Švajcarska kompanija "Syngenta" AG dobila je u maju licencu Evropske komisije za uvoz modifikovanog kukuruza šećerca. Markus Pajer, portparol ove kompanije, ističe za Radio Slobodna Evropa da genetski modifikovana hrana ima dve prednosti:
„Korišćenjem genetski modifikovanog semena, proizvodjači rešavaju problem štetočina, jer je otporno, naprimer, na insekte, pa nije nužna upotreba pesticida. Drugo, finalni proizvod je, što se tiče hranljivosti i ukusa, visokog kvaliteta, i apsolutno nije štetan po zdravlje“.
Gert Ricema iz organizacije "Prijatelji zemlje", sa sedištem u Vašingtonu, kaže, medjutim, za naš program da je više istraživanja pokazalo da je genetski modifikovana hrana štetna.
„Počev od povećanja broja alergijskih reakcija, rasta nivoa toksičnih materija u organizmu. Istovremeno, već je registrovano da je kod ljudi, koji se na ovaj način hrane, povećana otpornost na antibiotike, odnosno da oni slabije deluju. Samo ova tri primera su više nego dovoljna da se zabrani upotreba genetski modifikovane hrane jer ugrožava zdravlje“.
Šta kažu gradjani u Srbiji?
Mnogo toga je došlo sa Zapada, u šta smo poverovali, pa smo dobili po nosu.
Koristio bh kada bude ispitano do kraja, kad prodje jedno deset godina korišćenja toga.
Koprive, proja, kačamak onaj seljački, pa kad se odozgo stavi domaća mast, sve ono što je zdravo u selu što rade.
Za naš program govori poznati stručnjak za ovu oblast Zoran Zgaga, profesor molekularne genetike na Prehrambeno biotehnološkom fakultetu u Zagrebu. Mnogo je nedoumica, kontraverzi i strahova od genetski modifikovane hrane. To se može delimično objasniti neznanjem mnogih šta je zapravo genetski modifikovana hrana i kakve posledice može imati u narednih nekoliko godina, što je iz ove perspektive teško predvideti. Šta je zapravo genetski modifikovana hrana i kako se ona dobija, odnosno stvara?
ZGAGA: Prošle godine smo slavili 50- godišnjicu od otkrića strukture DNA. To je, dakle, jedno od najveći otkrića u znanosti, ne samo 20. stoleća, nego općenito u znanosti. Istovremeno, to je bila 30-togodišnjica od prvih genetičkih manipulacija. U tih dvadesetak godina od otkrića strukture DNA, razvijene su tehnike koje su omogućile da se genetička informacija ciljano, smisleno mijenja. To je jedna tehnologija koja ima veliki potencijal u biotehnologiji, ali tek u poslednjih deset godina, dakle 1994. godine, dozvoljen je za upotrebu prvi genetički modificiran organizam, to je bila rajčica ili paradajz. Od tada do danas patentirano je 60-70 biljnih sorti, koje se mogu neposredno koristiti za ljudsku prehranu, ili ono što je češće, da se one preradjuju i da se njihovi djelovi, naprimer ulje ili lecitin koriste kao dodaci u različitim, prehrambenim proizvodima.
RSE: Kako taj proces stvaranja izgleda? Govorićemo o finalnim proizvodima i o genetski modifikovanim semenima, obe vrste, na neki način, izazivaju kontraverze. Naprimer, kako se stvara to seme?
ZGAGA: Postoji niz tehnika, tehnologija, da se neki gen kojeg ste vi ili uzeli iz drugog organizma, ili ste ga sintetizirali „in vitro“, dakle u nekoj epruvetici, da se pomoću različitih tehnika unese u biljnu stanicu, i ugradi u genom, odnosno u kromosom na jednom mjestu. Jednom kada ste dobili takvu stabilnu kulturu, iz jedne takve stanice, možete regenerirati cijeli organizam i taj se gen onda prenosi na potomstvo, eventualno se dalje vrše križanja da se dobiju sojevi sa kombinacijom nekih povoljnih svojstava. Dakle, u genetičkoj manipulaciji, od kad postoji poljoprivreda, već desetak tisuća godina, koriste se klasične genetske manipulacije u oplemenjivanju, a zadnjih 10-15 godina se koristi tkzv. moderna biotehnlogija, u kojoj se ne selekcioniraju naslijepo izvršene promene koje nama odgovaraju, naprimer, veća otpornost na mraz, ili veća nutritivna vrijednost kukuruza, nego se vrše odredjene, točno ciljane, unapred zamišljene promjene u jedno, dva, tri gena, koje će dovesti do željenih, za nas prihvatiljivih promena u karakteristikama takve biljke.
RSE: Dakle, nema prirodne rekombinacije, ili parenja u slučaju životinja. Rekli ste da je reč o 10 poslednjih godina istraživanja i proizvodnje. Šta je bilo ključno da se krene u to uverenje da će se prehranjivanje u svetu, ako ne iskoreniti glad, a ono ga bar smanjiti, ili da je ova hrana čak zdravija od useva uzgajanih tradicionalnom metodom, uz korišćenje pesticida, što je dokazano nezdravo? Ili je reč treće strane: nastojanju velikih multinacionalnih kompanija da ostvare profit, za koje ih optužuju ekološke grupe?
ZGAGA: Pa to je vrlo složeno pitanje. Istraživanja traju duže od deset godina, a 10 godina je samo komercijalna primena. Od istraživanja do komercijalne primene, samo za jednu takvu sortu, prodje i nekoliko godina. U istraživanjima, koja traju dugo, odmah se primjetio izuzetni potencijal te nove tehnologije, i ono što je moje mišljenje, da sa tom novom tehnologijom moramo živjeti, jer je vrlo malo vjerojatno da će se u budućnosti odustati od primjene te tehnologije s obzirom na moguće koristi takve primene. Koji je primarni razlog? Vrlo vjerojatno se, ipak radi o komercijalnom interesu, a ne o nekom altruizmu. Činjenica je da se primjenom te tehnologije može doći do jeftinije hrane, može se doći do zdravije hrane, može se doći do ekološki prihvatljivije hrane, ali ona osnovni motor je, gotovo sigurno, komercijalni interes.
RSE: I zbog toga je izbio trgovinski rat izmedju tradicionalnih saveznika SAD i Evrope. Naime, SAD itekako forsiraju ovaj način proizvodnje, dok je Evropa, još uvek prilično rezervisana, bez obzira na odredjena pomeranja. U 1999. godini, što je daleka prošlost iz ove perspektive gledano, u SAD-u je 33 odsto površine bilo ukupno zasejano sojom, a 56 procenata kukuruzom. Ne postoje noviji podaci, ali je sigurno sada to, maltene, duplirano.
ZGAGA: Sada je već skoro 60 posto soje, koja već dobiva na genetičkim manipulacijama.
RSE: Ono što je svakako interesantno, mi ćemo govoriti o tim kontraverzama: da li je štetno, nije štetno, kakve su posledice na duže staze, što se sada teško može predvideti. Šta je, zapravo najvažnije kada se radi sa genetski modifikovanom hranom, odnosno tim ukrštanjima? Da li nauka može na neki način da predvidi u tom mnoštvu, u milionima kombinacija gena, da ne dodje do neželjenih posledica, ili je to prosto nemoguće?
ZGAGA: Danas se može predvidjeti, s obzirom da se radi o najčešće jednom genu ili kombinaciji dva tri gena, sa velikom sigurnošću do kakvih promjena u fiziologiji stanice će doći. Medjutim, ne može se sa apsolutnom sigurnošću, svakako. Ono što je najčešća neželjena posljedica, koja se može očekivati, to je alergenost. Zbog toga se vrši cijeli set ispitivanja, cijela baterija testova, da se ispita, u prvom redu alergenost. Nakon toga, potencijalna toksičnost; da li je došlo do sinteze akumulacije neke supstancije koja bi mogla djelovati toksično, koju mi nismo predvidjeli, ali s obzirom da je stanica izuzetno složeno gradjena i komplicirana, ne možemo baš sve predvidjeti, upravo zato ispitujemo. Konačno, ispitujemo da li došlo do neko smanjenja nutritivne, odnosno hranidbene vrijednosti namirnice. Dakle, apriori se može sa dosta velikom sigurnošću zaključiti do kojeg tipa promene će doći u stanici, ali se, bez obzira na to, mora izvršiti cijeli niz testova, pokusnih nasada u staklenicima, pokusnim poljima, pokusnim životinjama, i nako toga se ekstrapolira i kaže: ova namirnica se može pustiti u promet. Takva ispitivanja traju po nekoliko godina.
RSE: A da li se može predvideti kako, recimo, ta namirnica sa tom odredjenom genetskom kombinacijom, može reagovati kada je unesu različiti ljudi, različiti ljudski organizmi, koji opet imaju potpuno različite kombinacije genetske strukture?
ZGAGA: Ne mislim da bi to trebao biti neki važan, bitan rizik i veliki problem, Naime, mi smo ipak izloženi: tradicionalne namirnice koje mi jedemo, niko nije testirao. Recimo, u 20. stoleću vrlo intenzivno se primjenjuje baš u razvoju takvih sorti kemiska mutageneza. Dakle, vi vršite sljepe mutacije: cijeli genom nekog organizma vi izložite velikim koncentracijama nekog jakog mutagena, i onda izolirate neka poželjna svojstva. Vi ne znate šta ste sve napravili u stanici, vi ste stanicu izvrgli jednom velikom stresu.
RSE: Na koje vrste proizvoda mislite?
ZGAGA: Na sve žitarice koje su dobivene oplemenjivanjima u 20. stoleću, kada se intenzivno koristila mutageneza. Dakle, vi ste prvo vršili mutagenezu nad sjemenom, izvodili ste na slijepo mutacije, izabrali ste one sorte koje su vam više odgovarale, i nakon toga ste ih križali. Samo da biste dobili ona svojstva: zrno koje vama odgovara. Vi pri tome niste znali koje ste sve, usput, napravili promjene u genomu. Tako, bez ikakvih posebnih, dodatnih ispitivanja, takve su sorte ušle u komercijalnu upotrebu. Puno se priča o različitim hibridima, dakle o vrsta srodnim, koje su medjusobno dobivene križanjem. Pri tome su napravljeni stvarno veliki genetički koraci, pomaci, puno toga je nepoznato što je u takovim sojevima tradicionalne kulture, jer one nisu dobivene genetičkim inžinjerstvom, nego tradicionalnim oplemenjivanjem, ali mi zapravo ne znamo o koji se tu sve promenama radi. Primenom genetičkog inžinjerstva vi ipak suzite taj spektar neizvjesnosti na aktivnost jednog ili dva gena. Prema tome, apriori, ja ne vidim da bi to trebalo predstavljati neki veliki rizik, premda, svakako je nužno da se, bez obzira na to, vrše ova sva moguća ispitivanja.
RSE: A kada je reč o opsnosti od narušavanja ekosistema, odnosno prirodne ravnoteže? Naime, protivnici kažu da ako se jedne godine zaseje neka njiva sa modifikovanim semenom, onda se više nikada ne može vratiti na tradicionalni način, i da se onda mogu stvarati neki novi organizmi, koji će lagano narušavati prirodnu ravnotežu.
ZGAGA: Ovo drugo pitanje je daleko složenije, ja se tu potpuno sa vama slažem. Dakle, pitanje zdravstvene ispravnosti je manje-više u znanstvenim krugovima riješeno, barem što se tiče onih proizvoda koji se nalaze na tržištu. Mi ne znamo koliko je takvih proizvoda u fazama razvoja prošlo testove. Medjutim, oni koji dolaze na tržište, u njihovu zdavstvenu ispravnost se više ne sumnja, smatra se da su oni egzalentni tradicionalnim proizvodima, te da nisu štetni ili manje štetni od tradicionalne soje, kukuruza, sojene repe – praktično se radi samo o četiri kulture.
RSE: Znači, vi ne spadate u one koji smatraju da je genetski modifikovana hrana čak zdravija, o tradicionalne, koja se proizvodi uz korišćenje pesticida, a koji su definitivno nezdravi?
ZGAGA: O tome bi se isto moglo razgovarati. Ova sada hrana koja je u komercijalnoj upotrebi, ona se smatra da je ekvivalentna, ona je možda ekološki prihvatljivija. Zato što se izbegavaju insekticidi, kod primera koje ste naveli na početku da sama ta biljka proizvodi insekticid, pa se ne trebaju prska cijela polja, po tome se ekološki može smatrati da je prihvatljivija. Ili da se koriste manje herbicida, ili herbicidi koji se lakše raspadaju (imali smo neugodno iskustvo sa DDT-jem, recimo kod insekcitida). Kod herbicida se isto uspijeva zameniti one koji se sporo razgradjuju, za herbicide koji se brzo razgradjuju, prema tome to je ekološki prihvatljivije. Medjutim, ne smatram da je to, za sada, neka velika razlika. Ali se smatra da je trend da će se ići zapravo, ne za time da se učine tredicionalne namirnice i njihov uzgoj nešto jeftiniji, ili ekološki prihvatljiviji, nego da se dobiju kvalitetne namirnice. To je sad slijedeća etapa u ravoju te tehnologije: da se ide na poboljšavanje nutritivnih svojstava.
Ekološki aspekt je daleko složeniji; tu se radi o interakcijama koje mi još uvijek ne možemo dovoljno dobro obuhvatiti i modelirati, i navode se i pozitivni i negativni primjeri do sada. Ono što je stav, koji je manje-više prihvaćen i u Evropi, je da se za uvodjenje svake posebne kulture u svakom specifičnom ekosustavu mora napraviti poseban elaborat i videti koliko je to prihvatljivo.
RSE: Šta pokazuju vaša istraživanja, kolika je teoretski, jer je teško to praktično dokazati, opasnost da neka biljna ili životinjska vrsta nestane pojavom nove vrste, koja će je na neki način uništiti?
ZGAGA: To je neki scenario, a zapravo se radi o tome da se prirodnim oprašivanjem može taj transgen, koji ste iz nekog drugog organizma stavili u kukuruz, da se proširi i na one sorte kukuruza, koje nisu dobivene genetičkim inžinjerstvom. To je neka realna opasnost. To je sad složeno područje populacijske genetike: da li bi oni mogli potisnuti. Teško je zamisliti razlog, jedino ako bi imali neku jaku selektivnu prednost da bi mogli pomalo potiskivati tu drugu sortu kukuruza, ali vas moram upozoriti da je i ta druga sorta kukuruza vrlo daleko od nekog svog pretka, od nekog prirodnog divljeg kukuruza. Mi više ne jedemo hranu, namirnice dobivene iz prirodnih biljaka, sve su one posljedica stoljeća oplemenjivanja, vrlo su daleko od svog prirodnog, ishodnog soja. Puno je teže biti decidiran i reći da nema nikakvih posljedica i utjecaja na ekološke sisteme, ali ne vidim puno mjesta za neki katastrofični scenarij, premda smatram da je to pitanje koje zahtijeva veliki oprez i ozbiljne studije.
RSE: Da li je ova vaša dilema, odnosno konstatacija da je to mnogo ozbiljnije kada je reč oko ekosistema, nego oko finalnih proizvoda koji su se pojavili na tržištu, i razlog što je Evropska unija dozvolila uvoz finalnog proizvoda kukuruza šećerca iz SAD, ali ne i njegovo uzgajivanje, bar za sada, na svom terenu.
ZGAGA: Vrlo vjerojatno, ja se tu zalažem za jedan oprez i neprihvaćanje bez zadrške, bez da se naprave adekvatne studije, i bez da se vide iskustva drugih, koji već imaju nekoliko godina takve u upotrebi. Ali, isto tako, ne smemo zaboraviti da je cijeli svijet ipak jedan veliki ekološki sustav, i da ne možete vi napraviti granice kojima ćete spriječiti i zaustaviti prenos gena, oprašivanje i tok genetičkih informacija. Mislim da neki ekstremizam i purizam na duge staze je teško postići; neki izdvojeni ekološki sustav, ako vi dozvolite jedan kukuruz u Madjarskoj, a zabranite ga u Hrvatskoj. Negde gore uz granicu, za desetak godina ta vaša zabrana više neće imati puno smisla.
Sama činjenica da je nauka u stanju da nešto novo stvori, pre ili kasnije, kao reka ponornica će se pojaviti u praksi. Cela istorija civilizacije, njena tajna je upravo u tim novim otkrićima. Zanimljivo je da je Evropa od 1998. godine zabranila proizvodnju genetski modifikovane hrane. Doktor Patrik Omehon, irski stručnjak za biotehnologiju, podseća da su se pre u Zapadnoj Evropi koristila 34 artikla proizvedena novom tehnologijom. Izmedju ostalog, kukuruz, paradajz i soja, i da do sada nisu uočene štetne posledice. Inače, poslednjih godina Evropska unija je izložena žestokom pritisku, pre svega SAD, zatim Kanade i Argentine, najvećih proizvodjača genetski modifikovane hrane, da ukine tu zabranu. Zvanični Vašington je čak zapretio nekom vrstom trgovinskog rata, ističući da stav EU nenaučan, predstavlja neku vrstu protekcionizma, čime su oštećene američke kompanije. Odluku Evropske komisije u maju ove godine da ukine embargo na uvoz genetski modifikovanog kukuruza, u Bušovoj administraciji ocenjuju kao nedovoljno. U Briselu ističu da je zabrana zapravo ukinuta još prošle godine, i da nema razloga za sporenja. Medjutim, nekoliko zemalja, pre svega Francuska, Grčka i Austrija, i dalje se protive ovoj odluci, Italija i Britanije ih podržavaju, dok su Nemačka i Španija uzdržani. Švajcarska kompanija "Syngenta" AG, tačnije njen ogranak u SAD-u, dobila je licencu da ga prodaje od jula za životinjsku, a od septembra za ljudsku ishranu, kao kukuruz šećerac. Reč je o modifikovanom kukuruzu proizvedenom u SAD-u, koji je otporan na insekte, za razliku od tradicionalnog tipa. Od jeseni se, dakle očekuje da se genetski modifikovani kukuruz gaji u u Evropi.
Markus Pajer, portparol ove kompanije, ističe za Radio Slobodna Evropa da genetski modifikovana hrana ima dve prednosti u odnosu na tradicionalnu:
PAJER: Dobili smo dozvolu za uvoz u Evropu genetski modifikovanog kukuruza šecerca koji je otporan na insekte. Tačnije, mi gajimo seme tog kukuruza i isporučujemo kompanijama u zemljama u kojima je dozvoljeno njegovo uzgajanje. Ta preduzeća potom uvoze finalni proizvod u Evropu. Znači, potrošači u principu mogu da ga kupe u limenci ili kao zamrznuti kukuruz, uz obavezu prodavaca da vidno označi da je genetski modifikovan.
Dakle, omogućen je uvoz kukuruza šecerca kao finalnog proizvoda za prodaju, ali ne i njegovo uzgajanje. Može se reći da je učinjen korak napred u zakonskoj regulativi, kojim se otvara tržište za novi proizvod, ali to ne znači da automatski postoji tražnja za njim. Duboko smo svesni da mnogi potrošači u većini evropskih zemalja žele da budu stoprocentno sigurni da je genetski modifikovani kukuruz šecerac kvalitetan i bezopasan po zdravlje. Dakle, shvatanja se neće promeniti preko noći i predstoji dug proces. Istovremeno, mi i dalje proizvodimo seme za uzgajanje različitih kultura na standardni način. Veoma je važno da postoji mogućnost različitog izbora.
U ovom trenutku kukuruz šecerac BT 11 može se uzgajati u SAD, Kanadi, Argentini, Južnoj Africi, Japanu. Odobreno je njegovo korišćenje kao finalnog proizvoda u Švajcarskoj, Kini, Rusiji, Južnoj Koreji, Novom Zelandu, ali ne i uzgajanje.
RSE: To znači da proizvodnja genetski modifikovanog kukuruza u Evropi nije do daljneg dozvoljena, tako da ne možete da razgranate posao.
PAJER: Još nije doneta odluka. Evropska komisija razmatra taj slučaj i moramo da čekamo na odluku.
RSE: Ali kao što ste rekli, nijedna politička ili zakonska odluka neće preko noći izmeniti shvatanja ljudi oko genetski modifikovane hrane. Šta se može očekivati u narednom periodu u smislu razvoja nove tehnologije i njene primene?
PAJER: Očekujemo da će ljudi vremenom shvatiti prednosti ove vrste hrane, da je bezbedna kao i ona proizvedena na standardni način, kao na primer kukuruz o kojem razgovaramo. Pomenuću jedan naučni panel na evropskom nivou, na kojem je ukazano da je genetski modifikovani kukuruz šecerac BT 11 bezbedan, kao i onaj proizveden standardnim putem. Naučnici su sugerisali evropskom regulatornom telu da prihvati proizvodnju ovog kukuruza. To je važan znak, ali će proći vreme dok ta poruka ne dopre i do potrošača.
RSE: Kako komentarišete stavove ne samo grupa za zaštitiu ekologije, koje se žestoko protive genetski modifikovanoj hrani, ističući da posledice mogu biti nesagledive na 10 ili 15 godina, počev od genetskih mutacija kod ljudi i raznih poremećaja, do zagađenja životne sredine.
PAJER:Mi znamo dosta o ovim proizvodima. Imamo deset godina iskustva i nije bilo nijednog slučaja ugrožavanja zdravlja ljudi. Naučnici potvrđuju da su kukuruz šecerac i ostali genetski modifikovani proizvodi bezbedni, kao i oni koji se uzgajaju na standardni način.
Dakle, u pitanju je način na koji se te činjenice prezentiraju u javnosti, imajući u vidu da protivnici genetski modifikovane hrane često reaguju više emocionalno, šireći strah, a manje se služe naučnim argumentima. Postoje dve vrste prednosti upotrebe genetski modifikovane hrane. Najpre, korišćenjem genetski modifikovanog semena, proizvođači rešavaju problem štetočina, jer je otporno, naprimer, na insekte, pa nije nužna upotreba pesticida. Drugo, finalni proizvod je, što se tiče hranljivosti i ukusa, visokog kvaliteta i apsolutno nije štetan po zdravlje. Nadam se da će potrošači ubzo shvatii da je to veoma korisno i za njih, a ne samo za proizvođače.
RSE: Profesore Zgaga, čuli ste izjavu portparola kompanije, koja je na neki način ovlašćena da snabdeva semenom kompanije koje nameravaju da uvoze modifikovani kukuruz u Evropu, ali kao što ste takodje mogli da čujete, tražnje je malo pa su i oni pomalo rezervisani. Kako komentarišete odluku Evropske komisije, šta praktično znači da hrana koja sadrži više od jednog procenta treba da se etiketira, a da do 0,9 nije potrebno? Kakva je to “demarkaciona linija”, u čemu je tu razlika, zašto baš ta odrednica od 0,9, a ne 1,9, ili 2,9?
ZGAGA: To je kontraverzna tema. Ona nije kontraverzna sa znanstvanog stanovišta, ali je odnos prema hrani u Evropi puno drukčiji nego u Americi. Nama hrana mnogo više znači, naša kultura je puno više vezana za hranu, i to je tema koja je prožeta brojnim predrasudama, ali ja bih rekao čak i manipulacijama. Sama ova odredba 0,9 – 1 posto na neki način to ilustrira. Radi se o jednom političkom kompromisu. Naime, evidentno, sva istraživanja nezavisnih znanstvenih udruga, uključujući i evropske, utvrdila su da je takva hrana jednako štetna kao i konvencionalna hrana. Sada se postavlja pitanje: imamo li mi pravo izbora? Naravno da imamo, mogu reći: meni se ta hrana ne svidja, i ja je ne želim jesti. Zbog toga se mora u Evropi obilježavati, Amerikanci se na to bune, smatraju da se na taj način sugerira da takva hrana nije zdrava, i oko toga se vodi još dosta polemika. Stav je u Evropi da se mora obilježavati, i ja se sa tim stavom potpuno slažem.Medjutim, zašto se ne mora obilježavati ako je ispod 0,9 posto? Osobno ne bih hteo jesti pseće meso koje se konzumira u Kini; različite kulture i religije imaju različita ograničenja u prehrani, koje se moraju poštivati. Ne bih hteo niti jedan posto, niti 0,9 posto takvog mesa imati u svojoj pljeskavici ili odresku. Dakle, moje pravo na izbor je ugroženo čak i sa tih 0,9 odsto, odnosno 1 posto. Po mojem mišljenju trebalo bi biti: ima ili nema genetički modificiranih sastojaka u toj hrani. Medjutim, u praksi je to danas gotovo nemoguće postići. Naime, postoje takozvane tehnološke kontaminacije, bilo u proizvodnim pogonima, bilo u poljima prilikom uzgoja, i na taj način bi došlo do jednog bloka u tom lancu proizvodnje i distribucije hrane, Prema tome, kada bi išli stvarno do ekstrema i rekli: bilo koja količina genetički modificirane hrane se mora obilježiti, na taj način bi zapravo doveli cijelu prehrambenu industriju u jednu neugodnu situaciju. Onda se došlo do te neke kompromisne vrednosti 0,9 posto, za koju je odlučeno da će ona biti prihvatljiva, i da se neće trebati obilježavati, a sve što je preko 0,9 posto, trebaće se obilježavati. Medjutim, u praksi je takvu odluku vrlo teško provesti, i ona je neki put besmislena. Naprimer, ako se radi o nekom sastojku tipa lecitin, ili šećer, ili ulje, u njemu vi ne možete ustanoviti prisutnost genetički modificiranog organizma, osim samo nekih kontaminacija koje su zaostale prilikom prerade. Prema tome to je čisto jedna politička kompromisna odluka sa kojom su, na moje čudjenje, svi zadovoljni, čak i oni koji su izraziti protivnici genetički modificirane hrane. Ja na njihovom mjestu sa takvom odlukom ne bih bio zadovoljan.
RSE: To je veoma zanimljivo, naime, profesor Glišin, akademik iz Beograda, rekao je da se Evropa protivi radi zaštite evopske hemijske industrije, koja proizvodi pesticide, herbicide i druge materijale kojima se štite biljke. S druge strane, mnogi farmeri u Americi, pre svega u Kanadi, protive se genetski modifikovanom žitu, jer se boje da izgube tradicionalno tržište u Evropi. To je inače razlog što neke afričke zemlje, koje su suočene sa gladju, nerado pristaju na uvoz genetski modifikovane soje i žita iz Amerike, jer se boje da neće moći da svoje proizvode izvoze u Evropu.
ZGAGA: Mislim da se tema seli sve više sa područja znanstvenih argumenata i rasprave na područje ekonomije, politike, kulture, sociologije, i očito se na toj temi prepliću različiti interesi. Što je profesor Glišin rekao za kemijsku industriju, to se može primeniti i na drugo. To su proizvodi visoke tehnologije i samo najjače svjetske kompanije si mogu dozvoliti ući u razvoj takvog jednog proizvoda. Evropa je kasnila, ne znam koliko danas kasni, za Amerikom, imali su interes jedno vrijeme zaustaviti prodor američke tehnologije u Evropu. I to bi mogao biti isto dio odgovora na tako rigidni stav Evrope, ali se pred znanstvenim argumentima pomalo mora povlačiti, sad na različite načine, različitim strategijama taj svoj uzmak nastoje kontrolirati, a koliko ja znam, istovremeno razvijaju i vlastite proizvode i ja vjerujem da će za par godina ova diskusija biti sasvim neinteresantna.
RSE: Zanimljivo je da li je to iz komercijalnih razloga, ili uverenja. Recimo, Mekdonalds je izjavio da neće više prodavati hranu u svojim restoranim od životinja hranjenih sa JMT biljkama, odnosno onim koje su odgajane uz korišćenje nove tehnologije. A oko momenta koji ste pomenuli, da je veoma teško utvrditi koja je hrana potpuno čista, odnosno oslobodjena raznih hemikalija, u Nemačkoj je 2000. godine testirano 82 proizvoda, uzetih iz velikih samousluga, i pronadjeno je da čak 31 proizvod sadrži, na odredjene načine, genetski modifikovane sastojke, čak i takozvana zdrava hrana.
ZGAGA: Sasvim sigurno, jer sada se ide, barem u Evropskoj uniji, da se za svaki prehrambeni proizvod mora znati i odrediti svaki sastav, odnosno njegovo porijeklo. Na taj način će se, zapravo, zaobići taj problem 1 posto, odnosno 0,9 posto, zato jer će se za bilo koji sastojak morati navesti iz koje je sorte dobiven, kojeg poizvodjača, otkuda potiječe. To je s jedne strane protekcionizam, ali s druge strane upravo jedan pokušaj da se ova apsurdna situacija sa tih 0,9 posto ipak na neki logičniji način prevlada.
RSE: Šta to znači, recimo, da neki proizvod ima 0,8 odsto nekih sastojaka, kako se to može uopšte izmeriti kvantitativno?
ZGAGA: Postoje dvije metode u primeni; obadve metode su vrlo osjetljive. Zapravo, problem je u tome da su osjetlji i vrlo je teško znati da li vi imate 0,8 ili 1,2, 1,3. Kontaktirao sam sa ljudima koji se bave sa time i oni se slažu sa tim. To je tehnički teško procijeniti kad ste blizu te granice od 1 posto, bez obzir koliko su u zadnje vrijeme te metode tehnologije uznapredovale. Posljedice mogu biti i vrlo neugodne. Konkretno, imali smo to u Hrvatskoj početkom ove godine, puno se o tome pisalo, otrkiveni su genetički modificiani sastojci u hrani, došlo je do uništavanja takve hrane. Posljedice za te firme proizvodjače mogu biti katastrofalne, a to je jedna od rijetkih industrija koje su uspiješne kod nas, i takvi skandali ih mogu stvarno dovesti u vrlo neugodnu situaciju. Da ne kažem da su moguće različite manipulacije i podmetanja, bilo u pozitivu, da se prikrije genetički modificirani organizam, ili da se lažira da postoji, da se podmetne. To je jedna vrlo neugodna tema, i ako se ne izgradi jedan zdrav i normalan, realistički stav prema tome, ako se stvara ovakva negativna psihoza u javnosti, odbijanja, ekonomske posljedice mogu biti vrlo teške. Još jednu stvar bih istakao: ljudi najčešće pitaju ima li tu genetički modificiranog organizma, a vi ne možete na to pitanje odgovoriti sa da ili ne. Vi možete odgovoriti da li ima taj i taj, točno definirani, recimo kukuruz unutra. Vi morate unapred znati što tražite, nemate ni jednu metodu koja će vam, recimo u jednom konditorskom proizvodu, ustanoviti da li unutra uopće genetički modificiranih organizama, ili sastojaka dobiveni iz njih. Vi morate jedan po jedan specifično tražiti i dokazivati. Prema tome, očito da će puno toga, ako je prisutno, da vi to nećete znati.
RSE: Predlažem da čujemo jedno suprotno mišljenje. Gert Ricema iz organizacije "Prijatelji zemlje" sa sedištem u Vašingtonu, inače korodinator za Evropu kaže za naš program da je više istraživanja pokazalo da je genetski modifikovana hrana štetna, i da je u pozadini, zapravo interes velikih korporacija za profitom
RICEMA: Genetski modifikovana hrana je, između ostalog, ekonomsko pitanje. Naime, svega tri zemlje je proizvode, mislim na SAD, Kanadu i Argentinu, i one žele da je izvoze širom sveta, dakle da osvoje tržišta i u drugim državama, potiskujući domaće useve koji se uzgajaju klasičnim putem. Njihov je izgovor da žele da prehrane ljude, pre svega u siromašnim zemljama, u kojima se još gladuje. Mi, međutim, smatramo da to nije realno, jer je reč o hrani koja se proizvodi u laboratorijama i višestruko je skuplja u poređenju sa domaćim kulturama koje se podižu na standardni način, jer su u njihovu cenu ugrađeni troškovi istraživanja. Ja sam, naprimer, nedavno bio u Indiji i video da je genetski modifikovano seme četiri puta skuplje nego klasično. Siromašni seljaci to definitivno ne mogu da kupe. Osim toga, velike kompanije iz SAD užurbano nastoje da komercijalizuju ovu proizvodnju bez odgovarajućih testova, pre svega u cilju zaštite zdravlja.
RSE: Na kakav profit, međutim, te kompanije mogu da računaju, ako je seme, kao što ste rekli, četiri puta skuplje od standardnog?
RICEMA: To je tačno. Ovde nije reč samo o ceni, već i tome da će poljoprivrednici postati potpuno zavisni od velikih svetskih korporacija. Naime, ako ste ove godine uzgajali genetski modifikovanu hranu, ugovorom ste sprečeni da se sledeće vratite na tradicionalnu proizvodnju. I to se sve češće dešava širom sveta. Znači, poljoprivrednici koji se jednom odluče da proizvode genetski modifikovanu hranu, moraju da kupuju svake godine odgovarajuće seme, što će povećati njihove troškove. Zato nije istina to što velike kompanije propagiraju da će genetski modifikovani proizvodi prehraniti svet. Poljoprivrednici i potrošači će zapravo postati zavisniji, a životna sredina ugroženija, čega još nismo u potpunosti svesni. Naša organizacija "Prijatelji zemlje", koja ima 600 hiljada članova u Evropi, smatra da ovi proizvodi treba da budu dostupni tržištu jedino ako postoji 100-procentna garancija da nisu štetni po zdravlje. Ne vidim nikakav razlog za toliku žurbu za uvođenje genetski modifikovane hrane, kada se oko 70 odsto građana Evropske unije tome protivi. Odgovor je jednostavan. Naime, američka vlada i kompanije žele da je prodaju i na evropskom tržištu i zato vrše strahoviti pritisak na Evropsku komisiju da ukine zabranu.
RSE: Ponovio bih pitanje. Razumljivo je zašto multinacionalne kompanije propagiraju genetski modifikovanu hranu, u ovom slučaju semena. Zašto ih međutim uzgajivači kupuju ako su skuplja od tradicionalnih semena?
RICEMA: Multinacionalne kompanije tvrde da genetski modifikovano seme omogućava kudikamo više prinose.
RSE: Da li je to tačno u stvarnosti?
RICEMA:Ponekad je možda tačno. Međutim, na početku se prikriva visina troškova, tako da se na kraju pokaže da nema profita. Štaviše, prinosi su relativno visoki u prve dve – tri godine a potom opadaju. Dakle, nije reči o održivom, dugoročnom rešenju.
RSE: Da li genetski modifikovana hrana može da pomogne u iskorenjivanju, ili bar umanjivanju gladi u Africi? Naime, potrebe su sve veće, a klasične metode proizvodnje ne omogućavaju visoke prinose u pustinjskim predelima.
RICEMA: Mnoga istraživanja, koja su nedavno sprovedena u zemljama kao što su afričke, pokazuju da tradicionalni način uzgajanja u kombinaciji sa modernim ekološkim dostignućima u poljoprivredi, može da poveća prinose za 75 procenata, bez korišćenja genetskog inženjeringa. To je jeftinije i nije štetno po životnu sredinu. Međutim, velike korporacije nisu zainteresovane za ovaj metod jer im ne donosi veliki profit i zato ga ne promovišu, pošto bi u slučaju njegove primene poljoprivrednici bili mnogo nezavisniji od kompanija koje im prodaju genetski modifikovana semena.
RSE: To je ekonomski aspekt. Kada je reč o zdravlju, kakve će biti posledice? Pobornici genetski modifikovane hrane, naime, tvrde da zasada nije registrovana nijedna neželjena posledica njene upotrebe. Štaviše, da su kulture uzgajane na tradicionalni način čak opasnije po zdravlje, jer se masovno koriste pesticidi u njihovoj proizvodnji.
RICEMA: Kao prvo, u uzgajanju genetski modifikovanih useva takođe se koriste pesticidi, čak više nego u tradicionalnoj proizvodnji hrane, što pokazuju istraživanja u SAD. Takođe, netačna je tvrdnja da nisu registovane neželjene posledice upotrebe genetski modifikovane hrane. Velike korporacije ih nisu zabeležile jer, jednostavno, ne obraćaju pažnju. Nisu uradile nijedno istraživanje o uticaju tih kultura na zdravlje. Milioni ljudi u SAD ih koriste u ishrani, međutim, ti artikli nisu obeleženi u prodavnicama kao genetski modifikovani, tako da nije moguće utvrditi da li se neko razboleo od te hrane ili nečeg drugog.
RFE: Koje su po Vama moguće negativne posledice?
RICEMA: Britanska zdravstvena asocijacija, koja okuplja 80 odsto doktora u toj zemlji, pripremila je nekoliko izveštaja u kojima se ukazuje na moguće neželjene posledice korišćenja genetski modifikovanih proizvoda. Počev od povećanog broja alergijskih reakcija, do rasta nivoa toksičnih materija u organizmu. Istovremeno, već je registrovano da je kod ljudi koji se na ovaj način hrane, povećana otpornost na antibiotike, odnosno da slabije deluju na pacijente. Samo ova tri primera su više nego dovoljna da se zabrani upotreba genetski modifikovane hrane, jer ugrožava zdravlje, i istovremeno, postoji dovoljno mogućnosti da se prehrani čovečanstvo i sa standardnom proizvodnjom. Ljudi u pojedinim delovima planete ne gladuju zbog manjka hrane, već nedostatka novca da je kupe. Video sam u Indiji da se milioni tona raznih useva bacaju svake godine, a deo građana gladuje, jer nemaju para da ih kupe. Dakle, problem se neće rešiti uvozom nove skupe tehnologije sa Zapada od koje najviše koristi imaju multinacionalne korporacije.
RICEMA: Britanska zdravstvena asocijacija, koja okuplja 80 odsto doktora u toj zemlji, pripremila je nekoliko izveštaja u kojima se ukazuje na moguće neželjene posledice korišćenja genetski modifikovanih proizvoda. Počev od povećanog broja alergijskih reakcija, do rasta nivoa toksičnih materija u organizmu. Istovremeno, već je registrovano da je kod ljudi koji se na ovaj način hrane, povećana otpornost na antibiotike, odnosno da slabije deluju na pacijente. Samo ova tri primera su više nego dovoljna da se zabrani upotreba genetski modifikovane hrane, jer ugrožava zdravlje, i istovremeno, postoji dovoljno mogućnosti da se prehrani čovečanstvo i sa standardnom proizvodnjom. Ljudi u pojedinim delovima planete ne gladuju zbog manjka hrane, već nedostatka novca da je kupe. Video sam u Indiji da se milioni tona raznih useva bacaju svake godine, a deo građana gladuje, jer nemaju para da ih kupe. Dakle, problem se neće rešiti uvozom nove skupe tehnologije sa Zapada od koje najviše koristi imaju multinacionalne korporacije.
RSE: Profesore Zgaga, čuli ste razgovor sa jednim od predstavnika nevladinih organizacija koje se žestoko protive. Ima nekoliko interesantnih pitanja, pre svega oko ove tvrdnje da se pesticidi koriste i u genetski modifikovanoj hrani.
ZGAGA: Neke kemikalije se koriste, neki herbicidi, insekcitidi se ne trebaju koristiti, odnosno manje se koriste kod ovog BT kukuruza. Ideja je ta da se smanji njihova upotreba, ili da se zamjene herbicidi, koji se vrlo sporo razgradju u prirodi, onda ostaju i dugo negativno djeluju, sa herbicidima, koji imaju kraće poluvrijeme raspada, prema tome ekološki su prihvatljiviji.
RSE: A oko novih tehnika, o kojima je govorio naš sagovornik? Dakle, tradicionalni način proizvodnje, uz nove ekološke tehnike koje mogu povećati prinose čak do 75 odsto, i zbog toga nema razloga za genetski modifikovanu hranu, kao alternativu, odnosno proizvodnju.
ZGAGA: Vaš sugovornik je koristio argumente koje ja često u takvim raspravama čujem, a to su: „istraživanja su pokazala“. Kad pokušate stvarno doći do rezultata tih istraživanja, onda ih ne možete jednostavno nać, pogotovu ne u ozbiljnim znanstvenim časopisima. „Istraživanja su pokazala da su prinosi niži“ – to sam isto više puta čuo kao argumente. Zašto onda to ljudi siju i sade? Čuo sam i: „Istraživanja su pokazala da se smanjuje inteligencija nakon duge konzumacije“. Kad vi pokušavate takve tvrdnje provjeriti, onda nikad ne možete doći do stvarne i ozbiljne reference.
RSE: A da li je tačna ova tvrdnja da je relativno visok prinos prve dve-tri godine, a nakon toga pada, da li je to utvrdjeno kao tačno, ili netačno?
ZGAGA: Stvarno nisam uspeo potvrdu takve teze dobiti. Ne vidim zašto bi ljudi i dalje uzgajali genetički modificiranu soju, ako su im prinosi niži.
RSE: A oko ovih štetnih posledica po zdravlje? Vi ste i sami rekli na početku oko mogućnosti alergijskih reakcija, medjutim gospodin Ricema je rekao da postoji i problem oko gomilanja toksičnih materija, a i da se slabi otpornost, odnosno raste rezistencija i samim tim slabi dejstvo antibiotika, koji su često u upotrebi za bolesne ljude.
ZGAGA: Ova prva dva problema smo već spomenuli: alergijsko djelovanje i toksičnost. Sva relevantna ispitivanja, do koji se može doći u znanstvenoj literaturi, jednako tako kao i svi znanstveni autoriteti koji se time bave, tvrde da je genetički modificirana hrana ekvivalentna tradicionalnoj. Naime, imate toksina i u krumpiru, rajčici, i u prirodnom, i u genetički modificiranom. Tu se ništa nije promjenilo.
RSE: Čak i u paradajzu i krompiru koji se ne proivodi uz korišćenje pesticida?
ZGAGA: Naravno, imate tomatin, solanin, dakle alkaloide koji su toksični, ali vi ne jedete u dovoljno velikim količinama, odnosno kuhanjem se degradira (u krumpiru konkretno), tako da se to već stoljećima koristi u prehrani. Količina tih toksina koju vi u nekom realnom životu, u godišnjem dobu konzumirate, nije toliko visoka da bi imala nekog efekta na vaše zdravlje.
RSE: Ovaj treći momenat, da raste rezidentnost, odnosno slabije deluju antibiotici kod ljudi koji ih upotrebljavaju?
ZGAGA: To je pitanje već više vezano za ova aspekt ekološke prihvatljivosti, dakle, neki konstruktiv, neke genetičke modifikacije koje su izvršene, u sebi imaju gene za rezistenciju na neke antibiotike. To su antibiotici koji se, uglavnom ne koriste u medicini. Prema tome, s te strane je opasnost bitno smanjena. Medjutim, postoji teoretska mogućnost, možda i praktična, da se takvi geni za rezistenciju šire u druge organizme u prirodi, takozvanim horizontalnim prijenosom. Zbog toga se posljednih godina ide na promene u tehnologiji, tako da se takvi geni izbace iz genoma biljke i više nisu prisutni. Prvo se ubacuju u biljni genom iz tehničkih razloga, zato jer to olakšava manipulaciju, i nakon toga se oni izbace van i više nisu prisutni.
RSE: U novinskoj dokumentaciji našao sam i podatak da je naučnik madjarskog porekla Pustai, vršeći eksperimente u SAD, jednoj grupi pacova davao genetski modifikovani krompir, a drugoj običan. Prvi su uginuli posle kratkog vremena, stomaci su im bili potpuno uništeni.
ZGAGA: Čuo sam za taj primjer, i druge primjere, ali toga nema nigde. Vi nećete naći te rezultate u znastvenoj literaturi, to samo možete čuti na različitim tribinama, na okruglim stolovima. Kad idete provjeriti tu informaciju, te informacije više nema.
RSE: Da li mislite, na osnovu vaših sazanja, da li je to moguće?
ZGAGA: Mislim da je to potpuno besmisleno.
RSE: Tvrdnja da kada se jednom zaseje genetski modifikovano seme, na tom zemljištu više ništa drugo ne može da raste?
ZGAGA: Ne vidim razloga zašto ništa drugo ne bi raslo. Postoji, to smo rekli, problem oprašivanja, kontaminacije, i taj se problem pokušava riješiti na taj način da se radi sjeme, koje se ne prenosi oprašivanjem. To je takozvana muška sterilnost, da nema peluda, odnosno polena, i na taj način da se spriječi širenje u okoliš. Medjutim, ta je tehnologija isto na udaru nekih udruga, zato jer sprječava da seljaci, umjesto da kupuju sjeme, da ga sami proizvode.
RSE: Pronašao sam jedan zanimljiv podatak: kako se stiglo dotle u istraživanjima da se ukrštaju geni riba iz polarnih voda, izmedju ostalog i ribe „flander“, sa genima paradajza, tako da bi novostvorena biljka bila otporna na niže temperature.
ZGAGA: Da, to može djelovati šokantno, ali ako imate u vidu zajedničko porijeklo svih živih organizama na svijetu, i sličnosti u genima, to zapravo nije toliko šokantno.
RSE: Da li će jagoda mirisati na ribu?
ZGAGA: Neće mirisati, a mi jedemo i gene iz jagode, i gene iz ribe tisućljetima, i ništa se nije desilo. Nema nikakvog razloga da ako ih pojedemo zajedno u jednoj stanici nešto se drugo desi.
RSE: Večeras sam u poziciji takozvanog djavoljeg advokata, da vam postavljam pitanja koja oponiraju, a cilj je da izvuku što više interesantnih, relevantnih informacija. Sada bih vam postavio pitanje koje ide u prilog ovom o čemu vi govorite. Naime, istraživanja nagoveštavaju mogućnost da proizvodjenje odredjenih artikala, i stvaranja kroz ovo izvesne prirodne vakcine, ili insulina, koji će biti obogaćeni većim sadržajem vitamina i minerala. Koliko je to realno?
ZGAGA: To su problemi koji su sada interesantni, koji otvaraju jednu novu perspektivu na tom području. Ja nisam od onih koji smatraju da će jeftinija soja, ili kukuruz rješiti pitanje gladi, to je stvarno pitanje ekonomije. Dakle, tu je zainteresiran proizvodjač, koji će imati nešto nižu cijenu namirnice, i na taj način će biti uspješniji na tržištu. To je njihov problem. Medjutim, ovu temu koju ste načeli: mijenjanje nutritivnih karakteristika i svojstava, to je nešto što će, vjerojatno, imati puno veću perspektivu i što je jedan složeniji problem. Smatram da će tu biti potrebno više kompleksnih istraživanja vršiti, da se stvarno postignu efekti. Ako vi ulazite suptilnije u metabolizam stanice, ako vi želite promijeniti ravnotežu sastojaka stanice, onda su i veće mogućnosti da dodje do neke neželjene posljedice u metabolizmu, i onda će trebati i te analitičke metode prilagoditi tim novim konstruktima. To je svakako jedno područje pred kojim je velika budućnost, i ja mislim da će se u tom smjeru upravo razvijati genetički modificirana hrana, da više neće biti toliko interesantno proizvesti jeftiniju rižu, ili kukuruz, nego, naprimer, pšenicu koja nije alergena. Pšenica je često alergena, a ona koja to nije, to je već interesantno.
RSE: Sa genetskim inžinjeringom se otvaraju mnoge mogućnosti. Prošle sedmice smo govorili o kloniranju ljudskog embriona, to je novi iskorak, britanska vlada ga je nedavno odobrila. Govorite o zdravstvnom aspektu i o hranljivosti. Medjutim, hrana, pogotovu na našim prostorima, u Evropi u celini, čovek ne jede samo da bi preživeo, nego i da bi uživao. Koliko ta genetski modifikovana hrana može da bude ukusna, ili čak ukusnija, ili je to naprosto jedna mehanička radnja samo da biste se prehranili, i ne razmišljate o tome da li je to zdravo ili nije.
ZGAGA: Ne mogu vam sasvim precizno odgovoriti na to pitanje, smatram da nema nikakve veze izmedju okusa rajčice, i činjenice da li se unutra gen za polikalakturonazu nalazi u obtnutom smjeru, kao što je napravljeno, stvarno, u toj rajčici. To jedno s drugim nema nikakve veze. Vi možete uzeti onu najkvalitetniju šljivu, ili krušku, ili bilo koju rajčicu koja ima dobar miris, napraviti u njoj genetičku promenu, i ona će imati isti takav tek, vi nećete utjecati na organoleptičku kvalitetu hrane, ukus hrane. Čak smatram da će u tom smjeru i ići poljoprivreda, i da će se sve više i više vezivati za genetičke modifikacije: i za onu hranu, koje se mi sjećamo iz detinstva, koja je imala dobar tek, okus koji smo mi voljeli, i za hranu koja se može uzgajati sa manje navodnjavanja, herbicida, gnojiva, u područijima gdje je klima oštrija, na nižim teperaturama, itd. Ta ideja i tendencija, što bi bilo ekološki prihvatljivije, može se jako dobro povezati sa genetičkim manipulacijama, i moje je uvjerenje da će se ta dva pristupa negde konvergirati, i da će se vrlo brzo sresti, i da ćemo zadržati kvalitetu namirnice, i nutritivnu, i ono što je nama jako važno, okus dobar, a istrovremeno da ćemo vršiti u takvim namirnicama genetičke modifikacije koje će omogućiti njihov uzgoj po nekim ekonomski prihvatljivim okolnostima.
RSE: Znači paradajz uz korišćenje gene ribe iz polarnih mora čak može biti ukusniji nego zaledja Zadra, ili Makedonije, ili juga Srbije, koji je tradicionalno poznat kao veoma ukusan zbog sunca i klime?
ZGAGA: Paradajz koji je prvi licenciran, dozvoljen za ljudsku upotrebu, njega više nema na tržištu. Zanimao sam se zašto ga više nema i došao sam do podatka da su oni napravili genetsku modifikaciju u paradajzu koji sam po sebi nije ukusan. On sam po sebi na tržištu nije imao prodju i nije bio fin. Oni su krivi paradajz izabrali da na njemu izvrše genetičke promene, a da su to napravili na nekom kvalietnijem, mirisnijem, sa boljim organoleptičkim svojstvima, vjerojatno bi se još uvijek nalazio na tržištu.
RSE: Da su uzeli neki sa Balkana. Predlažem da čujemo prilog i da na neki način da približimo iskustva Srbije i Hrvatske.
Sve do 2001. godine Srbija nije imala zakon o uvozu genetski modifikovanih proizvoda. A izmedju 1998. i 2001. godine tadašnja Jugoslavija uvezla je za stočnu ishranu više od četvrt miliona metričkih tona sojine sačme, od toga gotovo dve trećine genetički modifikovane, bez ikakve kontrole. Niko se povodom toga nije bunio, zanimljivo je. Naredba o zabrani slobodnog uvoza genetski modifikovanih organizama doneta je tek polovinom januara 2001. godine. Neposredno pred usvajanje ovog zakona, Srbija je prihvatila donaciju od SAD od 30 hiljada tona sojine sačme. U medjuvremenu, od hiljadu hektara zasejanih modifikovanim semenom soje, u Vojvodini je, bez obzira na naredbu vlasti, uništeno samo 200 hektara.
RSE: Tri godine je osnovni problem Vojvodine u suzbijanju genetički modifikovane poljoprivredne proizvodnje bio u nemanju nadležnosti Pokrajine za taj posao, a da je istovremeno izostajala i aktivnost republičkih inspektora u vojvodjanskim parcelama. Praktično, mimo republičke saglasnosti, Pokrajinska skupština otuda nedavno donosi posebnu odluku o kontroli takvih proizvoda, definišući tako, na mala vrata, pokrajinsku nadležnost. A pokrajinski sekretar za poljoprivredu Igor Kurjački, protekle dane doslovno zove istorijskim za vojvodjansku poljoprivredu. Evo zbog čega:
„Oni su prihvatili to, i odlučili se da sa nama zajedno rade na tome, dakle da se ispoštuje savezni zakon koji je donet 2000. godine, i da u narednom periodu više nemamo setvu genetički modifikovanih organizama. Dakle, nemamo genetički modifikovanih biljaka u ratarskoj proizvodnji, a ono što uspemo da pronadjemo, to uništimo u zajedničkoj akciji.“
Samo prošle godine, kaže Kurjački, pronadjeno je oko 1000 hektara parcela pod genetički modifikovanom sojom u Vojvodini, a od toga je tek manji deo uništen, upravo zbog izostanka ingerencija. Sada će, kaže, situacija biti sasvim drugačija:
„Ove godine će biti uništene sve parcele koje su pronadjene, a najveći broj proizvodjača prihvata da sam to uradi. Iz tog razloga postajemo jedan region u Evropi u kome se proizvodi bez genetički modifikovanih organizama, i moći ćemo u narednom periodu garantovati kupcima koji to žele, da možemo da obezbedimo i soju, i kukuruz, i sve ostalo bez primesa modifikovanih organizama“.
Ovlašćen za kontrolu je Miloš Šešlija, koji kaže da seljaci genetski modifikovanim semenom svoje pacele seju, uglavnom iz neznanja i neobaveštenosti:
„Uzeli su seme, imali su nešto viška površine, uzimali su suncokret na vašarima i zasejali su to iz neznanja, nisu nisu znali da je to genetski modifikovano“.
Najviše je od takvih organizama u Vojvodini prisutna genetski modifikovana soja. Miroslav Ivković, iz kluba poljoprivrednika „105 plus“, tvrdi da najveći broj seljaka takvo seme seje iz neznanja, ali i zbog besparice:
„Svi se oni obraćaju meni i kažu da nisu znali prilikom kupovine semena da je ono genetski modifikovano. A to je sve posledica toga što su ga kupovali na vašaru da bi jeftinije došli do njega, ili su ga kupili iz druge-treće ruke, ali i u zvaničnim prodavnicama“.
Sve se, tumači on, čak i kod onih koji sa namerom seju genetski modifikovano seme, svodi na izraubovanog seljaka, koji, kaže, nema para i mora da gleda kako da prodje jeftinije. A Igor Kurjački kaže da je za izvozne šanse Vojvodine posebno nužna markica o zdravoj hrani, tim pre što je pred Vojvodinom praktično neograničena mogućnost izvoza soje. Kao da su i seljaci već bolje obavešteni, pa je ove godine, recimo, pronadjeno ukupno 20 hektara pod genetski modifikovanom sojom u Vojvodini.
U medjuvremenu ministar poljoprivrede Srbije Ivana Dulić–Marković smatra da genetski modifikovanu hranu ne treba odbaciti, ali njena proizvodnja, za sada, nije prioritet u Srbiji:
DULIĆ-MARKOVIĆ: Ne postoji univerzalno pravilo. Za svaku modifikaciju, i u vezi svake biljke se radi procena rizika. Ukoliko neko proizvede namirnicu u kojoj će biti kasnije manje holesterola u organizmu, naravno da je to pozitivna modifikacija i da je namenjena dobroj i korisnoj ishrani. A ukoliko neko proizvede paradajz sa telećom kožom, naravno da se svi zgrozimo i kažemo da je to nešto loše, da to nikad ne sme da udje u našu zemlju, i da je to zloupotreba nauke i na neki način eksperiment sa ljudima. Ne postoje, kao i u svemu drugom u životu, opšta pravila koja važe za sve: ako idete liftom, pre biste možda išli stepenicama, jer lift može pre da se sruši, nego što stepenice mogu da padnu. Znači, potrebno je videti šta je veća korist, proceniti rizik pojedinačno, uticaj na zdravlje, na životnu sredinu, a onda proceniti da li je u pitanju cena ili vaše zdravlje, pa ćete se opredeliti za neki proizvod koji je od takve biljke, ali je pozitivan za vas. Moramo se naučiti da u budućnosti prihvatamo rizik za sve i odgovornost za naše odluke. U tom smislu, država treba da obezbedi da takvi proizvodi budu obeleženi, i da vi kao potrošač, ili vi kao proizvodjač možete da se opredelite da li to da koristite ili ne. Ali mislim da se zabranama, pričama i diskusijama ništa ne rešava.
RSE: Čeka nas nova strategija u vezi sa poljoprivrednom proizvodnjom, hoće li u njoj biti mesta za genetski modifikovane proizvode?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Mislim da za sada neće, ne zato što su oni otrovni, štetni i što će nešto strašno da nam urade, nego mislim da je naša strategija usmerena ka komercijalnim poljoprivrednim gazdinstvima, znači ne ka velikim površinama, na kojima se mogu videti velike koristi od genetski modifikovanih biljaka, koje su trenutno komercijalno korisne. Mislim da Srbija može da zaradi više novca ukoliko gaji genetski nemodifikovanu soju i kukuruz. Ali, ukoliko nam se u budućnosti pojavi patogena štetočina, da nam dovede u pitanje apsolutno gajenje nekih kultura, naravno da će strategija biti da se borimo svim raspoloživim sredstvima, pa i korišćenjem genetski modifikovanih biljaka.
RSE: Imali smo prilike da i prošle i ove godine gledamo snimke uzoravanja parcela sa genetski modifikovanom sojom, zatim paljevine, itd. Da li je reč o marketinškom potezu, ili su ti ljudi zaista bili neodgovorni, po vašem mišljenju, kada su ih zasadili?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Mislim da to treba da se uradi zato što nije zakonom dozvoljeno gajenje. Mislim da je loše što je to snimljeno, jer to se radi da bi se sprovodio zakon, a ne da bi se neko slikao na televiziji. Veoma mali broj poljoprivrednika je zasejao ove godine, na malim površinama, i u odnosu na prošlu godinu je ova pojava smanjena. Mislim da većina poljoprivrednika, nije možda svesna kada kupuje seme šta je to, već vidi bolju sortu i odlučuje se za nju. Ono što treba da radi država je da pronadje ko distribuira to seme, a ne da se kasnije slika kako se uništavaju te njive.
Šta kažu gradjani? Prema jednoj anketi 70 odsto ih je protiv genetski modifikovane hrane, 10 je za, a 20 procenata uopšte ne zna šta je to, Da čujemo šta kažu Kragujevčani:
„Mislim da još uvek ne bih, jer smatram da ono što naučno nije ispitano ne bih upotrebljavao za ishranu“.
„U principu ne bih, jer mislim da zakonski to još uvek nije regulisano, a i to što nam se govori da se dešava na Zapadu, mislim da nije pokrepljeno nekim naučnim istraživanjima, analizama. Na kraju krajeva, mnogo toga je došlo sa Zapada, ušta smo poverovali, pa smo dobili po nosu“.
„Iskreno da vam kažem, ja ne znam ni šta jedemo, kad kupite u prodavnici možda takvu hranu već jedemo“.
„Mislim da još to nije vreme kod nas“.
„Koristio bih ja, ali kad bude ispitano to do kraja, kad prodje jedno 10 godina korišćenja toga, kad na tome odrastu dve generacije ili životinja, ili ljudi, - onda da“.
„Ja sam dete sa sela, tako da mi je sve lepo što je prirodno“.
„Prvo strah od nepoznatog, a drugo još uvek jedem ono što je prirodno, jer kod nas ima dosta prirodnih namirnica.“
„Koprive, proja, kačamak onaj seljački, pa kad se odozgo stavi mast, domaća mast. Sve ono što je zdravo a u selu što rade.“
„Verovatno su Zapadnjaci izmislili takvu hranu da bi ljudi bili siti, a za posledice ne pitaju“
„Upravo to što kaže genetski, sa veštačkim djubrivima se prska, znači nemamo ništa više dobro“.
„Gde god čitam to, kažu da ne valja, da je štetno.“
„Strah je u tome što mislim da se to radi komercijalno i što se ne pokažu prava istraživanja“.
„Pa plašim se, nije to zdravo, nagojiš se od toga“
RSE: Pre nego što čujemo iskustvo Hrvatske, kratko bih vas pitao. Vidi se i iz razgovora sa gradjanima da ili ne znaju, ili imaju poluinformacije, zbunjeni su, boje se novog, što je na neki način razumljivo. Ali ovo što je interesantno iz primera Srbije, odnosno Vojvodine kao poljoprivredno najrazvijenije zemlje, dosta se govori o takozvanoj zdravoj hrani, kao šansi. O tome godore i druge balkanske zemlje. Šta to znači u ovim okolnostima zdrava hrana?
ZGAGA: Moram priznati da sam tu vrlo skeptičan, taj termin se meni osobno baš ne svidja. Mislim da nema zdrave i bolesne hrane, i to je jedna od atraktivnih floskula, kojom se i kod nas vrlo često barata, medjutim, koja veliku popularnost ima, i svi se zaklinju za tu zdravu hranu. Misle da sve što dolazi iz prirode da se samo po sebi zdravo. Zaboravlja se da su najveći toksini, otrovi, takodjer prirodni proizvodi. Ništa nam ne garantira da nešto sto mi zovemo prirodno, da je istovremeno i zdravo. Čak šta više, znam za slučajeve kada je takozvana zdrava hrana bila po nizu parametara puno manje zdrava od one obične, tradicionalne, nedeklarirane kao zdrava.
RSE: Uzmimo jagnjeće, ili ovčije meso. Ovca koja pase na Kopaoniku, ili na bilo kojoj planini na Balkanu, da li je njeno meso i njeno mleko zdravije nego kod neke koja se tovi nedge u objektu?
ZGAGA: Što se mene tiče, ukusnije je, ja bi ga radje jeo. Medjutim, da li je ono nutritivno kvalitetnije, ja vam na to ne bi znao odgovoriti. Pitanje koje i mene interesira i o kome sam razgovarao sa svojim kolegama: da li stvarno postoje pokazatelji da je to ujedno i kvalitetnija hrana, zdravija, bolja, i niko mi nije znao točno odgovoriti. Drugo je pitanje primese različitih antibiotika, pesticida, herbicida, koji se primenjuju kod industrijske proizvodnje, i koji se, eventualno, ne primenjuju kod neindustrijske proizvodnje. Ako ostaje rezidu, ostaci takvih supstanci u hrani, to je sigurno manje zdravo. Medjutim, ono često što se deklarira kao prirodna i zdrava hrana, u nekim slučajevima vi tu imate nekoltroliranu primenu takvih kemikalija, i pitanje je na kraju koja je hrana zdravija. Milim da je tu puno predrasuda prisutno, i da ne treba nasjedati tim floskulama o zdravoj hrani, ekološkom uzgoju i slično.
Da čujemo i iskustvo iz Hrvatske, koja je pre mesec dana uništila preko dve hiljade hektara kukuruza zasadjenog sa tim genetski modifikovanim semenom. U proleće ove godine slovenačka mesna industrija „Ptuj“ je morala da povuče kompletan asortiman salame sa polica hrvatskih dućana, jer je otkriveno da sadrži nedozvoljenu količinu ovih sastojaka. Iz Zagreba Ankica Barbir-Mladinović:
RSE: Upravo ovih dana hrvatska će vlada početi isplaćivati po sedam tisuća kuna, oko tisuću eura, hrvatskim seljacima, koji su ljetos morali uništiti svoj, skoro već dozreli kukuruz, jer se utvrdilo da je riječ o GMO sjemenu. Da nešto nije u redu sa njihovim kukuruzom seljaci su, kaže saborski zastupnik i načelnik općine Mol, Vejvan Kolar, počeli sumnjati još u proljeće, čim su izbili prvi klipovi:
„Iza svakog lista, izbio je klip, što je neprimereno: znači imali su po 7-8 klipova, a to klasična stabljika nema. To je bila prva reakcija da se nešto čudno dogadja“.
RSE: Zastupnika Kolara pamtiće i po golemim stabljikama tog kukuruza, koje je ljetos doneo u Hrvatski sabor:
„Ja sam naoružao cijeli klub HSS-a sa stabljikama kukuruza, koje su bile 2,5 skoro 3 metra visoke, i koje smo unesli u sabornicu čisto da upozorimo o ozbiljnosti situacije koja se dogadjala. Mislimo da je stvarno vlada shvatila to, i ministarstvo je brzo regiralo da se ne napravi još veća šteta“.
RSE: Prijedsenik Hrvatsko seljačkog saveza, Darko Grivičić, sumnja da se u Slavoniji uspelo baš sve uništiti:
„Znamo da je uništavano tisuću hektara, 1.200, tisuću tristo, ali nismo do sada dobili podatak da li su našli sve i dali je uništeno sve što je i posijano“.
RSE: I sam poljoprivredni proivodjač, po struci agronom, Grivičić, zazire od genetski modificiranih proizvoda, iako priznaje da o njima ne može kvalificirano govoriti:
„Medjutim, 1997. godine smo imali posijano jedno pokusno polje u osiječkoj županiji, i na tom kukuruzu je bilo specifično to što su na svili od kukuruza, dakle na onim vrhovima na klipu, u vrijeme oprašivanja kukuruza, kukci koji bi došli na tu svilu su ugibali. Svaki kukac koji bi sletio na tu svilu bi uginuo. To je u biti bio ugradjen neki gen u taj kukuruz da se bori protiv kukuruzne zlatice, a kukuruzna zlatica u toj fazi hrani se na toj svili. Verovatno je taj kukuruz lučio nekakav otrov, a i ljudi su na to reagirali pa su bile prisutne nekakve alergije; ko bi dirnuo to dobio bi osipe po koži, itd.“
RSE: Ovogodišnje sjeme kukuruza s genetski modificiranim organizmima uvezla je i prodaje tvrtka „Pajonir Hrvatska“, od koje će vlada i tražiti naknadu.
„Ja nisam siguran da je to vezano samo za kukuruz. Neće ili ne žele da naprave istraživanje na soji, neće da naprave istraživanje na uljanoj repici, sakrivaju to, a sigurno da je na tim kulturama prisutan GMO. Kažu da u svijetu, što se tiče soje, negde preko 80 posto sjemena je genetski modificirano. Prema tome, da smo mi isključivo u onih 20 posto, skoro je i ne povjerovati.“
RSE: Osim kukuruza, Hrvatska je početkom godine imala još jedan slučaj nedopuštenog GMO prekoračenja. Riječ je o najprodavanijoj „Poli“ salami, slovenske Perutnine Ptuj. Pomoćnik ministra poljoprivrede i šumarstva, Stjepan Mikolčić:
„Morali su povući kompletan taj dio roba, koji je bio na policama, i kasnije ih deklarirati i označiti kao takve, i vratiti nazad. Onda je, jednostavno, javnosti i potrošačima na volju hoće li evo konzumirati takvu hranu ili ne.“
RSE: Hrvatska još nema zakon o genetski izmjenjenoj hrani, no Mikolčić ističe da je dio regulative propisan zakonom o zaštiti prirode i najnovijim pravilnicima iz proljeća ove godine.
„Preferirali smo da na tržištu i u prometu kod nas može biti hrane koja sadrži genetski modificirane organizme, i definirali smo u kojem postotku.“
RSE: A dopušteni postotak isti je kao i u Evropskoj uniji – 0,9.
„Hrana do 0,9 posto može biti u prometu i ne mora biti označena kao hrana koja sadrži genetski modificirane organizme. Ali hrana iznad 0,9 posto koncentracije takovih organizama, može ići u promet, ali samo sa deklaracijom koja mora biti vidljiva i čitka, sa sadržajem da je ona takova, i onda može ići u pomet“.
RSE: Profesore Zgaga, čuli ste iskustvo iz Hrvatske, i gospodin predsednik Hrvatskog seljačkog saveza, Grivičić, kaže da je imao prilike neposredno da vidi neka negativna iskustva. Imate li vi saznanja o tome?
ZGAGA: Nemam saznanja o negativnim iskustvima, a o alergiji bi trebala biti neka studija da se pokaže da li se stvarno radi o alergijama ili ne. Da su bila neka istraživanja, to znam, i da se danas to pokušava regulirati zakonima, i to relativno dobrim zakonima izgleda na kraju. Imali smo jedan period kada je bio predložen jedan zakon vrlo restriktivan, na sreću nije prihvaćen i mislim da nije bio dobar, nije bio u skladu sa znanstvenim spoznajama. Danas imamo cijeli niz zakona, izbrojao sam 7-8 zakona, koji spominju genetički modificirane organizme. Od Zakona o zaštiti prirode, Zakon o hrani, Zakon o zaštiti potrošača, pa do Zakona o znastvenoj djelatnosti. Ti zakoni su manje-više uskladjeni sa evropskim zakonima, koji su utemeljeni na nekim znanstvenim osnovama. Medjutim, problem je s jedne strane ovo o čemu cijelo vrjeme govorimo: taj vrlo negativan stav javnosti, nažalost, pogotovu ove godine, nakon ova dva slučaja, mislim da se taj stav prema genetički modificiranim organizmima još više zaoštrio, nekako je postao negativan, možda će se ljudi zamoriti. S druge strane, postoji jedan vakum: ne postoje akti koji bi omogućili primenu ovih zákona.
RSE: Ne samo u Hrvatskoj, videli smo da i 70 posto stanovnika Evropske unije se protivi. Čini se da se protive tim novim tehnologijama, pre svega iz genetskog inžinjeringa, i oni ljudi koji sa simpatijama gledaju na ono što je Kopernik uradio pre 4-5 vekova, kasnije Njutn otkrivanje parne mašine, pa do nuklearne energije. Šta nauka može ponuditi u budućnosti, i da li ćemo jednog dana zaista uzimati pilule umesto hrane, kako se to na neki način percipira u naučnofantastičnim filmovima?
ZGAGA: Ja se nadam da nećemo. Već smo dotakli neke vizije u dosadašnjem razgovoru: milsim da će se moći koristiti ova tehnologija, koja ima stvarno fantastičan potencijal. Da zapravo jednemo bolju, kvalitetniju hranu i uz to ekološki prihvatljiviju. Mislim da bi trebalo ići u tom smjeru, da taj potencijal postoji, postoje vrerojatno neke opasnosti, ali kao što je ministrica poljoprivrede govorila, moramo se okrenuti na budućnost. Tehnološki razvoj je tako brz, da se mi moramo tome prilagoditi i zauzeti neki realan stav, nikako apriorno odbijanje, i ja sam u tom smislu optimista. Nadam se da nećemo završiti na pilulama, nego da ćemo koristi ovu tehnologiju, da bismo digli kvalitetu i standard.
RSE: Nećemo piti vino bez alkohola?
ZGAGA: Jedino ako nas ovaj zakon na to prisili, kod nas je sada dozvoljeno „0“ posto alkohola.
RSE: Kaže se da će se proizoditi alkoholna pića bez alkohola, što je nešto sto se, verovatno, neće dopasti meraklijama. S jedne strane imamo apokaliptične vizije da ova sfera genetskog inžinjeringa vodi ka kataklizmičim opcijama. S druge strane, evidentno je statistički, pre svega u razvijenim zemljama, ljudski vek je sve duži. Da li sa svoje strane genetski modifikovana hrana može doprinese, kako zdravlju ljudi, tako i njihovoj dugovečnosti?
ZGAGA: Mislim da tu ne treba imati prevelikih očekivanja, izloženi smo predrasudama. Zahvaljujući ovim tehnikama, znači genetičkim modifikacijama, napravili smo strahovito veliki napredak u medicini, biologiji čovijeka u poslednjih 20 godina. To je onaj aspekt o kome uopće nismo razgovarali, govorili smo samo o primjeni u prehrani, ali u fundamentalnim znanstvenim istraživanjima. U biologiji čovijeka napravljen je ogroman napredak, i to je ono što se odražava već sada na produženom životnom vijeku. Mislim da sama kvaliteta hrane tu neće imati presudnu ulogu, ali će smanjiti neke incidencije odredjenih vrsta bolesti, biće kvalitetnija, smanjiće alergijska oboljenja, ili će se moći primenjivati za neke specifične bolesti, gdje će biti odredjena hrana primerenija, ali mislim da neće bitno utjecati na produljenje ljudskog vijeka.
RSE: Znači, moraće se voditi i dalje računa o količinama, vrsti. Ovaj razgovor, koji je trajao sat i po, brzo je protekao. Pretpostavljam da je bio zanimljiv i našim slušaocima; ovo je svakako interesantna i važna tema svih nas, našeg zdravlja, života, naravno i zadovoljstva i ukusa. Profesore Zgaga, ja vam zahvaljujem na učešću u našoj emisji, i na ovim izvanrednim odgovorima i brilijantnoj analizi, koja je na neki način približila, naravno, niko ne misli da se može sve rasvetliti, postoji široko polje još uvek neistraženo gde čovečanstvo tek kreće nekim pionirskim koracima.
„Korišćenjem genetski modifikovanog semena, proizvodjači rešavaju problem štetočina, jer je otporno, naprimer, na insekte, pa nije nužna upotreba pesticida. Drugo, finalni proizvod je, što se tiče hranljivosti i ukusa, visokog kvaliteta, i apsolutno nije štetan po zdravlje“.
Gert Ricema iz organizacije "Prijatelji zemlje", sa sedištem u Vašingtonu, kaže, medjutim, za naš program da je više istraživanja pokazalo da je genetski modifikovana hrana štetna.
„Počev od povećanja broja alergijskih reakcija, rasta nivoa toksičnih materija u organizmu. Istovremeno, već je registrovano da je kod ljudi, koji se na ovaj način hrane, povećana otpornost na antibiotike, odnosno da oni slabije deluju. Samo ova tri primera su više nego dovoljna da se zabrani upotreba genetski modifikovane hrane jer ugrožava zdravlje“.
Šta kažu gradjani u Srbiji?
Mnogo toga je došlo sa Zapada, u šta smo poverovali, pa smo dobili po nosu.
Koristio bh kada bude ispitano do kraja, kad prodje jedno deset godina korišćenja toga.
Koprive, proja, kačamak onaj seljački, pa kad se odozgo stavi domaća mast, sve ono što je zdravo u selu što rade.
Za naš program govori poznati stručnjak za ovu oblast Zoran Zgaga, profesor molekularne genetike na Prehrambeno biotehnološkom fakultetu u Zagrebu. Mnogo je nedoumica, kontraverzi i strahova od genetski modifikovane hrane. To se može delimično objasniti neznanjem mnogih šta je zapravo genetski modifikovana hrana i kakve posledice može imati u narednih nekoliko godina, što je iz ove perspektive teško predvideti. Šta je zapravo genetski modifikovana hrana i kako se ona dobija, odnosno stvara?
ZGAGA: Prošle godine smo slavili 50- godišnjicu od otkrića strukture DNA. To je, dakle, jedno od najveći otkrića u znanosti, ne samo 20. stoleća, nego općenito u znanosti. Istovremeno, to je bila 30-togodišnjica od prvih genetičkih manipulacija. U tih dvadesetak godina od otkrića strukture DNA, razvijene su tehnike koje su omogućile da se genetička informacija ciljano, smisleno mijenja. To je jedna tehnologija koja ima veliki potencijal u biotehnologiji, ali tek u poslednjih deset godina, dakle 1994. godine, dozvoljen je za upotrebu prvi genetički modificiran organizam, to je bila rajčica ili paradajz. Od tada do danas patentirano je 60-70 biljnih sorti, koje se mogu neposredno koristiti za ljudsku prehranu, ili ono što je češće, da se one preradjuju i da se njihovi djelovi, naprimer ulje ili lecitin koriste kao dodaci u različitim, prehrambenim proizvodima.
RSE: Kako taj proces stvaranja izgleda? Govorićemo o finalnim proizvodima i o genetski modifikovanim semenima, obe vrste, na neki način, izazivaju kontraverze. Naprimer, kako se stvara to seme?
ZGAGA: Postoji niz tehnika, tehnologija, da se neki gen kojeg ste vi ili uzeli iz drugog organizma, ili ste ga sintetizirali „in vitro“, dakle u nekoj epruvetici, da se pomoću različitih tehnika unese u biljnu stanicu, i ugradi u genom, odnosno u kromosom na jednom mjestu. Jednom kada ste dobili takvu stabilnu kulturu, iz jedne takve stanice, možete regenerirati cijeli organizam i taj se gen onda prenosi na potomstvo, eventualno se dalje vrše križanja da se dobiju sojevi sa kombinacijom nekih povoljnih svojstava. Dakle, u genetičkoj manipulaciji, od kad postoji poljoprivreda, već desetak tisuća godina, koriste se klasične genetske manipulacije u oplemenjivanju, a zadnjih 10-15 godina se koristi tkzv. moderna biotehnlogija, u kojoj se ne selekcioniraju naslijepo izvršene promene koje nama odgovaraju, naprimer, veća otpornost na mraz, ili veća nutritivna vrijednost kukuruza, nego se vrše odredjene, točno ciljane, unapred zamišljene promjene u jedno, dva, tri gena, koje će dovesti do željenih, za nas prihvatiljivih promena u karakteristikama takve biljke.
RSE: Dakle, nema prirodne rekombinacije, ili parenja u slučaju životinja. Rekli ste da je reč o 10 poslednjih godina istraživanja i proizvodnje. Šta je bilo ključno da se krene u to uverenje da će se prehranjivanje u svetu, ako ne iskoreniti glad, a ono ga bar smanjiti, ili da je ova hrana čak zdravija od useva uzgajanih tradicionalnom metodom, uz korišćenje pesticida, što je dokazano nezdravo? Ili je reč treće strane: nastojanju velikih multinacionalnih kompanija da ostvare profit, za koje ih optužuju ekološke grupe?
ZGAGA: Pa to je vrlo složeno pitanje. Istraživanja traju duže od deset godina, a 10 godina je samo komercijalna primena. Od istraživanja do komercijalne primene, samo za jednu takvu sortu, prodje i nekoliko godina. U istraživanjima, koja traju dugo, odmah se primjetio izuzetni potencijal te nove tehnologije, i ono što je moje mišljenje, da sa tom novom tehnologijom moramo živjeti, jer je vrlo malo vjerojatno da će se u budućnosti odustati od primjene te tehnologije s obzirom na moguće koristi takve primene. Koji je primarni razlog? Vrlo vjerojatno se, ipak radi o komercijalnom interesu, a ne o nekom altruizmu. Činjenica je da se primjenom te tehnologije može doći do jeftinije hrane, može se doći do zdravije hrane, može se doći do ekološki prihvatljivije hrane, ali ona osnovni motor je, gotovo sigurno, komercijalni interes.
RSE: I zbog toga je izbio trgovinski rat izmedju tradicionalnih saveznika SAD i Evrope. Naime, SAD itekako forsiraju ovaj način proizvodnje, dok je Evropa, još uvek prilično rezervisana, bez obzira na odredjena pomeranja. U 1999. godini, što je daleka prošlost iz ove perspektive gledano, u SAD-u je 33 odsto površine bilo ukupno zasejano sojom, a 56 procenata kukuruzom. Ne postoje noviji podaci, ali je sigurno sada to, maltene, duplirano.
ZGAGA: Sada je već skoro 60 posto soje, koja već dobiva na genetičkim manipulacijama.
RSE: Ono što je svakako interesantno, mi ćemo govoriti o tim kontraverzama: da li je štetno, nije štetno, kakve su posledice na duže staze, što se sada teško može predvideti. Šta je, zapravo najvažnije kada se radi sa genetski modifikovanom hranom, odnosno tim ukrštanjima? Da li nauka može na neki način da predvidi u tom mnoštvu, u milionima kombinacija gena, da ne dodje do neželjenih posledica, ili je to prosto nemoguće?
ZGAGA: Danas se može predvidjeti, s obzirom da se radi o najčešće jednom genu ili kombinaciji dva tri gena, sa velikom sigurnošću do kakvih promjena u fiziologiji stanice će doći. Medjutim, ne može se sa apsolutnom sigurnošću, svakako. Ono što je najčešća neželjena posljedica, koja se može očekivati, to je alergenost. Zbog toga se vrši cijeli set ispitivanja, cijela baterija testova, da se ispita, u prvom redu alergenost. Nakon toga, potencijalna toksičnost; da li je došlo do sinteze akumulacije neke supstancije koja bi mogla djelovati toksično, koju mi nismo predvidjeli, ali s obzirom da je stanica izuzetno složeno gradjena i komplicirana, ne možemo baš sve predvidjeti, upravo zato ispitujemo. Konačno, ispitujemo da li došlo do neko smanjenja nutritivne, odnosno hranidbene vrijednosti namirnice. Dakle, apriori se može sa dosta velikom sigurnošću zaključiti do kojeg tipa promene će doći u stanici, ali se, bez obzira na to, mora izvršiti cijeli niz testova, pokusnih nasada u staklenicima, pokusnim poljima, pokusnim životinjama, i nako toga se ekstrapolira i kaže: ova namirnica se može pustiti u promet. Takva ispitivanja traju po nekoliko godina.
RSE: A da li se može predvideti kako, recimo, ta namirnica sa tom odredjenom genetskom kombinacijom, može reagovati kada je unesu različiti ljudi, različiti ljudski organizmi, koji opet imaju potpuno različite kombinacije genetske strukture?
ZGAGA: Ne mislim da bi to trebao biti neki važan, bitan rizik i veliki problem, Naime, mi smo ipak izloženi: tradicionalne namirnice koje mi jedemo, niko nije testirao. Recimo, u 20. stoleću vrlo intenzivno se primjenjuje baš u razvoju takvih sorti kemiska mutageneza. Dakle, vi vršite sljepe mutacije: cijeli genom nekog organizma vi izložite velikim koncentracijama nekog jakog mutagena, i onda izolirate neka poželjna svojstva. Vi ne znate šta ste sve napravili u stanici, vi ste stanicu izvrgli jednom velikom stresu.
RSE: Na koje vrste proizvoda mislite?
ZGAGA: Na sve žitarice koje su dobivene oplemenjivanjima u 20. stoleću, kada se intenzivno koristila mutageneza. Dakle, vi ste prvo vršili mutagenezu nad sjemenom, izvodili ste na slijepo mutacije, izabrali ste one sorte koje su vam više odgovarale, i nakon toga ste ih križali. Samo da biste dobili ona svojstva: zrno koje vama odgovara. Vi pri tome niste znali koje ste sve, usput, napravili promjene u genomu. Tako, bez ikakvih posebnih, dodatnih ispitivanja, takve su sorte ušle u komercijalnu upotrebu. Puno se priča o različitim hibridima, dakle o vrsta srodnim, koje su medjusobno dobivene križanjem. Pri tome su napravljeni stvarno veliki genetički koraci, pomaci, puno toga je nepoznato što je u takovim sojevima tradicionalne kulture, jer one nisu dobivene genetičkim inžinjerstvom, nego tradicionalnim oplemenjivanjem, ali mi zapravo ne znamo o koji se tu sve promenama radi. Primenom genetičkog inžinjerstva vi ipak suzite taj spektar neizvjesnosti na aktivnost jednog ili dva gena. Prema tome, apriori, ja ne vidim da bi to trebalo predstavljati neki veliki rizik, premda, svakako je nužno da se, bez obzira na to, vrše ova sva moguća ispitivanja.
RSE: A kada je reč o opsnosti od narušavanja ekosistema, odnosno prirodne ravnoteže? Naime, protivnici kažu da ako se jedne godine zaseje neka njiva sa modifikovanim semenom, onda se više nikada ne može vratiti na tradicionalni način, i da se onda mogu stvarati neki novi organizmi, koji će lagano narušavati prirodnu ravnotežu.
ZGAGA: Ovo drugo pitanje je daleko složenije, ja se tu potpuno sa vama slažem. Dakle, pitanje zdravstvene ispravnosti je manje-više u znanstvenim krugovima riješeno, barem što se tiče onih proizvoda koji se nalaze na tržištu. Mi ne znamo koliko je takvih proizvoda u fazama razvoja prošlo testove. Medjutim, oni koji dolaze na tržište, u njihovu zdavstvenu ispravnost se više ne sumnja, smatra se da su oni egzalentni tradicionalnim proizvodima, te da nisu štetni ili manje štetni od tradicionalne soje, kukuruza, sojene repe – praktično se radi samo o četiri kulture.
RSE: Znači, vi ne spadate u one koji smatraju da je genetski modifikovana hrana čak zdravija, o tradicionalne, koja se proizvodi uz korišćenje pesticida, a koji su definitivno nezdravi?
ZGAGA: O tome bi se isto moglo razgovarati. Ova sada hrana koja je u komercijalnoj upotrebi, ona se smatra da je ekvivalentna, ona je možda ekološki prihvatljivija. Zato što se izbegavaju insekticidi, kod primera koje ste naveli na početku da sama ta biljka proizvodi insekticid, pa se ne trebaju prska cijela polja, po tome se ekološki može smatrati da je prihvatljivija. Ili da se koriste manje herbicida, ili herbicidi koji se lakše raspadaju (imali smo neugodno iskustvo sa DDT-jem, recimo kod insekcitida). Kod herbicida se isto uspijeva zameniti one koji se sporo razgradjuju, za herbicide koji se brzo razgradjuju, prema tome to je ekološki prihvatljivije. Medjutim, ne smatram da je to, za sada, neka velika razlika. Ali se smatra da je trend da će se ići zapravo, ne za time da se učine tredicionalne namirnice i njihov uzgoj nešto jeftiniji, ili ekološki prihvatljiviji, nego da se dobiju kvalitetne namirnice. To je sad slijedeća etapa u ravoju te tehnologije: da se ide na poboljšavanje nutritivnih svojstava.
Ekološki aspekt je daleko složeniji; tu se radi o interakcijama koje mi još uvijek ne možemo dovoljno dobro obuhvatiti i modelirati, i navode se i pozitivni i negativni primjeri do sada. Ono što je stav, koji je manje-više prihvaćen i u Evropi, je da se za uvodjenje svake posebne kulture u svakom specifičnom ekosustavu mora napraviti poseban elaborat i videti koliko je to prihvatljivo.
RSE: Šta pokazuju vaša istraživanja, kolika je teoretski, jer je teško to praktično dokazati, opasnost da neka biljna ili životinjska vrsta nestane pojavom nove vrste, koja će je na neki način uništiti?
ZGAGA: To je neki scenario, a zapravo se radi o tome da se prirodnim oprašivanjem može taj transgen, koji ste iz nekog drugog organizma stavili u kukuruz, da se proširi i na one sorte kukuruza, koje nisu dobivene genetičkim inžinjerstvom. To je neka realna opasnost. To je sad složeno područje populacijske genetike: da li bi oni mogli potisnuti. Teško je zamisliti razlog, jedino ako bi imali neku jaku selektivnu prednost da bi mogli pomalo potiskivati tu drugu sortu kukuruza, ali vas moram upozoriti da je i ta druga sorta kukuruza vrlo daleko od nekog svog pretka, od nekog prirodnog divljeg kukuruza. Mi više ne jedemo hranu, namirnice dobivene iz prirodnih biljaka, sve su one posljedica stoljeća oplemenjivanja, vrlo su daleko od svog prirodnog, ishodnog soja. Puno je teže biti decidiran i reći da nema nikakvih posljedica i utjecaja na ekološke sisteme, ali ne vidim puno mjesta za neki katastrofični scenarij, premda smatram da je to pitanje koje zahtijeva veliki oprez i ozbiljne studije.
RSE: Da li je ova vaša dilema, odnosno konstatacija da je to mnogo ozbiljnije kada je reč oko ekosistema, nego oko finalnih proizvoda koji su se pojavili na tržištu, i razlog što je Evropska unija dozvolila uvoz finalnog proizvoda kukuruza šećerca iz SAD, ali ne i njegovo uzgajivanje, bar za sada, na svom terenu.
ZGAGA: Vrlo vjerojatno, ja se tu zalažem za jedan oprez i neprihvaćanje bez zadrške, bez da se naprave adekvatne studije, i bez da se vide iskustva drugih, koji već imaju nekoliko godina takve u upotrebi. Ali, isto tako, ne smemo zaboraviti da je cijeli svijet ipak jedan veliki ekološki sustav, i da ne možete vi napraviti granice kojima ćete spriječiti i zaustaviti prenos gena, oprašivanje i tok genetičkih informacija. Mislim da neki ekstremizam i purizam na duge staze je teško postići; neki izdvojeni ekološki sustav, ako vi dozvolite jedan kukuruz u Madjarskoj, a zabranite ga u Hrvatskoj. Negde gore uz granicu, za desetak godina ta vaša zabrana više neće imati puno smisla.
Sama činjenica da je nauka u stanju da nešto novo stvori, pre ili kasnije, kao reka ponornica će se pojaviti u praksi. Cela istorija civilizacije, njena tajna je upravo u tim novim otkrićima. Zanimljivo je da je Evropa od 1998. godine zabranila proizvodnju genetski modifikovane hrane. Doktor Patrik Omehon, irski stručnjak za biotehnologiju, podseća da su se pre u Zapadnoj Evropi koristila 34 artikla proizvedena novom tehnologijom. Izmedju ostalog, kukuruz, paradajz i soja, i da do sada nisu uočene štetne posledice. Inače, poslednjih godina Evropska unija je izložena žestokom pritisku, pre svega SAD, zatim Kanade i Argentine, najvećih proizvodjača genetski modifikovane hrane, da ukine tu zabranu. Zvanični Vašington je čak zapretio nekom vrstom trgovinskog rata, ističući da stav EU nenaučan, predstavlja neku vrstu protekcionizma, čime su oštećene američke kompanije. Odluku Evropske komisije u maju ove godine da ukine embargo na uvoz genetski modifikovanog kukuruza, u Bušovoj administraciji ocenjuju kao nedovoljno. U Briselu ističu da je zabrana zapravo ukinuta još prošle godine, i da nema razloga za sporenja. Medjutim, nekoliko zemalja, pre svega Francuska, Grčka i Austrija, i dalje se protive ovoj odluci, Italija i Britanije ih podržavaju, dok su Nemačka i Španija uzdržani. Švajcarska kompanija "Syngenta" AG, tačnije njen ogranak u SAD-u, dobila je licencu da ga prodaje od jula za životinjsku, a od septembra za ljudsku ishranu, kao kukuruz šećerac. Reč je o modifikovanom kukuruzu proizvedenom u SAD-u, koji je otporan na insekte, za razliku od tradicionalnog tipa. Od jeseni se, dakle očekuje da se genetski modifikovani kukuruz gaji u u Evropi.
Markus Pajer, portparol ove kompanije, ističe za Radio Slobodna Evropa da genetski modifikovana hrana ima dve prednosti u odnosu na tradicionalnu:
PAJER: Dobili smo dozvolu za uvoz u Evropu genetski modifikovanog kukuruza šecerca koji je otporan na insekte. Tačnije, mi gajimo seme tog kukuruza i isporučujemo kompanijama u zemljama u kojima je dozvoljeno njegovo uzgajanje. Ta preduzeća potom uvoze finalni proizvod u Evropu. Znači, potrošači u principu mogu da ga kupe u limenci ili kao zamrznuti kukuruz, uz obavezu prodavaca da vidno označi da je genetski modifikovan.
Dakle, omogućen je uvoz kukuruza šecerca kao finalnog proizvoda za prodaju, ali ne i njegovo uzgajanje. Može se reći da je učinjen korak napred u zakonskoj regulativi, kojim se otvara tržište za novi proizvod, ali to ne znači da automatski postoji tražnja za njim. Duboko smo svesni da mnogi potrošači u većini evropskih zemalja žele da budu stoprocentno sigurni da je genetski modifikovani kukuruz šecerac kvalitetan i bezopasan po zdravlje. Dakle, shvatanja se neće promeniti preko noći i predstoji dug proces. Istovremeno, mi i dalje proizvodimo seme za uzgajanje različitih kultura na standardni način. Veoma je važno da postoji mogućnost različitog izbora.
U ovom trenutku kukuruz šecerac BT 11 može se uzgajati u SAD, Kanadi, Argentini, Južnoj Africi, Japanu. Odobreno je njegovo korišćenje kao finalnog proizvoda u Švajcarskoj, Kini, Rusiji, Južnoj Koreji, Novom Zelandu, ali ne i uzgajanje.
RSE: To znači da proizvodnja genetski modifikovanog kukuruza u Evropi nije do daljneg dozvoljena, tako da ne možete da razgranate posao.
PAJER: Još nije doneta odluka. Evropska komisija razmatra taj slučaj i moramo da čekamo na odluku.
RSE: Ali kao što ste rekli, nijedna politička ili zakonska odluka neće preko noći izmeniti shvatanja ljudi oko genetski modifikovane hrane. Šta se može očekivati u narednom periodu u smislu razvoja nove tehnologije i njene primene?
PAJER: Očekujemo da će ljudi vremenom shvatiti prednosti ove vrste hrane, da je bezbedna kao i ona proizvedena na standardni način, kao na primer kukuruz o kojem razgovaramo. Pomenuću jedan naučni panel na evropskom nivou, na kojem je ukazano da je genetski modifikovani kukuruz šecerac BT 11 bezbedan, kao i onaj proizveden standardnim putem. Naučnici su sugerisali evropskom regulatornom telu da prihvati proizvodnju ovog kukuruza. To je važan znak, ali će proći vreme dok ta poruka ne dopre i do potrošača.
RSE: Kako komentarišete stavove ne samo grupa za zaštitiu ekologije, koje se žestoko protive genetski modifikovanoj hrani, ističući da posledice mogu biti nesagledive na 10 ili 15 godina, počev od genetskih mutacija kod ljudi i raznih poremećaja, do zagađenja životne sredine.
PAJER:Mi znamo dosta o ovim proizvodima. Imamo deset godina iskustva i nije bilo nijednog slučaja ugrožavanja zdravlja ljudi. Naučnici potvrđuju da su kukuruz šecerac i ostali genetski modifikovani proizvodi bezbedni, kao i oni koji se uzgajaju na standardni način.
Dakle, u pitanju je način na koji se te činjenice prezentiraju u javnosti, imajući u vidu da protivnici genetski modifikovane hrane često reaguju više emocionalno, šireći strah, a manje se služe naučnim argumentima. Postoje dve vrste prednosti upotrebe genetski modifikovane hrane. Najpre, korišćenjem genetski modifikovanog semena, proizvođači rešavaju problem štetočina, jer je otporno, naprimer, na insekte, pa nije nužna upotreba pesticida. Drugo, finalni proizvod je, što se tiče hranljivosti i ukusa, visokog kvaliteta i apsolutno nije štetan po zdravlje. Nadam se da će potrošači ubzo shvatii da je to veoma korisno i za njih, a ne samo za proizvođače.
RSE: Profesore Zgaga, čuli ste izjavu portparola kompanije, koja je na neki način ovlašćena da snabdeva semenom kompanije koje nameravaju da uvoze modifikovani kukuruz u Evropu, ali kao što ste takodje mogli da čujete, tražnje je malo pa su i oni pomalo rezervisani. Kako komentarišete odluku Evropske komisije, šta praktično znači da hrana koja sadrži više od jednog procenta treba da se etiketira, a da do 0,9 nije potrebno? Kakva je to “demarkaciona linija”, u čemu je tu razlika, zašto baš ta odrednica od 0,9, a ne 1,9, ili 2,9?
ZGAGA: To je kontraverzna tema. Ona nije kontraverzna sa znanstvanog stanovišta, ali je odnos prema hrani u Evropi puno drukčiji nego u Americi. Nama hrana mnogo više znači, naša kultura je puno više vezana za hranu, i to je tema koja je prožeta brojnim predrasudama, ali ja bih rekao čak i manipulacijama. Sama ova odredba 0,9 – 1 posto na neki način to ilustrira. Radi se o jednom političkom kompromisu. Naime, evidentno, sva istraživanja nezavisnih znanstvenih udruga, uključujući i evropske, utvrdila su da je takva hrana jednako štetna kao i konvencionalna hrana. Sada se postavlja pitanje: imamo li mi pravo izbora? Naravno da imamo, mogu reći: meni se ta hrana ne svidja, i ja je ne želim jesti. Zbog toga se mora u Evropi obilježavati, Amerikanci se na to bune, smatraju da se na taj način sugerira da takva hrana nije zdrava, i oko toga se vodi još dosta polemika. Stav je u Evropi da se mora obilježavati, i ja se sa tim stavom potpuno slažem.Medjutim, zašto se ne mora obilježavati ako je ispod 0,9 posto? Osobno ne bih hteo jesti pseće meso koje se konzumira u Kini; različite kulture i religije imaju različita ograničenja u prehrani, koje se moraju poštivati. Ne bih hteo niti jedan posto, niti 0,9 posto takvog mesa imati u svojoj pljeskavici ili odresku. Dakle, moje pravo na izbor je ugroženo čak i sa tih 0,9 odsto, odnosno 1 posto. Po mojem mišljenju trebalo bi biti: ima ili nema genetički modificiranih sastojaka u toj hrani. Medjutim, u praksi je to danas gotovo nemoguće postići. Naime, postoje takozvane tehnološke kontaminacije, bilo u proizvodnim pogonima, bilo u poljima prilikom uzgoja, i na taj način bi došlo do jednog bloka u tom lancu proizvodnje i distribucije hrane, Prema tome, kada bi išli stvarno do ekstrema i rekli: bilo koja količina genetički modificirane hrane se mora obilježiti, na taj način bi zapravo doveli cijelu prehrambenu industriju u jednu neugodnu situaciju. Onda se došlo do te neke kompromisne vrednosti 0,9 posto, za koju je odlučeno da će ona biti prihvatljiva, i da se neće trebati obilježavati, a sve što je preko 0,9 posto, trebaće se obilježavati. Medjutim, u praksi je takvu odluku vrlo teško provesti, i ona je neki put besmislena. Naprimer, ako se radi o nekom sastojku tipa lecitin, ili šećer, ili ulje, u njemu vi ne možete ustanoviti prisutnost genetički modificiranog organizma, osim samo nekih kontaminacija koje su zaostale prilikom prerade. Prema tome to je čisto jedna politička kompromisna odluka sa kojom su, na moje čudjenje, svi zadovoljni, čak i oni koji su izraziti protivnici genetički modificirane hrane. Ja na njihovom mjestu sa takvom odlukom ne bih bio zadovoljan.
RSE: To je veoma zanimljivo, naime, profesor Glišin, akademik iz Beograda, rekao je da se Evropa protivi radi zaštite evopske hemijske industrije, koja proizvodi pesticide, herbicide i druge materijale kojima se štite biljke. S druge strane, mnogi farmeri u Americi, pre svega u Kanadi, protive se genetski modifikovanom žitu, jer se boje da izgube tradicionalno tržište u Evropi. To je inače razlog što neke afričke zemlje, koje su suočene sa gladju, nerado pristaju na uvoz genetski modifikovane soje i žita iz Amerike, jer se boje da neće moći da svoje proizvode izvoze u Evropu.
ZGAGA: Mislim da se tema seli sve više sa područja znanstvenih argumenata i rasprave na područje ekonomije, politike, kulture, sociologije, i očito se na toj temi prepliću različiti interesi. Što je profesor Glišin rekao za kemijsku industriju, to se može primeniti i na drugo. To su proizvodi visoke tehnologije i samo najjače svjetske kompanije si mogu dozvoliti ući u razvoj takvog jednog proizvoda. Evropa je kasnila, ne znam koliko danas kasni, za Amerikom, imali su interes jedno vrijeme zaustaviti prodor američke tehnologije u Evropu. I to bi mogao biti isto dio odgovora na tako rigidni stav Evrope, ali se pred znanstvenim argumentima pomalo mora povlačiti, sad na različite načine, različitim strategijama taj svoj uzmak nastoje kontrolirati, a koliko ja znam, istovremeno razvijaju i vlastite proizvode i ja vjerujem da će za par godina ova diskusija biti sasvim neinteresantna.
RSE: Zanimljivo je da li je to iz komercijalnih razloga, ili uverenja. Recimo, Mekdonalds je izjavio da neće više prodavati hranu u svojim restoranim od životinja hranjenih sa JMT biljkama, odnosno onim koje su odgajane uz korišćenje nove tehnologije. A oko momenta koji ste pomenuli, da je veoma teško utvrditi koja je hrana potpuno čista, odnosno oslobodjena raznih hemikalija, u Nemačkoj je 2000. godine testirano 82 proizvoda, uzetih iz velikih samousluga, i pronadjeno je da čak 31 proizvod sadrži, na odredjene načine, genetski modifikovane sastojke, čak i takozvana zdrava hrana.
ZGAGA: Sasvim sigurno, jer sada se ide, barem u Evropskoj uniji, da se za svaki prehrambeni proizvod mora znati i odrediti svaki sastav, odnosno njegovo porijeklo. Na taj način će se, zapravo, zaobići taj problem 1 posto, odnosno 0,9 posto, zato jer će se za bilo koji sastojak morati navesti iz koje je sorte dobiven, kojeg poizvodjača, otkuda potiječe. To je s jedne strane protekcionizam, ali s druge strane upravo jedan pokušaj da se ova apsurdna situacija sa tih 0,9 posto ipak na neki logičniji način prevlada.
RSE: Šta to znači, recimo, da neki proizvod ima 0,8 odsto nekih sastojaka, kako se to može uopšte izmeriti kvantitativno?
ZGAGA: Postoje dvije metode u primeni; obadve metode su vrlo osjetljive. Zapravo, problem je u tome da su osjetlji i vrlo je teško znati da li vi imate 0,8 ili 1,2, 1,3. Kontaktirao sam sa ljudima koji se bave sa time i oni se slažu sa tim. To je tehnički teško procijeniti kad ste blizu te granice od 1 posto, bez obzir koliko su u zadnje vrijeme te metode tehnologije uznapredovale. Posljedice mogu biti i vrlo neugodne. Konkretno, imali smo to u Hrvatskoj početkom ove godine, puno se o tome pisalo, otrkiveni su genetički modificiani sastojci u hrani, došlo je do uništavanja takve hrane. Posljedice za te firme proizvodjače mogu biti katastrofalne, a to je jedna od rijetkih industrija koje su uspiješne kod nas, i takvi skandali ih mogu stvarno dovesti u vrlo neugodnu situaciju. Da ne kažem da su moguće različite manipulacije i podmetanja, bilo u pozitivu, da se prikrije genetički modificirani organizam, ili da se lažira da postoji, da se podmetne. To je jedna vrlo neugodna tema, i ako se ne izgradi jedan zdrav i normalan, realistički stav prema tome, ako se stvara ovakva negativna psihoza u javnosti, odbijanja, ekonomske posljedice mogu biti vrlo teške. Još jednu stvar bih istakao: ljudi najčešće pitaju ima li tu genetički modificiranog organizma, a vi ne možete na to pitanje odgovoriti sa da ili ne. Vi možete odgovoriti da li ima taj i taj, točno definirani, recimo kukuruz unutra. Vi morate unapred znati što tražite, nemate ni jednu metodu koja će vam, recimo u jednom konditorskom proizvodu, ustanoviti da li unutra uopće genetički modificiranih organizama, ili sastojaka dobiveni iz njih. Vi morate jedan po jedan specifično tražiti i dokazivati. Prema tome, očito da će puno toga, ako je prisutno, da vi to nećete znati.
RSE: Predlažem da čujemo jedno suprotno mišljenje. Gert Ricema iz organizacije "Prijatelji zemlje" sa sedištem u Vašingtonu, inače korodinator za Evropu kaže za naš program da je više istraživanja pokazalo da je genetski modifikovana hrana štetna, i da je u pozadini, zapravo interes velikih korporacija za profitom
RICEMA: Genetski modifikovana hrana je, između ostalog, ekonomsko pitanje. Naime, svega tri zemlje je proizvode, mislim na SAD, Kanadu i Argentinu, i one žele da je izvoze širom sveta, dakle da osvoje tržišta i u drugim državama, potiskujući domaće useve koji se uzgajaju klasičnim putem. Njihov je izgovor da žele da prehrane ljude, pre svega u siromašnim zemljama, u kojima se još gladuje. Mi, međutim, smatramo da to nije realno, jer je reč o hrani koja se proizvodi u laboratorijama i višestruko je skuplja u poređenju sa domaćim kulturama koje se podižu na standardni način, jer su u njihovu cenu ugrađeni troškovi istraživanja. Ja sam, naprimer, nedavno bio u Indiji i video da je genetski modifikovano seme četiri puta skuplje nego klasično. Siromašni seljaci to definitivno ne mogu da kupe. Osim toga, velike kompanije iz SAD užurbano nastoje da komercijalizuju ovu proizvodnju bez odgovarajućih testova, pre svega u cilju zaštite zdravlja.
RSE: Na kakav profit, međutim, te kompanije mogu da računaju, ako je seme, kao što ste rekli, četiri puta skuplje od standardnog?
RICEMA: To je tačno. Ovde nije reč samo o ceni, već i tome da će poljoprivrednici postati potpuno zavisni od velikih svetskih korporacija. Naime, ako ste ove godine uzgajali genetski modifikovanu hranu, ugovorom ste sprečeni da se sledeće vratite na tradicionalnu proizvodnju. I to se sve češće dešava širom sveta. Znači, poljoprivrednici koji se jednom odluče da proizvode genetski modifikovanu hranu, moraju da kupuju svake godine odgovarajuće seme, što će povećati njihove troškove. Zato nije istina to što velike kompanije propagiraju da će genetski modifikovani proizvodi prehraniti svet. Poljoprivrednici i potrošači će zapravo postati zavisniji, a životna sredina ugroženija, čega još nismo u potpunosti svesni. Naša organizacija "Prijatelji zemlje", koja ima 600 hiljada članova u Evropi, smatra da ovi proizvodi treba da budu dostupni tržištu jedino ako postoji 100-procentna garancija da nisu štetni po zdravlje. Ne vidim nikakav razlog za toliku žurbu za uvođenje genetski modifikovane hrane, kada se oko 70 odsto građana Evropske unije tome protivi. Odgovor je jednostavan. Naime, američka vlada i kompanije žele da je prodaju i na evropskom tržištu i zato vrše strahoviti pritisak na Evropsku komisiju da ukine zabranu.
RSE: Ponovio bih pitanje. Razumljivo je zašto multinacionalne kompanije propagiraju genetski modifikovanu hranu, u ovom slučaju semena. Zašto ih međutim uzgajivači kupuju ako su skuplja od tradicionalnih semena?
RICEMA: Multinacionalne kompanije tvrde da genetski modifikovano seme omogućava kudikamo više prinose.
RSE: Da li je to tačno u stvarnosti?
RICEMA:Ponekad je možda tačno. Međutim, na početku se prikriva visina troškova, tako da se na kraju pokaže da nema profita. Štaviše, prinosi su relativno visoki u prve dve – tri godine a potom opadaju. Dakle, nije reči o održivom, dugoročnom rešenju.
RSE: Da li genetski modifikovana hrana može da pomogne u iskorenjivanju, ili bar umanjivanju gladi u Africi? Naime, potrebe su sve veće, a klasične metode proizvodnje ne omogućavaju visoke prinose u pustinjskim predelima.
RICEMA: Mnoga istraživanja, koja su nedavno sprovedena u zemljama kao što su afričke, pokazuju da tradicionalni način uzgajanja u kombinaciji sa modernim ekološkim dostignućima u poljoprivredi, može da poveća prinose za 75 procenata, bez korišćenja genetskog inženjeringa. To je jeftinije i nije štetno po životnu sredinu. Međutim, velike korporacije nisu zainteresovane za ovaj metod jer im ne donosi veliki profit i zato ga ne promovišu, pošto bi u slučaju njegove primene poljoprivrednici bili mnogo nezavisniji od kompanija koje im prodaju genetski modifikovana semena.
RSE: To je ekonomski aspekt. Kada je reč o zdravlju, kakve će biti posledice? Pobornici genetski modifikovane hrane, naime, tvrde da zasada nije registrovana nijedna neželjena posledica njene upotrebe. Štaviše, da su kulture uzgajane na tradicionalni način čak opasnije po zdravlje, jer se masovno koriste pesticidi u njihovoj proizvodnji.
RICEMA: Kao prvo, u uzgajanju genetski modifikovanih useva takođe se koriste pesticidi, čak više nego u tradicionalnoj proizvodnji hrane, što pokazuju istraživanja u SAD. Takođe, netačna je tvrdnja da nisu registovane neželjene posledice upotrebe genetski modifikovane hrane. Velike korporacije ih nisu zabeležile jer, jednostavno, ne obraćaju pažnju. Nisu uradile nijedno istraživanje o uticaju tih kultura na zdravlje. Milioni ljudi u SAD ih koriste u ishrani, međutim, ti artikli nisu obeleženi u prodavnicama kao genetski modifikovani, tako da nije moguće utvrditi da li se neko razboleo od te hrane ili nečeg drugog.
RFE: Koje su po Vama moguće negativne posledice?
RICEMA: Britanska zdravstvena asocijacija, koja okuplja 80 odsto doktora u toj zemlji, pripremila je nekoliko izveštaja u kojima se ukazuje na moguće neželjene posledice korišćenja genetski modifikovanih proizvoda. Počev od povećanog broja alergijskih reakcija, do rasta nivoa toksičnih materija u organizmu. Istovremeno, već je registrovano da je kod ljudi koji se na ovaj način hrane, povećana otpornost na antibiotike, odnosno da slabije deluju na pacijente. Samo ova tri primera su više nego dovoljna da se zabrani upotreba genetski modifikovane hrane, jer ugrožava zdravlje, i istovremeno, postoji dovoljno mogućnosti da se prehrani čovečanstvo i sa standardnom proizvodnjom. Ljudi u pojedinim delovima planete ne gladuju zbog manjka hrane, već nedostatka novca da je kupe. Video sam u Indiji da se milioni tona raznih useva bacaju svake godine, a deo građana gladuje, jer nemaju para da ih kupe. Dakle, problem se neće rešiti uvozom nove skupe tehnologije sa Zapada od koje najviše koristi imaju multinacionalne korporacije.
RICEMA: Britanska zdravstvena asocijacija, koja okuplja 80 odsto doktora u toj zemlji, pripremila je nekoliko izveštaja u kojima se ukazuje na moguće neželjene posledice korišćenja genetski modifikovanih proizvoda. Počev od povećanog broja alergijskih reakcija, do rasta nivoa toksičnih materija u organizmu. Istovremeno, već je registrovano da je kod ljudi koji se na ovaj način hrane, povećana otpornost na antibiotike, odnosno da slabije deluju na pacijente. Samo ova tri primera su više nego dovoljna da se zabrani upotreba genetski modifikovane hrane, jer ugrožava zdravlje, i istovremeno, postoji dovoljno mogućnosti da se prehrani čovečanstvo i sa standardnom proizvodnjom. Ljudi u pojedinim delovima planete ne gladuju zbog manjka hrane, već nedostatka novca da je kupe. Video sam u Indiji da se milioni tona raznih useva bacaju svake godine, a deo građana gladuje, jer nemaju para da ih kupe. Dakle, problem se neće rešiti uvozom nove skupe tehnologije sa Zapada od koje najviše koristi imaju multinacionalne korporacije.
RSE: Profesore Zgaga, čuli ste razgovor sa jednim od predstavnika nevladinih organizacija koje se žestoko protive. Ima nekoliko interesantnih pitanja, pre svega oko ove tvrdnje da se pesticidi koriste i u genetski modifikovanoj hrani.
ZGAGA: Neke kemikalije se koriste, neki herbicidi, insekcitidi se ne trebaju koristiti, odnosno manje se koriste kod ovog BT kukuruza. Ideja je ta da se smanji njihova upotreba, ili da se zamjene herbicidi, koji se vrlo sporo razgradju u prirodi, onda ostaju i dugo negativno djeluju, sa herbicidima, koji imaju kraće poluvrijeme raspada, prema tome ekološki su prihvatljiviji.
RSE: A oko novih tehnika, o kojima je govorio naš sagovornik? Dakle, tradicionalni način proizvodnje, uz nove ekološke tehnike koje mogu povećati prinose čak do 75 odsto, i zbog toga nema razloga za genetski modifikovanu hranu, kao alternativu, odnosno proizvodnju.
ZGAGA: Vaš sugovornik je koristio argumente koje ja često u takvim raspravama čujem, a to su: „istraživanja su pokazala“. Kad pokušate stvarno doći do rezultata tih istraživanja, onda ih ne možete jednostavno nać, pogotovu ne u ozbiljnim znanstvenim časopisima. „Istraživanja su pokazala da su prinosi niži“ – to sam isto više puta čuo kao argumente. Zašto onda to ljudi siju i sade? Čuo sam i: „Istraživanja su pokazala da se smanjuje inteligencija nakon duge konzumacije“. Kad vi pokušavate takve tvrdnje provjeriti, onda nikad ne možete doći do stvarne i ozbiljne reference.
RSE: A da li je tačna ova tvrdnja da je relativno visok prinos prve dve-tri godine, a nakon toga pada, da li je to utvrdjeno kao tačno, ili netačno?
ZGAGA: Stvarno nisam uspeo potvrdu takve teze dobiti. Ne vidim zašto bi ljudi i dalje uzgajali genetički modificiranu soju, ako su im prinosi niži.
RSE: A oko ovih štetnih posledica po zdravlje? Vi ste i sami rekli na početku oko mogućnosti alergijskih reakcija, medjutim gospodin Ricema je rekao da postoji i problem oko gomilanja toksičnih materija, a i da se slabi otpornost, odnosno raste rezistencija i samim tim slabi dejstvo antibiotika, koji su često u upotrebi za bolesne ljude.
ZGAGA: Ova prva dva problema smo već spomenuli: alergijsko djelovanje i toksičnost. Sva relevantna ispitivanja, do koji se može doći u znanstvenoj literaturi, jednako tako kao i svi znanstveni autoriteti koji se time bave, tvrde da je genetički modificirana hrana ekvivalentna tradicionalnoj. Naime, imate toksina i u krumpiru, rajčici, i u prirodnom, i u genetički modificiranom. Tu se ništa nije promjenilo.
RSE: Čak i u paradajzu i krompiru koji se ne proivodi uz korišćenje pesticida?
ZGAGA: Naravno, imate tomatin, solanin, dakle alkaloide koji su toksični, ali vi ne jedete u dovoljno velikim količinama, odnosno kuhanjem se degradira (u krumpiru konkretno), tako da se to već stoljećima koristi u prehrani. Količina tih toksina koju vi u nekom realnom životu, u godišnjem dobu konzumirate, nije toliko visoka da bi imala nekog efekta na vaše zdravlje.
RSE: Ovaj treći momenat, da raste rezidentnost, odnosno slabije deluju antibiotici kod ljudi koji ih upotrebljavaju?
ZGAGA: To je pitanje već više vezano za ova aspekt ekološke prihvatljivosti, dakle, neki konstruktiv, neke genetičke modifikacije koje su izvršene, u sebi imaju gene za rezistenciju na neke antibiotike. To su antibiotici koji se, uglavnom ne koriste u medicini. Prema tome, s te strane je opasnost bitno smanjena. Medjutim, postoji teoretska mogućnost, možda i praktična, da se takvi geni za rezistenciju šire u druge organizme u prirodi, takozvanim horizontalnim prijenosom. Zbog toga se posljednih godina ide na promene u tehnologiji, tako da se takvi geni izbace iz genoma biljke i više nisu prisutni. Prvo se ubacuju u biljni genom iz tehničkih razloga, zato jer to olakšava manipulaciju, i nakon toga se oni izbace van i više nisu prisutni.
RSE: U novinskoj dokumentaciji našao sam i podatak da je naučnik madjarskog porekla Pustai, vršeći eksperimente u SAD, jednoj grupi pacova davao genetski modifikovani krompir, a drugoj običan. Prvi su uginuli posle kratkog vremena, stomaci su im bili potpuno uništeni.
ZGAGA: Čuo sam za taj primjer, i druge primjere, ali toga nema nigde. Vi nećete naći te rezultate u znastvenoj literaturi, to samo možete čuti na različitim tribinama, na okruglim stolovima. Kad idete provjeriti tu informaciju, te informacije više nema.
RSE: Da li mislite, na osnovu vaših sazanja, da li je to moguće?
ZGAGA: Mislim da je to potpuno besmisleno.
RSE: Tvrdnja da kada se jednom zaseje genetski modifikovano seme, na tom zemljištu više ništa drugo ne može da raste?
ZGAGA: Ne vidim razloga zašto ništa drugo ne bi raslo. Postoji, to smo rekli, problem oprašivanja, kontaminacije, i taj se problem pokušava riješiti na taj način da se radi sjeme, koje se ne prenosi oprašivanjem. To je takozvana muška sterilnost, da nema peluda, odnosno polena, i na taj način da se spriječi širenje u okoliš. Medjutim, ta je tehnologija isto na udaru nekih udruga, zato jer sprječava da seljaci, umjesto da kupuju sjeme, da ga sami proizvode.
RSE: Pronašao sam jedan zanimljiv podatak: kako se stiglo dotle u istraživanjima da se ukrštaju geni riba iz polarnih voda, izmedju ostalog i ribe „flander“, sa genima paradajza, tako da bi novostvorena biljka bila otporna na niže temperature.
ZGAGA: Da, to može djelovati šokantno, ali ako imate u vidu zajedničko porijeklo svih živih organizama na svijetu, i sličnosti u genima, to zapravo nije toliko šokantno.
RSE: Da li će jagoda mirisati na ribu?
ZGAGA: Neće mirisati, a mi jedemo i gene iz jagode, i gene iz ribe tisućljetima, i ništa se nije desilo. Nema nikakvog razloga da ako ih pojedemo zajedno u jednoj stanici nešto se drugo desi.
RSE: Večeras sam u poziciji takozvanog djavoljeg advokata, da vam postavljam pitanja koja oponiraju, a cilj je da izvuku što više interesantnih, relevantnih informacija. Sada bih vam postavio pitanje koje ide u prilog ovom o čemu vi govorite. Naime, istraživanja nagoveštavaju mogućnost da proizvodjenje odredjenih artikala, i stvaranja kroz ovo izvesne prirodne vakcine, ili insulina, koji će biti obogaćeni većim sadržajem vitamina i minerala. Koliko je to realno?
ZGAGA: To su problemi koji su sada interesantni, koji otvaraju jednu novu perspektivu na tom području. Ja nisam od onih koji smatraju da će jeftinija soja, ili kukuruz rješiti pitanje gladi, to je stvarno pitanje ekonomije. Dakle, tu je zainteresiran proizvodjač, koji će imati nešto nižu cijenu namirnice, i na taj način će biti uspješniji na tržištu. To je njihov problem. Medjutim, ovu temu koju ste načeli: mijenjanje nutritivnih karakteristika i svojstava, to je nešto što će, vjerojatno, imati puno veću perspektivu i što je jedan složeniji problem. Smatram da će tu biti potrebno više kompleksnih istraživanja vršiti, da se stvarno postignu efekti. Ako vi ulazite suptilnije u metabolizam stanice, ako vi želite promijeniti ravnotežu sastojaka stanice, onda su i veće mogućnosti da dodje do neke neželjene posljedice u metabolizmu, i onda će trebati i te analitičke metode prilagoditi tim novim konstruktima. To je svakako jedno područje pred kojim je velika budućnost, i ja mislim da će se u tom smjeru upravo razvijati genetički modificirana hrana, da više neće biti toliko interesantno proizvesti jeftiniju rižu, ili kukuruz, nego, naprimer, pšenicu koja nije alergena. Pšenica je često alergena, a ona koja to nije, to je već interesantno.
RSE: Sa genetskim inžinjeringom se otvaraju mnoge mogućnosti. Prošle sedmice smo govorili o kloniranju ljudskog embriona, to je novi iskorak, britanska vlada ga je nedavno odobrila. Govorite o zdravstvnom aspektu i o hranljivosti. Medjutim, hrana, pogotovu na našim prostorima, u Evropi u celini, čovek ne jede samo da bi preživeo, nego i da bi uživao. Koliko ta genetski modifikovana hrana može da bude ukusna, ili čak ukusnija, ili je to naprosto jedna mehanička radnja samo da biste se prehranili, i ne razmišljate o tome da li je to zdravo ili nije.
ZGAGA: Ne mogu vam sasvim precizno odgovoriti na to pitanje, smatram da nema nikakve veze izmedju okusa rajčice, i činjenice da li se unutra gen za polikalakturonazu nalazi u obtnutom smjeru, kao što je napravljeno, stvarno, u toj rajčici. To jedno s drugim nema nikakve veze. Vi možete uzeti onu najkvalitetniju šljivu, ili krušku, ili bilo koju rajčicu koja ima dobar miris, napraviti u njoj genetičku promenu, i ona će imati isti takav tek, vi nećete utjecati na organoleptičku kvalitetu hrane, ukus hrane. Čak smatram da će u tom smjeru i ići poljoprivreda, i da će se sve više i više vezivati za genetičke modifikacije: i za onu hranu, koje se mi sjećamo iz detinstva, koja je imala dobar tek, okus koji smo mi voljeli, i za hranu koja se može uzgajati sa manje navodnjavanja, herbicida, gnojiva, u područijima gdje je klima oštrija, na nižim teperaturama, itd. Ta ideja i tendencija, što bi bilo ekološki prihvatljivije, može se jako dobro povezati sa genetičkim manipulacijama, i moje je uvjerenje da će se ta dva pristupa negde konvergirati, i da će se vrlo brzo sresti, i da ćemo zadržati kvalitetu namirnice, i nutritivnu, i ono što je nama jako važno, okus dobar, a istrovremeno da ćemo vršiti u takvim namirnicama genetičke modifikacije koje će omogućiti njihov uzgoj po nekim ekonomski prihvatljivim okolnostima.
RSE: Znači paradajz uz korišćenje gene ribe iz polarnih mora čak može biti ukusniji nego zaledja Zadra, ili Makedonije, ili juga Srbije, koji je tradicionalno poznat kao veoma ukusan zbog sunca i klime?
ZGAGA: Paradajz koji je prvi licenciran, dozvoljen za ljudsku upotrebu, njega više nema na tržištu. Zanimao sam se zašto ga više nema i došao sam do podatka da su oni napravili genetsku modifikaciju u paradajzu koji sam po sebi nije ukusan. On sam po sebi na tržištu nije imao prodju i nije bio fin. Oni su krivi paradajz izabrali da na njemu izvrše genetičke promene, a da su to napravili na nekom kvalietnijem, mirisnijem, sa boljim organoleptičkim svojstvima, vjerojatno bi se još uvijek nalazio na tržištu.
RSE: Da su uzeli neki sa Balkana. Predlažem da čujemo prilog i da na neki način da približimo iskustva Srbije i Hrvatske.
Sve do 2001. godine Srbija nije imala zakon o uvozu genetski modifikovanih proizvoda. A izmedju 1998. i 2001. godine tadašnja Jugoslavija uvezla je za stočnu ishranu više od četvrt miliona metričkih tona sojine sačme, od toga gotovo dve trećine genetički modifikovane, bez ikakve kontrole. Niko se povodom toga nije bunio, zanimljivo je. Naredba o zabrani slobodnog uvoza genetski modifikovanih organizama doneta je tek polovinom januara 2001. godine. Neposredno pred usvajanje ovog zakona, Srbija je prihvatila donaciju od SAD od 30 hiljada tona sojine sačme. U medjuvremenu, od hiljadu hektara zasejanih modifikovanim semenom soje, u Vojvodini je, bez obzira na naredbu vlasti, uništeno samo 200 hektara.
RSE: Tri godine je osnovni problem Vojvodine u suzbijanju genetički modifikovane poljoprivredne proizvodnje bio u nemanju nadležnosti Pokrajine za taj posao, a da je istovremeno izostajala i aktivnost republičkih inspektora u vojvodjanskim parcelama. Praktično, mimo republičke saglasnosti, Pokrajinska skupština otuda nedavno donosi posebnu odluku o kontroli takvih proizvoda, definišući tako, na mala vrata, pokrajinsku nadležnost. A pokrajinski sekretar za poljoprivredu Igor Kurjački, protekle dane doslovno zove istorijskim za vojvodjansku poljoprivredu. Evo zbog čega:
„Oni su prihvatili to, i odlučili se da sa nama zajedno rade na tome, dakle da se ispoštuje savezni zakon koji je donet 2000. godine, i da u narednom periodu više nemamo setvu genetički modifikovanih organizama. Dakle, nemamo genetički modifikovanih biljaka u ratarskoj proizvodnji, a ono što uspemo da pronadjemo, to uništimo u zajedničkoj akciji.“
Samo prošle godine, kaže Kurjački, pronadjeno je oko 1000 hektara parcela pod genetički modifikovanom sojom u Vojvodini, a od toga je tek manji deo uništen, upravo zbog izostanka ingerencija. Sada će, kaže, situacija biti sasvim drugačija:
„Ove godine će biti uništene sve parcele koje su pronadjene, a najveći broj proizvodjača prihvata da sam to uradi. Iz tog razloga postajemo jedan region u Evropi u kome se proizvodi bez genetički modifikovanih organizama, i moći ćemo u narednom periodu garantovati kupcima koji to žele, da možemo da obezbedimo i soju, i kukuruz, i sve ostalo bez primesa modifikovanih organizama“.
Ovlašćen za kontrolu je Miloš Šešlija, koji kaže da seljaci genetski modifikovanim semenom svoje pacele seju, uglavnom iz neznanja i neobaveštenosti:
„Uzeli su seme, imali su nešto viška površine, uzimali su suncokret na vašarima i zasejali su to iz neznanja, nisu nisu znali da je to genetski modifikovano“.
Najviše je od takvih organizama u Vojvodini prisutna genetski modifikovana soja. Miroslav Ivković, iz kluba poljoprivrednika „105 plus“, tvrdi da najveći broj seljaka takvo seme seje iz neznanja, ali i zbog besparice:
„Svi se oni obraćaju meni i kažu da nisu znali prilikom kupovine semena da je ono genetski modifikovano. A to je sve posledica toga što su ga kupovali na vašaru da bi jeftinije došli do njega, ili su ga kupili iz druge-treće ruke, ali i u zvaničnim prodavnicama“.
Sve se, tumači on, čak i kod onih koji sa namerom seju genetski modifikovano seme, svodi na izraubovanog seljaka, koji, kaže, nema para i mora da gleda kako da prodje jeftinije. A Igor Kurjački kaže da je za izvozne šanse Vojvodine posebno nužna markica o zdravoj hrani, tim pre što je pred Vojvodinom praktično neograničena mogućnost izvoza soje. Kao da su i seljaci već bolje obavešteni, pa je ove godine, recimo, pronadjeno ukupno 20 hektara pod genetski modifikovanom sojom u Vojvodini.
U medjuvremenu ministar poljoprivrede Srbije Ivana Dulić–Marković smatra da genetski modifikovanu hranu ne treba odbaciti, ali njena proizvodnja, za sada, nije prioritet u Srbiji:
DULIĆ-MARKOVIĆ: Ne postoji univerzalno pravilo. Za svaku modifikaciju, i u vezi svake biljke se radi procena rizika. Ukoliko neko proizvede namirnicu u kojoj će biti kasnije manje holesterola u organizmu, naravno da je to pozitivna modifikacija i da je namenjena dobroj i korisnoj ishrani. A ukoliko neko proizvede paradajz sa telećom kožom, naravno da se svi zgrozimo i kažemo da je to nešto loše, da to nikad ne sme da udje u našu zemlju, i da je to zloupotreba nauke i na neki način eksperiment sa ljudima. Ne postoje, kao i u svemu drugom u životu, opšta pravila koja važe za sve: ako idete liftom, pre biste možda išli stepenicama, jer lift može pre da se sruši, nego što stepenice mogu da padnu. Znači, potrebno je videti šta je veća korist, proceniti rizik pojedinačno, uticaj na zdravlje, na životnu sredinu, a onda proceniti da li je u pitanju cena ili vaše zdravlje, pa ćete se opredeliti za neki proizvod koji je od takve biljke, ali je pozitivan za vas. Moramo se naučiti da u budućnosti prihvatamo rizik za sve i odgovornost za naše odluke. U tom smislu, država treba da obezbedi da takvi proizvodi budu obeleženi, i da vi kao potrošač, ili vi kao proizvodjač možete da se opredelite da li to da koristite ili ne. Ali mislim da se zabranama, pričama i diskusijama ništa ne rešava.
RSE: Čeka nas nova strategija u vezi sa poljoprivrednom proizvodnjom, hoće li u njoj biti mesta za genetski modifikovane proizvode?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Mislim da za sada neće, ne zato što su oni otrovni, štetni i što će nešto strašno da nam urade, nego mislim da je naša strategija usmerena ka komercijalnim poljoprivrednim gazdinstvima, znači ne ka velikim površinama, na kojima se mogu videti velike koristi od genetski modifikovanih biljaka, koje su trenutno komercijalno korisne. Mislim da Srbija može da zaradi više novca ukoliko gaji genetski nemodifikovanu soju i kukuruz. Ali, ukoliko nam se u budućnosti pojavi patogena štetočina, da nam dovede u pitanje apsolutno gajenje nekih kultura, naravno da će strategija biti da se borimo svim raspoloživim sredstvima, pa i korišćenjem genetski modifikovanih biljaka.
RSE: Imali smo prilike da i prošle i ove godine gledamo snimke uzoravanja parcela sa genetski modifikovanom sojom, zatim paljevine, itd. Da li je reč o marketinškom potezu, ili su ti ljudi zaista bili neodgovorni, po vašem mišljenju, kada su ih zasadili?
DULIĆ-MARKOVIĆ: Mislim da to treba da se uradi zato što nije zakonom dozvoljeno gajenje. Mislim da je loše što je to snimljeno, jer to se radi da bi se sprovodio zakon, a ne da bi se neko slikao na televiziji. Veoma mali broj poljoprivrednika je zasejao ove godine, na malim površinama, i u odnosu na prošlu godinu je ova pojava smanjena. Mislim da većina poljoprivrednika, nije možda svesna kada kupuje seme šta je to, već vidi bolju sortu i odlučuje se za nju. Ono što treba da radi država je da pronadje ko distribuira to seme, a ne da se kasnije slika kako se uništavaju te njive.
Šta kažu gradjani? Prema jednoj anketi 70 odsto ih je protiv genetski modifikovane hrane, 10 je za, a 20 procenata uopšte ne zna šta je to, Da čujemo šta kažu Kragujevčani:
„Mislim da još uvek ne bih, jer smatram da ono što naučno nije ispitano ne bih upotrebljavao za ishranu“.
„U principu ne bih, jer mislim da zakonski to još uvek nije regulisano, a i to što nam se govori da se dešava na Zapadu, mislim da nije pokrepljeno nekim naučnim istraživanjima, analizama. Na kraju krajeva, mnogo toga je došlo sa Zapada, ušta smo poverovali, pa smo dobili po nosu“.
„Iskreno da vam kažem, ja ne znam ni šta jedemo, kad kupite u prodavnici možda takvu hranu već jedemo“.
„Mislim da još to nije vreme kod nas“.
„Koristio bih ja, ali kad bude ispitano to do kraja, kad prodje jedno 10 godina korišćenja toga, kad na tome odrastu dve generacije ili životinja, ili ljudi, - onda da“.
„Ja sam dete sa sela, tako da mi je sve lepo što je prirodno“.
„Prvo strah od nepoznatog, a drugo još uvek jedem ono što je prirodno, jer kod nas ima dosta prirodnih namirnica.“
„Koprive, proja, kačamak onaj seljački, pa kad se odozgo stavi mast, domaća mast. Sve ono što je zdravo a u selu što rade.“
„Verovatno su Zapadnjaci izmislili takvu hranu da bi ljudi bili siti, a za posledice ne pitaju“
„Upravo to što kaže genetski, sa veštačkim djubrivima se prska, znači nemamo ništa više dobro“.
„Gde god čitam to, kažu da ne valja, da je štetno.“
„Strah je u tome što mislim da se to radi komercijalno i što se ne pokažu prava istraživanja“.
„Pa plašim se, nije to zdravo, nagojiš se od toga“
RSE: Pre nego što čujemo iskustvo Hrvatske, kratko bih vas pitao. Vidi se i iz razgovora sa gradjanima da ili ne znaju, ili imaju poluinformacije, zbunjeni su, boje se novog, što je na neki način razumljivo. Ali ovo što je interesantno iz primera Srbije, odnosno Vojvodine kao poljoprivredno najrazvijenije zemlje, dosta se govori o takozvanoj zdravoj hrani, kao šansi. O tome godore i druge balkanske zemlje. Šta to znači u ovim okolnostima zdrava hrana?
ZGAGA: Moram priznati da sam tu vrlo skeptičan, taj termin se meni osobno baš ne svidja. Mislim da nema zdrave i bolesne hrane, i to je jedna od atraktivnih floskula, kojom se i kod nas vrlo često barata, medjutim, koja veliku popularnost ima, i svi se zaklinju za tu zdravu hranu. Misle da sve što dolazi iz prirode da se samo po sebi zdravo. Zaboravlja se da su najveći toksini, otrovi, takodjer prirodni proizvodi. Ništa nam ne garantira da nešto sto mi zovemo prirodno, da je istovremeno i zdravo. Čak šta više, znam za slučajeve kada je takozvana zdrava hrana bila po nizu parametara puno manje zdrava od one obične, tradicionalne, nedeklarirane kao zdrava.
RSE: Uzmimo jagnjeće, ili ovčije meso. Ovca koja pase na Kopaoniku, ili na bilo kojoj planini na Balkanu, da li je njeno meso i njeno mleko zdravije nego kod neke koja se tovi nedge u objektu?
ZGAGA: Što se mene tiče, ukusnije je, ja bi ga radje jeo. Medjutim, da li je ono nutritivno kvalitetnije, ja vam na to ne bi znao odgovoriti. Pitanje koje i mene interesira i o kome sam razgovarao sa svojim kolegama: da li stvarno postoje pokazatelji da je to ujedno i kvalitetnija hrana, zdravija, bolja, i niko mi nije znao točno odgovoriti. Drugo je pitanje primese različitih antibiotika, pesticida, herbicida, koji se primenjuju kod industrijske proizvodnje, i koji se, eventualno, ne primenjuju kod neindustrijske proizvodnje. Ako ostaje rezidu, ostaci takvih supstanci u hrani, to je sigurno manje zdravo. Medjutim, ono često što se deklarira kao prirodna i zdrava hrana, u nekim slučajevima vi tu imate nekoltroliranu primenu takvih kemikalija, i pitanje je na kraju koja je hrana zdravija. Milim da je tu puno predrasuda prisutno, i da ne treba nasjedati tim floskulama o zdravoj hrani, ekološkom uzgoju i slično.
Da čujemo i iskustvo iz Hrvatske, koja je pre mesec dana uništila preko dve hiljade hektara kukuruza zasadjenog sa tim genetski modifikovanim semenom. U proleće ove godine slovenačka mesna industrija „Ptuj“ je morala da povuče kompletan asortiman salame sa polica hrvatskih dućana, jer je otkriveno da sadrži nedozvoljenu količinu ovih sastojaka. Iz Zagreba Ankica Barbir-Mladinović:
RSE: Upravo ovih dana hrvatska će vlada početi isplaćivati po sedam tisuća kuna, oko tisuću eura, hrvatskim seljacima, koji su ljetos morali uništiti svoj, skoro već dozreli kukuruz, jer se utvrdilo da je riječ o GMO sjemenu. Da nešto nije u redu sa njihovim kukuruzom seljaci su, kaže saborski zastupnik i načelnik općine Mol, Vejvan Kolar, počeli sumnjati još u proljeće, čim su izbili prvi klipovi:
„Iza svakog lista, izbio je klip, što je neprimereno: znači imali su po 7-8 klipova, a to klasična stabljika nema. To je bila prva reakcija da se nešto čudno dogadja“.
RSE: Zastupnika Kolara pamtiće i po golemim stabljikama tog kukuruza, koje je ljetos doneo u Hrvatski sabor:
„Ja sam naoružao cijeli klub HSS-a sa stabljikama kukuruza, koje su bile 2,5 skoro 3 metra visoke, i koje smo unesli u sabornicu čisto da upozorimo o ozbiljnosti situacije koja se dogadjala. Mislimo da je stvarno vlada shvatila to, i ministarstvo je brzo regiralo da se ne napravi još veća šteta“.
RSE: Prijedsenik Hrvatsko seljačkog saveza, Darko Grivičić, sumnja da se u Slavoniji uspelo baš sve uništiti:
„Znamo da je uništavano tisuću hektara, 1.200, tisuću tristo, ali nismo do sada dobili podatak da li su našli sve i dali je uništeno sve što je i posijano“.
RSE: I sam poljoprivredni proivodjač, po struci agronom, Grivičić, zazire od genetski modificiranih proizvoda, iako priznaje da o njima ne može kvalificirano govoriti:
„Medjutim, 1997. godine smo imali posijano jedno pokusno polje u osiječkoj županiji, i na tom kukuruzu je bilo specifično to što su na svili od kukuruza, dakle na onim vrhovima na klipu, u vrijeme oprašivanja kukuruza, kukci koji bi došli na tu svilu su ugibali. Svaki kukac koji bi sletio na tu svilu bi uginuo. To je u biti bio ugradjen neki gen u taj kukuruz da se bori protiv kukuruzne zlatice, a kukuruzna zlatica u toj fazi hrani se na toj svili. Verovatno je taj kukuruz lučio nekakav otrov, a i ljudi su na to reagirali pa su bile prisutne nekakve alergije; ko bi dirnuo to dobio bi osipe po koži, itd.“
RSE: Ovogodišnje sjeme kukuruza s genetski modificiranim organizmima uvezla je i prodaje tvrtka „Pajonir Hrvatska“, od koje će vlada i tražiti naknadu.
„Ja nisam siguran da je to vezano samo za kukuruz. Neće ili ne žele da naprave istraživanje na soji, neće da naprave istraživanje na uljanoj repici, sakrivaju to, a sigurno da je na tim kulturama prisutan GMO. Kažu da u svijetu, što se tiče soje, negde preko 80 posto sjemena je genetski modificirano. Prema tome, da smo mi isključivo u onih 20 posto, skoro je i ne povjerovati.“
RSE: Osim kukuruza, Hrvatska je početkom godine imala još jedan slučaj nedopuštenog GMO prekoračenja. Riječ je o najprodavanijoj „Poli“ salami, slovenske Perutnine Ptuj. Pomoćnik ministra poljoprivrede i šumarstva, Stjepan Mikolčić:
„Morali su povući kompletan taj dio roba, koji je bio na policama, i kasnije ih deklarirati i označiti kao takve, i vratiti nazad. Onda je, jednostavno, javnosti i potrošačima na volju hoće li evo konzumirati takvu hranu ili ne.“
RSE: Hrvatska još nema zakon o genetski izmjenjenoj hrani, no Mikolčić ističe da je dio regulative propisan zakonom o zaštiti prirode i najnovijim pravilnicima iz proljeća ove godine.
„Preferirali smo da na tržištu i u prometu kod nas može biti hrane koja sadrži genetski modificirane organizme, i definirali smo u kojem postotku.“
RSE: A dopušteni postotak isti je kao i u Evropskoj uniji – 0,9.
„Hrana do 0,9 posto može biti u prometu i ne mora biti označena kao hrana koja sadrži genetski modificirane organizme. Ali hrana iznad 0,9 posto koncentracije takovih organizama, može ići u promet, ali samo sa deklaracijom koja mora biti vidljiva i čitka, sa sadržajem da je ona takova, i onda može ići u pomet“.
RSE: Profesore Zgaga, čuli ste iskustvo iz Hrvatske, i gospodin predsednik Hrvatskog seljačkog saveza, Grivičić, kaže da je imao prilike neposredno da vidi neka negativna iskustva. Imate li vi saznanja o tome?
ZGAGA: Nemam saznanja o negativnim iskustvima, a o alergiji bi trebala biti neka studija da se pokaže da li se stvarno radi o alergijama ili ne. Da su bila neka istraživanja, to znam, i da se danas to pokušava regulirati zakonima, i to relativno dobrim zakonima izgleda na kraju. Imali smo jedan period kada je bio predložen jedan zakon vrlo restriktivan, na sreću nije prihvaćen i mislim da nije bio dobar, nije bio u skladu sa znanstvenim spoznajama. Danas imamo cijeli niz zakona, izbrojao sam 7-8 zakona, koji spominju genetički modificirane organizme. Od Zakona o zaštiti prirode, Zakon o hrani, Zakon o zaštiti potrošača, pa do Zakona o znastvenoj djelatnosti. Ti zakoni su manje-više uskladjeni sa evropskim zakonima, koji su utemeljeni na nekim znanstvenim osnovama. Medjutim, problem je s jedne strane ovo o čemu cijelo vrjeme govorimo: taj vrlo negativan stav javnosti, nažalost, pogotovu ove godine, nakon ova dva slučaja, mislim da se taj stav prema genetički modificiranim organizmima još više zaoštrio, nekako je postao negativan, možda će se ljudi zamoriti. S druge strane, postoji jedan vakum: ne postoje akti koji bi omogućili primenu ovih zákona.
RSE: Ne samo u Hrvatskoj, videli smo da i 70 posto stanovnika Evropske unije se protivi. Čini se da se protive tim novim tehnologijama, pre svega iz genetskog inžinjeringa, i oni ljudi koji sa simpatijama gledaju na ono što je Kopernik uradio pre 4-5 vekova, kasnije Njutn otkrivanje parne mašine, pa do nuklearne energije. Šta nauka može ponuditi u budućnosti, i da li ćemo jednog dana zaista uzimati pilule umesto hrane, kako se to na neki način percipira u naučnofantastičnim filmovima?
ZGAGA: Ja se nadam da nećemo. Već smo dotakli neke vizije u dosadašnjem razgovoru: milsim da će se moći koristiti ova tehnologija, koja ima stvarno fantastičan potencijal. Da zapravo jednemo bolju, kvalitetniju hranu i uz to ekološki prihvatljiviju. Mislim da bi trebalo ići u tom smjeru, da taj potencijal postoji, postoje vrerojatno neke opasnosti, ali kao što je ministrica poljoprivrede govorila, moramo se okrenuti na budućnost. Tehnološki razvoj je tako brz, da se mi moramo tome prilagoditi i zauzeti neki realan stav, nikako apriorno odbijanje, i ja sam u tom smislu optimista. Nadam se da nećemo završiti na pilulama, nego da ćemo koristi ovu tehnologiju, da bismo digli kvalitetu i standard.
RSE: Nećemo piti vino bez alkohola?
ZGAGA: Jedino ako nas ovaj zakon na to prisili, kod nas je sada dozvoljeno „0“ posto alkohola.
RSE: Kaže se da će se proizoditi alkoholna pića bez alkohola, što je nešto sto se, verovatno, neće dopasti meraklijama. S jedne strane imamo apokaliptične vizije da ova sfera genetskog inžinjeringa vodi ka kataklizmičim opcijama. S druge strane, evidentno je statistički, pre svega u razvijenim zemljama, ljudski vek je sve duži. Da li sa svoje strane genetski modifikovana hrana može doprinese, kako zdravlju ljudi, tako i njihovoj dugovečnosti?
ZGAGA: Mislim da tu ne treba imati prevelikih očekivanja, izloženi smo predrasudama. Zahvaljujući ovim tehnikama, znači genetičkim modifikacijama, napravili smo strahovito veliki napredak u medicini, biologiji čovijeka u poslednjih 20 godina. To je onaj aspekt o kome uopće nismo razgovarali, govorili smo samo o primjeni u prehrani, ali u fundamentalnim znanstvenim istraživanjima. U biologiji čovijeka napravljen je ogroman napredak, i to je ono što se odražava već sada na produženom životnom vijeku. Mislim da sama kvaliteta hrane tu neće imati presudnu ulogu, ali će smanjiti neke incidencije odredjenih vrsta bolesti, biće kvalitetnija, smanjiće alergijska oboljenja, ili će se moći primenjivati za neke specifične bolesti, gdje će biti odredjena hrana primerenija, ali mislim da neće bitno utjecati na produljenje ljudskog vijeka.
RSE: Znači, moraće se voditi i dalje računa o količinama, vrsti. Ovaj razgovor, koji je trajao sat i po, brzo je protekao. Pretpostavljam da je bio zanimljiv i našim slušaocima; ovo je svakako interesantna i važna tema svih nas, našeg zdravlja, života, naravno i zadovoljstva i ukusa. Profesore Zgaga, ja vam zahvaljujem na učešću u našoj emisji, i na ovim izvanrednim odgovorima i brilijantnoj analizi, koja je na neki način približila, naravno, niko ne misli da se može sve rasvetliti, postoji široko polje još uvek neistraženo gde čovečanstvo tek kreće nekim pionirskim koracima.