PORTRET GOŠĆE - JUDITA ŠTOURAČOVA: Elegantna ali vrlo odmerena garderoba, još konzervativnija frizura uz jedne klasične naočari… da ne znam ko je pomislila bih da će se uputiti pravo ka klaviru.... Večernju haljinu te dame, medjutim, krasi lenta i orden Jugoslovenske zvezde 1. stepena. Najviše odlikovanje koje Srbija i Crna Gora može da da jednom stranom ambasadoru.
Judita Štouračova, donedavni ambasador Češke u Beogradu, dobila ga je ovog septembra za četiri godine predanog rada na oživljavanju privredne saradnje, zamrle u vreme Miloševića. A pijanistkinja, taj neostvareni san iz mladosti i boemska osećajnost koju ne bi očekivali od profesorke ekonomije, progovore iz nje čim počne o pogledu koji puca sa Kalemegdana na ušće Save u Dunav, mestu gde je, kaže, oglašavala gradu da mu dolazi u goste.
„Tamo sam se i oprostila. Kad neko od poznanika putuje u Srbiju, molim ga da ode na Kalemegdan i poruči od mene Beogradu da ću sigurno ponovo doći“.
U svet i ka Beogradu zakoračila je iz rodnog Hronova, mestašca od 6.500 duša koje se skutrilo u podnožju najvišeg češkog planinskog lanca Krkonoše. Iz porodičnog gnezda: četvoro dece, majka učiteljica, otac direktor tekstilne fabrike. Iz Hronova mlade vode obično dva puta: ili na daske koje život znače, zbog najstarijeg evropskog festivala amaterskog pozorišta, još od 1931., ili medju privrednike zbog tekstilne industrije. Očev uticaj je bio presudan, devojka biblijskog imena zaboravila je klavirski san i uputila se u Prag da studira spoljnu trgovinu. Jednu od retkih oblasti koja je i u vreme najdubljeg sivila nakon sovjetske okupacije 68. omogućavala, bar delimično, realan, ideološki neiskrivljen dodir sa svetom sa zapadne strane gvozdene zavese. Sa svežom diplomom 1960. godine zaposlila se u spoljnotrgovinskoj firmi „Pragoeksport“, preko ministarstva trgovine dospela do Akademije nauka, gde je na prestižnom Ekonomskom institutu odbranila magistarski. A 1982. godine prelazi kao stalni predavač na Ekonomski univerzitet u Pragu, gde je u svojim spoljnotrgovinskim brojkama i sada, nakon beogradskog intermeca.
Plišana revolucija je pred Juditu Štouračovu postavila grandiozni izazov: transformaciju privrede u kojoj je sve bilo državno… valjda bi i ulični prodavci leblebija, da ih je ovde bilo… u modernu, tržišnu privredu, čija roba će se uspešno umesto u socijalističkom SEV-u plasirati na zapadnim tržištima. Uspelo je… a svoj doprinos je dao i „Čehtrjed“, agencija za potporu spoljne trgovine, koju je upravo naša gošća stvorila gotovo ni iz čega i bila do odlaska na mesto ambasadora u Beogradu njena direktorka.
Izlet u diplomatiju, kada je u julu akreditive predala Miloševićevom režimu, da bi već u oktobru ganuta do suza, kažu očevici, na balkonu obližnje češke ambasade bila opet svedok plišane revolucije ali sada ispred Savezne skupštine, dao joj je, kaže više nego što jedan ambasador uopšte sme da očekuje a još:
„Srela sam toliko mnogo fantastičnih ljudi koji su žrtvovali svoj lični život da Srbija krene putem demokratskih promena i zakorači ka Evropi“. I to je najdragocenije što je naša gošća, uz iskustva za svoju struku i taj veličanstveni pogled na ušće sa Kalamegdana, spakovala u kofere na povratku za Prag.
RSE: Gospođo Štouračova, nedostaje li vam Beograd? Da li vam najviše nedostaje ovo što je pomenula Daša?
ŠTOURAČOVA: Vratila sam se u Češku na samom kraju jula. Svoj praški život sam ponovo započela 1. septembra, tako da će se ubrzo navršiti tri meseca od mog povratka iz Beograda i polako shvatam da mi nedostaje. U početku sam morala da rešavam mnogo praktičnih stvari i problema, tako da o tome nisam toliko razmišljala, ali sada kada se sve to smirilo, sve više se u mislima vraćam u Beograd. Beograd je mnogo dinamičniji grad od Praga, ljudi su otvoreniji, a vi živite s njima; niste samo posetioc ili neko ko šeta ulicama, već ste zaista deo svega toga, a u tome ima nešto magično. Ne mogu da vam kažem da li želim opet da vidim konkretno neku zgradu ili ulicu, želim da vidim čitav Beograd.
RSE: Da ne budemo nepravedni, vi ste bili ambasadorka u državi koja se zove Srbija i Crna Gora. Da li ste dolazili i u druge gradove?
ŠTOURAČOVA: Odlazila sam dosta često u Crnu Goru. Imali smo dobre i intenzivne veze, međutim nisam tamo živjela. Ujutro bih dolazila avionom u Podgoricu ili u Tivat, a uveče bih se vraćala nazad u Beograd. Volim Crnu Goru, volim Crnogorce, oni su malo drugačiji od ljudi u Beogradu, ali su dobri. Isto kao i Beograd, i Crna Gora ima nešto svoje, međutim u Beogradu sam živela.
RSE: Zašto ste poželeli da čujete baš Verdija uz priču o Beogradu?
ŠTOURAČOVA: Zato što imam jednu jako lepu uspomenu na jedan grandiozan i prelep koncert. Moje omiljeno mesto za koncerte je Kolarac. Međutim, Sava Centar je jednom priredio za mene nešto nezaboravljivo. To je bio koncert uoči proslave godišnjice italijanskog kompozitora Đuzepea Verdija, čiju muziku ja obožavam. Sava Centar je bio pun, bilo je više od dve hiljade ljudi. Do tada sam verovala da je najbolja publika koncerata klasične muzike u Pragu, dakle publika koja sluša s velikom pažnjom. Međutim danas, posle tog koncerta s toliko posetioca, shvatila sam da koncertna publika u Beogradu, u Srbiji, ima isti kvalitet kao i ona češka. Bila je tišina, maksimalna pažnja, a onda takav aplauz koji do tada nisam čula. Tako da danas kažem da je najbolja publika koncerata klasične muzike u Pragu i u Beogradu.
RSE: Češka ambasada je također bila mesto gde se mogla čuti lepa češka muzika.
ŠTOURAČOVA: Naravno. Mi smo iskoristili to što češka ambasada u Beogradu ima jednu prelepu salu, zove se „Mramorna“ i ima veoma dobru akustiku. Mi smo to iskoristili i svakih mesec-mesec i po organizovali koncerte, i to koncerte ne samo češke muzike.
RSE: Osim na koncerte, gde ste još voleli da odete uveče?
ŠTOURAČOVA: Pomenula sam Kolarac, ne smijem zaboraviti Narodno pozorište, tamo su bili prelepi koncerti koji su ili zatvarali ili otvarali sezonu opernim arijama. Ali nisam išla samo na koncerte, volela sam i da prošetam Skadarlijom, da odem negde na čašu dobrog vina, na Trg Republike, kod Fontane, na dobru ajs-kafu…
RSE: Kako ste se pripremali za mesto ambasadora u Beogradu? Izuzev onog što je oficijelna priprema u Ministarstvima, za šta ste se vi posebno zanimali? Izuzev te vaše ekonomije i politike odnosno diplomatije, šta vas je posebno interesovalo?
ŠTOURAČOVA: Precizno ste naveli razliku između oficijelnog i neoficijelnog dela pripreme. Moram priznati da je to teško razlikovati, ali razlike ipak ima. U neoficijelnom delu pripreme me je najviše interesovala istorija. Možda i zbog toga što je za mene bilo teško mnogo toga da razumem, da razumem sve te struje u istoriji, sve te uzroke sukoba, sve te reakcije naroda, ne samo srpskog, već balkanskih naroda uopšte. Zbog toga sam čitala mnogo istorijskih knjiga. Najviše mi se svidela „Istorija balkanskih naroda“, gde je sve opisano do aktualnog vremena. Ali sam isto tako čitala knjige o umetnosti, o književnosti srpskog naroda, o drugim oblastima kulture, o muzici i tako dalje. A srećna sam što sam onda sve to znanje imala priliku da proverim u Beogradu.
RSE: Da li posle boravka u Srbiji i Crnoj Gori možete da kažete da razumete šta se događalo devedesetih?
ŠTOURAČOVA: Na žalost ne. Vi znate našu istoriju, mi retko rešavamo probleme sukobima i oružjem. Naša istorija nije puna ratova, nije puna dramatičnih događanja. Za mene i za nas Čehe uopšte, ne samo da je to teško shvatiti, već nam je isto tako žao što se ovaj region suočava s toliko takvih problema, a koji bi mogli da se reše mirnim putem, dogovorom, diskusijom, razmenom mišljenja, a ne sukobima.
RSE: Vi ste došli u Beograd u leto 2000. godine, uoči 5. oktobra, znači u Miloševićevo vreme. Kako ste se osećali kad ste došli u Beograd? Je li vam to ličilo na neku bližu ili dalju češku prošlost?
ŠTOURAČOVA: Tačno. Prvi dan kad sam otvorila novine, to je bila „Politika“, rekla sam svojim kolegama i sebi – ja sam se vratila u socijalizam. Interesenatna je ta razlika među novinarskim jezikom u socijalizmu i vremenu u kojem više nemate socijalizam. Taj rečnik s kojim sam se tada susrela ličio je na naš socijalizam koji smo imali do 1989. godine. Međutim, ja sam znala u koji režim dolazim. Ono što je bilo bitnije, to je sama ta atmosfera u Beogradu. Ta atmosfera koja je bila 2000. godine se veoma razlikovala od današnje. Te godine je sve bilo zapušteno i mnogo mladih ljudi je odlazilo u inostranstvo. To je bilo vreme u kojem sam ja došla.
RSE: Da li ste se sreli sa Miloševićem? On je tada bio predsednik Jugoslavije. Jeste li njemu predali akreditive?
ŠTOURAČOVA: Ja sam odlazila iz Praga kao ambasador imenovan od strane našeg predsednika, međutim u Beograd sam došla kao chargé d'affaire, znači pomoćnik ili zamenik ambasadora. Međutim, ambasadora tada nije bilo. Potencijalni ambasador sam bila ja, ali za javnost odnosno oficijelno sam se deklarisala kao chargé d'affaire. Naime, naš predsednik i naša vlada nisu hteli da dozvole da češki ambasador preda svoje akreditive Miloševiću. To su na taj način rešavale i druge zemlje, na primer Švedska, Norveška, Izrael, Kipar… Nas je bila čitava grupa takozvanih ambasadora, odnosno ambasadora na čekanju.
RSE: Da li ste naslućivali da Miloševićeva vladavina neće dugo potrajati? Da li ste znali da se priprema to što se priprema ili je za vas 5. oktobar ipak bio iznenađenje?
ŠTOURAČOVA: Bio je iznenađenje. Međutim, bilo mi je logično da Srbija, odnosno tada Jugoslavija, ne može da ostane crna tačka u regionu. Sve ostale zemlje su tad već bile prošle promenama i bilo mi je logično da Srbija, kao strateški centar regiona, veoma važan, ekonomski i politički, ne može da ostane pod Miloševićem. Tako sam razmišljala, povodila se logikom, međutim niko nije znao šta će biti.
RSE: Gde ste bili 5. oktobra? Češka ambasada je odmah nadomak Skupštine tadašnje Jugoslavije.
ŠTOURAČOVA: Gledali smo sve to s terase i s prozora. Ja osobno sam sve to proživela veoma intenzivno. Imala sam dobre veze u to vreme sa ljudima iz G-17 plus. Imala sam informacije o tome da opozicija, koja do tada nije bila jedinstvena, ide na ove izbore kao jedna snaga. Kad je sve počelo i kad smo videli da će 5. oktobar biti dan velikih demonstracija, svi smo iščekivali šta će biti. Na terasi češke ambasade, koja gleda na Bulevar kralja Aleksandra, sam stajala sa svojim zamenikom koji u Beogradu bio više godina i on mi je tad rekao: „To sam već video, demonstriraće se do ponoći, onda će doći vojska i policija, Milošević će poslati tenkove i sutra će sve opet biti isto.“ Međutim, ja sam bila nova i takve demonstracije još nisam videla, tako da sam mu rekla: „To je nemoguće. Ja mislim da se danas menja historija.“ Tako smo razgovarali na terasi dok smo pratili šta će biti. Čitava ambasada, svi smo bili do jutra budni. Ja sam se onda priključila onim ljudima u Parku pionira…
RSE: Znači vi ste izašli?
ŠTOURAČOVA: Da, izašla sam. Znam da se to ne sme, međutim to sam tako intenzivno proživljavala da sam prosto morala. Peti oktobar je za mene nešto o čemu ne mogu govoriti bez emocije.
RSE: Vi ste dakle bili svedok praktično dve plišane revolucije, u Pragu i u Beogradu.
ŠTOURAČOVA: Tako je. Bilo je sličnih momenata, s tim da kod nas to nije bilo planirano, ova ključna demonstracija nije bila planirana, već spontana. To je naime prvo bio protest studenata i onda je došlo do iznenadnog sukoba s policijom. Međutim, ono što je bilo veoma važno, to je da se posle organizovala nova vlada, dakle nakon provizorne. Kod nas, na primer, predsednik nije ostao, predsednik iz socijalizma više nije bio predsednik u novoj eri. Nije bilo moguće to što se desilo u Srbiji.
RSE: Upravo sam htela da vas pitam kako vi vidite taj raskid sa prošlošću – 5. oktobar u Beogradu i Plišana revolucija u Češkoj 1989. godine?
ŠTOURAČOVA: Kako je bilo u Beogradu, to znamo – velike demonstracije i zatim promene. Međutim, te promene funkcija nisu išle tako brzo kao u Češkoj, a niti su išle do kraja. U Češkoj su ljudi svaki dan izlazili ili na Vaclavske namjesti, što je glavni trg u Pragu i centar za demonstracije, ili na još veći prostor – na Letnu, i tražili da se skine predsednik, da se formira nova vlada, da se uradi to i to. Sve je bilo veoma karakteristično i bitno za našu istoriju kad govorimo na primer o tranziciji, kad govorimo o putu u Evropsku uniju, sve je bilo rađeno po planu i po mogućnosti do kraja.
RSE: Kako vidite proces tranzicije u Srbiji? Da li biste možda uporedili Đinđićevo i postđinđićevsko vreme?
ŠTOURAČOVA: Da, ali također ne bez velike emocije. Imala sam priliku da se lično upoznam s premijerom i veoma sam ga uvažavala. Gospodin Đinđić je nekoliko puta posetio Prag, a ja sam bila s njim. Imala sam priliku da primetim da on ima ono što ja veoma respektiram – jasan program reformi, da zna kako ih predočiti javnosti i tako dalje.
RSE: Kad već govorite o programu reformi Vlade Zorana Đinđića, da li je tačno da je u to vreme u diplomatskim krugovima važila ocena da je zapravo ta Vlada od svih vlada u regionu, u novim državama na teritoriji bivše Jugoslavije, ustvari imala najjasniji program, da je to bilo najcenjenije na Zapadu?
ŠTOURAČOVA: Bilo je. Tako je bilo procenjeno. Bilo je rečeno da Srbija ima jasan plan, da ima program i da traži sredstva kako bi ga realizovala.
RSE: Kako sad, posle ubistva Zorana Đinđića, gledate taj postđinđićevski period u Srbiji? Kao drastičan zastoj reformi, samo povremeni zastoj reformi ili kako?
ŠTOURAČOVA: Kao usporenje tog procesa. Zoran Đinđić je bio velika ličnost, a reforme su bile vezane za njega. Kad Đinđića više nije bilo, nije bilo nikoga ko bi na taj način mogao zauzeti njegovo mesto. Verujem i sigurna sam da reforme u Srbiji idu napred, ali samo malo sporije.
RSE: Privatizacija u Srbiji. Trenutno postoji jedan strah u Srbiji od prodaje strancima nekih strateških preduzeća, kakvim se smatra na primer „C-Market“, za koji je zainteresovan slovenački „Merkator“, ili „Knjaz Miloš“, čija je prodaja usporena ili zaustavljena. Da li vas taj strah iznenađuje ili na osnovu češkog iskustva da li mislite da je opravdan?
ŠTOURAČOVA: To je interesantno pitanje. Ja mislim da ne treba tražiti iskustva u Češkoj, u Slovačkoj ili u drugim zemljama. Pošto je, kao i svaki čovek, i svaka zemlja originalna, ima svoja rešenja koja odgovaraju njenoj originalnoj situaciji. Ali mislim da je jedna stvar opšta za sve te zemlje, a to je – da li realizovati privatizaciju ili ne? I kod nas je bilo mnogo straha. I mi imamo, ne „Knjaza Miloša“, ali imamo na primer staklo, imamo bižuteriju, imamo fabrike mašina, imamo „Škodu“ koja je slučaj i primer broj jedan, i mi smo imali strah da ćemo dolaskom investitora iz inostranstva izgubiti sve što je naše. Ali posle toliko godina, posle analiza i posle rezultata, mogu da kažem da je privatizacija dobro urađena, s dobrim i korektnim partnerima, koji imaju strateške ciljeve, koji imaju jasan plan i program za razvoj tih preduzeća. Prvi korak nakon kojeg se može reći da privatizacija ima šansu da uspije je da preduzeće dobije strateški kapital. Međutim, moramo da vodimo računa o tome da privatizacija ima jasna pravila, da to bude odnos između dva partnera, znači ne da jedna strana ima više prava od druge.
RSE: Dakle, vaša poruka je – bez toliko straha, ali oprezno s uslovima prodaje.
ŠTOURAČOVA: Da. Ima još nešto što sam zaboravila i što je veoma osetljiva stvar. To je marka. „Knjaza Miloša“ svi znaju, isto kao što su znali „Škodu auto“. Mi smo uspeli u tome da bude marka „Škoda-Volkswagen“. Znači to je ta ravnopravnost o kojoj govorim. Mislim da je jako bitno za same ljude, za narod, da se ne izgubi „Knjaz Miloš“ koji je vaš.
RSE: Ili „C Market“ na primer. Ne možemo da završimo ovaj razgovor, a da malo ne popričamo o Češkoj iz vašeg detinjstva. Daša je rekla da ste rođeni ispod Krkonoša, ako se ne varam.
ŠTOURAČOVA: Da, tamo sam rođena u porodici s relativno mnogo dece – imam brata i dve sestre, znači bilo nas je četvoro dece. Živeli smo u veoma malom, ali kulturnom gradu. Mislim da je taj period bio za mene dosta važan. Moji otac i majka su nas naučili porodičnom životu, sve je bilo koncentrisano na porodicu. A ono što smo voleli, to je bila istorija. Veoma često smo išli na izlete po istorijskim mestima. A taj kraj je pun mesta gde su živeli češki pisci, mesta kao što su Česka Skalice ili Červeni Kostelec. U tom hronovskom regionu se rodio na primer Alojz Jirasek, naš veliki pisac, onda Božena Njemcova, Havliček i tako dalje. A druga struja našeg porodičnog interesa bila je priroda. To je kraj gdje ima mnogo šume, planina… Mislim da su to iskustva koja sam dobila za čitav život.
RSE: Vaša ljubav prema klaviru. Da li vam je žao što niste pijanistkinja danas?
ŠTOURAČOVA: To je sudbina. Teško mi je da kažem da li je dobro ili loše što nisam išla tim putem, to ne mogu da znam.
RSE: Jedan od dvojice vaših sinova vas je pretekao i bio u Beogradu pre nego što ste vi došli kao ambasador. Otkrijte nam kako je on stigao u Beograd?
ŠTOURAČOVA: Tačno. On se bavi alternativnim pozorištem, kako se to kod nas zove. U jednom periodu su bili veoma aktivni u pozorištu koje se realizuje na ulicama, na trgovima, u parkovima. Tada je u Beogradu, to je možda bilo pre sedam-osam godina, bio festival na koji su oni bili pozvani.
RSE: To je bio BITEF, ako se ne varam.
ŠTOURAČOVA: Da, BITEF. Pavel je bio tamo sa svojim pozorištem. Kad je bilo rešeno da ja idem u Beograd, on mi je pokazao jednu knjigu o Beogradu koju je tamo dobio.
RSE: Da se malo vratimo na period socijalizma, kad ste se vi bavili spoljnom trgovinom. Posmatranje kapitalizma u vreme socijalizma i vaš život u kapitalizmu.
ŠTOURAČOVA: U vreme socijalizma u tadšnjoj Čehoslovačkoj nisam imala priliku da putujem u taj svet koji ste vi opisali kao kapitalistički, nisam dolazila u taj deo Evrope. Na samom kraju socijalističkog perioda, u februaru 1989. godine, kada sam radila na Univerzitetu, sam prvi put putovala na Zapad – išla sam na nekoliko dana sa studentima u Belgiju. Onda sam na leto iste godine bila u Barceloni.
RSE: Znači pre toga nikada niste posetili ni jednu zapadnu zemlju?
ŠTOURAČOVA: Ne. Ali da odgovorim na vaše pitanje – nikada se ne bih više vratila u socijalizam.
RSE: Ako se nećete vraćati u socijalizam, hoćete li se vraćati u Beograd?
ŠTOURAČOVA: To hoću. Ove godine verovatno ne, ali možda na proleće. Doći ću privatno, da malo prošetam, da malo uživam u Beogradu, da ga pogledam drugim očima…
RSE: Kuda biste prošetali?
ŠTOURAČOVA: Od naše ambasade, oko Parlamenta, oko Fontane na Trgu Nikole Pašića, Pionirskom parku, Trgu Republike… Da kažem Kalemegdanu i onom „Pobedniku“... Pogledajte, ja sam došla, ja sam opet u Beogradu...
Judita Štouračova, donedavni ambasador Češke u Beogradu, dobila ga je ovog septembra za četiri godine predanog rada na oživljavanju privredne saradnje, zamrle u vreme Miloševića. A pijanistkinja, taj neostvareni san iz mladosti i boemska osećajnost koju ne bi očekivali od profesorke ekonomije, progovore iz nje čim počne o pogledu koji puca sa Kalemegdana na ušće Save u Dunav, mestu gde je, kaže, oglašavala gradu da mu dolazi u goste.
„Tamo sam se i oprostila. Kad neko od poznanika putuje u Srbiju, molim ga da ode na Kalemegdan i poruči od mene Beogradu da ću sigurno ponovo doći“.
U svet i ka Beogradu zakoračila je iz rodnog Hronova, mestašca od 6.500 duša koje se skutrilo u podnožju najvišeg češkog planinskog lanca Krkonoše. Iz porodičnog gnezda: četvoro dece, majka učiteljica, otac direktor tekstilne fabrike. Iz Hronova mlade vode obično dva puta: ili na daske koje život znače, zbog najstarijeg evropskog festivala amaterskog pozorišta, još od 1931., ili medju privrednike zbog tekstilne industrije. Očev uticaj je bio presudan, devojka biblijskog imena zaboravila je klavirski san i uputila se u Prag da studira spoljnu trgovinu. Jednu od retkih oblasti koja je i u vreme najdubljeg sivila nakon sovjetske okupacije 68. omogućavala, bar delimično, realan, ideološki neiskrivljen dodir sa svetom sa zapadne strane gvozdene zavese. Sa svežom diplomom 1960. godine zaposlila se u spoljnotrgovinskoj firmi „Pragoeksport“, preko ministarstva trgovine dospela do Akademije nauka, gde je na prestižnom Ekonomskom institutu odbranila magistarski. A 1982. godine prelazi kao stalni predavač na Ekonomski univerzitet u Pragu, gde je u svojim spoljnotrgovinskim brojkama i sada, nakon beogradskog intermeca.
Plišana revolucija je pred Juditu Štouračovu postavila grandiozni izazov: transformaciju privrede u kojoj je sve bilo državno… valjda bi i ulični prodavci leblebija, da ih je ovde bilo… u modernu, tržišnu privredu, čija roba će se uspešno umesto u socijalističkom SEV-u plasirati na zapadnim tržištima. Uspelo je… a svoj doprinos je dao i „Čehtrjed“, agencija za potporu spoljne trgovine, koju je upravo naša gošća stvorila gotovo ni iz čega i bila do odlaska na mesto ambasadora u Beogradu njena direktorka.
Izlet u diplomatiju, kada je u julu akreditive predala Miloševićevom režimu, da bi već u oktobru ganuta do suza, kažu očevici, na balkonu obližnje češke ambasade bila opet svedok plišane revolucije ali sada ispred Savezne skupštine, dao joj je, kaže više nego što jedan ambasador uopšte sme da očekuje a još:
„Srela sam toliko mnogo fantastičnih ljudi koji su žrtvovali svoj lični život da Srbija krene putem demokratskih promena i zakorači ka Evropi“. I to je najdragocenije što je naša gošća, uz iskustva za svoju struku i taj veličanstveni pogled na ušće sa Kalamegdana, spakovala u kofere na povratku za Prag.
RSE: Gospođo Štouračova, nedostaje li vam Beograd? Da li vam najviše nedostaje ovo što je pomenula Daša?
ŠTOURAČOVA: Vratila sam se u Češku na samom kraju jula. Svoj praški život sam ponovo započela 1. septembra, tako da će se ubrzo navršiti tri meseca od mog povratka iz Beograda i polako shvatam da mi nedostaje. U početku sam morala da rešavam mnogo praktičnih stvari i problema, tako da o tome nisam toliko razmišljala, ali sada kada se sve to smirilo, sve više se u mislima vraćam u Beograd. Beograd je mnogo dinamičniji grad od Praga, ljudi su otvoreniji, a vi živite s njima; niste samo posetioc ili neko ko šeta ulicama, već ste zaista deo svega toga, a u tome ima nešto magično. Ne mogu da vam kažem da li želim opet da vidim konkretno neku zgradu ili ulicu, želim da vidim čitav Beograd.
RSE: Da ne budemo nepravedni, vi ste bili ambasadorka u državi koja se zove Srbija i Crna Gora. Da li ste dolazili i u druge gradove?
ŠTOURAČOVA: Odlazila sam dosta često u Crnu Goru. Imali smo dobre i intenzivne veze, međutim nisam tamo živjela. Ujutro bih dolazila avionom u Podgoricu ili u Tivat, a uveče bih se vraćala nazad u Beograd. Volim Crnu Goru, volim Crnogorce, oni su malo drugačiji od ljudi u Beogradu, ali su dobri. Isto kao i Beograd, i Crna Gora ima nešto svoje, međutim u Beogradu sam živela.
RSE: Zašto ste poželeli da čujete baš Verdija uz priču o Beogradu?
ŠTOURAČOVA: Zato što imam jednu jako lepu uspomenu na jedan grandiozan i prelep koncert. Moje omiljeno mesto za koncerte je Kolarac. Međutim, Sava Centar je jednom priredio za mene nešto nezaboravljivo. To je bio koncert uoči proslave godišnjice italijanskog kompozitora Đuzepea Verdija, čiju muziku ja obožavam. Sava Centar je bio pun, bilo je više od dve hiljade ljudi. Do tada sam verovala da je najbolja publika koncerata klasične muzike u Pragu, dakle publika koja sluša s velikom pažnjom. Međutim danas, posle tog koncerta s toliko posetioca, shvatila sam da koncertna publika u Beogradu, u Srbiji, ima isti kvalitet kao i ona češka. Bila je tišina, maksimalna pažnja, a onda takav aplauz koji do tada nisam čula. Tako da danas kažem da je najbolja publika koncerata klasične muzike u Pragu i u Beogradu.
RSE: Češka ambasada je također bila mesto gde se mogla čuti lepa češka muzika.
ŠTOURAČOVA: Naravno. Mi smo iskoristili to što češka ambasada u Beogradu ima jednu prelepu salu, zove se „Mramorna“ i ima veoma dobru akustiku. Mi smo to iskoristili i svakih mesec-mesec i po organizovali koncerte, i to koncerte ne samo češke muzike.
RSE: Osim na koncerte, gde ste još voleli da odete uveče?
ŠTOURAČOVA: Pomenula sam Kolarac, ne smijem zaboraviti Narodno pozorište, tamo su bili prelepi koncerti koji su ili zatvarali ili otvarali sezonu opernim arijama. Ali nisam išla samo na koncerte, volela sam i da prošetam Skadarlijom, da odem negde na čašu dobrog vina, na Trg Republike, kod Fontane, na dobru ajs-kafu…
RSE: Kako ste se pripremali za mesto ambasadora u Beogradu? Izuzev onog što je oficijelna priprema u Ministarstvima, za šta ste se vi posebno zanimali? Izuzev te vaše ekonomije i politike odnosno diplomatije, šta vas je posebno interesovalo?
ŠTOURAČOVA: Precizno ste naveli razliku između oficijelnog i neoficijelnog dela pripreme. Moram priznati da je to teško razlikovati, ali razlike ipak ima. U neoficijelnom delu pripreme me je najviše interesovala istorija. Možda i zbog toga što je za mene bilo teško mnogo toga da razumem, da razumem sve te struje u istoriji, sve te uzroke sukoba, sve te reakcije naroda, ne samo srpskog, već balkanskih naroda uopšte. Zbog toga sam čitala mnogo istorijskih knjiga. Najviše mi se svidela „Istorija balkanskih naroda“, gde je sve opisano do aktualnog vremena. Ali sam isto tako čitala knjige o umetnosti, o književnosti srpskog naroda, o drugim oblastima kulture, o muzici i tako dalje. A srećna sam što sam onda sve to znanje imala priliku da proverim u Beogradu.
RSE: Da li posle boravka u Srbiji i Crnoj Gori možete da kažete da razumete šta se događalo devedesetih?
ŠTOURAČOVA: Na žalost ne. Vi znate našu istoriju, mi retko rešavamo probleme sukobima i oružjem. Naša istorija nije puna ratova, nije puna dramatičnih događanja. Za mene i za nas Čehe uopšte, ne samo da je to teško shvatiti, već nam je isto tako žao što se ovaj region suočava s toliko takvih problema, a koji bi mogli da se reše mirnim putem, dogovorom, diskusijom, razmenom mišljenja, a ne sukobima.
RSE: Vi ste došli u Beograd u leto 2000. godine, uoči 5. oktobra, znači u Miloševićevo vreme. Kako ste se osećali kad ste došli u Beograd? Je li vam to ličilo na neku bližu ili dalju češku prošlost?
ŠTOURAČOVA: Tačno. Prvi dan kad sam otvorila novine, to je bila „Politika“, rekla sam svojim kolegama i sebi – ja sam se vratila u socijalizam. Interesenatna je ta razlika među novinarskim jezikom u socijalizmu i vremenu u kojem više nemate socijalizam. Taj rečnik s kojim sam se tada susrela ličio je na naš socijalizam koji smo imali do 1989. godine. Međutim, ja sam znala u koji režim dolazim. Ono što je bilo bitnije, to je sama ta atmosfera u Beogradu. Ta atmosfera koja je bila 2000. godine se veoma razlikovala od današnje. Te godine je sve bilo zapušteno i mnogo mladih ljudi je odlazilo u inostranstvo. To je bilo vreme u kojem sam ja došla.
RSE: Da li ste se sreli sa Miloševićem? On je tada bio predsednik Jugoslavije. Jeste li njemu predali akreditive?
ŠTOURAČOVA: Ja sam odlazila iz Praga kao ambasador imenovan od strane našeg predsednika, međutim u Beograd sam došla kao chargé d'affaire, znači pomoćnik ili zamenik ambasadora. Međutim, ambasadora tada nije bilo. Potencijalni ambasador sam bila ja, ali za javnost odnosno oficijelno sam se deklarisala kao chargé d'affaire. Naime, naš predsednik i naša vlada nisu hteli da dozvole da češki ambasador preda svoje akreditive Miloševiću. To su na taj način rešavale i druge zemlje, na primer Švedska, Norveška, Izrael, Kipar… Nas je bila čitava grupa takozvanih ambasadora, odnosno ambasadora na čekanju.
RSE: Da li ste naslućivali da Miloševićeva vladavina neće dugo potrajati? Da li ste znali da se priprema to što se priprema ili je za vas 5. oktobar ipak bio iznenađenje?
ŠTOURAČOVA: Bio je iznenađenje. Međutim, bilo mi je logično da Srbija, odnosno tada Jugoslavija, ne može da ostane crna tačka u regionu. Sve ostale zemlje su tad već bile prošle promenama i bilo mi je logično da Srbija, kao strateški centar regiona, veoma važan, ekonomski i politički, ne može da ostane pod Miloševićem. Tako sam razmišljala, povodila se logikom, međutim niko nije znao šta će biti.
RSE: Gde ste bili 5. oktobra? Češka ambasada je odmah nadomak Skupštine tadašnje Jugoslavije.
ŠTOURAČOVA: Gledali smo sve to s terase i s prozora. Ja osobno sam sve to proživela veoma intenzivno. Imala sam dobre veze u to vreme sa ljudima iz G-17 plus. Imala sam informacije o tome da opozicija, koja do tada nije bila jedinstvena, ide na ove izbore kao jedna snaga. Kad je sve počelo i kad smo videli da će 5. oktobar biti dan velikih demonstracija, svi smo iščekivali šta će biti. Na terasi češke ambasade, koja gleda na Bulevar kralja Aleksandra, sam stajala sa svojim zamenikom koji u Beogradu bio više godina i on mi je tad rekao: „To sam već video, demonstriraće se do ponoći, onda će doći vojska i policija, Milošević će poslati tenkove i sutra će sve opet biti isto.“ Međutim, ja sam bila nova i takve demonstracije još nisam videla, tako da sam mu rekla: „To je nemoguće. Ja mislim da se danas menja historija.“ Tako smo razgovarali na terasi dok smo pratili šta će biti. Čitava ambasada, svi smo bili do jutra budni. Ja sam se onda priključila onim ljudima u Parku pionira…
RSE: Znači vi ste izašli?
ŠTOURAČOVA: Da, izašla sam. Znam da se to ne sme, međutim to sam tako intenzivno proživljavala da sam prosto morala. Peti oktobar je za mene nešto o čemu ne mogu govoriti bez emocije.
RSE: Vi ste dakle bili svedok praktično dve plišane revolucije, u Pragu i u Beogradu.
ŠTOURAČOVA: Tako je. Bilo je sličnih momenata, s tim da kod nas to nije bilo planirano, ova ključna demonstracija nije bila planirana, već spontana. To je naime prvo bio protest studenata i onda je došlo do iznenadnog sukoba s policijom. Međutim, ono što je bilo veoma važno, to je da se posle organizovala nova vlada, dakle nakon provizorne. Kod nas, na primer, predsednik nije ostao, predsednik iz socijalizma više nije bio predsednik u novoj eri. Nije bilo moguće to što se desilo u Srbiji.
RSE: Upravo sam htela da vas pitam kako vi vidite taj raskid sa prošlošću – 5. oktobar u Beogradu i Plišana revolucija u Češkoj 1989. godine?
ŠTOURAČOVA: Kako je bilo u Beogradu, to znamo – velike demonstracije i zatim promene. Međutim, te promene funkcija nisu išle tako brzo kao u Češkoj, a niti su išle do kraja. U Češkoj su ljudi svaki dan izlazili ili na Vaclavske namjesti, što je glavni trg u Pragu i centar za demonstracije, ili na još veći prostor – na Letnu, i tražili da se skine predsednik, da se formira nova vlada, da se uradi to i to. Sve je bilo veoma karakteristično i bitno za našu istoriju kad govorimo na primer o tranziciji, kad govorimo o putu u Evropsku uniju, sve je bilo rađeno po planu i po mogućnosti do kraja.
RSE: Kako vidite proces tranzicije u Srbiji? Da li biste možda uporedili Đinđićevo i postđinđićevsko vreme?
ŠTOURAČOVA: Da, ali također ne bez velike emocije. Imala sam priliku da se lično upoznam s premijerom i veoma sam ga uvažavala. Gospodin Đinđić je nekoliko puta posetio Prag, a ja sam bila s njim. Imala sam priliku da primetim da on ima ono što ja veoma respektiram – jasan program reformi, da zna kako ih predočiti javnosti i tako dalje.
RSE: Kad već govorite o programu reformi Vlade Zorana Đinđića, da li je tačno da je u to vreme u diplomatskim krugovima važila ocena da je zapravo ta Vlada od svih vlada u regionu, u novim državama na teritoriji bivše Jugoslavije, ustvari imala najjasniji program, da je to bilo najcenjenije na Zapadu?
ŠTOURAČOVA: Bilo je. Tako je bilo procenjeno. Bilo je rečeno da Srbija ima jasan plan, da ima program i da traži sredstva kako bi ga realizovala.
RSE: Kako sad, posle ubistva Zorana Đinđića, gledate taj postđinđićevski period u Srbiji? Kao drastičan zastoj reformi, samo povremeni zastoj reformi ili kako?
ŠTOURAČOVA: Kao usporenje tog procesa. Zoran Đinđić je bio velika ličnost, a reforme su bile vezane za njega. Kad Đinđića više nije bilo, nije bilo nikoga ko bi na taj način mogao zauzeti njegovo mesto. Verujem i sigurna sam da reforme u Srbiji idu napred, ali samo malo sporije.
RSE: Privatizacija u Srbiji. Trenutno postoji jedan strah u Srbiji od prodaje strancima nekih strateških preduzeća, kakvim se smatra na primer „C-Market“, za koji je zainteresovan slovenački „Merkator“, ili „Knjaz Miloš“, čija je prodaja usporena ili zaustavljena. Da li vas taj strah iznenađuje ili na osnovu češkog iskustva da li mislite da je opravdan?
ŠTOURAČOVA: To je interesantno pitanje. Ja mislim da ne treba tražiti iskustva u Češkoj, u Slovačkoj ili u drugim zemljama. Pošto je, kao i svaki čovek, i svaka zemlja originalna, ima svoja rešenja koja odgovaraju njenoj originalnoj situaciji. Ali mislim da je jedna stvar opšta za sve te zemlje, a to je – da li realizovati privatizaciju ili ne? I kod nas je bilo mnogo straha. I mi imamo, ne „Knjaza Miloša“, ali imamo na primer staklo, imamo bižuteriju, imamo fabrike mašina, imamo „Škodu“ koja je slučaj i primer broj jedan, i mi smo imali strah da ćemo dolaskom investitora iz inostranstva izgubiti sve što je naše. Ali posle toliko godina, posle analiza i posle rezultata, mogu da kažem da je privatizacija dobro urađena, s dobrim i korektnim partnerima, koji imaju strateške ciljeve, koji imaju jasan plan i program za razvoj tih preduzeća. Prvi korak nakon kojeg se može reći da privatizacija ima šansu da uspije je da preduzeće dobije strateški kapital. Međutim, moramo da vodimo računa o tome da privatizacija ima jasna pravila, da to bude odnos između dva partnera, znači ne da jedna strana ima više prava od druge.
RSE: Dakle, vaša poruka je – bez toliko straha, ali oprezno s uslovima prodaje.
ŠTOURAČOVA: Da. Ima još nešto što sam zaboravila i što je veoma osetljiva stvar. To je marka. „Knjaza Miloša“ svi znaju, isto kao što su znali „Škodu auto“. Mi smo uspeli u tome da bude marka „Škoda-Volkswagen“. Znači to je ta ravnopravnost o kojoj govorim. Mislim da je jako bitno za same ljude, za narod, da se ne izgubi „Knjaz Miloš“ koji je vaš.
RSE: Ili „C Market“ na primer. Ne možemo da završimo ovaj razgovor, a da malo ne popričamo o Češkoj iz vašeg detinjstva. Daša je rekla da ste rođeni ispod Krkonoša, ako se ne varam.
ŠTOURAČOVA: Da, tamo sam rođena u porodici s relativno mnogo dece – imam brata i dve sestre, znači bilo nas je četvoro dece. Živeli smo u veoma malom, ali kulturnom gradu. Mislim da je taj period bio za mene dosta važan. Moji otac i majka su nas naučili porodičnom životu, sve je bilo koncentrisano na porodicu. A ono što smo voleli, to je bila istorija. Veoma često smo išli na izlete po istorijskim mestima. A taj kraj je pun mesta gde su živeli češki pisci, mesta kao što su Česka Skalice ili Červeni Kostelec. U tom hronovskom regionu se rodio na primer Alojz Jirasek, naš veliki pisac, onda Božena Njemcova, Havliček i tako dalje. A druga struja našeg porodičnog interesa bila je priroda. To je kraj gdje ima mnogo šume, planina… Mislim da su to iskustva koja sam dobila za čitav život.
RSE: Vaša ljubav prema klaviru. Da li vam je žao što niste pijanistkinja danas?
ŠTOURAČOVA: To je sudbina. Teško mi je da kažem da li je dobro ili loše što nisam išla tim putem, to ne mogu da znam.
RSE: Jedan od dvojice vaših sinova vas je pretekao i bio u Beogradu pre nego što ste vi došli kao ambasador. Otkrijte nam kako je on stigao u Beograd?
ŠTOURAČOVA: Tačno. On se bavi alternativnim pozorištem, kako se to kod nas zove. U jednom periodu su bili veoma aktivni u pozorištu koje se realizuje na ulicama, na trgovima, u parkovima. Tada je u Beogradu, to je možda bilo pre sedam-osam godina, bio festival na koji su oni bili pozvani.
RSE: To je bio BITEF, ako se ne varam.
ŠTOURAČOVA: Da, BITEF. Pavel je bio tamo sa svojim pozorištem. Kad je bilo rešeno da ja idem u Beograd, on mi je pokazao jednu knjigu o Beogradu koju je tamo dobio.
RSE: Da se malo vratimo na period socijalizma, kad ste se vi bavili spoljnom trgovinom. Posmatranje kapitalizma u vreme socijalizma i vaš život u kapitalizmu.
ŠTOURAČOVA: U vreme socijalizma u tadšnjoj Čehoslovačkoj nisam imala priliku da putujem u taj svet koji ste vi opisali kao kapitalistički, nisam dolazila u taj deo Evrope. Na samom kraju socijalističkog perioda, u februaru 1989. godine, kada sam radila na Univerzitetu, sam prvi put putovala na Zapad – išla sam na nekoliko dana sa studentima u Belgiju. Onda sam na leto iste godine bila u Barceloni.
RSE: Znači pre toga nikada niste posetili ni jednu zapadnu zemlju?
ŠTOURAČOVA: Ne. Ali da odgovorim na vaše pitanje – nikada se ne bih više vratila u socijalizam.
RSE: Ako se nećete vraćati u socijalizam, hoćete li se vraćati u Beograd?
ŠTOURAČOVA: To hoću. Ove godine verovatno ne, ali možda na proleće. Doći ću privatno, da malo prošetam, da malo uživam u Beogradu, da ga pogledam drugim očima…
RSE: Kuda biste prošetali?
ŠTOURAČOVA: Od naše ambasade, oko Parlamenta, oko Fontane na Trgu Nikole Pašića, Pionirskom parku, Trgu Republike… Da kažem Kalemegdanu i onom „Pobedniku“... Pogledajte, ja sam došla, ja sam opet u Beogradu...