Mada gotovo svi akteri na javnoj i političkoj sceni horski ponavljaju da je otvaranje prema svetu jedan od prioriteta Srbije i Crne Gore, najava iz kabineta predsednika državne zajednice Svetozara Marovića da se priprema poziv papi Jovanu Pavlu Drugom da poseti ovu zemlju u trenutku je relativizovala ta deklarativna opredeljenja. Kao u neka vremena za koja se verovalo da su zauvek prošla, namah je iskrsnulo čitavo more zadrški, rezervi i nedoumica, sa posebnim akcentom na to da je papa pre svega verski, a tek onda i državni poglavar. To što je državni, naravno, ne bi trebalo da predstavlja problem ni za koga, jer Srbija i Crna Gora i Vatikan imaju normalne diplomatske odnose, ali je papino versko poglavarstvo i dalje kamen spoticanja za mnoge koji se zaklinju da nemaju nikakvih predrasuda u kontaktima sa drugima. Stoga su dileme koje je otvorila sama mogućnost da papa prvi put u novijoj istoriji poseti Srbiju i Crnu Goru, tema o kojoj govore: Nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar, episkop budimljansko-nikšićki Joanikije Mićović, književnik Tiodor Rosić i Slobodan Karanović, savetnik za verska pitanja u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Srbije i Crne Gore.
Saradnja: Enis ZEBIĆ, Danijela DOMAZET
Kako su protekli boravci pape Jovana Pavla Drugog u zemljama koje se nalaze u neposrednom okruženju.
Rujna 1994. godine papa Ivan Pavao Drugi pred milijun vjernika u Zagrebu poziva Katoličku crkvu u Hrvatskoj da postane promicateljica međusobnog oproštenja i pomirenja. Te godine on na metafori susreta Save i Dunava poziva na susret i Hrvate i Srbe. A na to su, naglasio je papa, posebno pozvane Katolička i Pravoslavna crkva. Sadašnje podjele, kazao je pred deset godina papa, ne smiju dovesti do zaborava da mnogi elementi ujedinjuju narode koji su sada u ratu. On je tada pozvao da se sakupi ono što ujedinjuje i na tome gradi nova perspektiva bratske solidarnosti jer, kazao je, mir na Balkanu nije utopija.
Četiri godine kasnije papa u Mariji Bistrici beatificira kardinala Alojzija Stepinca, a na misi u Splitu kaže kako je hrvatski narod preživio tri velika zla – fašizam, nacizam i komunizam. Tim totalitarizmima i nedavnim ratom potkopane su temeljne vrijednosti, a one su poštivanje ljudskog života, poštivanje prava i dostojanstva svake osobe i svakog naroda.
Lipnja prošle godine naglasci papine posjete su zalaganje za pomirbu, solidarnost i društvenu pravdu. On je na misi u Čepinu, pored Osijeka, posebno pozdravio metropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana i zamolio ga da prenese njegov bratski pozdrav patrijarhu Pavlu. Iz krugova Katoličke crkve već tada se tumačilo kako je papin posjet Srbiji sve bliži. Naime, pohod Osijeku bio je znakovit, tvrdili su ti izvori, jer ta biskupija dio područja ima i u Srbiji, a upravo na istoku Hrvatske bili su početkom devedesetih najžešći sukobi. Papin poziv na ekumenizam, tumačilo se tada, snažan je poticaj nastavku dijaloga Katoličke crkve u Hrvatskoj i Srpske pravoslavne crkve.
* * * * *
Sveti otac Ivan Pavao Drugi Bosnu i Hercegovinu odnosno Sarajevo prvi put je posjetio 12. i 13. travnja 1997. godine. Prve papine riječi po dolasku bile su:
„Želim zagrliti sve stanovnike ove toliko napaćene zemlje. Navlastito one koji su prerano izgubili koju dragu osobu, one koji na svojemu tijelu nose biljeg rata i one koji su tijekom ovih dugih godina nasilja bili prisiljeni napustiti svoje domove.“
Papu, koji se provezao u papamobilu, na ulicama Sarajeva dočekao je znatan broj građana. U predvečerje 12. travnja imao je susrete s vjernicima, te katoličkim vjerodostojnicima. Trinaestog travnja, nakon susreta sa najvišim političkim predstavnicima Bosne i Hercegovine, sveti otac Ivan Pavao Drugi predsjedavao je i svečanom misnom slavlju na stadionu Koševo, uz sudjelovanje oko pedeset tisuća osoba. Posjet svetog oca Sarajevu pratile su jake snage osiguranja, jer je to bio događaj visokog rizika. Osim oko slogana „Papa dolazi nama“, prvi pastoralni pohod pape Bosni i Hercegovini ostaće upamćen i po podmetanju eksploziva, do čijeg aktiviranja srećom nije došlo.
Stotinu prvo apostolsko putovanje pape bio je drugi pastoralni pohod Bosni i Hercegovini i Banjaluci 22. lipnja 2003. godine, pod geslom „Blaženi čista srca“, i zadržao se samo desetak sati. Po dolasku papa je, pozdravljajući sve stanovnike Bosne i Hercegovine, poručio:
„Vaše istinsko blago čine bogata ljudska, kulturna i vjerska baština po kojoj se prepoznajete. Ne mirite se sa sudbinom! Uistinu, nije lako početi iznova. To traži žrtvu i postojanost, a zahtijeva također vještinu sijanja i strpljivost čekanja. Ali znajte i da je ponovni početak ipak moguć.“
* * * * *
Glasna razmišljanja predsednika Srbije i Crne Gore Svetozara Marovića da bi poseta poglavara Vatikana bila doprinos evropskoj afirmaciji državne zajednice kao društva tolerancije i multietničnosti, nisu naišla na jednoglasno odobravanje. Podrške, ali i rezerve, dolaze kako iz verskih, tako i svetovnih krugova. Nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar i vladika budimljansko-nikišićki Joanikije Mićović:
„Papa je ipak najviši duhovni autoritet sveta u sadašnjem trenutku i svaka zemlja koja ga ne prihvaća time samo gubi.“
„Bio bi red prije sve malo stanje u svojoj kući popraviti, pa onda zvati ljude koji predstavljaju Katoličku crkvu. Ali pošto gospodin predsjednik ima namjeru da pozove papu, a papa dolazi iz jednog uređenog, zapadnog, demokratskog svijeta, trebao bi malo da se pobrine i o stanju u državu koju predstavlja, naročito o odnosu između države i crkve. U zapadnim zemljama odnosi između države i crkve su već davno regulisani, a ova vlast, i na tom najvišem nivou i na republičkom nivou neće da donese ni zakon o restituciji, niti o pravnim načelima, da reguliše odnos između države i crkve. Naročito je katastrofalno stanje u Crnoj Gori, gdje su zapravo odnosi između države i crkve na najnižem mogućem nivou.“
Kako želju predsednika Marovića da pozove papu vide pisac Tiodor Rosić i savetnik saveznog ministra za ljudska i manjinska prava Slobodan Karanović:
„Gospodin Marović nema legitimitet da daje takvu jednu inicijativu. Iza njega stoji možda i manje od sto hiljada glasača, i to iz Crne Gore. Država Srbija i Crna Gora po svim atributima države i ne postoji. Marović je kralj bez kraljevine, predsednik bez nekih ingerencija, osim čisto protokolarnih. Po meni je to politički marketing, neka vrsta manipulacije, da ne kažem političkog kiča.“
„Inicijativa predsednika državne zajednice gospodina Svetozara Marovića je veoma dobra i mislim da je kod većine stanovništva Srbije i Crne Gore naišla na odobravanje i razumevanje. Poseta rimskog pape bi u svakom slučaju bila dobrodošla i za Srbiju i Crnu Goru, a verujem i za Vatikan. Unapređivanje odnosa je u svakom slučaju sada nama nasušna potreba. Unapređivanje odnosa sa zapadnoevropskim državama, čiji članovi i mi želimo da postanemo. Jer ne zaboravimo da je papa jedna od najvećih svetskih ličnosti i da ima ugled i autoritet.“
Potreba za javnim izjašnjavanjem oko toga da li papa treba da poseti Srbiju i Crnu Goru, kao što je to već učinio sa najvećim brojem pravoslavnih zemalja, ostavila su u sasvim drugom planu argumentovani razgovor o tome šta bi predstavljao njegov dolazak u različitim aspektima. U čemu bi dakle bila značajna poseta pape Jovana Pavla Drugog u Srbiji i Crnoj Gori? Beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar i pisac Tiodor Rosić:
„Bila bi značajna iz više razloga. Zna se da je on svakako pre svega svakako vrhovni poglavar Katoličke crkve i dakle naši vjernici, katolici, dobili bi ovde konačno priznanje. Većinski narod i većinske crkve bi morale da brinu o manjinama. Znači, njegova posjeta bi pokazala da je u ovoj zemlji sve normalno, da je ova zemlja prihvatila normalan put razvoja.“
„Od toga ne bi moglo i ne bi trebalo ništa da se očekuje. Srbi bi na duhovnom planu dobili samo duhovnu patnju na izvestan način. Srpski narod, koji je na žalost u priličnoj meri obezbožen i koji se vraća pradedovskoj veri, bio bi još više utučen, zbunjen, prosto ne bi znao ni gde je, ni šta je, jer je u Srbiji, na žalost, sve na rasprodaju, pa su počeli da krčme i ono što su tvorevine duha.“
Dok pre svega Srbiju, a posredno i Crnu Goru, razjedaju dileme oko moguće posete pape Jovana Pavla Drugog, nekako je prećutno prihvaćeno da papa bez rezerve želi da dođe u ovu zemlju. Postoji li zaista neupitna spremnost vrhovnog poglavara Katoličke crkve da poseti u Srbiju i Crnu Goru? Nadbiskup Stanislav Hočevar i pisac Tiodor Rosić:
„Sveta stolica, sam papa, kao i Biskupska konferencija Srbije i Crne Gore već odavno očekuju ovu posetu.“
„Ta poseta je potrebnija Svetoj stolici. Odgovarala bi im više, jer se na neki način preko Srbije onda naslanjaju na jedan pohod prema Rusiji koji je neminovan i neizbežan.“
S obzirom da je Srbija uz Rusiju spada među poslednje pravoslavne zamlje u kojima papa nije bio u novijoj istoriji, najava dolaska verskog poglavara Katoličke crkve otvorila je i pitanje – kome bi ova poseta više značila, Svetoj stolici koja nastoji da unapređuje i razvija svoje veze sa svetom ili samoj Srbiji, koja pokušava da postane deo tog istogt sveta? Savetnik u odeljenju za verska pitanja u saveznoj administraciji Slobodan Karanović i nadbiskup Stanislav Hočevar:
„Ja mislim da bi značaj posete bio obostran. Svakako da bi Srbiji i Crnoj Gori on doprineo mnogo u njenom ugledu i u njenom približavanju Evropi.“
„Sveta stolica uvek je u službi ljudi, naroda i čitave svetovne zajednice. Zato ona od toga, osim nekog prividnog ugleda, ne bi ništa primila. Poseta Jovana Pavla Drugog bi samo značila da je naša zemlja na putu pune normalizacije.“
Posle zadrški koje su usledile nakon što je obnarodovao da želi da pozove papu, samom predsedniku Srbije i Crne Gore Svetozaru Maroviću kao da je ponestalo prvobitne odlučnosti, pravdajući se potom da o pozivu poglavaru Katoličke crkve on neće odlučivati samostalno. Time je očigledno pružena ruka pomirenja Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja nije bila konsultovana oko pripreme poziva papi. Od koga zapravo u ovom trenutku zavisi eventualna papina poseta? Savetnik za verska pitanja u saveznoj administraciji Slobodan Karanović i vladika Joanikije Mićović:
„S obzirom da se predsednik državne zajednice Srbije i Crne Gore priprema da uputi poziv, nije sporno da je država tog opredeljenja da papu pozove i da on bude dobrodošao u našu zemlju. No međutim, praksa je da papa ne ide u bilo koju zemlju ako i dominantna, većinska crkva ne pošalje u isto vreme poziv sa svoje strane. Dakle, poseta zavisi i od stava Srpske patrijaršije.“
„Možda bi bilo normalnije da je gospodin Marović prethodno razgovarao sa patrijarhom i posavjetovao se o tome, ali koliko mi je poznato, gospodin Marović se ovog puta nije savjetovao ni sa njegovom svetošću patrijarhom, niti sa našim Sinodom.“
Da li je potrebno da u Srbiji i Crnoj Gori dođe do konsenzusa političkih čelnika obe države članice i same Pravoslavne crkve, da bi uopšte bio upućen poziv papi? Pisac Tiodor Rosić i nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar:
„Čak i kad bi Marović uspeo da papa dođe u Srbiju i Crnu Goru, bez pristanka Srpske pravoslavne crkve bi to jednostavno bilo nasilje nad vernicima, nasilje nad istorijom, nasilje nad individualnim pravima i slobodama, ali i nad kolektivnim pravima i slobodama. U Katoličkoj crkvi to ni sami neće prihvatiti bez saglasnosti Srpske pravoslavne crkve.“
„Ako se govori o pravnim dimenzijama, onda ne bi trebalo samo po sebi očekivati nikakvog konsenzusa, jer je pravo vjernika Katoličke crkve, historijski najjače crkve, da ih njihov poglavar poseti. Isto tako bi to trebala da shvati i državna zajednica kao takva. Ali budući da je poglavar Katoličke crkve, papa, uvek pun želje da svuda unapredi jedinstvo i razumevanje, onda želi i da njegova poseta služi upravo tome i zato želi podržati razumevanje svih stanovnika ove zemlje.“
Sama Srpska pravoslavna crkva nije se oglašavala nakon inicijative državnog vrha da poglavar Katoličke crkve dođe u Beograd. Time se samo indirektno želelo staviti do znanja, da crkveni krugovi nisu promenili svoj raniji stav, da još uvek nisu sazrele prilike za papinu posetu. Vladika Joanikije Mićović i nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar:
„Taj stav je izrečen prije pet-šest godina, kada je bilo riječi o tome, i poslije toga se ništa nije promijenilo. Jednostavno, razgovor o tome se odložio za izvjesno vrijeme. Mi se tim pitanjem u posljednjih nekoliko godina nismo bavili i sada prosto ljudi od nas očekuju da damo neko mišljenje, a mišljenje o tom pitanju, dakle o posjeti svetog oca pape Beogradu, treba da donese samo naš Sveti arhijerejski sabor.“
„Postoji jedno veliko pitanje koliko su svi vjernici Srpske pravoslavne crkve dovoljno informisani o značenju pape, duhovnog poglavara, o značaju sadašnjeg pape koji se toliko bori za pravednost, isto tako i za pravednost na Balkanu, i koliko su dovoljno informirani o čitavom procesu globalizacije i o značaju toga da jedan takav autoritet može da podrži pravilni, autentični proces povezivanja naroda, koliko dakle vernici Srpske pravoslavne crkve to poznaju. Iz mnogih nastupa se vidi da nisu dovoljno informisani o značaju pape, o značaju njegove eventualne posete, o značenju poglavara Katoličke crkve koji je zaista ovoj zemlji najviše koristio na međunarodnoj razini.“
U tom smislu postaje više nego očigledno da je za papinu posetu Srbiji i Crnoj Gori od presudnog značaja upravo stav Srpske pravoslavne crkve. Nadbiskup Stanislav Hočevar i vladika Joanikije Mićović:
„Presudan stav je u tom smislu da li Pravoslavna crkva želi jedinstvo hrišćana ili ne.“
„Stav naše crkve je poznat. Naša crkva naravno, imajući u vidu one dosta problematične stvari oko učešća katoličkog sveštenstva u pogromima nad srpskim narodom u Drugom svjetskom ratu i oko nekih novih nemilih događaja. Naravno i oko stalno prisutnog katoličkog prozelitizma u mjestima gdje za to oni imaju priliku. Dakle, tu ima nekih malih problema u tim odnosima, u tim kontaktima, ali ti problemi nisu kod nas ništa novo.“
Sve ovo što se valja u pozadini nastojanja da papa poseti Srbiju i Crnu Goru, zapravo se ne može razumeti izvan trenutnih relacija između Srpske pravoslavne i Katoličke crkve. Ti odnosi jesu poslednjih godina u stalnom usponu, ali je očigledno da je ostao niz nerešenih i bolnih pitanja iz prošlosti, što ih čini umnogome opterećenim. Nadbiskup Stanislav Hočevar i episkop Joanikije Mićović.
„Svakako jesu, iako možemo danas pre svega da naglasimo pozitivan proces koji bi ipak mogao da bude dosta brži. Odnosi između Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve su na dobrom putu razvoja. U fazi smo tranzicije, gde je jedna sasvim nova istorijska situacija.“
„U suštini ti odnosi za sada nisu loši. Postoji jedan stalni dijalog između predstavnika Rimokatoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve i svi i s jedne i s druge strane rade na tome da se ti odnosi poprave. Ali naravno, to treba raditi tako da se istina ne zaobilazi.“
To što jedna i druga strana doživljavaju kao istinu o onome šta se dešavalo u istoriji odnosa Srpske pravoslavne i Katoličke crkve na ovim prostorima, umnogome se međutim razlikuje. Pisac Tiodor Rosić i nadbiskup Stanislav Hočevar:
„Kad je u pitanju posjeta pape, stvar je veoma osetljiva. Ona seže u daleku prošlost i doseže do današnjih dana. Papa je, svidelo se to kome ili ne, dužan da uputi istorijsko izvinjenje srpskom narodu. Da ne nabrajam sve ono što se dešavalo tokom istorije, a tiče se delovanja Katoličke crkve na ovom prostoru, od Stefana Nemanje pa sve do ovih nesrećnih ratova.“
„Budući da je pre svega u 19. i 20. veku na ovom tlu bilo toliko poteškoća i da je nastalo toliko predrasuda, ove predrasude su još dosta prisutne. Dakle, ima prilično tih stereotipa, a vrlo malo racionalnog razmišljanja, što je u ovom trenutku najvažnije.“
U tom smislu Srbija je ostala jedna od retkih zemalja u kojoj su stalni pozivi pape Jovana Pavla Drugog ka „pročišćenju memorije“ i „praštanju“, koji su se mogli čuti i tokom njegove posete Banjaluci, vezano pre svega za Drugi svetske rat, bili doživljeni kao pokušaj da se svi neprijatni događaji iz novije istorije jednostavno pometu pod tepih i zaborave. Nadbiskup Stanislav Hočevar i pisac Tiodor Rosić:
„To poziva predstavnike svih vera i religija da je sada došlo vreme da se samo pročišćenjem istorijske uspomene može ući u novu fazu istorije. Svakako treba priznati da postoje i razlike u percepiranju toga što je to memorija, što je to istorija, što je to čišćenje te uspomene. Koliko ja mogu da shvatim, vidi se da postoji jedna nijansa u razlikama kako na Istoku i kako na Zapadu percepiraju, shvataju istoriju.“
„Prva imena Katoličke crkve, da tako kažem, su učestvovala u pogromu Srba u Drugom svetskom ratu. To su istorijske činjenice. Vatikan je odgovoran što je na neki način pasivno, da ne kažem i aktivno, učestvovao u ratnim sukobima, ratnoj nesreći i ratnim razaranjima u našoj zemlji. Stradali su svi. Vatikan je mogao mnogo štošta da predupredi.“
Valjda zbog tih neraščišćenih odnosa, u Srbiji ni u postmiloševićevoj eri nisu utihnula u mnogome iracionalna sumnjičenja na račun Vatikana, koji se i dalje smešta u jezgro navodnih zavera, u kojima se valjda čitav svet udružio protiv nejake Srbije. Tvrdnje o nekakvoj vatikanskoj zaveri oživele su čim su se pojavili prvi nagoveštaji mogućnosti da papa Jovan Pavle Drugi dođe u Srbiju. Pisac Tiodor Rosić i nadbiskup Stanislav Hočevar:
„Na žalost mora da se prizna da je moćna organizacija Katoličke crkve, koja je i politički određena, obojena, usmerena, imala vidnog uticaja na rasturanje Jugoslavije. Vatikan je prvi priznao sve novonastale zemlje u našem regionu, a novonastale zemlje u našem regionu su, po meni, stvorene na štetu svih građana koji su živeli u njima.“
„To su stari stereotipi. Hoću reći da je zaista žalosno da često u društvu imaju glas na prvom mjestu oni koji nemaju tog saznanja istorijskog momenta.“
Intervencija NATO-a, egzodus srpskog stanovništva sa Kosova i uništavanje verskih objekata u južnoj pokrajini, upravo su bili krunski dokaz pojedinim krugovima da Vatikan i dalje radi o glavi Srbiji ili da u najboljem slučaju ne čini ništa da pomogne. Književnik Tiodor Rosić i savetnik u Odeljenju za verska pitanja Ministarstva za ljudska i manjinska prava Slobodan Karanović:
„Kako može papa da dođe u zajednicu Srbije i Crne Gore, a da ne podigne glas protiv progona srpskog naroda i protiv spaljenih bogomolja na Kosovu, protiv tog necivilizacijskog čina.“
„U vreme bombardovanja NATO-a 1999. godine našu zemlju nije napustio nuncij vatikanski. Celo vreme je bio u Beogradu i to treba poštovati i respektovati. Ako je i bilo ranijih nesporazuma i loših poteza, zašto mi moramo da živimo zagledani u prošlost. Okrenimo se budućnosti. To je imperativ vremena. Prošlost se mora respektovati, ali se od prošlosti ne može živeti.“
Sve to zajedno ne ostavlja ni trunku sumnje da je svaki nagoveštaj da bi papa mogao da poseti Srbiji i Crnoj Gori do krajnje mere ispolitizovan. Pisac Tiodor Rosić i nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar:
„Svako čudo za tri dana. Katolička crkva je imala prilike da se zauzme za položaj srpskog naroda, ali činila je suprotno. Oni ovde dolaze iz svojih interesa da bi širili verski i kulturni uticaj. A taj verski uticaj i to zaposedanje srpskog verskog prostora trebalo bi na neki način da bude manje agresivno nego što je, na žalost, u poslednje vreme. Ja se bojim da bi nakon te posete usledila jedna ekspanzija razbijanja srpskog duhovnog bića, a to znači i srpskog državnog bića. Ako jednom narodu oduzmete veru, jezik i običaje, vi ste tom narodu oduzeli i državu.“
„Postoji tendencija i pre svega je vrlo opasno ako žele pojedinačne grupe, bilo koje denominacije, upotrebiti taj veliki argument za to da bi sebe promovisali. Dakle, ovde je veliko pitanje da li imamo, ukoliko se radi o državnoj zajednici, zaista taj stav da želimo državi, a ne sebi samima ili svojoj stranci ili svojoj nacionalnoj grupi ili svojoj verskoj grupi, nego da li želimo dobro zajednici. To je ono čega se ja najviše bojim da bi hteli pojedinci da iskoriste za promovisanje samog sebe, a to je velika istorijska sebičnost. Obično onda čitava jedna nacija, država gubi na tome.“
No uprkos svim tim, ne tako prijatnim iskustvima i neraščišćenim računima između Srbije i Vatikana ili Srpske pravoslavne crkve i Svete stolice, očito je da dolazi vreme kada je neophodno da se bolna pitanja konačno razreše. Vladika budimljansko-nikšićki Joanikije Mićović i nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar:
„Mi smatramo da te odnose treba unaprjeđivati. Ne bi bilo dobro da se sad vraćamo na neka loša iskustva iz prošlosti. Naravno, nikada se ne može ni zaboraviti, niti iz istorije izbrisati ono što je loše, ali dužni smo i jedni i drugi da na njegovanju tih odnosa radimo.“
„Kada se kaže da potrebno da se dođe do pomirenja, onda pre svega trebamo znati da ka pomirenju može voditi samo puna istina. Drugi stepem pomirenja pak jeste da znamo, bilo iz čiste logike ili utoliko više iz duboke vere, da ne smemo da ostanemo robovi prošlosti. Pitanje je kako sada napred ako je prošlost bila takva. Hoćemo li ostati robovi prošlosti ili ima načina da prevaziđemo prošlost. I znamo da je jedina mogućnost da prevaziđemo prošlost u međusobnom praštanju, ljubavi i da svi mi zajedno kažemo – možemo ipak drugačije živeti.“
Dvema stranama očito predstoji neka vrsta istorijskog pomirenja, i to ne samo za dve crkve, već i za narode koji na ovim prostorima pripadaju različitim konfesijama, a reč je pre svega o katoličkoj i pravoslavnoj. To temeljno praštanje, koje bi sve strane uvelo u temljeno nove odnose, podrazumevalo bi i neku vrstu izvinjenja za sva zla koja su počinjena na ovim prostorima. Nadbiskup Stanislav Hočevar i vladika Joankije Mićović:
„Svi veliki i državnici i ljudi crkve, obično su taj stav pomirenja učinili tako da su pre svega uvideli čitavu istinu, postavili zajednički spomenik svim žrtvama i sa jedne i sa druge strane, kako se obično kaže, ili iz jednog i iz drugog naroda i iz jedne i iz druge crkve. Dakle, treba da svima dokažemo da je najveće zlo uništavanje života i svi mi se moramo tim žrtvama pokloniti, jer je čovjeka stvorio Bog a ne čovjek, dakle dužni smo pred Bogom priznati ukoliko je neko morao nevin da strada. Treba obično obaviti liturgiju, upravo liturgiju pomirenja, i onda sa rukom u ruci, praštanjem, započeti nov život. To su učinili svi veliki narodi.“
„Poznata su ta izvinjenja, ali ne znam koliko ona imaju značaja. Međutim, prosto treba imati u vidu i treba znati da to predstavlja jedan problem za našu komunikaciju i da se nađe načina da se taj problem otkloni. Mi želimo takav jedan pristup. Uvijek može da se učini puno, samo ako ima dobre volje i sa jedne i sa druge strane i ako nema nikakvih zadnjih namera.“
U tom smislu bi se možda pre moglo govoriti o procesu pomirenja nego o jednom konkretnom trenuku i događaju koji će doneti neku vrstu olakšavajućeg rasterećenja od prošlosti. I da li bi se u svetlu svih tih činjenica moglo očekivati da će papa Jovan Pavle Drugi uskoro doći u Srbiju i Crnu Goru? Pisac Tiodor Rosić i savetnik za verska pitanja u saveznom Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Slobodan Karanović:
„Ja ne očekujem, ali ukoliko bi Srpska pravoslavna crkva procenila da je papina poseta dobrodošla, ja ne bih imao ništa protiv.“
„Pa ja mislim da bi do toga moglo doći onda kada se postignu određeni dogovori u našoj zemlji, sa različitim i političkim i verskim subjektima.“
Kada bi poglavar Katoličke crkve konačno mogao kročiti na tlo Srbije iz perspektive predstavnika Srpske pravoslavne i Katoličke crkve? Vladika budimljansko-nikšićki Joanikije Mićović i nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar:
„Nema nikakvih prepreka da se o tome razgovara u bilo koje vrijeme.“
„Ja svakako ne bih govorio o godinama, ali mislim da mogu reći da bi se to moglo brzo dogoditi. Čitav razvoj sveta ipak ide dosta brzo i tu postoji samo jedno osnovno alternativno pitanje – da li naša zemlja da uđe u taj pozitivan razvoj ili želi da postavi, kako obično historijski kažemo, kineski zid oko sebe. Ako dakle želi da bude zdrav, autentičan deo Evrope i sveta, onda će se to brzo dogoditi.“
Dok se to ne desi, Srbija će zajedno sa majčicom Rusijom biti tera incognita za papu Jovana Pavla Drugog. To malo izolovano ostrvo na mapi papinih poseta diljem sveta ostaje kao jedan od poslednjih izova za sadašnjeg poglavara Katoličke crkve. Ono u svakom slučaju govori mnogo više o samom sebi, nego što služi ostalim zemljama kao neka vrsta putokaza u građenju odnosa sa Vatikanom.
Kako su protekli boravci pape Jovana Pavla Drugog u zemljama koje se nalaze u neposrednom okruženju.
Rujna 1994. godine papa Ivan Pavao Drugi pred milijun vjernika u Zagrebu poziva Katoličku crkvu u Hrvatskoj da postane promicateljica međusobnog oproštenja i pomirenja. Te godine on na metafori susreta Save i Dunava poziva na susret i Hrvate i Srbe. A na to su, naglasio je papa, posebno pozvane Katolička i Pravoslavna crkva. Sadašnje podjele, kazao je pred deset godina papa, ne smiju dovesti do zaborava da mnogi elementi ujedinjuju narode koji su sada u ratu. On je tada pozvao da se sakupi ono što ujedinjuje i na tome gradi nova perspektiva bratske solidarnosti jer, kazao je, mir na Balkanu nije utopija.
Četiri godine kasnije papa u Mariji Bistrici beatificira kardinala Alojzija Stepinca, a na misi u Splitu kaže kako je hrvatski narod preživio tri velika zla – fašizam, nacizam i komunizam. Tim totalitarizmima i nedavnim ratom potkopane su temeljne vrijednosti, a one su poštivanje ljudskog života, poštivanje prava i dostojanstva svake osobe i svakog naroda.
Lipnja prošle godine naglasci papine posjete su zalaganje za pomirbu, solidarnost i društvenu pravdu. On je na misi u Čepinu, pored Osijeka, posebno pozdravio metropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana i zamolio ga da prenese njegov bratski pozdrav patrijarhu Pavlu. Iz krugova Katoličke crkve već tada se tumačilo kako je papin posjet Srbiji sve bliži. Naime, pohod Osijeku bio je znakovit, tvrdili su ti izvori, jer ta biskupija dio područja ima i u Srbiji, a upravo na istoku Hrvatske bili su početkom devedesetih najžešći sukobi. Papin poziv na ekumenizam, tumačilo se tada, snažan je poticaj nastavku dijaloga Katoličke crkve u Hrvatskoj i Srpske pravoslavne crkve.
* * * * *
Sveti otac Ivan Pavao Drugi Bosnu i Hercegovinu odnosno Sarajevo prvi put je posjetio 12. i 13. travnja 1997. godine. Prve papine riječi po dolasku bile su:
„Želim zagrliti sve stanovnike ove toliko napaćene zemlje. Navlastito one koji su prerano izgubili koju dragu osobu, one koji na svojemu tijelu nose biljeg rata i one koji su tijekom ovih dugih godina nasilja bili prisiljeni napustiti svoje domove.“
Papu, koji se provezao u papamobilu, na ulicama Sarajeva dočekao je znatan broj građana. U predvečerje 12. travnja imao je susrete s vjernicima, te katoličkim vjerodostojnicima. Trinaestog travnja, nakon susreta sa najvišim političkim predstavnicima Bosne i Hercegovine, sveti otac Ivan Pavao Drugi predsjedavao je i svečanom misnom slavlju na stadionu Koševo, uz sudjelovanje oko pedeset tisuća osoba. Posjet svetog oca Sarajevu pratile su jake snage osiguranja, jer je to bio događaj visokog rizika. Osim oko slogana „Papa dolazi nama“, prvi pastoralni pohod pape Bosni i Hercegovini ostaće upamćen i po podmetanju eksploziva, do čijeg aktiviranja srećom nije došlo.
Stotinu prvo apostolsko putovanje pape bio je drugi pastoralni pohod Bosni i Hercegovini i Banjaluci 22. lipnja 2003. godine, pod geslom „Blaženi čista srca“, i zadržao se samo desetak sati. Po dolasku papa je, pozdravljajući sve stanovnike Bosne i Hercegovine, poručio:
„Vaše istinsko blago čine bogata ljudska, kulturna i vjerska baština po kojoj se prepoznajete. Ne mirite se sa sudbinom! Uistinu, nije lako početi iznova. To traži žrtvu i postojanost, a zahtijeva također vještinu sijanja i strpljivost čekanja. Ali znajte i da je ponovni početak ipak moguć.“
* * * * *
Glasna razmišljanja predsednika Srbije i Crne Gore Svetozara Marovića da bi poseta poglavara Vatikana bila doprinos evropskoj afirmaciji državne zajednice kao društva tolerancije i multietničnosti, nisu naišla na jednoglasno odobravanje. Podrške, ali i rezerve, dolaze kako iz verskih, tako i svetovnih krugova. Nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar i vladika budimljansko-nikišićki Joanikije Mićović:
„Papa je ipak najviši duhovni autoritet sveta u sadašnjem trenutku i svaka zemlja koja ga ne prihvaća time samo gubi.“
„Bio bi red prije sve malo stanje u svojoj kući popraviti, pa onda zvati ljude koji predstavljaju Katoličku crkvu. Ali pošto gospodin predsjednik ima namjeru da pozove papu, a papa dolazi iz jednog uređenog, zapadnog, demokratskog svijeta, trebao bi malo da se pobrine i o stanju u državu koju predstavlja, naročito o odnosu između države i crkve. U zapadnim zemljama odnosi između države i crkve su već davno regulisani, a ova vlast, i na tom najvišem nivou i na republičkom nivou neće da donese ni zakon o restituciji, niti o pravnim načelima, da reguliše odnos između države i crkve. Naročito je katastrofalno stanje u Crnoj Gori, gdje su zapravo odnosi između države i crkve na najnižem mogućem nivou.“
Kako želju predsednika Marovića da pozove papu vide pisac Tiodor Rosić i savetnik saveznog ministra za ljudska i manjinska prava Slobodan Karanović:
„Gospodin Marović nema legitimitet da daje takvu jednu inicijativu. Iza njega stoji možda i manje od sto hiljada glasača, i to iz Crne Gore. Država Srbija i Crna Gora po svim atributima države i ne postoji. Marović je kralj bez kraljevine, predsednik bez nekih ingerencija, osim čisto protokolarnih. Po meni je to politički marketing, neka vrsta manipulacije, da ne kažem političkog kiča.“
„Inicijativa predsednika državne zajednice gospodina Svetozara Marovića je veoma dobra i mislim da je kod većine stanovništva Srbije i Crne Gore naišla na odobravanje i razumevanje. Poseta rimskog pape bi u svakom slučaju bila dobrodošla i za Srbiju i Crnu Goru, a verujem i za Vatikan. Unapređivanje odnosa je u svakom slučaju sada nama nasušna potreba. Unapređivanje odnosa sa zapadnoevropskim državama, čiji članovi i mi želimo da postanemo. Jer ne zaboravimo da je papa jedna od najvećih svetskih ličnosti i da ima ugled i autoritet.“
Potreba za javnim izjašnjavanjem oko toga da li papa treba da poseti Srbiju i Crnu Goru, kao što je to već učinio sa najvećim brojem pravoslavnih zemalja, ostavila su u sasvim drugom planu argumentovani razgovor o tome šta bi predstavljao njegov dolazak u različitim aspektima. U čemu bi dakle bila značajna poseta pape Jovana Pavla Drugog u Srbiji i Crnoj Gori? Beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar i pisac Tiodor Rosić:
„Bila bi značajna iz više razloga. Zna se da je on svakako pre svega svakako vrhovni poglavar Katoličke crkve i dakle naši vjernici, katolici, dobili bi ovde konačno priznanje. Većinski narod i većinske crkve bi morale da brinu o manjinama. Znači, njegova posjeta bi pokazala da je u ovoj zemlji sve normalno, da je ova zemlja prihvatila normalan put razvoja.“
„Od toga ne bi moglo i ne bi trebalo ništa da se očekuje. Srbi bi na duhovnom planu dobili samo duhovnu patnju na izvestan način. Srpski narod, koji je na žalost u priličnoj meri obezbožen i koji se vraća pradedovskoj veri, bio bi još više utučen, zbunjen, prosto ne bi znao ni gde je, ni šta je, jer je u Srbiji, na žalost, sve na rasprodaju, pa su počeli da krčme i ono što su tvorevine duha.“
Dok pre svega Srbiju, a posredno i Crnu Goru, razjedaju dileme oko moguće posete pape Jovana Pavla Drugog, nekako je prećutno prihvaćeno da papa bez rezerve želi da dođe u ovu zemlju. Postoji li zaista neupitna spremnost vrhovnog poglavara Katoličke crkve da poseti u Srbiju i Crnu Goru? Nadbiskup Stanislav Hočevar i pisac Tiodor Rosić:
„Sveta stolica, sam papa, kao i Biskupska konferencija Srbije i Crne Gore već odavno očekuju ovu posetu.“
„Ta poseta je potrebnija Svetoj stolici. Odgovarala bi im više, jer se na neki način preko Srbije onda naslanjaju na jedan pohod prema Rusiji koji je neminovan i neizbežan.“
S obzirom da je Srbija uz Rusiju spada među poslednje pravoslavne zamlje u kojima papa nije bio u novijoj istoriji, najava dolaska verskog poglavara Katoličke crkve otvorila je i pitanje – kome bi ova poseta više značila, Svetoj stolici koja nastoji da unapređuje i razvija svoje veze sa svetom ili samoj Srbiji, koja pokušava da postane deo tog istogt sveta? Savetnik u odeljenju za verska pitanja u saveznoj administraciji Slobodan Karanović i nadbiskup Stanislav Hočevar:
„Ja mislim da bi značaj posete bio obostran. Svakako da bi Srbiji i Crnoj Gori on doprineo mnogo u njenom ugledu i u njenom približavanju Evropi.“
„Sveta stolica uvek je u službi ljudi, naroda i čitave svetovne zajednice. Zato ona od toga, osim nekog prividnog ugleda, ne bi ništa primila. Poseta Jovana Pavla Drugog bi samo značila da je naša zemlja na putu pune normalizacije.“
Posle zadrški koje su usledile nakon što je obnarodovao da želi da pozove papu, samom predsedniku Srbije i Crne Gore Svetozaru Maroviću kao da je ponestalo prvobitne odlučnosti, pravdajući se potom da o pozivu poglavaru Katoličke crkve on neće odlučivati samostalno. Time je očigledno pružena ruka pomirenja Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja nije bila konsultovana oko pripreme poziva papi. Od koga zapravo u ovom trenutku zavisi eventualna papina poseta? Savetnik za verska pitanja u saveznoj administraciji Slobodan Karanović i vladika Joanikije Mićović:
„S obzirom da se predsednik državne zajednice Srbije i Crne Gore priprema da uputi poziv, nije sporno da je država tog opredeljenja da papu pozove i da on bude dobrodošao u našu zemlju. No međutim, praksa je da papa ne ide u bilo koju zemlju ako i dominantna, većinska crkva ne pošalje u isto vreme poziv sa svoje strane. Dakle, poseta zavisi i od stava Srpske patrijaršije.“
„Možda bi bilo normalnije da je gospodin Marović prethodno razgovarao sa patrijarhom i posavjetovao se o tome, ali koliko mi je poznato, gospodin Marović se ovog puta nije savjetovao ni sa njegovom svetošću patrijarhom, niti sa našim Sinodom.“
Da li je potrebno da u Srbiji i Crnoj Gori dođe do konsenzusa političkih čelnika obe države članice i same Pravoslavne crkve, da bi uopšte bio upućen poziv papi? Pisac Tiodor Rosić i nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar:
„Čak i kad bi Marović uspeo da papa dođe u Srbiju i Crnu Goru, bez pristanka Srpske pravoslavne crkve bi to jednostavno bilo nasilje nad vernicima, nasilje nad istorijom, nasilje nad individualnim pravima i slobodama, ali i nad kolektivnim pravima i slobodama. U Katoličkoj crkvi to ni sami neće prihvatiti bez saglasnosti Srpske pravoslavne crkve.“
„Ako se govori o pravnim dimenzijama, onda ne bi trebalo samo po sebi očekivati nikakvog konsenzusa, jer je pravo vjernika Katoličke crkve, historijski najjače crkve, da ih njihov poglavar poseti. Isto tako bi to trebala da shvati i državna zajednica kao takva. Ali budući da je poglavar Katoličke crkve, papa, uvek pun želje da svuda unapredi jedinstvo i razumevanje, onda želi i da njegova poseta služi upravo tome i zato želi podržati razumevanje svih stanovnika ove zemlje.“
Sama Srpska pravoslavna crkva nije se oglašavala nakon inicijative državnog vrha da poglavar Katoličke crkve dođe u Beograd. Time se samo indirektno želelo staviti do znanja, da crkveni krugovi nisu promenili svoj raniji stav, da još uvek nisu sazrele prilike za papinu posetu. Vladika Joanikije Mićović i nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar:
„Taj stav je izrečen prije pet-šest godina, kada je bilo riječi o tome, i poslije toga se ništa nije promijenilo. Jednostavno, razgovor o tome se odložio za izvjesno vrijeme. Mi se tim pitanjem u posljednjih nekoliko godina nismo bavili i sada prosto ljudi od nas očekuju da damo neko mišljenje, a mišljenje o tom pitanju, dakle o posjeti svetog oca pape Beogradu, treba da donese samo naš Sveti arhijerejski sabor.“
„Postoji jedno veliko pitanje koliko su svi vjernici Srpske pravoslavne crkve dovoljno informisani o značenju pape, duhovnog poglavara, o značaju sadašnjeg pape koji se toliko bori za pravednost, isto tako i za pravednost na Balkanu, i koliko su dovoljno informirani o čitavom procesu globalizacije i o značaju toga da jedan takav autoritet može da podrži pravilni, autentični proces povezivanja naroda, koliko dakle vernici Srpske pravoslavne crkve to poznaju. Iz mnogih nastupa se vidi da nisu dovoljno informisani o značaju pape, o značaju njegove eventualne posete, o značenju poglavara Katoličke crkve koji je zaista ovoj zemlji najviše koristio na međunarodnoj razini.“
U tom smislu postaje više nego očigledno da je za papinu posetu Srbiji i Crnoj Gori od presudnog značaja upravo stav Srpske pravoslavne crkve. Nadbiskup Stanislav Hočevar i vladika Joanikije Mićović:
„Presudan stav je u tom smislu da li Pravoslavna crkva želi jedinstvo hrišćana ili ne.“
„Stav naše crkve je poznat. Naša crkva naravno, imajući u vidu one dosta problematične stvari oko učešća katoličkog sveštenstva u pogromima nad srpskim narodom u Drugom svjetskom ratu i oko nekih novih nemilih događaja. Naravno i oko stalno prisutnog katoličkog prozelitizma u mjestima gdje za to oni imaju priliku. Dakle, tu ima nekih malih problema u tim odnosima, u tim kontaktima, ali ti problemi nisu kod nas ništa novo.“
Sve ovo što se valja u pozadini nastojanja da papa poseti Srbiju i Crnu Goru, zapravo se ne može razumeti izvan trenutnih relacija između Srpske pravoslavne i Katoličke crkve. Ti odnosi jesu poslednjih godina u stalnom usponu, ali je očigledno da je ostao niz nerešenih i bolnih pitanja iz prošlosti, što ih čini umnogome opterećenim. Nadbiskup Stanislav Hočevar i episkop Joanikije Mićović.
„Svakako jesu, iako možemo danas pre svega da naglasimo pozitivan proces koji bi ipak mogao da bude dosta brži. Odnosi između Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve su na dobrom putu razvoja. U fazi smo tranzicije, gde je jedna sasvim nova istorijska situacija.“
„U suštini ti odnosi za sada nisu loši. Postoji jedan stalni dijalog između predstavnika Rimokatoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve i svi i s jedne i s druge strane rade na tome da se ti odnosi poprave. Ali naravno, to treba raditi tako da se istina ne zaobilazi.“
To što jedna i druga strana doživljavaju kao istinu o onome šta se dešavalo u istoriji odnosa Srpske pravoslavne i Katoličke crkve na ovim prostorima, umnogome se međutim razlikuje. Pisac Tiodor Rosić i nadbiskup Stanislav Hočevar:
„Kad je u pitanju posjeta pape, stvar je veoma osetljiva. Ona seže u daleku prošlost i doseže do današnjih dana. Papa je, svidelo se to kome ili ne, dužan da uputi istorijsko izvinjenje srpskom narodu. Da ne nabrajam sve ono što se dešavalo tokom istorije, a tiče se delovanja Katoličke crkve na ovom prostoru, od Stefana Nemanje pa sve do ovih nesrećnih ratova.“
„Budući da je pre svega u 19. i 20. veku na ovom tlu bilo toliko poteškoća i da je nastalo toliko predrasuda, ove predrasude su još dosta prisutne. Dakle, ima prilično tih stereotipa, a vrlo malo racionalnog razmišljanja, što je u ovom trenutku najvažnije.“
U tom smislu Srbija je ostala jedna od retkih zemalja u kojoj su stalni pozivi pape Jovana Pavla Drugog ka „pročišćenju memorije“ i „praštanju“, koji su se mogli čuti i tokom njegove posete Banjaluci, vezano pre svega za Drugi svetske rat, bili doživljeni kao pokušaj da se svi neprijatni događaji iz novije istorije jednostavno pometu pod tepih i zaborave. Nadbiskup Stanislav Hočevar i pisac Tiodor Rosić:
„To poziva predstavnike svih vera i religija da je sada došlo vreme da se samo pročišćenjem istorijske uspomene može ući u novu fazu istorije. Svakako treba priznati da postoje i razlike u percepiranju toga što je to memorija, što je to istorija, što je to čišćenje te uspomene. Koliko ja mogu da shvatim, vidi se da postoji jedna nijansa u razlikama kako na Istoku i kako na Zapadu percepiraju, shvataju istoriju.“
„Prva imena Katoličke crkve, da tako kažem, su učestvovala u pogromu Srba u Drugom svetskom ratu. To su istorijske činjenice. Vatikan je odgovoran što je na neki način pasivno, da ne kažem i aktivno, učestvovao u ratnim sukobima, ratnoj nesreći i ratnim razaranjima u našoj zemlji. Stradali su svi. Vatikan je mogao mnogo štošta da predupredi.“
Valjda zbog tih neraščišćenih odnosa, u Srbiji ni u postmiloševićevoj eri nisu utihnula u mnogome iracionalna sumnjičenja na račun Vatikana, koji se i dalje smešta u jezgro navodnih zavera, u kojima se valjda čitav svet udružio protiv nejake Srbije. Tvrdnje o nekakvoj vatikanskoj zaveri oživele su čim su se pojavili prvi nagoveštaji mogućnosti da papa Jovan Pavle Drugi dođe u Srbiju. Pisac Tiodor Rosić i nadbiskup Stanislav Hočevar:
„Na žalost mora da se prizna da je moćna organizacija Katoličke crkve, koja je i politički određena, obojena, usmerena, imala vidnog uticaja na rasturanje Jugoslavije. Vatikan je prvi priznao sve novonastale zemlje u našem regionu, a novonastale zemlje u našem regionu su, po meni, stvorene na štetu svih građana koji su živeli u njima.“
„To su stari stereotipi. Hoću reći da je zaista žalosno da često u društvu imaju glas na prvom mjestu oni koji nemaju tog saznanja istorijskog momenta.“
Intervencija NATO-a, egzodus srpskog stanovništva sa Kosova i uništavanje verskih objekata u južnoj pokrajini, upravo su bili krunski dokaz pojedinim krugovima da Vatikan i dalje radi o glavi Srbiji ili da u najboljem slučaju ne čini ništa da pomogne. Književnik Tiodor Rosić i savetnik u Odeljenju za verska pitanja Ministarstva za ljudska i manjinska prava Slobodan Karanović:
„Kako može papa da dođe u zajednicu Srbije i Crne Gore, a da ne podigne glas protiv progona srpskog naroda i protiv spaljenih bogomolja na Kosovu, protiv tog necivilizacijskog čina.“
„U vreme bombardovanja NATO-a 1999. godine našu zemlju nije napustio nuncij vatikanski. Celo vreme je bio u Beogradu i to treba poštovati i respektovati. Ako je i bilo ranijih nesporazuma i loših poteza, zašto mi moramo da živimo zagledani u prošlost. Okrenimo se budućnosti. To je imperativ vremena. Prošlost se mora respektovati, ali se od prošlosti ne može živeti.“
Sve to zajedno ne ostavlja ni trunku sumnje da je svaki nagoveštaj da bi papa mogao da poseti Srbiji i Crnoj Gori do krajnje mere ispolitizovan. Pisac Tiodor Rosić i nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar:
„Svako čudo za tri dana. Katolička crkva je imala prilike da se zauzme za položaj srpskog naroda, ali činila je suprotno. Oni ovde dolaze iz svojih interesa da bi širili verski i kulturni uticaj. A taj verski uticaj i to zaposedanje srpskog verskog prostora trebalo bi na neki način da bude manje agresivno nego što je, na žalost, u poslednje vreme. Ja se bojim da bi nakon te posete usledila jedna ekspanzija razbijanja srpskog duhovnog bića, a to znači i srpskog državnog bića. Ako jednom narodu oduzmete veru, jezik i običaje, vi ste tom narodu oduzeli i državu.“
„Postoji tendencija i pre svega je vrlo opasno ako žele pojedinačne grupe, bilo koje denominacije, upotrebiti taj veliki argument za to da bi sebe promovisali. Dakle, ovde je veliko pitanje da li imamo, ukoliko se radi o državnoj zajednici, zaista taj stav da želimo državi, a ne sebi samima ili svojoj stranci ili svojoj nacionalnoj grupi ili svojoj verskoj grupi, nego da li želimo dobro zajednici. To je ono čega se ja najviše bojim da bi hteli pojedinci da iskoriste za promovisanje samog sebe, a to je velika istorijska sebičnost. Obično onda čitava jedna nacija, država gubi na tome.“
No uprkos svim tim, ne tako prijatnim iskustvima i neraščišćenim računima između Srbije i Vatikana ili Srpske pravoslavne crkve i Svete stolice, očito je da dolazi vreme kada je neophodno da se bolna pitanja konačno razreše. Vladika budimljansko-nikšićki Joanikije Mićović i nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar:
„Mi smatramo da te odnose treba unaprjeđivati. Ne bi bilo dobro da se sad vraćamo na neka loša iskustva iz prošlosti. Naravno, nikada se ne može ni zaboraviti, niti iz istorije izbrisati ono što je loše, ali dužni smo i jedni i drugi da na njegovanju tih odnosa radimo.“
„Kada se kaže da potrebno da se dođe do pomirenja, onda pre svega trebamo znati da ka pomirenju može voditi samo puna istina. Drugi stepem pomirenja pak jeste da znamo, bilo iz čiste logike ili utoliko više iz duboke vere, da ne smemo da ostanemo robovi prošlosti. Pitanje je kako sada napred ako je prošlost bila takva. Hoćemo li ostati robovi prošlosti ili ima načina da prevaziđemo prošlost. I znamo da je jedina mogućnost da prevaziđemo prošlost u međusobnom praštanju, ljubavi i da svi mi zajedno kažemo – možemo ipak drugačije živeti.“
Dvema stranama očito predstoji neka vrsta istorijskog pomirenja, i to ne samo za dve crkve, već i za narode koji na ovim prostorima pripadaju različitim konfesijama, a reč je pre svega o katoličkoj i pravoslavnoj. To temeljno praštanje, koje bi sve strane uvelo u temljeno nove odnose, podrazumevalo bi i neku vrstu izvinjenja za sva zla koja su počinjena na ovim prostorima. Nadbiskup Stanislav Hočevar i vladika Joankije Mićović:
„Svi veliki i državnici i ljudi crkve, obično su taj stav pomirenja učinili tako da su pre svega uvideli čitavu istinu, postavili zajednički spomenik svim žrtvama i sa jedne i sa druge strane, kako se obično kaže, ili iz jednog i iz drugog naroda i iz jedne i iz druge crkve. Dakle, treba da svima dokažemo da je najveće zlo uništavanje života i svi mi se moramo tim žrtvama pokloniti, jer je čovjeka stvorio Bog a ne čovjek, dakle dužni smo pred Bogom priznati ukoliko je neko morao nevin da strada. Treba obično obaviti liturgiju, upravo liturgiju pomirenja, i onda sa rukom u ruci, praštanjem, započeti nov život. To su učinili svi veliki narodi.“
„Poznata su ta izvinjenja, ali ne znam koliko ona imaju značaja. Međutim, prosto treba imati u vidu i treba znati da to predstavlja jedan problem za našu komunikaciju i da se nađe načina da se taj problem otkloni. Mi želimo takav jedan pristup. Uvijek može da se učini puno, samo ako ima dobre volje i sa jedne i sa druge strane i ako nema nikakvih zadnjih namera.“
U tom smislu bi se možda pre moglo govoriti o procesu pomirenja nego o jednom konkretnom trenuku i događaju koji će doneti neku vrstu olakšavajućeg rasterećenja od prošlosti. I da li bi se u svetlu svih tih činjenica moglo očekivati da će papa Jovan Pavle Drugi uskoro doći u Srbiju i Crnu Goru? Pisac Tiodor Rosić i savetnik za verska pitanja u saveznom Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Slobodan Karanović:
„Ja ne očekujem, ali ukoliko bi Srpska pravoslavna crkva procenila da je papina poseta dobrodošla, ja ne bih imao ništa protiv.“
„Pa ja mislim da bi do toga moglo doći onda kada se postignu određeni dogovori u našoj zemlji, sa različitim i političkim i verskim subjektima.“
Kada bi poglavar Katoličke crkve konačno mogao kročiti na tlo Srbije iz perspektive predstavnika Srpske pravoslavne i Katoličke crkve? Vladika budimljansko-nikšićki Joanikije Mićović i nadbiskup beogradski Stanislav Hočevar:
„Nema nikakvih prepreka da se o tome razgovara u bilo koje vrijeme.“
„Ja svakako ne bih govorio o godinama, ali mislim da mogu reći da bi se to moglo brzo dogoditi. Čitav razvoj sveta ipak ide dosta brzo i tu postoji samo jedno osnovno alternativno pitanje – da li naša zemlja da uđe u taj pozitivan razvoj ili želi da postavi, kako obično historijski kažemo, kineski zid oko sebe. Ako dakle želi da bude zdrav, autentičan deo Evrope i sveta, onda će se to brzo dogoditi.“
Dok se to ne desi, Srbija će zajedno sa majčicom Rusijom biti tera incognita za papu Jovana Pavla Drugog. To malo izolovano ostrvo na mapi papinih poseta diljem sveta ostaje kao jedan od poslednjih izova za sadašnjeg poglavara Katoličke crkve. Ono u svakom slučaju govori mnogo više o samom sebi, nego što služi ostalim zemljama kao neka vrsta putokaza u građenju odnosa sa Vatikanom.