priznanja tipa koja sam imao prošle godine kada je švedski Institut 2004. godine proglasio Grupu za skandinavistiku najboljom grupom u svetu van Skandinavije, kada je norveška Agencija za akreditaciju bez ikakve dodatne provere priznala diplomu stečenu na našoj Grupi skandinavistike kao ekvivalentnu količini od 240 poena stečenih u Norveškoj i kada su mi se vraćali studenti iz Skandinavije i govorili da su znali više o skandinavskim jezicima i književnostima od njihovih studenata. To pokazuje da smo uradili dobar stručni deo posla. To je ono pravo priznanje. Orden je lepo nositi na nekom prijemu, ali ovo je ono što pokazuje da smo uradili dobro posao koji i treba da radimo. Mnogo smo skloni da vrednujemo spoljne forme. Bitno nam je da li je odelo lepo, a ne kakav je čovek u tom odelu. Meni je mnogo bitnije da li mi radimo posao onako kako treba. Bedno smo plaćeni, ali smo plaćeni da taj posao radimo. Kome se ne sviđa, neka radi nešto drugo.

RSE: Kolika je prosečna plata univerzitetskog profesora sa dvadesetak godina radnog staža?

RAJIĆ: Mi nemamo prosečnu platu, već ono što daje ministarstvo. Razlike između fakulteta su drastične, od nekih gde su vrlo niske plate, kao na umetničkim fakultetima gde su male grupe, do po sedam puta više plata na pravnim fakultetima gde imaju ogromne količine studenata, velike grupe i minimalna ili nikakva izdavanja. Moja plata vanrednog profesora šest-sedam godina pred penziju je 32 hiljade dinara. Dobar deo toga je ono što fakultet dodaje. Problem je u tome što država i vlada ne finansiraju platu kako treba, niti finansiraju materijalne troškove za rad sa studentima, tako da stalno nešto krpimo i dajemo mnogo manji učinak od onoga koji bi smo mogli. Sve je to moglo da se reši da je DOS-ova vlada htela da sprovede sistem platnih razreda u celoj državnoj upravi u šta spadaju i zdravstvo i obrazovanje. Iz nekog razloga to nisu hteli.

RSE: Šta bi rekli vaši Skandinavci kada bi saznali da je vaša plata 400 eura?

RAJIĆ: Oni to znaju. Obično me pogledaju i konstatuju da je to tako. Onda kažu da je ovde verovatno jeftino živeti. Kažem da zavisi jer ako imaš stan, jeste, a ako nemaš stan onda celu platu daješ za stan. To znači da moram da imam dva tri posla sa strane, da prevodim i da jurim neke tezge da bih živeo normalno. To vreme onda moram da otkinem ili od porodičnog života, ili od rada sa studentima. Najčešće sam otkidao od porodičnog života da ne bi studenti bili oštećeni. Šteta je za celu našu zajednicu kao celinu kada se profesori univerziteta sa znanjem koji raspolažu bave ganjanjem honorara da bi mogli da žive normalno, umesto da to svoje vreme upotrebe za nastavni i naučni rad.