Samo dva su za sada poznata primera himni nastalih na način na koji bi trebalo da nastane himna državne zajednice Srbije i Crne Gore – spajanjem potpuno različitih pesama.
Prvi slučaj je himna nekadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a drugi je primer Čehoslovačke.
Srbija, SHS i Kraljevina Jugoslavija
Tekst srpske himne "Bože pravde" napisao je 1872. Jovan Đorđević, dramaturg Narodnog pozorišta i to povodom punoletstva i ustoličenja novog vladara Milana Obrenovića. Muziku je napisao Slovenac Davorin Jenko, vodeća tadašnja ličnost u muzici Srbije.
Ta himna je uz neznatne promene preživela i Karađorđeviće odnosno smenu 1903. Kralj Petar I Karađorđević je pokušao da je zameni pesmom Alekse Šantića, koja pak nije "zaživela" pa se kralj 1909. vratio staroj himni.
Ona je nastavila da postoji i nakon 1918. u zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca i to kao deo zajedničke himne.
Ta, nova himna Kraljevine SHS, bila je upravo ono što Srpska pravoslavna crkva danas naziva "Kentaurom" - kombinacija odnosno prosto spajanje nacionalnih himni tih triju naroda - srpske "Bože pravde", hrvatske "Lijepa naša" i slovenačke "Naprej zastava slave". Promenjen je tek referen - umesto "srpskog Kralja, srpski rod" u "našeg kralja i naš rod". Srpska pravoslavna crkva bila je uticajna u tadašnjoj državi, ali nije zabeleženo da je ikada imala išta protiv principa sastavljanja himne koji danas naziva "kentaurovskim".
Hrvatska
Hrvatska himna "Lijepa naša domovino" prvi put je objavljena 14. marta 1835. u listu "Danicza Horvatzka" pod nazivom "Horvatska domovina". Od originalnih dvanaest strofa hrvatsku himnu čine prve i poslednje dve.
Autor Antun Mihanović (1796-1861), interesantno je, dve godine po objavljivanju ove pesme (1836-1838) proveo je na dvoru srpskog kneza Miloša Obrenovića kao prvi austrijski konzul u Srbiji.
Muziku za himnu je napisao oko 1840. Josif Runjanin (1821.-1878.), austrijski potpukovnik, Srbin iz Vinkovaca.
S vremena na vreme jave se polemike je li Runjanin zapravo samo razradio temu iz Donicetijeve (Donizetti) "O sole piu ratto" iz opere "Lucia di Lammermoor" ili je muziku stvorio "od nule".
Hrvatska himna za ovo naše razmatranje nije naročito interesantna jer nije ni u čemu problematična. Muzika je sve vreme ista. Tekst je menjan u nekoliko navrata i to neznatno. Najinteresantnija promena je ona iz 1941. kad je u vreme NDH ubačena u tekst reka Drina što je bilo u skladu sa politikom tadašnje ustaške vlasti da je ta reka istočna granica Hrvatske. Tekst treće strofe "Teci Sava, hitra teci" promenjen je u "Savo, Dravo, Drino teci" da bi nakon II Svetskog rata iz teksta nestala Drina, a u tekst je dospela Drava.
"Lijepa naša" je bila zvanična himna Hrvatske i svo vreme postojanja Jugoslavije. Od 1974. to je bilo regulisano Ustavom. U zvaničnim prilikama izvođene su obe himne. "Lijepu našu" je bilo moguće čuti svake ponoći na tadašnjem Radiju Zagreb baš kao što je to moguće i danas.
Razlog da ova himna nije odstranjena poput srpske možda je i to što za razliku od srpske himne ovde (u skraćenoj verziji Mihanovićeve pesme) nema povezanosti sa verom, identitetom niti bilo kakvom borbom, već je reč o ljubavi prema zemlji, planinama, ravnicama, rekama i moru što komunistima svakako nije bolo oči poput izražene veze naroda, dinastije i Boga u srpskoj himni.
SFRJ
Komunisti 1946. uzimaju za himnu nove države pesmu "Hej Slovaci", koju je Slovak Samuel Tomašik (1813-1887) spevao 1834. ovde, u Pragu i to navodno za jednu noć.
Nisu znali ili im nije smetalo što je ta pesma na muziku M. Oginskog, doduše sa drugim tekstom, "Još Poljska nije propala" i sa nešto "tvrđim zvukom", tada, već gotovo dvadeset godina (od 1926.), bila himna Poljske.
Melodija je inače u nekoliko slovenskih zemalja bila između dva rata simbol sokolskog pokreta.
Tekst jugoslovenske verzije himne je, kao i tekst mnogih himni problematičnih država, oslikavao je tadašnju zemlju sa obiljem suprotnosti. Iza plediranja na zajedništvo sledili su delovi u kojima je isticano da je navodno jedinstvo "postojano kano klisurine", da će odoleti "pucanju stena" i potresu i da će se, dakako, obračunati sa "izdajicama" odnosno protivnicima režima.
Kompozitor Slobodan Marković, aranžer nove himne zajednice Srbije i Crne Gore: “Himnu "Hej, Sloveni" su povezivali sa društvenim uređenjem, sa totalitarnom vlašću, sa jednopartijskim sistemom. Da kažem metaforično, hiljadu puta ponovljena laž može da postane istina. Hiljadu puta ponovljena pesma može da "uđe u srca" naroda i da se tako ponavljana uvreži, dakle da postane nešto na šta će patriote da ustanu, da stave ruku na srce i da stoje mirno dok se ta himna izvodi.”
Javljale su se ideje da "Hej Sloveni" bude zamenjena. Konkursi su otvarani svakih nekoliko godina - 1949, 1953, pa 1959. Tada je gotovo bila prihvaćena pesma "Svečana pesma" na muziku Nikole Hercigonje.
Navodno je hrvatsko rukovodstvo bilo protiv ove pesme zbog višestrukog pominjanja Jugoslavije.
Konkursi su ponavljani i sedamdesetih, a o novoj himni razgovaralo se čak osamdesetih kada je čak pušten predlog da himnom bude proglašeno jedno kolo pod nazivom "Od Vardara pa do Triglava".
Jugoslavija je ipak skončala sa himnom "Hej Sloveni". Slovenija, Hrvatska i Makedonija su nastavile život kao suverene zemlje bez naročitih problema. Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina su prolazile ili još prolaze, kada je o himnama reč, "sodomu i gomoru".
Bosna i Hercegovina.
U Bosni je tokom rata u delu države pod kontrolom vlasti u Sarajevu proglašena za himnu kompozicija "Jedna i jedina" Dina Derišhalidovića poznatijeg kao Dino Merlin.
Himnična pesma koja peva o Bosni od Drine do Une, od mora do Save nije mogla da prođe u Republici Srpskoj.
Po potpisivanju Dejtonskog mirovnog sporazuma u tada ozvaničenoj Republici Srpskoj himnom biva proglašena stara srpska himna "Bože pravde". To je predstavljalo samo još jedan od apsurda u državi BiH nesretno ustrojenoj Dejtonskim mirovnim sporazumom. Jedan njen deo – Republika Srpska – ima himnu i to takvu u kojoj peva drugoj državi – Srbiji i nekadašnjem kralju te, druge države. Uskoro, kada Skupština Srbije bude usvojila himnu "Bože pravde", identična pesma, sa tek neznatno različitim tekstovima biće himna jedne države i dela druge, susedne države.
10. februara 1998. Bosna i Hercegovina na konkursu dobija himnu. Kompoziciju Intermeco Dušana Šestića, profesora muzike iz Banja Luke bira žiri, čiji je jedan od članova Fra. Marko Oršolić, direktor nevladine organizacije Internacionalni multireligijski i interkulturni centar: “Naš parlament BiH je nekoliko godina pokušavao da na neki način pronađe neke državne oznake – zastavu, grb i himnu. Nikako se nisu složili, nikako nisu mogli uspjeti u tome. Onda je OHR (Kancelarija visokog međunarodnog predstavnika u Bosni i Hercegovini) imenovao nas šestoricu potpuno nezavisnih, nestranačkih, nepolitičkih ljudi. Vrlo brzo smo se saglasili oko zastave, zatim grba, a uzeli smo još trojicu muzičara i nas devetoro je u toku nekoliko mjeseci isto tako jednoglasno usvojilo muziku za himnu.”
Nije dolazilo u obzir da se na konkursu pojavi pesma koja je do tada izvođena kao himna Bosne i Hercegovine – to je Dinova pesma "Jedna i jedina"?
ORŠOLIĆ: “Nama je simpatičan bio tekst, svima nama, ali rečeno nam je da nam ovog puta nije potreban tekst za himnu zato što su se čekale čini mi se olimpijske igre u Australiji. Moralo se to napraviti brzo da bi se to tamo moglo izvoditi. A prethodnu himnu nisu ljudi prihvatili iz prostog razloga jer je melodija bila orijentalna.
Vidite naša himna je sad moderna, nije bojovna, ona izražava radost, veselje i daje polet svakom državljaninu Bosne i Hercegovine i sreću. To je himna koja na neki način prezentira njegovu zemlju.”
Do danas političari u BiH nisu uspeli da dogovore tekst himne.
SR Jugoslavija Srbija i Crna Gora, odnosno kratkotrajuća SR Jugoslavija, tako su ostale jedine naslednice nekadašnje Jugoslavije koje su ostale bez himne.
U skladu sa politikom Slobodana Miloševića da su Srbija i Crna Gora jedine naslednice nekadašnje Jugoslavije zadržana je himna bivše države.
Opozicija u Srbiji je u nekoliko navrata pokušavala u parlamentu da progura promenu himne ali je sve što je uspela da isposluje bilo to što je naterala tadašnji režim da makar o tome razmišlja. Naravno da vladajućoj porodici nije padalo na pamet da usvaja himnu u kojoj se pominju Bog i kralj pa su se kao predlozi vladajuće garniture pojavljivale "Marš na Drinu", Stevana Biničkog, popularna melodija iz I Svetskog rata koja je vezivana za Bitku na Kolubari i izbacivanje austrougarske vojske iz Srbije i pesma "Vostani Serbije", Dositeja Obradovića, za koju je muziku napisao Vartkes Baronijan.
Opozicija nije uspela. Himna je ostala ona iz nepostojeće države.
Crna Gora.
U Crnoj Gori je 1870. Knjaz Nikola I Petrović za himnu ustanovio pesmu "Ubavoj nam Crnoj Gori" kojoj je muziku napisao Čeh Anton Šulc prema italijanskoj "Si scopron le tombe, si levano i morti" a tekst Jovan Sundečić.
Crna Gora u SFRJ nije imala himnu, iako je Ustavom bilo definisano da je ima.
1993. su u Crnoj Gori razmatrane tri pesme "Ubavoj nam Crnoj Gori", "Onamo namo", knjaza Nikole za koju je muziku 1867. napisao Davorin Jenko i narodna pesma "Oj, svijetla majska zoro". Ni jedna nije izabrana.
Srbija i Crna Gora.
Državna zajednica Srbije i Crne Gore, nastala pod pritiskom Evropske unije, trebalo je da dobije himnu koja bi predstavljala upravo sliku same zajednice. Veštačka tvorevina bez identiteta i budućnosti, kojoj se ne znaju granice i koja predstavlja samo zbir dveju država – Srbije i Crne Gore - trebalo je da dobije upravo takvu himnu – pesmu koja bi bila puki zbir postojećih himni – srpske "Bože pravde" i crnogorske "Oj, svijetla majska zoro".
Prethodno su dakako propali pokušaji gotovo potpuno samodestruisane prosrpske opozicije u Crnoj Gori da proturi za himnu pesmu "Onamo namo" iz prosrpskog razdoblja Kralja Nikole I Petrovića.
Dogovor Beograda i Podgorice bio je ipak postignut, pa se pribeglo tehničkim detaljima. Posao aranžiranja je, prema oceni stručnjaka, uspešno, koliko je to bilo moguće, odradio kompozitor Slobodan Marković: “Zadatak je veoma težak, jer se numere drastično razlikuju. To je jedan od najtežih izazova s kojim sam do sada imao prilike da se susretnem.
Naime pesma "Bože pravde" je namenjena kao završna, finalna ili ne znam kakva pesma u predstavi "Rodoljupci", koju je Davorin Jenko tom prilikom komponovao. Znači možemo uslovno da kažemo da je to već rađeno kao neka himna, ali za pozorišnu predstavu.
Kod drugog dela himne, a to je crnogorska narodna pesma "Oj, svijetla majska zoro", bilo je malo većih problema, jer ta pesma praktično uopšte nema harmonije. Da bih o te pesme dobio adekvatnog parnjaka iz sleda te dve numere, morao sam da postavim harmonije koje nikada nisu postojale u toj pesmi, ne dirajući uopšte u melodiju, jer melodija je svetinja i ne sme da se menja.”
Na dan kada je dogovor o himni Državne zajednice postignut i među strankama u parlamentu, oglasila se Srpska pravoslavna crkva i to saopštenjem koje je potpisao poglavar – patrijarh Pavle (Stojčević), ali iz kojeg se iščitava rukopis mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija (Radovića).
SPC još zamera to što himna Crne Gore predstavlja navodno pesmu koju je napisao Sekule Drljević, ličnost koja je pred kraj života sarađivala sa nacistima.
Crnogorski istoričar Živko Andrijašević kaže, međutim, da su stariju verziju te pesme pevali đaci još 1887. a Drljević je rođen samo tri godine ranije.
Branko Banjević, predsednik Matice crnogorske i profesor Novak Kilibarda, svakako autoritet u Crnoj Gori kada je reč o usmenoj književnosti kažu Radiju "Slobodna Evropa" da crnogorska himna predstavlja narodnu pesmu u pravom smislu reči i da nema govora o tome da se ona može vezivati samo za jednu od osoba koja je tu pesmu nekada zapisala: “"Oj, svijetla majska zoro" je narodna pjesma, crnogorska stara koja se pjevala u raznim varijantama.
Svaka generacija je ponešto dodavala, modifikovala, ali uglavnom Sekule Drljević je tu narodnu pjesmu, na neki način sam obradio, obradio i objavio manje ili više uspješno.
KILIBARDA: “Samo se Sekule Drljević umiješao u tekst već postojeće pjesme. Taj baš tekst Sekule Drljevića na pamet ja ne znam. Bilo je dakle pjesme još od Devetnaestoga vijeka na ovu istu temu o svijetloj Crnoj Gori i majskoj zori. Sekule Deljević je pravio neke retuše tamo. Uostalom, u Crnoj Gori niko ne zna tu pjesmu na pamet. To su oni prvi stihovi koji su naselili sluh jer niko ne pjeva u kolu baš svu pjesmu.
Prema tome učestvovao je Sekule Drljević u tekstu te pjesme, a koliko količinski, ja o tome ne bih mogao da kažem.
Himne "Kentauri"
Dva su poznata primera u svetu himni nastalih spajanjem različitih kompozicija. Jedan je pomenuta himna Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a druga je himna nekadašnje Čehoslovačke – nastala spajanjem himni Češke i Slovačke.
Ivan Zelenjka (Zelenka), kompozitor i već godinama muzikolog u Radiju "Slobodna Evropa" kaže da ne samo da je himna nekadašnje federacije "zaživela", i to već na početku, nego se to dogodilo u tolikoj meri da on i danas kad čuje češku himnu očekuje da usledi slovački deo iz nekadašnje zajedničke – čehoslovačke himne: “Ja ne mogu da govorim u ime svih Čeha i Slovaka, ali mogu da govorim u svoje ime i u ime svojih kolega, muzikologa i studenata sa konzervatorijuma sa kojima sam je mnogo puta svirao taj prvi češki deo i taj drugi koji su tada neodvojivo pripadali jedan drugome. I dan danas osećam kad završi češka himna da bi ta slovačka tamo sasvim odgovarala.”
Vi kao stručnjak ili Vaše kolege – jeste li ikada razmatrali mogućnosti promene himne, o kompoziciji neke treće himne koja bi bila potpuno nova ili su prosto ljudi imali utisak da je Čehoslovačka jedna država, i da je to njihova himna?
“Ne nikada o tome nismo razmišljali jer svaka od tih pesama nešto znači tom narodu. A kad je postala himna tome je već prethodio dug period zadovoljstva tekstom što je predstavljalo nekakvo osećanje naroda.”
Ta zajednička himna sastojala se od prvog dela – "Gde je moj dom", što je bila češka himna, a zatim od "Grmi nad Tatrama", što je bila slovačka – i to se, je li, nikada nije menjalo dok je postojala Čehoslovačka?
“Ne. To je bila od početka od nastanka Čehoslovačke Republike, godine 1918. državna himna te federacije.”
Do (raspada) 1993?
“Da.”
Na kraju ove priče iznosimo nekoliko primera koji dodatno ukazuju na probleme stvaranja himne u nedefinisanim entitetima ili u čudnovatim državama.
Kosovo
Kosovo, nema himnu budući da nije reč o suverenoj državi. Ali se na Kosovu u svečanim prilikama izvodi himna i to ona susedne Albanije.
Eksperti na Kosovu smatraju da će pitanje himne, ali i drugih državnih obeležja, biti jasnije definisano rešenjem konačnog statusa Kosova. Oni kažu će da do tada odrediti jasnu razliku između himne kao državnog simbola i narodnog obeležja svih Albanaca.
"Mi na Kosovu albansku himnu smatramo nacionalnim obeležjem a ne državnim”, kaže Radiju "Slobodna Evropa" istoričar Dželadin Šalja (Xheladin Shala). On kaže i to da albanski narod ima svoju nacionalnu himnu, koja se peva bez obzira na to gde Albanci žive: “Od proglašenja nezavisnosti Albanije 1912. godine, albanska himna je na Kosovu prihvaćena kao nacionalna a ne kao državna himna. Do danas se ta himna peva u Albaniji, na Kosovu, ali i na svim albanskim teritorijama".
Tekst himne napisao je albanski pesnik "Asdreni", a muziku je komponovao rumunski kompozitor Porumbesku 1880. godine.
Etnomuzikolog Bahtir Šeholi (Sheholi) kaže da je neophodno shvatiti vremensku i istorijsku realnost. "Ukoliko se himna izvodi kao svečana pesma države onda ona ne pripada Kosovu, već Albaniji, ali se može izvoditi kao simbol naroda", kaže Šeholi: "Himna je zvanična pesma koja predstavlja simbol jedne države, ali u mnogim mestima ona sadrži elemente određenih nacionalnih pitanja, zbog različitih problema, kao što je geografska podeljenost".
Šeholi kaže da se albanski narod nalazi u sličnoj situaciji kao nemački narod u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj - u državama koje imaju posebne simbole.
Ostali interesantni slučajevi
Zvaničnu himnu Kipra – države podeljene već trideset godina ne priznaje tursko stanovništvo je to i himna Grčke.
Mirovnim planom, koji su na referendumu prihvatili kiparski Turci,a odbacili Grci, bila je predviđena za himnu neutralna pesma po principu koji se pokazao uspešnim u BiH.
Uz slučajeve – Jugoslavije i Poljske, i Kipra i Grčke iste su himne još Estonije i Finske.
Primer Rusije odnosno nekadašnjeg Sovjetskog Saveza jedinstven je i po mnogo čemu sličan onima na Balkanu i kada je reč o raspadu države i kada je reč o značenju himne i o stavu crkve prema njoj.
Prva ruska himna bila je "Bože čuvaj Cara". Kralj Nikolaj I odabrao je 1833. na konkursu muziku Alekseja Ljvova i tekst Vasila Žukovskog "Molitva Rusa". Pesma je sadržavala je za to vreme tipične stihove koji su kao i u nekim drugim državama tada slavili monarha, ali je Car ipak pesmi promenio naslov u "Bože čuvaj Cara". Ova himna trajala je gotovo stoleće –do Oktobarske revolucije.
Boljševici su kad su uzeli vlast imali preča posla pa zemlja neko vreme nije imala nikakvu himnu. Gotovo godinu dana, do kraja 1917. izvođena je Marseljeza – i tada i danas himna Francuske – s tim što je za ruske prilike izvođena poput tadašnjih revolucionarnih pesama uz izmenjeni tekst u kojem su pominjani radnici, kulaci itd.
Lenjin međutim odlučuje da Sovjetski Savez, kako je smatrao zemlja koja predvodi svetski radnički pokret, preuzme za himnu Internacionalu.
Već 1938. paralelno sa Internacionalom, mada ne naročito često, počinje da biva izvođena himna jedine stranke koja će šest godina kasnije postati državna.
1. januara 1944. kada predstavljena je nova himna. Usvojena je tri i o meseca kasnije. Muziku je napisao Aleksandrov, a tekst, uz dakako lične Staljinove sugestije, Sergej Mihalkov koji je pedesetak godina kasnije doživeo da se sve, ali baš sve iz teksta njegove himne pokaže kao pogrešno.
Najpre je 1977. odbačen deo koji je veličao Staljina rečima: "naše oči vide sjajno sunce slobode nad nama, i Staljina našeg vođu sa verom u ljude".
Iskušenju vremena nisu odoleli ni ostali stihovi o "neraskidivoj uniji novorođenih republika" ... "ujedinjenim u moćnu sovjetsku zemlju", o "Lenjinovoj partiji koja jača narod", o "velikom Lenjinu koji nas je vodio kroz dane mraka i oluje", i o "pobedi komunizma koja nas vodi".
Pred kolaps komunizma Boris Jeljcin ustanovljava za himnu Ruske Federacije "Patriotsku pesmu" Mihaela Glinke – kompoziciju koju je na prvom konkursu 1833. odbacio Car Nikolaj I.
Deset godina prošlo je međutim, a Duma u kojoj su preovladavali nacionalisti i bivši komunisti odbacivala je predloge tekstova jedan za drugim želeći da vrati sovjetska obeležja. Novu himnu su prihvatili intelektualci, pogotovo disidenti iz vremena komunizma kojima nikako nije mogla da prione za uho pesma koja je simbolizovala vreme stradanja, ali pesma nije zaživela u narodu. "Ljudi jednostavno nisu voleli pesmu koju su povezivali sa decenijom nacionalnog propadanja, ekonomske krize i socijalnih nemira pod Jeljcinom", ocenio je tada "Christian Science Monitor". Vladimiru Putinu su se bližili izbori na kojima je valjalo prikupiti i glasove komunista i sovjeto-nostalgičara. Intelektualci su pismom tražili da ta himna ne bude usvojena, ali je predsednik Putin odbacio te zahteve rekavši da je reč o pesmi pod kojom je pobeđen fašizam, pod kojim se letelo na mesec i jurišalo na zlatne medalje.
20. decembra 2000. himna Ruske Federacije postaje ona ista boljševička odnosno sovjetska himna.
Prilagođen je, naravno, tekst. Uzet je čak isti, provereni autor. Sergej Mihalkov, tada 87-ogodišnjak, koji je 57 godina ranije uspešno u himnu ukomponovao Lenjina, Staljina i "večiti komunizam" sada pominje "svetu i milu otadžbinu" koju "štiti Bog". Nova himna je prihvaćena jer, prema "Christian Science Monitoru", ljudi "tu muziku nisu vezivali za tamne strane sovjetskog režima već za momente nekadašnjih trijumfa poput pobeda na olimpijadama, svemirskih letova i samita supersila".
Da bi stvar sigurno "legla" potrudila se državna Duma koja je Članom 4. Zakona o himni naložila državnim televizijskim stanicama da himnu emituju najmanje dva puta dnevno.
Andrej Šari, urednik u ruskom programu Radija "Slobodna Evropa" kaže da se to dogodilo u atmosferi promene svih državnih obeležja Ruske Federacije: “Promenili su sve. Uzeli si staru Petra I, novu himnu, novi grb. Prihvatili su to oni ljudi koji su prihvatili Putina kao novog cara. Bila je jaka rasprava. Liberali su bili protiv i ozbiljni stručnjaci u kulturi. Napisao je Mihalkov – jedan od najjačih simbola sovjetskog sistema. Sama činjenica da je on još jednom napisao za pedeset godina himnu izazvala je mnogo viceva. Sve je to ispalo smešno. Niko to ne peva. Ni jedan nogometaš, ni jedan rukometaš. Čak ni Putin to ne peva.
Evo pristajem da pročitam. Nadam se kolega da to nećete izbaciti jer prvi put ja glasno čitam ovu himnu samo za Vaše slušaoce.
Rossiya - svyashchennaya nasha derzhava,
Rossiya - lyubimaya nasha strana.
Moguchaya volya, velikaya slava
Tvoe dostoyan’e na vse vremena!
Slav’sya, Otechestvo nashe svobodnoe,
Bratskikh narodov soyuz vekovoy,
Predkami dannaya mudrost’ narodnaya!
Slav’sya, strana! My gordimsya toboy!
Ovo je bilo drugačije.
Sl'avsa ot'echestvo n'ashe svob'odnoye
Dr'oojbi nar'odov nady'ojni opl'ot
P'artia L'enina, - s'ila narodnaya
Nas k torjestv'oo kommun'izma vedy'ot
To je znači bilo:
Stranka Lenjina – snaga naroda
nas vodi ka pobedi komunizma.”
A sad je?
“A sad je
Mudrost koju su nam dali preci
slavi našu državu na koju smo ponosni.”
Kao poezija to je ništa. I jedno i drugo.
Prvi slučaj je himna nekadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a drugi je primer Čehoslovačke.
Srbija, SHS i Kraljevina Jugoslavija
Tekst srpske himne "Bože pravde" napisao je 1872. Jovan Đorđević, dramaturg Narodnog pozorišta i to povodom punoletstva i ustoličenja novog vladara Milana Obrenovića. Muziku je napisao Slovenac Davorin Jenko, vodeća tadašnja ličnost u muzici Srbije.
Ta himna je uz neznatne promene preživela i Karađorđeviće odnosno smenu 1903. Kralj Petar I Karađorđević je pokušao da je zameni pesmom Alekse Šantića, koja pak nije "zaživela" pa se kralj 1909. vratio staroj himni.
Ona je nastavila da postoji i nakon 1918. u zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca i to kao deo zajedničke himne.
Ta, nova himna Kraljevine SHS, bila je upravo ono što Srpska pravoslavna crkva danas naziva "Kentaurom" - kombinacija odnosno prosto spajanje nacionalnih himni tih triju naroda - srpske "Bože pravde", hrvatske "Lijepa naša" i slovenačke "Naprej zastava slave". Promenjen je tek referen - umesto "srpskog Kralja, srpski rod" u "našeg kralja i naš rod". Srpska pravoslavna crkva bila je uticajna u tadašnjoj državi, ali nije zabeleženo da je ikada imala išta protiv principa sastavljanja himne koji danas naziva "kentaurovskim".
Hrvatska
Hrvatska himna "Lijepa naša domovino" prvi put je objavljena 14. marta 1835. u listu "Danicza Horvatzka" pod nazivom "Horvatska domovina". Od originalnih dvanaest strofa hrvatsku himnu čine prve i poslednje dve.
Autor Antun Mihanović (1796-1861), interesantno je, dve godine po objavljivanju ove pesme (1836-1838) proveo je na dvoru srpskog kneza Miloša Obrenovića kao prvi austrijski konzul u Srbiji.
Muziku za himnu je napisao oko 1840. Josif Runjanin (1821.-1878.), austrijski potpukovnik, Srbin iz Vinkovaca.
S vremena na vreme jave se polemike je li Runjanin zapravo samo razradio temu iz Donicetijeve (Donizetti) "O sole piu ratto" iz opere "Lucia di Lammermoor" ili je muziku stvorio "od nule".
Hrvatska himna za ovo naše razmatranje nije naročito interesantna jer nije ni u čemu problematična. Muzika je sve vreme ista. Tekst je menjan u nekoliko navrata i to neznatno. Najinteresantnija promena je ona iz 1941. kad je u vreme NDH ubačena u tekst reka Drina što je bilo u skladu sa politikom tadašnje ustaške vlasti da je ta reka istočna granica Hrvatske. Tekst treće strofe "Teci Sava, hitra teci" promenjen je u "Savo, Dravo, Drino teci" da bi nakon II Svetskog rata iz teksta nestala Drina, a u tekst je dospela Drava.
"Lijepa naša" je bila zvanična himna Hrvatske i svo vreme postojanja Jugoslavije. Od 1974. to je bilo regulisano Ustavom. U zvaničnim prilikama izvođene su obe himne. "Lijepu našu" je bilo moguće čuti svake ponoći na tadašnjem Radiju Zagreb baš kao što je to moguće i danas.
Razlog da ova himna nije odstranjena poput srpske možda je i to što za razliku od srpske himne ovde (u skraćenoj verziji Mihanovićeve pesme) nema povezanosti sa verom, identitetom niti bilo kakvom borbom, već je reč o ljubavi prema zemlji, planinama, ravnicama, rekama i moru što komunistima svakako nije bolo oči poput izražene veze naroda, dinastije i Boga u srpskoj himni.
SFRJ
Komunisti 1946. uzimaju za himnu nove države pesmu "Hej Slovaci", koju je Slovak Samuel Tomašik (1813-1887) spevao 1834. ovde, u Pragu i to navodno za jednu noć.
Nisu znali ili im nije smetalo što je ta pesma na muziku M. Oginskog, doduše sa drugim tekstom, "Još Poljska nije propala" i sa nešto "tvrđim zvukom", tada, već gotovo dvadeset godina (od 1926.), bila himna Poljske.
Melodija je inače u nekoliko slovenskih zemalja bila između dva rata simbol sokolskog pokreta.
Tekst jugoslovenske verzije himne je, kao i tekst mnogih himni problematičnih država, oslikavao je tadašnju zemlju sa obiljem suprotnosti. Iza plediranja na zajedništvo sledili su delovi u kojima je isticano da je navodno jedinstvo "postojano kano klisurine", da će odoleti "pucanju stena" i potresu i da će se, dakako, obračunati sa "izdajicama" odnosno protivnicima režima.
Kompozitor Slobodan Marković, aranžer nove himne zajednice Srbije i Crne Gore: “Himnu "Hej, Sloveni" su povezivali sa društvenim uređenjem, sa totalitarnom vlašću, sa jednopartijskim sistemom. Da kažem metaforično, hiljadu puta ponovljena laž može da postane istina. Hiljadu puta ponovljena pesma može da "uđe u srca" naroda i da se tako ponavljana uvreži, dakle da postane nešto na šta će patriote da ustanu, da stave ruku na srce i da stoje mirno dok se ta himna izvodi.”
Javljale su se ideje da "Hej Sloveni" bude zamenjena. Konkursi su otvarani svakih nekoliko godina - 1949, 1953, pa 1959. Tada je gotovo bila prihvaćena pesma "Svečana pesma" na muziku Nikole Hercigonje.
Navodno je hrvatsko rukovodstvo bilo protiv ove pesme zbog višestrukog pominjanja Jugoslavije.
Konkursi su ponavljani i sedamdesetih, a o novoj himni razgovaralo se čak osamdesetih kada je čak pušten predlog da himnom bude proglašeno jedno kolo pod nazivom "Od Vardara pa do Triglava".
Jugoslavija je ipak skončala sa himnom "Hej Sloveni". Slovenija, Hrvatska i Makedonija su nastavile život kao suverene zemlje bez naročitih problema. Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina su prolazile ili još prolaze, kada je o himnama reč, "sodomu i gomoru".
Bosna i Hercegovina.
U Bosni je tokom rata u delu države pod kontrolom vlasti u Sarajevu proglašena za himnu kompozicija "Jedna i jedina" Dina Derišhalidovića poznatijeg kao Dino Merlin.
Himnična pesma koja peva o Bosni od Drine do Une, od mora do Save nije mogla da prođe u Republici Srpskoj.
Po potpisivanju Dejtonskog mirovnog sporazuma u tada ozvaničenoj Republici Srpskoj himnom biva proglašena stara srpska himna "Bože pravde". To je predstavljalo samo još jedan od apsurda u državi BiH nesretno ustrojenoj Dejtonskim mirovnim sporazumom. Jedan njen deo – Republika Srpska – ima himnu i to takvu u kojoj peva drugoj državi – Srbiji i nekadašnjem kralju te, druge države. Uskoro, kada Skupština Srbije bude usvojila himnu "Bože pravde", identična pesma, sa tek neznatno različitim tekstovima biće himna jedne države i dela druge, susedne države.
10. februara 1998. Bosna i Hercegovina na konkursu dobija himnu. Kompoziciju Intermeco Dušana Šestića, profesora muzike iz Banja Luke bira žiri, čiji je jedan od članova Fra. Marko Oršolić, direktor nevladine organizacije Internacionalni multireligijski i interkulturni centar: “Naš parlament BiH je nekoliko godina pokušavao da na neki način pronađe neke državne oznake – zastavu, grb i himnu. Nikako se nisu složili, nikako nisu mogli uspjeti u tome. Onda je OHR (Kancelarija visokog međunarodnog predstavnika u Bosni i Hercegovini) imenovao nas šestoricu potpuno nezavisnih, nestranačkih, nepolitičkih ljudi. Vrlo brzo smo se saglasili oko zastave, zatim grba, a uzeli smo još trojicu muzičara i nas devetoro je u toku nekoliko mjeseci isto tako jednoglasno usvojilo muziku za himnu.”
Nije dolazilo u obzir da se na konkursu pojavi pesma koja je do tada izvođena kao himna Bosne i Hercegovine – to je Dinova pesma "Jedna i jedina"?
ORŠOLIĆ: “Nama je simpatičan bio tekst, svima nama, ali rečeno nam je da nam ovog puta nije potreban tekst za himnu zato što su se čekale čini mi se olimpijske igre u Australiji. Moralo se to napraviti brzo da bi se to tamo moglo izvoditi. A prethodnu himnu nisu ljudi prihvatili iz prostog razloga jer je melodija bila orijentalna.
Vidite naša himna je sad moderna, nije bojovna, ona izražava radost, veselje i daje polet svakom državljaninu Bosne i Hercegovine i sreću. To je himna koja na neki način prezentira njegovu zemlju.”
Do danas političari u BiH nisu uspeli da dogovore tekst himne.
SR Jugoslavija Srbija i Crna Gora, odnosno kratkotrajuća SR Jugoslavija, tako su ostale jedine naslednice nekadašnje Jugoslavije koje su ostale bez himne.
U skladu sa politikom Slobodana Miloševića da su Srbija i Crna Gora jedine naslednice nekadašnje Jugoslavije zadržana je himna bivše države.
Opozicija u Srbiji je u nekoliko navrata pokušavala u parlamentu da progura promenu himne ali je sve što je uspela da isposluje bilo to što je naterala tadašnji režim da makar o tome razmišlja. Naravno da vladajućoj porodici nije padalo na pamet da usvaja himnu u kojoj se pominju Bog i kralj pa su se kao predlozi vladajuće garniture pojavljivale "Marš na Drinu", Stevana Biničkog, popularna melodija iz I Svetskog rata koja je vezivana za Bitku na Kolubari i izbacivanje austrougarske vojske iz Srbije i pesma "Vostani Serbije", Dositeja Obradovića, za koju je muziku napisao Vartkes Baronijan.
Opozicija nije uspela. Himna je ostala ona iz nepostojeće države.
Crna Gora.
U Crnoj Gori je 1870. Knjaz Nikola I Petrović za himnu ustanovio pesmu "Ubavoj nam Crnoj Gori" kojoj je muziku napisao Čeh Anton Šulc prema italijanskoj "Si scopron le tombe, si levano i morti" a tekst Jovan Sundečić.
Crna Gora u SFRJ nije imala himnu, iako je Ustavom bilo definisano da je ima.
1993. su u Crnoj Gori razmatrane tri pesme "Ubavoj nam Crnoj Gori", "Onamo namo", knjaza Nikole za koju je muziku 1867. napisao Davorin Jenko i narodna pesma "Oj, svijetla majska zoro". Ni jedna nije izabrana.
Srbija i Crna Gora.
Državna zajednica Srbije i Crne Gore, nastala pod pritiskom Evropske unije, trebalo je da dobije himnu koja bi predstavljala upravo sliku same zajednice. Veštačka tvorevina bez identiteta i budućnosti, kojoj se ne znaju granice i koja predstavlja samo zbir dveju država – Srbije i Crne Gore - trebalo je da dobije upravo takvu himnu – pesmu koja bi bila puki zbir postojećih himni – srpske "Bože pravde" i crnogorske "Oj, svijetla majska zoro".
Prethodno su dakako propali pokušaji gotovo potpuno samodestruisane prosrpske opozicije u Crnoj Gori da proturi za himnu pesmu "Onamo namo" iz prosrpskog razdoblja Kralja Nikole I Petrovića.
Dogovor Beograda i Podgorice bio je ipak postignut, pa se pribeglo tehničkim detaljima. Posao aranžiranja je, prema oceni stručnjaka, uspešno, koliko je to bilo moguće, odradio kompozitor Slobodan Marković: “Zadatak je veoma težak, jer se numere drastično razlikuju. To je jedan od najtežih izazova s kojim sam do sada imao prilike da se susretnem.
Naime pesma "Bože pravde" je namenjena kao završna, finalna ili ne znam kakva pesma u predstavi "Rodoljupci", koju je Davorin Jenko tom prilikom komponovao. Znači možemo uslovno da kažemo da je to već rađeno kao neka himna, ali za pozorišnu predstavu.
Kod drugog dela himne, a to je crnogorska narodna pesma "Oj, svijetla majska zoro", bilo je malo većih problema, jer ta pesma praktično uopšte nema harmonije. Da bih o te pesme dobio adekvatnog parnjaka iz sleda te dve numere, morao sam da postavim harmonije koje nikada nisu postojale u toj pesmi, ne dirajući uopšte u melodiju, jer melodija je svetinja i ne sme da se menja.”
Na dan kada je dogovor o himni Državne zajednice postignut i među strankama u parlamentu, oglasila se Srpska pravoslavna crkva i to saopštenjem koje je potpisao poglavar – patrijarh Pavle (Stojčević), ali iz kojeg se iščitava rukopis mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija (Radovića).
SPC još zamera to što himna Crne Gore predstavlja navodno pesmu koju je napisao Sekule Drljević, ličnost koja je pred kraj života sarađivala sa nacistima.
Crnogorski istoričar Živko Andrijašević kaže, međutim, da su stariju verziju te pesme pevali đaci još 1887. a Drljević je rođen samo tri godine ranije.
Branko Banjević, predsednik Matice crnogorske i profesor Novak Kilibarda, svakako autoritet u Crnoj Gori kada je reč o usmenoj književnosti kažu Radiju "Slobodna Evropa" da crnogorska himna predstavlja narodnu pesmu u pravom smislu reči i da nema govora o tome da se ona može vezivati samo za jednu od osoba koja je tu pesmu nekada zapisala: “"Oj, svijetla majska zoro" je narodna pjesma, crnogorska stara koja se pjevala u raznim varijantama.
Svaka generacija je ponešto dodavala, modifikovala, ali uglavnom Sekule Drljević je tu narodnu pjesmu, na neki način sam obradio, obradio i objavio manje ili više uspješno.
KILIBARDA: “Samo se Sekule Drljević umiješao u tekst već postojeće pjesme. Taj baš tekst Sekule Drljevića na pamet ja ne znam. Bilo je dakle pjesme još od Devetnaestoga vijeka na ovu istu temu o svijetloj Crnoj Gori i majskoj zori. Sekule Deljević je pravio neke retuše tamo. Uostalom, u Crnoj Gori niko ne zna tu pjesmu na pamet. To su oni prvi stihovi koji su naselili sluh jer niko ne pjeva u kolu baš svu pjesmu.
Prema tome učestvovao je Sekule Drljević u tekstu te pjesme, a koliko količinski, ja o tome ne bih mogao da kažem.
Himne "Kentauri"
Dva su poznata primera u svetu himni nastalih spajanjem različitih kompozicija. Jedan je pomenuta himna Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a druga je himna nekadašnje Čehoslovačke – nastala spajanjem himni Češke i Slovačke.
Ivan Zelenjka (Zelenka), kompozitor i već godinama muzikolog u Radiju "Slobodna Evropa" kaže da ne samo da je himna nekadašnje federacije "zaživela", i to već na početku, nego se to dogodilo u tolikoj meri da on i danas kad čuje češku himnu očekuje da usledi slovački deo iz nekadašnje zajedničke – čehoslovačke himne: “Ja ne mogu da govorim u ime svih Čeha i Slovaka, ali mogu da govorim u svoje ime i u ime svojih kolega, muzikologa i studenata sa konzervatorijuma sa kojima sam je mnogo puta svirao taj prvi češki deo i taj drugi koji su tada neodvojivo pripadali jedan drugome. I dan danas osećam kad završi češka himna da bi ta slovačka tamo sasvim odgovarala.”
Vi kao stručnjak ili Vaše kolege – jeste li ikada razmatrali mogućnosti promene himne, o kompoziciji neke treće himne koja bi bila potpuno nova ili su prosto ljudi imali utisak da je Čehoslovačka jedna država, i da je to njihova himna?
“Ne nikada o tome nismo razmišljali jer svaka od tih pesama nešto znači tom narodu. A kad je postala himna tome je već prethodio dug period zadovoljstva tekstom što je predstavljalo nekakvo osećanje naroda.”
Ta zajednička himna sastojala se od prvog dela – "Gde je moj dom", što je bila češka himna, a zatim od "Grmi nad Tatrama", što je bila slovačka – i to se, je li, nikada nije menjalo dok je postojala Čehoslovačka?
“Ne. To je bila od početka od nastanka Čehoslovačke Republike, godine 1918. državna himna te federacije.”
Do (raspada) 1993?
“Da.”
Na kraju ove priče iznosimo nekoliko primera koji dodatno ukazuju na probleme stvaranja himne u nedefinisanim entitetima ili u čudnovatim državama.
Kosovo
Kosovo, nema himnu budući da nije reč o suverenoj državi. Ali se na Kosovu u svečanim prilikama izvodi himna i to ona susedne Albanije.
Eksperti na Kosovu smatraju da će pitanje himne, ali i drugih državnih obeležja, biti jasnije definisano rešenjem konačnog statusa Kosova. Oni kažu će da do tada odrediti jasnu razliku između himne kao državnog simbola i narodnog obeležja svih Albanaca.
"Mi na Kosovu albansku himnu smatramo nacionalnim obeležjem a ne državnim”, kaže Radiju "Slobodna Evropa" istoričar Dželadin Šalja (Xheladin Shala). On kaže i to da albanski narod ima svoju nacionalnu himnu, koja se peva bez obzira na to gde Albanci žive: “Od proglašenja nezavisnosti Albanije 1912. godine, albanska himna je na Kosovu prihvaćena kao nacionalna a ne kao državna himna. Do danas se ta himna peva u Albaniji, na Kosovu, ali i na svim albanskim teritorijama".
Tekst himne napisao je albanski pesnik "Asdreni", a muziku je komponovao rumunski kompozitor Porumbesku 1880. godine.
Etnomuzikolog Bahtir Šeholi (Sheholi) kaže da je neophodno shvatiti vremensku i istorijsku realnost. "Ukoliko se himna izvodi kao svečana pesma države onda ona ne pripada Kosovu, već Albaniji, ali se može izvoditi kao simbol naroda", kaže Šeholi: "Himna je zvanična pesma koja predstavlja simbol jedne države, ali u mnogim mestima ona sadrži elemente određenih nacionalnih pitanja, zbog različitih problema, kao što je geografska podeljenost".
Šeholi kaže da se albanski narod nalazi u sličnoj situaciji kao nemački narod u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj - u državama koje imaju posebne simbole.
Ostali interesantni slučajevi
Zvaničnu himnu Kipra – države podeljene već trideset godina ne priznaje tursko stanovništvo je to i himna Grčke.
Mirovnim planom, koji su na referendumu prihvatili kiparski Turci,a odbacili Grci, bila je predviđena za himnu neutralna pesma po principu koji se pokazao uspešnim u BiH.
Uz slučajeve – Jugoslavije i Poljske, i Kipra i Grčke iste su himne još Estonije i Finske.
Primer Rusije odnosno nekadašnjeg Sovjetskog Saveza jedinstven je i po mnogo čemu sličan onima na Balkanu i kada je reč o raspadu države i kada je reč o značenju himne i o stavu crkve prema njoj.
Prva ruska himna bila je "Bože čuvaj Cara". Kralj Nikolaj I odabrao je 1833. na konkursu muziku Alekseja Ljvova i tekst Vasila Žukovskog "Molitva Rusa". Pesma je sadržavala je za to vreme tipične stihove koji su kao i u nekim drugim državama tada slavili monarha, ali je Car ipak pesmi promenio naslov u "Bože čuvaj Cara". Ova himna trajala je gotovo stoleće –do Oktobarske revolucije.
Boljševici su kad su uzeli vlast imali preča posla pa zemlja neko vreme nije imala nikakvu himnu. Gotovo godinu dana, do kraja 1917. izvođena je Marseljeza – i tada i danas himna Francuske – s tim što je za ruske prilike izvođena poput tadašnjih revolucionarnih pesama uz izmenjeni tekst u kojem su pominjani radnici, kulaci itd.
Lenjin međutim odlučuje da Sovjetski Savez, kako je smatrao zemlja koja predvodi svetski radnički pokret, preuzme za himnu Internacionalu.
Već 1938. paralelno sa Internacionalom, mada ne naročito često, počinje da biva izvođena himna jedine stranke koja će šest godina kasnije postati državna.
1. januara 1944. kada predstavljena je nova himna. Usvojena je tri i o meseca kasnije. Muziku je napisao Aleksandrov, a tekst, uz dakako lične Staljinove sugestije, Sergej Mihalkov koji je pedesetak godina kasnije doživeo da se sve, ali baš sve iz teksta njegove himne pokaže kao pogrešno.
Najpre je 1977. odbačen deo koji je veličao Staljina rečima: "naše oči vide sjajno sunce slobode nad nama, i Staljina našeg vođu sa verom u ljude".
Iskušenju vremena nisu odoleli ni ostali stihovi o "neraskidivoj uniji novorođenih republika" ... "ujedinjenim u moćnu sovjetsku zemlju", o "Lenjinovoj partiji koja jača narod", o "velikom Lenjinu koji nas je vodio kroz dane mraka i oluje", i o "pobedi komunizma koja nas vodi".
Pred kolaps komunizma Boris Jeljcin ustanovljava za himnu Ruske Federacije "Patriotsku pesmu" Mihaela Glinke – kompoziciju koju je na prvom konkursu 1833. odbacio Car Nikolaj I.
Deset godina prošlo je međutim, a Duma u kojoj su preovladavali nacionalisti i bivši komunisti odbacivala je predloge tekstova jedan za drugim želeći da vrati sovjetska obeležja. Novu himnu su prihvatili intelektualci, pogotovo disidenti iz vremena komunizma kojima nikako nije mogla da prione za uho pesma koja je simbolizovala vreme stradanja, ali pesma nije zaživela u narodu. "Ljudi jednostavno nisu voleli pesmu koju su povezivali sa decenijom nacionalnog propadanja, ekonomske krize i socijalnih nemira pod Jeljcinom", ocenio je tada "Christian Science Monitor". Vladimiru Putinu su se bližili izbori na kojima je valjalo prikupiti i glasove komunista i sovjeto-nostalgičara. Intelektualci su pismom tražili da ta himna ne bude usvojena, ali je predsednik Putin odbacio te zahteve rekavši da je reč o pesmi pod kojom je pobeđen fašizam, pod kojim se letelo na mesec i jurišalo na zlatne medalje.
20. decembra 2000. himna Ruske Federacije postaje ona ista boljševička odnosno sovjetska himna.
Prilagođen je, naravno, tekst. Uzet je čak isti, provereni autor. Sergej Mihalkov, tada 87-ogodišnjak, koji je 57 godina ranije uspešno u himnu ukomponovao Lenjina, Staljina i "večiti komunizam" sada pominje "svetu i milu otadžbinu" koju "štiti Bog". Nova himna je prihvaćena jer, prema "Christian Science Monitoru", ljudi "tu muziku nisu vezivali za tamne strane sovjetskog režima već za momente nekadašnjih trijumfa poput pobeda na olimpijadama, svemirskih letova i samita supersila".
Da bi stvar sigurno "legla" potrudila se državna Duma koja je Članom 4. Zakona o himni naložila državnim televizijskim stanicama da himnu emituju najmanje dva puta dnevno.
Andrej Šari, urednik u ruskom programu Radija "Slobodna Evropa" kaže da se to dogodilo u atmosferi promene svih državnih obeležja Ruske Federacije: “Promenili su sve. Uzeli si staru Petra I, novu himnu, novi grb. Prihvatili su to oni ljudi koji su prihvatili Putina kao novog cara. Bila je jaka rasprava. Liberali su bili protiv i ozbiljni stručnjaci u kulturi. Napisao je Mihalkov – jedan od najjačih simbola sovjetskog sistema. Sama činjenica da je on još jednom napisao za pedeset godina himnu izazvala je mnogo viceva. Sve je to ispalo smešno. Niko to ne peva. Ni jedan nogometaš, ni jedan rukometaš. Čak ni Putin to ne peva.
Evo pristajem da pročitam. Nadam se kolega da to nećete izbaciti jer prvi put ja glasno čitam ovu himnu samo za Vaše slušaoce.
Rossiya - svyashchennaya nasha derzhava,
Rossiya - lyubimaya nasha strana.
Moguchaya volya, velikaya slava
Tvoe dostoyan’e na vse vremena!
Slav’sya, Otechestvo nashe svobodnoe,
Bratskikh narodov soyuz vekovoy,
Predkami dannaya mudrost’ narodnaya!
Slav’sya, strana! My gordimsya toboy!
Ovo je bilo drugačije.
Sl'avsa ot'echestvo n'ashe svob'odnoye
Dr'oojbi nar'odov nady'ojni opl'ot
P'artia L'enina, - s'ila narodnaya
Nas k torjestv'oo kommun'izma vedy'ot
To je znači bilo:
Stranka Lenjina – snaga naroda
nas vodi ka pobedi komunizma.”
A sad je?
“A sad je
Mudrost koju su nam dali preci
slavi našu državu na koju smo ponosni.”
Kao poezija to je ništa. I jedno i drugo.