Đukanović posle Mastrihta uglavnom ćuti

RSE: U poslednje vreme se čuje dosta kritika na račun Demokratske stranke Srbije. Najnovija je ova koju je rekao Kris Paten (Chris Patten), da je ova Vlada klimava, i ne proriče joj dugi vek. Mislite li da je to oštra ocena ili mislite da ste pritisnuti tim što morate da kohabitirate sa mnogima s kojima ne biste kohabitovali?

ALIGRUDIĆ: To što je Kris Paten rekao da je Vlada klimava, njena klimavost proističe prosto iz matematike. Ako Vladu podržava 129 narodnih poslanika od ukupno 250, to onda znači da je u pitanju tanka većina i da se ona, naravno, mora mukom čuvati. I to je tako. To je posledica izbornih rezultata iz decembra 2003. godine i tu nema mnogo pomoći. U tom smislu ona može večito da bude klimava, može biti klimava četiri godine. Ali je bitno reći da dok god ima skupštinsku većinu, dok god postoji volja u Skupštini da podrži rad te Vlade, ona će opstajati. I mislim da postoji nekoliko ključnih stvari u političkom životu kod nas, oko kojih sve političke stranke mogu da se slože, pa čak i one opozicione koje bi volele da vide pad Vlade, kakva je Srpska radikalna stranka. Dakle, sve one se mogu složiti i na putu smo da se složimo oko toga da postoje neki prioriteti koje treba obaviti vrlo brzo u našoj zemlji i da je to prioritetnije nego volja opozicionih stranaka da ruše Vladu. To je recimo pitanje novog Ustava. Tako da je to nešto što je sigurno. A što se tiče same Vlade i njenog spoljnog imidža, tu postoji ozbiljan problem. Ja to govorim u svoje ime pre svega, jer ja sam u Skupštini, neke moje kolege iz vrha stranke sede u toj Republičkoj vladi. Ono što bih ja zamerio, to je nepostojanje dobrog PR-a. Ukoliko Vlada uspeva da predloži preko četrdeset zakona Narodnoj skupštini, koji su usvojeni za praktično manje od tri meseca efektivnog rada, ukoliko je uspela da iznedri jedan plan za Kosovo i Metohiju koji je jednoglasno podržan u Narodnoj skupštini i koji sada može služiti kao osnova za rešenje krize na Kosovu, što je priznato od strane UNMIK-a i novog koordinatora, to znači da postoje određeni rezultati te Vlade. To je Vlada koja je napravila nacrt novog Ustava i dala ga kao podlošku za dalji rad Ustavne komisije. Očigledno je da ne postoji dobar odnos s javnošću u onom delu u kome Vlada treba da ipak reklamira sebe, dakle da reklamira ono što je uradila. To su sve Vlade do sada radile, manje ili više uspešno, ali meni se čini da je ova naša – kako jedan moj stranački kolega u Skupštini voli da se našali – kokoška koja nosi jaja, ali pri tom ne kokodače.

RSE: Kažete da nemate PR-a, ali imate Biro za komunikaciju sa javnošću. To je vaš PR i to kolektivni PR.

ALIGRUDIĆ: Jeste, ali očigledno da to – po mom nekom shvatanju – ne funkcioniše onako kako bi trebalo da funkcioniše. Znači, zaista postoje veoma veliki efekti rada ove Vlade. Ako pogledamo šta je sve učinjeno za taj kratak period, videćemo da je to mnogo više nego što je učinila bilo koja vlada u periodu od godinu ili nešto više dana. Međutim, prosto je neverovatno da to niko sa pozicije tog organa u proteklih pet-šest meseci nije izgovorio ili na neki način prezentovao ono što jeste rad te Vlade.

RSE: Dobro, vi ste kao šef Poslaničke grupe i nadležni da govorite o tome.

ALIGRUDIĆ: Ja sam više nadležan da govorim o tome šta se dešava u Skupštini Srbije; to je posebna tema i to je jako dobro. Dakle, Skupština Srbije je nešto sasvim drugo, iz nje proističe ova Vlada. Ja nisam ranije bio poslanik, poslanik sam tek sada od ovog saziva, tako da nemam ličnih iskustava kako je bilo, ali moje kolege poslanici koji su bili i u onom prethodnom i u nekim ranijim sazivima Narodne skupštine, kažu da postoji bitan pomak, kvalitativan pomak, u odnosu na to kakva je atmosfera u tom Parlamentu, kakav je odnos među poslanicima različitih stranaka…

RSE: Pa i predsednik Parlamenta se pokazao mnogo boljim nego što smo uopšte očekivali, tolerantnijim...

ALIGRUDIĆ: Pa i meni se čini da gospodin Predrag Marković dobro obavlja taj svoj posao. On je na početku dočekan na nož, naročito od strane opozicije, pre svega Srpske radikalne stranke, znam kako su oni reagovali. Ali evo i dan danas čujem od naših kolega iz Srpske radikalne stranke u Parlamentu da je gospodin Predrag Marković korektan predsednik Parlamenta. Prema tome, i to doprinosi nekoj dobroj atmosferi. Ali mislim da doprinosi i još nešto drugo – pozicija Demokratske stranke Srbije u Parlamentu. Mi smo se trudili da pokušamo da ne insistiramo na razlikama među nama, nego da pokušamo da nađemo nekoliko komponenti u kojima bi se ispoljile sličnosti – da govorimo o rešavanju pitanja Kosova i Metohije, donošenju novog Ustava, utvrđivanju statusa narodnih poslanika, pripremićemo jedan Zakon o Narodnoj skupštini… Ta pitanja su institucionalna pitanja u Srbiji i očigledno da postoji, posle sveg ovog vremena, interes svih stranaka da ta pitanja dobiju svoj odgovor. I mislim da je to nešto dobro. To je atmosfera koju treba negovati. Ne kažem da se treba i ne sme se nikad potreti razlika između pozicije i opozicije. To je suština političkog pluralizma i to će biti i u buduće i biće oštrih sukoba u tom smislu. Ali jednostavno, ovaj Parlament je konačno parlament u kome se zna koliko ima narodnih poslanika, u kome se zna šta je čije zaduženje, u kome se zna kako rade odbori, u skupštinskim odborima su predstavljene sve političke stranke u Parlamentu srazmerno svojoj parlamentarnoj snazi i to je već jedan boljitak. Dakle, ulazimo u nešto što bi bio normalan parlamentarni život.

RSE: Gospodin Šutanovac je bio predsednik Odbora za bezbednost u prethodnom sazivu. On je čovek koji je bio u FBI-ju jedne godine, pa druge godine ponovo na usavršavanju. Zašto nije čovek koji je prošao kroz najbolje svetske škole ostao na čelu, nego je došao radikal koji nema tu vrstu iskustva?

ALIGRUDIĆ: Skupštinski odbori treba da odražavaju odnos snaga u Skupštini.

RSE: Pa mogao je radikal da bude zamenik.

ALIGRUDIĆ: Postoji čak jedno pravilo u zapadnoevropskim demokratijama, u mnogim parlamentima, da se opoziciji po pravilu daju mesta predsednika skupštinskih odbora.

RSE: Pa vi niste opozicija, a predsednik ste.

ALIGRUDIĆ: Ima naravno izuzetaka. Ali smo gledali da napravimo ovako, da u Narodnoj skupštini Republike Srbije u jednom broju odbora opozicioni predstavnici budu predsednici ili zamenici predsednika. U mom odboru je zamenik predsednika poslanik iz Srpske radikalne stranke. To je posledica jednog dogovora na koji su pristale sve poslaničke grupe. Kada se zameni neko od članova odbora ili kada dođe do pomeranja, za to se uvek glasa jednoglasno. Ovo ne bi trebalo da zvuči uopšte fascinantno, ovo je nešto što je normalno. Ali zvuči, ako se setimo kako je to bilo pre godinu i po ili dve dana, kada pojedine političke stranke uopšte nisu učestvovale u radu odbora.

RSE: Mislite na Demokratsku stranku Srbije?

ALIGRUDIĆ: Demokratska stranka Srbije je učestvovala, ali nije učestvovala Srpska radikalna stranka na primer. Onda jedno vreme nije učestvovala Socijalistička partija Srbije i tako dalje. Znači, radi se o tome da je politička scena Srbije uvek u proteklih dvanaest-trinaest godina imala podele koje nisu zdrave za društvo. Prva podela je bila na izdajnike i patriote, onda se kasnije kreće na podelu na reformiste i antireformiste. Onda se naravno na bazi te verbalno izrečene podele prave suštinske podele koje jednostavno nemaju kraja i čije reperkusije mogu biti strašne – izbacivanje poslanika iz Parlamenta, muljanje sa poslaničkim mandatima, njihovo dupliranje i tako dalje. Znači, to je nešto što ne priliči državi koja treba da bude pravna država i sistemu koji treba da bude demokratski.

RSE: Maločas ste spomenuli Ustav. Sad vas pitam kao pravnika i kao čoveka koji je jako dobro informisan. Ustav ne bi trebao da bude neki veliki kamen spoticanja za naše eksperte koji bi ga pisali. S obzirom da smo ušli u Savet Evrope i da moramo da se pridržavamo nekih standarda kojih se pridržavaju i ostale zemlje koje su učlanjene, to znači da bi sve ono što se odnosi na veliki segment ljudskih prava, na slobode i na masu drugih stvari, moralo da se uključi u naš Ustav. E sad, ostala bi naravno ona naša bolna pitanja – šta sa Crnom Gorom, šta sa Kosovom, kako definisati državu, da li regionalizacija, decentralizacija… Zašto se toliko odugovlači? Rad na Ustavu je počeo pre jedno tri godine, ako se ja dobro sećam.

ALIGRUDIĆ: Ovde je ključno sledeće. Mi smo napravili jednu državu koja dan danas postoji, to je ova zajednička država Srbija i Crna Gora koja ima svoj pravni krov – to je Ustavna povelja. Uz tu Ustavnu povelju postoji takozvana „Mala povelja“ koja je njen sastavni deo, koja je povelja o ljudskim manjinskim pravima. Ta povelja o ljudskim manjinskim pravima je suština cele priče, jer ona jednostavno o sebi sublimira ono što je bitno, što je deo međunarodnih dokumenata, međunarodnih ugovora koje je naša zemlja još svojevremeno ratifikovala i kojih se moramo pridržavati kao članica Ujedinjenih nacija, a s druge strane ona sadrži jednu klauzulu, koja je također prihvaćena klauzula u modernim ustavima u svetu, a to je da država priznaje, kao deo svog domaćeg pravnog sistema, takozvana opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava o ljudskim pravima i položajima manjina. To je jedna kaučuk-norma, vrlo široka, ali pri tom i vrlo obavezujuća. Ustav Republike Srbije iz 1990. godine, ovakav kakav jeste – premda on jeste, kad je svojevremeno napisan od strane gospodina Markovića 1990. godine, bio napisan kao jedan klasično moderan ustav, bez obzira kakav je bio karakter države u kojoj smo živeli i kakav je bio karakter vlasti koja je proisticala iz tog Ustava, dakle nije bio nekorektno napisan – ima dve mane, znači pored toga što je bio pravno korektan tekst. Prva mana mu je što je donet od strane jednostranačke Skupštine 1990. godine, dakle pre višestranačkih izbora, i on sam po sebi ima tu notu nelegitimnosti. A druga mana mu je nedostatak ovih najviših standarda u oblasti zaštite ljudskih prava. On ih proklamuje, to nije sporno, ali mehanizam zaštite koji bi morao proisteći direktno iz Ustava, nije najsrećnije napisan. Dakle, postoje najmanje dva razloga zbog čega treba doneti novi Ustav. Potreba za tim je nastala onog trenutka kada su se, po nama u Demokratskoj stranci Srbije, stvorile političke prilike da se to učini. Mi smo videli da su te političke prilike nastale na jesen 2000. godine, međutim to očigledno drugi nisu videli, jer bi posledica donošenja novog Ustava u sklopu tih događaja bili bi vanredni parlamentarni izbori. Ali očigledno nekom ko se dočepao republičke vlasti s početka 2001. godine nije odgovaralo da za pola godine-godinu dana raspiše vanredne parlamentarne izbore, koji bi bili prirodna posledica donošenja novog Ustava.

RSE: Govorite ustvari o Đinđićevoj Vladi?

ALIGRUDIĆ: Govorim o Đinđićevoj i Živkovićevoj Vladi. Znači, isti sindrom muči jednu i drugu Vladu, s tim da je to – gledano po sastavu –praktično ista Vlada. Oni jednostavno nisu želeli da pristanu na razgovor po tom pitanju. I kada se setimo svih sukoba koji su bili i kada se setimo te priče o donošenju Ustava, neuspeha u radu Odbora za ustavna pitanja Skupštine Srbije, vidite koliko je ovo važno pitanje i koliko je ono ustvari provokativno samo po sebi. Međutim, sad je stvorena jedna drugačija atmosfera, silom prilika ili silom izbornih rezultata, znači ovako kako je ispalo, što na kraju krajeva nije ni loše, jer su se neke stvari raščistile u međuvremenu…

RSE: Ali sa radikalima nisu. Radikali se protive nekim stvarima.

ALIGRUDIĆ: Ne bih rekao. Dakle, šta je suština? Pre tri ili četiri meseca, dok su predsednički izbori bili u toku, radikali su rekli da ih ne interesuje Ustav, da bi oni možda eventualno razgovarali o nekim amandmanima na postojeći ustav. Onda su rekli da niko u ovoj državi ne može doneti Ustav bez njih. Tu su bili u pravu, to je tačno. Vrlo je teško razmišljati o tome da se donese Ustav bez učešća Srpske radikalne stranke i oni to znaju. Ali postoji pitanje istorijske političke odgovornosti za određeni čin. Ja sam bio potpuno siguran tada, a siguran sam i sada, da Srpska radikalna strana u suštini neće opstruirati donošenje novog Ustava.

RSE: Čak ni decentralizaciju?

ALIGRUDIĆ: To nije nužno. Oblik decentralizacije je stvar dogovora. Ono što je u Nacrtu Ustava koji je Vlada Republike Srbije pripremila i ponudila ga Skupštini kao polaznu osnovu za dalji razgovor, dakle ne kao predlog za usvajanje, podrazumeva da se ta rešenja mogu menjati, s tim da se ne mogu menjati previše. Ono što sam maločas govorio, o onim standardima koje treba prihvatiti, tu ne možemo naći kompromis. U drugim stvarima, dakle u obliku decentralizacije, u obliku ispoljavanja i načina podele vlasti i tako dalje, tu možemo, ali oko položaja ljudskih manjinskih prava u Ustavu nema kompromisa; te stvari jesu i ostaće ugaoni kamen tog novog akta.

RSE: Kada orijentaciono, oko Nove godine ili ranije?

ALIGRUDIĆ: Ja bih voleo da bude ranije. Znači, kada skupštinsko zasedanje krene u oktobru, nije nemoguće da to pitanje bude već za mesec-mesec i po dana rešeno na nivou prihvatljivog teksta, a onda bi moglo da se ide dalje u proceduru.

RSE: Kad se usvoji Ustav, onda posle toga dolaze novi parlamentarni izbori.

ALIGRUDIĆ: Trebalo bi, jer će Ustav svakako donekle izmeniti strukturu organizacije vlasti, donekle će biti sigurno izmenjena i to će zaista usloviti potrebu za raspisivanjem novih izbora, kako bi novi saziv Parlamenta bio u skladu s tim Ustavom, a to je veoma važno, jer će Ustav biti istovremeno u skladu i s Ustavnom poveljom državne zajednice Srbije i Crne Gore.

RSE: Dobro, ali tu sad ima novi modalitet na dva koloseka – ekonomija na jednom, politika na drugom, s tim da imam utisak da politika ide više razroko nego ekonomija.

ALIGRUDIĆ: Imam i ja. Mi u Demokratskoj stranci Srbije imamo nekakav utisak da se samo ekonomska logika sluša u celoj stvari mi ne bi imali toliko problema u odnosima dve države članice. Mislimo da tu politika dosta igra ulogu. Kad samo slušamo vokabular pojedinih čelnika Demokratske partije socijalista u Crnoj Gori, čujemo tamo svašta – od rasprave o jeziku, o Matici crnogorskoj, onda, po meni, neko krivotvorenje istorije Crne Gore i tako dalje. To je očigledno političko pitanje, to s ekonomijom nema nikakve veze. Ali naravno da pojedinci iz Demokratske partije socijalista, barem oni koji čine ogromnu većinu u Republičkoj vladi Crne Gore, Milo Đukanović i njegovi najbliži saradnici, premda u Demokratskoj partiji socijalista postoje očigledne razlike među njihovim članovima po tom pitanju i to je javnosti poznato, u ovoj priči o harmonizaciji ekonomskih odnosa su našli razlog da kažu da to što je Evropska unija postavila kao kriterijume eto ne ide, kako oko toga ne možemo da se sporazumemo, da smo očigledno napravili Gordijski čvor koji se može raspetljati jedino mačem, znači tako što će se preseći, tako što ćemo jednostavno živeti dva ekonomski i politički odvojena života i da je to jedan od modusa kako ćemo brže u Evropsku uniju. Time Milo Đukanović i njegovi prijatelji čine medveđu uslugu pre svega građanima svoje države, odnosno Republike članice Crne Gore, jer ih pre svega dezinformišu. Dakle, Evropska unija i dan danas, to je Kristina Galjak izjavila još pre sastanka u Mastrihtu, a to pokazuje i rezultat sastanka u Mastrihtu, gde je veoma jasno rečeno da oni ne žele dve politički odvojene države u regionu, već da žele da Srbija i Crna Gora uđu u evropske integracije kao politička celina. Šta je sada problem? Vrlo je zanimljiv odgovor, a nema ga ovih dana. Milo Đukanović uglavnom ćuti. Dao je par izjava posle Mastrihta, on ili njegovi političari – recimo Miško Vuković. Dali su par izjava u Crnoj Gori za unutrašnju upotrebu, kako je pobedio stav Crne Gore u Mastrihtu, apropo nemogućnosti ekonomske harmonizacije do kraja, tu se stalo i dalje više ništa. To je, naravno, normalno, zato što oni više nemaju municije, nemaju argumenata u tom smislu. Ne znači da se neće pojaviti neki nov argument u međuvremenu, ali ovaj koji je do sada istican, on je iscrpljen. Javnost Grne Gore nije toliko naivna. Oni će vrlo brzo videti – ako se pojave neki novi argumenti u vezi s ovim – da se radi o političkoj nameri koja sa životom građana Crne Gore, njihovim standardom i povezivanjem s Evropom nema nikakve veze.

RSE: S obzirom da ste visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije, hoću da vas pitam oko dva skandala. Jedan je u vašoj stranci, a drugi se veže za vašu stranku. Jedan je ovo što je gospođa Čolić izbacila Darvina iz nastave, čime je naravno javnost bila ogorčena. Pod pritiskom javnosti je Ministarstvo za prosvetu ukinulo taj dekret ministarke koja je trenutno u Ženevi, pa i ne zna da joj je dekret ukinut. Zanima me vaš komentar.

ALIGRUDIĆ: Mislim da taj potez ministarke prosvete nije bio dobar i mislim da je ono što je izazvao u javnosti logična posledica tog samog poteza. U najmanju ruku, kao što su neki isticali u javnosti, to je trebalo da ide na neku vrstu šireg dogovora pre nego što je potez učinjen. Istini za volju, gospođa Ljilja Čolić je rekla da ona nije mislila da ukine Darvina, kako se to inače maliciozno govori, nego da je jednostavno htela da ukine njegovo obavezno predavanje. Ali svejedno, to je izazvalo prilično negodovanje i mislim da to jednostavno nije bilo potrebno u tom trenutku. Na taj način se, koliko ja znam, izjasnio i premijer Vlade Republike Srbije, koji je rekao da što se njega tiče, Darvin mora ostati u školama.

RSE: A pri tom je i on pobožan čovek.

ALIGRUDIĆ: To nema veze s verom.

RSE: Ali gospođa Čolić je rekla da je vernik.

ALIGRUDIĆ: Tu možemo da se ne složimo. I ja sam vernik. Ali mislim da postoji jedna stvar, i da skratim tu priču i tu bih stavio tačku, moja religija, hrišćanska, pravoslavna, kojoj ja pripadam, bavi se vaniskustvenim, vančulnim i to je područje delovanja religije. Lepota dogme je upravo u vančulnosti. A sve ono što proističe iz egzaktnih istraživanja, iz egzaktnih opažanja, ne može biti sukobljeno s dogmom, i to je ono što je veoma važno u ovoj stvari. Religija je privatna stvar svakog čoveka i to zaista ne treba mešati. I utoliko smatram da je taj potez u tom smislu bio pogrešan.

RSE: Druga stvar je ovaj tekst u „Vremenu“ novinara Miloša Vasića, da je kopija razgovora Bagzijeve advokatice Biljane Kajganić dostavljena i premijeru, dakle predsedniku vaše stranke, i dvojici ministara vaše sranke – ministru pravde Dobrilu Stojkoviću i ministru policije Draganu Jočiću. Videla sam da je Stojković demantovao da je bilo šta dobio…

ALIGRUDIĆ: Zaista, osim onoga što sam i sam pročitao u novinama, o tome ništa ne znam.

RSE: Niste razgovarali s premijerom?

ALIGRUDIĆ: Ne, nismo o tome razgovarali. To mi deluje kao klasična novinska podmetačina. Ne kažem da je konkretan novinar kriv, ali je neko očigledno upetljao prste u sve to. Naravno, to je pitanje pre svega za one na koje se ono i odnosi, dakle za ministre Jočića i Stojkovića. Pravo da vam kažem, s obzirom da poznajem te ljude i znam kako razmišljaju, uopšte ne mogu da verujem da ima imalo istine u svemu tome.

RSE: I za kraj hoću da vas pitam još oko ovoga sa Vojvodinom, što se dosta zakomplikovalo. Mađari traže da se njihov problem internacionalizuje; to će da ide na Evropski parlament i na Savet Evrope i tako dalje. Međutim, Predrag Simić, koji je bio jako blizak vašoj stranci, mislim da je bio jedno vreme i savetnik premijera Koštunice, rekao je da se tome nije posvetilo dovoljno pažnje, da cela stvar minimizirana i da je zbog toga došlo do velikog zapleta između Beograda i Budimpešte.

ALIGRUDIĆ: Mislim da problem nije minimiziran, mislim da je problem izmišljen.

RSE: Kako je izmišljen kad je bilo incidenata, svi smo o tome čitali?

ALIGRUDIĆ: Znate kako, u višenacionalnoj sredini, gde postoji izmešano stanovništvo, kafanska tuča u kojoj se sticajem okolnosti na različitim stranama nađu dve osobe različite nacionalnosti, odmah može biti incident. Da li je ta tuča incident u tom smislu ili je obična kafanska tuča, to je posebno pitanje. Dakle, to je nešto čemu će neko pridati jedan ili drugi značaj. Ja mislim da takvih incidenata ima svuda po Srbiji. A ako neko hoće da kaže da su pojedini okršaji pijanaca u kafani nacionalni incidenti, u redu, neka to tvrdi. Ne kažem da su međunacionalni odnosi idealni, ne kažem da oni nisu opterećeni određenim prošlim vremenom, to je činjenica. Gde god je jedna nacija manjinska nacija u jednoj državi, tu uvek postoji minimalna tenzija. Zbog toga i postoji set zakona, postoji Ustav, maločas smo govorili o tome šta već piše u Ustavnoj povelji, a šta treba da piše u Ustavu Srbije koji treba da zaštiti korpus nacionalnih manjina. Zašto se to radi? Upravo zbog toga što postoji permanentna opasnost pojavljivanja takvih tenzija. To je jedna zaštitna mera i država tome mora da posveti maksimalnu pažnju. Postavlja se pitanje da li su se na teritoriji Vojvodine zaista desili neki incidenti koji ukazuju na povećanje međunacionalne napetosti i da je, kako neki strahuju, to neka stvar koja je bila ispuštena iz ruku. Mislim da to nije slučaj i mislim da reakcija Mađarske u ovom trenutku – kao što je neko od analitičara pre neki dan rekao, ne mogu da se setim ko je to bio, ali mi se čini da je bio u pravu – više posledica novog statusa Mađarske u Evropskoj uniji, želje da u Savetu Evrope i Evropskoj uniji na samom početku na neki način malo ispolji odnosno da odvežbaja to svoje novo članstvo, da na taj način ispolji neki svoj autoritet kao novi član. To je verovatno njima potrebno, ali se već vidi po reakcijama većine članica Saveta Evrope i članica Evropske unije da im to nije pošlo za rukom.

RSE: Da, ali biće na dnevnom redu i u Evropskom parlamentu i u Savetu Evrope.

ALIGRUDIĆ: Hoće, zato što postoje formalni načini na koji se nešto stavlja na dnevni red i to jednostavno ne može biti skinuto sa dnevnog reda. Ali je pitanje kakav je ishod. Za pitanje nacionalnih manjina su bitni standardi, dakle da li mi poštujemo standarde koji su zadati ili ih ne poštujemo, i to nije sporno. Biće razgovori između premijera i predsednika naše zemlje, Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, sa mađarskim predsednikom. Razgovori na nivou ambasadora su već obavljeni, obavljaju se razgovori i sa članicama Saveta Evrope i Evropske unije, a pri tom se obavljaju i razgovori na samom terenu. Premijer Koštunica je bio u Vojvodini, išao je na lice mesta. Kad kažem na lice mesta, mislim na vojvođanske gradove u kojima postoji višenacionalni suživot. Čine se svi koraci da se prvo otkriju činjenice do kraja, a pod dva, da se zaista uvere i oni koji žive na našoj teritoriji, naši građani, naši sugrađani, bez obzira koje su nacionalnosti, da su bezbedni u ovoj državi.

RSE: S obzirom da smo svi ranjivi oko nacionalnih pitanja, s obzirom na sve što smo prošli u Miloševićevoj deceniji, zar nije normalno, ako se pobiju Srbin i Mađar, makar zbog devojke u kafani, da vaša stranka, kao najbrojnija u Skupštini Srbije, izađe sa stavom, da dadne saopštenje, da premijer kaže jasno i glasno – osuđujemo svaku svađu na međunacionalnoj osnovi…

ALIGRUDIĆ: Pazite, postoji ispoljavanje nečega što bi moglo biti element međunacionalne netrpeljivosti u slučaju huliganstva. Huligani to često rade – recimo skrnave grobove pojedinih pripadnika nacionalnih manjina, da li je u pitanju jevrejsko groblje, da li je u pitanju katoličko, negde pravoslavno i tako dalje. Znači, to se dešava. To su obično maloletni počinioci, ali to zabrinjava. Dakle, to nije nešto gde mi možemo reći – ma pustite, to su deca. To nije tako, to dakle veoma zabrinjava. Međutim, ja bih podsetio šta znači kafanska tuča i kako se njoj pridaje neki značaj. Sećamo se, to je skoro bilo, prilikom zasedanja Parlamenta stigla je vest o jednoj tuči u Temerinu, u kojoj su pripadnici – tako se potrefilo – mađarske nacionalne manjine prebili mladića, pripadnika srpskog nacionalnog korpusa, i teško ga povredili. Na kraju se otkrilo da je to bilo zbog neke devojke i da to nema nikakve veze sa nacionalnom pripadnošću, međutim jedna od političkih stranaka u Narodnoj skupštini Republike Srbije nije časila časa, nego je iskoristila pravo izlaska za govornicu povodom tačke dnevnog reda da govori o tom slučaju i da mu prida upravo taj nacionalistički predznak, tobože štiteći Srbe od „strašnog“ napada Mađara. Evo to je dobar primer, i ako se to dešava, to nije dobro. Dakle, u tom procesu treba da učestvuju svi. Ne možemo mi sprečiti dvoje ljudi koji su skloni kavzi da se pobiju, da povrede jedan drugoga. Ali zato i političke stranke, pa i novinari koji imaju odgovornost za posao koji rade, u tome svi treba da učestvujemo. Političke stranke i novinari pre svega, kao oni koji prenose informacije i koji komuniciraju s javnošću, mi pridajemo jedan ili drugi značaj pojedinim događajima. To je politika i tu treba da budemo jako pažljivi i tu moramo svi pokazati visok stepen odgovornosti. Ja sam video dokument koji su pojedini poslanici, pod pritiskom mađarske strane, predali Savetu Evrope, a koji treba da služi kao osnova za raspravu. Tamo se pominje reč atrocities, kao nešto što se čini prema Mađarima u Srbiji. To je zaista strašno, dakle da neko upotrebi takvu reč. Atrocity je zverstvo, i to ne bilo koje zverstvo, to je organizovano zverstvo. To je reč koja se upotrebljavala za vreme bombardovanja Jugoslavije od strane NATO pakta, kada se opravdavalo bombardovanje navodnim zverstvima koja su činjena prema kosovskim Albancima. Ta reč atrocities ima strahovito teško značenje, a nalazi se u tom dokumentu. Svi živimo u ovoj državi, ljudi nemaju visok standard, ne mogu da putuju, ali toliko mogu – iz radoznalosti da plate autobusku kartu do Subotice, da se prošetaju dvadeset i četiri sata po tom mestu i da razgovaraju sami s bilo kojim prolaznikom o tome da li postoje ikakva zverstva u Subotici, da li postoje ikakva zverstva u Novom Sadu, u Temerinu i u nekim drugim mestima. Ne govorim o onim mestima gde pretežno žive Mađari, nego baš o onim u kojima postoji ta izrazita nacionalna mešovitost.