U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u mene bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti je zdravo šta se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.
* * * * *
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea – sve me je pitala,
a na oknu su k‘o božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.
RSE
Ovi su stihovi bili uvod u priču koju vam zajedno i svaki za sebe pričaju Mišo Marić i Pero Zubac. Novinar gotovo da nije ni potreban.
MARIĆ
Mogu li da se sjetim na jedno davno vrijeme. To sam ja zvao „Ljubavi i molitve ukoričene u Sarajevu“:
„Tople i modre mostarske kiše na mom prozoru na pola stupca ispišu „Svetlana“ kad im se piše djetinje, ljuveno, Pere Zubca. Da li Svetlana Svetlani liči, onoj što s tobom kisne, mladuje? Mladost je kratka parada u priči za kojom se vječno gladuje. Posljednjih godina hladi ljeto, kajsije zriju s manje radosti, a ja te nosim Pijero drugarski, sveto, kao štafetu naše mladosti. U Starom Mostu kamen te ima i na Rondou po tome znanom, maskiran među platanima, kesten je ostao za karavanom. Još nije vrijeme bronce, bista, mramorni suton spomenika. Proljeće lik tvoj svečano razlista u košćeli sred kujundžiluka. Kad ranog ljeta dođeš ovamo i … leprša sa zvonika, uz kafu ćemo da proćaskamo u hladu tvoga spomenika.“
E vidiš, ja sam ovo davno sanjao, prizivao te…
ZUBAC
Mariću, da nisu ovakva vremena, ja bih se rastužio i zaplakao, ali vidiš kako sam se nasmejao. Odmah mi se asocira 1980. godina, kad smo Desanka i ja bili oni deset dana i kad smo išli da vidimo Šantića, bio si tamo u toj grupici naših najboljih prijatelja. Pokojni Voljevica bi nešto da lane, ali pred Desankom nema smisla. Desanka gleda ono postolje za Ćorovićem i kaže: „Ako smem da pitam, za koga je ovo postavljeno?“ A Voljevica kaže: „Za Peru tvoga“. Ona kaže: „Pregrizao jezik dabogda!“. I Ica je imao tu ideju. Ti meni podiže spomenik tom pesmom. Ja tu pesmu jako volim.
MARIĆ
Dobro, vratio si ti to meni deseterostruko.
ZUBAC
Da ne hvalimo jedan drugog. Ideš li u Mostar, Mariću?
MARIĆ
Ne idem u Mostar.
ZUBAC
Ne ideš. Ne idem ni ja. Nemoj da objašnjavaš, tu smo priču završili.
MARIĆ
Mada sam sretan što će Mostar biti bogatiji za jedan most. Ustvari opet će doći svi na broj.
RSE
Dvanaest ih je bilo.
MARIĆ
U Mostaru je bilo ustvari šest mostova prije rata. Poslije rata ih je bilo opet šest. S tim što su izgrađena dva nova, a onih predratnih šest je bilo pod vodom. Prije rata šest nad Neretvom, poslije rata šest u Neretvi. Ne računam onaj gore iznad Raštana, računam gradsko područje, od Carinskog Mosta, Titovog Mosta, Lučkog Mosta, Starog Mosta, Mosta Hasana Brkića do Avijatičarskog Mosta koji ustvari nije bio most za ljude, već za avione koji su se iz „Sokola“ rulali na pistu.
ZUBAC
Mariću, jesi li video kako izgleda Most? Uključiš se, uživo, snimano je sa šest kamera. Ima na sebi nešto kao stolnjak, neke rese.
MARIĆ
Ja znam. To nije Stari Most.
RSE
Zašto više nije Stari?
ZUBAC
Nema Starog, sad je novi.
RSE
Kako ćemo ovog zvati? Mladi?
MARIĆ
Mladi Most. Ja kažem, to je nišan na mezaru Starog.
ZUBAC
To si pisao za one skandinavske novine.
MARIĆ
Jesam, pisao sam za Skandinaviju i od početka ja to govorim. Moje iskustvo sa mostovima i sa ljudima je takvo da jedino za Isusa vele da se vratio. Sve što je čovjek ozidao je srušeno i otišlo zauvijek.
RSE
Za petsto godina će ponovo biti star.
MARIĆ
Četiri stotine dvadeset i sedam godina treba, ukoliko opet ne dođe neko ludo vrijeme. Taj most je živio u Mostaru 427 godina. Poslije je imao petero mlađe braće. Prije toga su se mijenjali zemani i vremena, a nijednom mu nije dlaka s glave falila.
RSE
Kada vas ovako slušam, pada mi na pamet da sve ovo što se dešava zapravo i neće biti svečanost nego dženaza Starom Mostu.
MARIĆ
Kako god da se okrene, ovo je mostarsko predprazničko veče. Večeras je kompletan Mostar porođajno odjeljenje. Rodiće se mlad Most. Istovremeno jeste dženaza, jer ovaj likom podsjeća na Starog, ali duša lijepog mejta je na dnu Neretve. Dva najljepša u Mostaru su dole zajedno – Aleksa i Most. Bronzani Aleksa je upucan zoljom i završio je na dnu Neretve. Ni taj spomenik Aleksin u bronzi više nije isti.
ZUBAC
Malo je veći, koliko ja znam. Isti je vajar, samo je ovaj spomenik malo veći, koliko ja znam.
MARIĆ
Jeste, mrtav Aleksa stalno poraste.
RSE
Pero, kako ste vi i kad saznali za rušenje Starog Mosta?
ZUBAC
Kad i drugi, odmah sam saznao. Nisam ja tako tronut kao Marić. Ja sam drugačije posmatrao sve to što nam se dešavalo. Prvo, nisam verovao da će nam se to desiti, a kad je počelo da se dešava, ništa me više nije bolelo. Tako gledam.
RSE
Kad sam prije neki dan razgovarala s nekim mladim ljudima (imali su od prilike 20-25 godina) i rekla da će, između ostalog, jedan od gostiju biti Mišo Marić, svi su rekli: „Što mi je to poznato. Ko je taj?“. A onda sam ja rekla: „Mostarske kiše“. A onda su oni rekli: „U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni…“. Naime, vas su dvojicu ljudi uparili.
ZUBAC
Pa dobro, nas dvojica smo veliki i stari prijatelji, bez obzira što Mišo sad, što bi on rekao, s prozora gleda na Channel. Kad smo se posle petnaest godina videli, ja njemu kažem: „Mariću, šta je to Channel?“ Kaže: „Kanal, čoveče“.
MARIĆ
Evo i sad gledam.
ZUBAC
„Mostarske kiše“, taj divni hor, zvao se po toj mojoj poemi. To je postalo nešto što je drag trag nekog vremena.
MARIĆ
Pero, sjećaš se ti kako je to govorio Mika Antić: „Pero je tata, a ti si mama ,Mostarskih kiša‘“. Ja sam iz poštovanja prema poemi dao ime horu, po toj najljepšoj – ja to uvijek govorim – poetskoj razglednici ispjevanoj na južnoslavenskim prostorima.
ZUBAC
Samo što ovaj novi hor ne voli da se to spominje. Po njima nisu nazvani po poemi, nego onako, po kišama.
MARIĆ
Kiša je jedna velika sreća u Hercegovini, ali ja sam dao ime po poemi.
ZUBAC
Znam. Nisam ja izmislio kiše, što rekoše.
MARIĆ
Znam, ti si onda kisnuo.
RSE
Jeste li izmislili Svetlanu?
ZUBAC
Jesam. Svetlana nije postojala.
MARIĆ
Nije jedna, ali bila je.
ZUBAC
Marić poznaje tri. Zna Mirjanu, Draganu i Ljiljanu, samo Veru ne zna.
RSE
Niste izmislili samo Svetlanu. Marić vam je u jednom od svojih pisama spočitnuo da u Aleji nema kestenova nego su platani.
ZUBAC
Mislite na Rondou? Ima u ulici Lea Bruka, ja sam se odmah vadio. Zapravo to više nije ulica Lea Bruka.
MARIĆ
Nema ni ulice, nema ni kestenova, Pero.
ZUBAC
Bilo je.
MARIĆ
Na samom Rondou nije. To je ona čuvena razglednica Mike Antića sa Cetinja: „Pozdravi celo društvo što sedi na Rondou pod tim platanima koje Pero Zubac tako lepo zove kestenovi“.
ZUBAC
Ali Mariću, vidiš kako sam ja to predvideo. Ima jedan veliki ruski sajt, zove se Orwell. To je jedan od najmoćnijih ruskih sajtova posvećen Orwellu i literaturi koju oni svrstavaju u predviđajuću i tamo su „Mostarske kiše“ na svim jezicima. Čovek koji drži taj sajt mi se javio i ja sam ga pitao kakve ja imam veze sa Orwellom odnosno predviđajućom literaturom, a on kaže: „Kapela na Bijelom Brijegu nije postojala, a sad postoji“. I ne samo ta kapela koja je izgrađena, nego sam ja i još neke stvari tamo lupio: „…veruje li u komunizam…“, „Pitala me je da li sam Hrvat...“ i tako dalje. Kome je to 1965. godine bilo važno?
RSE
Ima još nešto: „…noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu, Ej, Sulejmana othranila majka.“
ZUBAC
I to sam izmislio. To je Himzo Polovina hteo da peva.
MARIĆ
Da, Himzo Polovina je htio to da pjeva, kaže: „Daj to od Pere“. Pitam ja Peru, a Pero kaže: „Pa nema te pjesme“. „Jao, strašno“, kaže Himzo, kotrljajući ono svoje „r“, „volio bih otpjevati tu pjesmu“.
ZUBAC
Nema. I Desanka je tražila da joj otpjevam tu pjesmu na terasi, onda kad si mi ti donio gitaru. Kažem ja: „Nema te pjesme. Evo može ,Ah, moj aga, crne oči‘“. „Ne, ne to. Hoću baš ,Ej, Sulejmana othranila majka‘“.
MARIĆ
To je bilo Džemina pjesma „Ah, moj Aljo, crne oči“
RSE
Džemala Bijedića?
MARIĆ
Da, Džeme Bijedića.
ZUBAC
Vidiš kako nas dvojica nismo tužni, a trebalo bi da smo tužni što nismo u Mostaru. Ili vam se ne čini da bi trebalo da smo tužni?
MARIĆ
Da ti kažem, ja svoju tugu neću oglašavati, ozvučavati je sada, pa da nešto vrištim.
RSE
Zvali su vas, nije da vas nisu zvali.
MARIĆ
Imam zvaničan poziv. Sule Kupusović je obavještavao jučer ili prekjučer na televiziji – govorio je oko programa, nešto ga optužuju, pa je govorio – pitali su ga i za pozivnice, rekao je: „Ja sam samo jednu poslao. Na insistiranje sarajevske rok legende Vlade Pravdića sam poslao Miši Mariću“. I ja sam dobio od dogradonačelnika tu pozivnicu. Ja sam Sulu znao još kao dječaka i volim Sulu, ali što će mene Sule zvati u Mostar?
ZUBAC
Pa zvao te dogradonačelnik.
RSE
Zvao me dogradonačelnik onda kada su počeli postavljati pitanje – gdje je Mišo Marić? Onda kad su počeli postavljati pitanje – gdje je Pero Zubac? Ti znaš, čovječe, da smo nas dvojica bili dežurni rodoljubi u vrijeme one Juge i da nismo nikada naplaćivali komemoracije, ni radosti nismo naplaćivali, nego smo ih radili iz ljubavi. Kad je besplatno, onda su zvali Mišu Marića i Peru Zubca. A kad je bilo za lovu, ne mora baš biti ni dobro, onda su radili drugi. Hajrudin Mimar nije vidio kad su skinute skele Starog Mosta. Prvi ko bi meni zakoračio na taj mlad Most bi bio Hajrudin Mimar. Pa bih proveo preko njega Evliju Čelebiju, da kaže šta je on vidio, pa francuske putopisce i tako dalje. Prizvali bi našeg … koji je poginuo braneći taj most. Doveli bi našeg Miku Antića. Ti se sjećaš, vas dvojica dođete, onda kupujete skakačima burek, a oni vas časte skokom, a vi im onda recitujete stihove.
ZUBAC
Pa i badava su skakali. Koliko znam i Armenko Čaušević je poginuo. To sam pročitao negde u nekom hercegovačkom spisku. Armenko je uvek skakao badava da moji klinci to vide.
MARIĆ
Jeste, poginulo je mnogo skakača. Ja sam plakao nad pjesmom koju pjevaju drugari moji Kemica, Tifa, Emir…
ZUBAC
Je li to tvoja pjesma?
MARIĆ
Nije moja. Ta pjesma je prelijepa prkosna laž. Stari Most nije skočio, Stari Most nije otišao na ahiret izvršivši samoubistvo, Stari Most u Mostaru je gurnut mučki s leđa. To je jedan fakat. Lijepo je u pjesmi sanjati da će on izroniti. Likom jeste, ali ovo nije Stari Most.
ZUBAC
Ma nemoj o tome. Nemoj me rastuživati.
MARIĆ
Nećemo se rastuživati. Ali ne mogu vala, Pero, biti ni nešto posebno sretan. Kažeš da gledam u Channel, Channel je južno od mene, evo i sad ga vidim. Ali ne gledam ja to, Pero, u Channel, već gledam preko čitave Evrope dolje.
RSE
Evo je ponovo jul. Davne 1977. godine, Mišo, vodili ste prvi direktni prijenos skokova za Televiziju Sarajevo. Sjećate li se šta se tada izgovorili?
MARIĆ
Pisao sam scenarij i vodio taj prvi direktni prijenos u julu 1977. godine, mislim da je bio 4. jul. Sjećam se da sam na početku rekao: „Ne daj Bože da se ovom Mostu što dogodi, Mostarci bi izgradili još stariji“. Poslije je to ona trebinjska baraba parafrazirala kod Dubrovnika. Nije bilo njegovo, nije bilo ni moje. Bilo je mog i Perinog brata Mustafe Ice Voljevice. Stari Dubrovnik, slava i hvala svetom Vlahu, nije trebalo ponovo iz temelja zidati, ali Mostar jeste. Mostar jeste. Prošlo je evo jedanaest godina i osam mjeseci.
ZUBAC
Mariću, znaš kako ja to kažem u „Povratku Mostaru“.
MARIĆ
Izgovori.
ZUBAC
„Evo se vraćam, stariji od Hajrudina, sa mnom su izbegla braća, gorka naša sudbina. Evo se detinjstvu vraćam u krilo dana davnog, al‘ ne zvoni zvono zlaćano sa tornja pravoslavnog. Uz ćošak Biščevića čeka da oslonim rame, peva slavuj sićan, nit‘ išta liči…“. Moje predprazničko veče, što reče Duško Trifunović. Eto to im je poklon od mene. A ti si im, hvala Bogu, toliko toga napoklanjao. Kažite Sabina nešto, ne čujemo vas.
RSE
Ponekad je tišina znakovitija nego bilo koja priča. Vas ste dvojica sada skoro pa na dva kraja Evrope. Kako danas živi Pero Zubac?
ZUBAC
Dvadeset i nešto godina čuvan neke stare novine i sada ovih meseci vadim neke tekstove, nadajući se da je bilo razloga što sam to čuvao. Kako živim? Mnogo lošije nego pre.
RSE
Ima li na Petro Varadinu još uvijek tamburaša i dobrog vina?
ZUBAC
Pa ja ne pijem već dvadeset i nešto godina, a tamburaši se vraćaju.
MARIĆ
Sram te bilo.
ZUBAC
Ne pijem od 1988. godine.
MARIĆ
Izdajnik.
ZUBAC
Kad sam došao u Mostar, kažu mi: „Šta se praviš važan, ne piješ dve godine. Evo rahmetli Hamza ne pije pet godina“. Kako živim? Pa tako, krećem se u jednom najužem krugu prijatelja.
MARIĆ
Sabina, uzmi pa pročitaj knjigu „Molitvenik sna“, gdje je ta poema „Povratak Mostaru“.
ZUBAC
Kako će doći do toga.
MARIĆ
Poslaću joj ja. Fotokopiraću, pa ću joj poslati. Pa da vidi da još uvijek živi jedno vrijeme i jedan Mostar kome mi ne damo da umre. Kao što smo nekad bili dežurni rodoljubi, tako sad stražarimo da se ne ugasi jedna lijepa zvijezda nad Mostarom.
ZUBAC
Ja sam mu napisao prekjuče: „Mariću, ja pjevam o onom čega nema, a ti patiš za nečim čega nema“.
RSE
Pero, zašto sami sebe zovete „tužni Pijero“.
ZUBAC
To je još iz neke naše stare prepiske, u kojoj me Marić zove Pjero. Još neki naši prijatelji su me zvali Pjero, pa Pjer, čak me i ovaj moj mlađi sin Miloš zove Pjero. Tako da ja volim tužnog Pjeroa.
MARIĆ
Ja mu se nikad nisam obraćao sa Pjero. Ne znam zašto. Kad sam došao ovdje i kad sam mu napisao prvo pismo – prvo pismo sam napisao njemu – napisao sam mu: „Dragi moj Pijero…“. Znao sam šta je sve prepratio i kroz šta je sve prošao; asocijacija mi je bila jedna pjesma koju je pjevao jedan zagrebački…
ZUBAC
Ivica Percl.
MARIĆ
Bravo.
ZUBAC
„I svira još taj stari Pjer, i svira još za jedan groš. Još je tu taj stari Pjer i pjeva još za jedan groš…“. Živ je Ivica Percl.
MARIĆ
Nek‘ je živ i zdav.
ZUBAC
Vas dvojica definitivno ne idete u Mostar. Da li biste svoju djecu poslali dolje?
ZUBAC
Kako da ne. Godinu dana su trajali neki pregovori sa mnom i javljeno mi je da pošaljem e-mail Predsjedništvu BiH, a u e-mailu da napišem da ja hoću da dođem. Rekoh: „Pa kako da napišem da hoću da dođem kad me niste pozvali?“ Pošaljite vi meni mail, pa ću i ja vama. Oni meni nisu poslali mail, pa nisam ni ja njima. Recimo pozovu tri pesnika, na primer, i ako ja budem tamo kao Srbin, onda će dvadeset godina Srbi iz Republike Srpske da ne kažem šta. Šta će to meni? U životu sam svašta preživeo, a nikog ne bih hteo da povredim. Ja jesam čovek koji je rođen u Bosni i kad me objave negde kao bosanskog pisca, ne bunim se ja ništa. Nikad se ja nisam tome protivio ako me stave negde kao bosanskog pisca.
RSE
Nije ni to najgore što se nekom može desiti.
MARIĆ
Po onome što je ispisao, po ljepoti – neću reći po kvalitetu, to mi je nešto ružna riječ za poeziju – po jednoj čudesnoj ljepoti kojom je Pero Zubac stihovima ogrnuo taj grad, Pero Zubac je najmostarskiji pjesnik, uz Aleksu, u istoriji. Pero Zubac je pjevao „…moj bor s Grmeča…“, Pero Zubac je pjevao „…mog Skendera Kulenovića, Petrovčanina moga, kako jaši na zlatnom konju Berberovom kroz šume krajiške…“ i tako dalje. Pero Zubac je po pjesništvu i po jednoj beskrajnoj dobroti, ne zbog toga što je moj brat, Pero Zubac je mnogo bosanskiji i hercegovačkiji pjesnik od svih onih koji se udaraju u prsa i to tvrde. To se ne radi tako što će to neko govoriti, nek‘ se prelistaju stihovi.
ZUBAC
Mariću, hvala ti.
MARIĆ
Ne trebaš mi zahvaljivati, ja samo konstatujem.
ZUBAC
Ti si i rođen u BiH i živeo tamo.
MARIĆ
Ja sam najidealniji predstavnik BiH – rodio sam se u Bosni, očovječio, odrastao u Mostaru, a radio u Sarajevu. Ja na komodi u svom dnevnom boravku držim dva fotosa.
RSE
Na jednom je Mostarski Most…
MARIĆ
Ne, Mostarski Most je na ulazu u stan. Na komodi su dva fotosa, na jednom su Ešrefa i Šiba Krvavac, moj najveći neprebol u ratu. Mene je najviše u ratu zabolio Šibin odlazak, jer ja čestitijeg čovjeka u svom životu nisam vidio, ni sreo. Ti to znaš, Pero. Pored su Dragana Zubac i Pero Zubac i moja kćer, i ima majicu s Titovim likom. Zajedno smo radili taj Dan mladosti, bile su majice pa ti donio. Na drugom fotosu koji držim na komodi sam zagrlio Kiku Sarajlića kod njega u stanu, što je jedan od posljednjih Kikinih fotosa, kako mi reče Goran Mikulić. I to je to. To su fotosi koje ja čuvam. Sad sam uokvirio i stavio na zid sliku što mi je poklonio Goran Mikulić, sliku njegovog oca Maria Mikulića, finog gospara, sarajevskog slikara, akademika i tako dalje, portret Josipa Broza. Sad sam ga uokvirio i stavio na zid. Imao sam deset fotosa, nisam nikad nijedan uokvirio, nego sam ih držao u svojim albumima kao svoje drage uspomene, kao i Pero Zubac, nisam se kitio time, niti sam zarađivao na tome. U mom stanu od šezdeset i četiri kvadrata u Drapšinovoj je sve ostalo i sve je „oslobođeno“. Tako da su me „oslobodili“. Prvo su me „oslobodili“ stana, pa Mosta, jedino me nisu „oslobodili“ mojih prijatelja, ni živih, ni mrtvih.
RSE
A to je najvažnije.
MARIĆ
Pero Zubac i ja smo sačuvali jedan drugog. Kiku smo bili obadvojica sačuvali i još beskrajno mnogo nekih ljudi. Emira moga. Kemicu Montena moga. Pero Zubac mu je otvarao u Novom Sadu koncert mojim stihovima. Mi smo se sačuvali. Mi smo sačuvali jedan drugog. To je veoma važno. Mi čuvamo svoje mrtve.
ZUBAC
Mariću, zamisli ti se pojaviš, ja te vidim na televiziji, na otvaranju, a stalno pričaš da nećeš da odeš.
MARIĆ
Kako ćeš me vidjeti na otvaranju?
ZUBAC
Ko zna.
MARIĆ
Nema teorije.
ZUBAC
Ti si čovek iz Evropske unije, pa sedneš u avion i odletiš.
MARIĆ
I ja sam na dnu Neretve, Pero. Nema šanse da izronim.
ZUBAC
Ja nisam u Evropskoj uniji, ja ne mogu nigde.
MARIĆ
Nema šanse da ja izronim, i ja sam mrtav. Ovo je sjenka, dvojnik.
RSE
Kad ćete vas dvojica zajedno u Mostar?
ZUBAC
Nas dvojica zajedno u Mostar? To nije neizvodljivo. Čak možda ja dvadeset i devetog odem.
MARIĆ
Odmah ću ti reći, Sabina. Ja sam ljetos bio, pozvao me naš prijatelj Alija Kebo na „Šantićeve večeri“.
ZUBAC
Bio si i dva-tri puta, Mariću.
MARIĆ
Tamo su bili svi bosanskohercegovački pjesnici. Bilo je tamo i boljih pjesnika od mene. Ali kad sam izašao na tu scenu, onda je taj mostar htio da pokaže to što osjeća, umije to mostar. Postoje dvije kategorije naroda Mostara, postoje stanovnici grada koji su Mostarci, rođeni ili nerođeni – ja nisam bio rođeni – i postoje mostari, čuvari mostova. Zubac i ja smo mostari. Mostari Mostara to znaju.
ZUBAC
Dobro si rekao. Ja mislim da je naše prisustvo značajnije rečju pisanom koju mi ostavljamo za buduća neka pokoljenja. To verovatno nisam mogao napisati bez strašnog osećaja i želje da se to vreme vrati, ali kad sam to napisao, onda kao da sam svoje obavio. Šta ću ja tamo?
MARIĆ
Ti pišeš za buduća pokoljenja, a ja pišem za ovaj trenutak, Pero. Jučer je „Oslobođenje“ recimo objavilo čitavu stranu gdje sam pisao na temu „I Most i nišan“. To je za kratkotrajnu upotrebu, novine baciš u vatru.
RSE
Pa evo Pero čuva svoje novine već dvadeset godina.
ZUBAC
Sve što sam pisao za Zlatka Dizdarevića – 35 tekstova – mi je izgorelo na Televiziji kad su nas bombardovali. Oni tekstovi iz „Une“ koje sam objavljivao o istorijskim ženama, ništa od toga nemam. Sve mi je izgorelo, sad bih radio bibliografiju. Gde je sad Zlatko? Ambasador u Hrvatskoj?
RSE
Jeste.
ZUBAC
Pomoći će mi on valjda ili neko drugi.
MARIĆ
Ja nema ništa, Pero. Ja sam u jednoj kanti za smeće našao nešto fotosa sa nekim starim čarapama, donjim vešom i tako. Imam nešto fotosa što si mi ti sačuvao.
ZUBAC
A jesi li poneo onog Antića što sam ti dao? Onaj Antić što ti je bio na zidu, što sam ti ga doneo, je li ti ostao? Ruža i onaj autoportret?
MARIĆ
Ono je bila kopija, ti si mi dao kopiju.
ZUBAC
Ne, original sam ti dao.
MARIĆ
Ne. Sve je dolje ostalo. Ama ništa, Pero.
ZUBAC
A one ruže, jedna njegova, jedna moja?
MARIĆ
Znam, one što ste mi naslikali, jednu ružu Antić, jednu ti.
ZUBAC
Ma nemoj ju žaliti, nema veze.
MARIĆ
Ma kako neću žaliti, čovječe. Pa meni je to važnije nego da mi je neko ostavio Degasa.
ZUBAC
Negde stoji.
RSE
Mišo Marić nikada nije naučio da bude praktičan. Evo i sad je to pokazao – draža ruža nego Degas. Degas bi se mogao unovčiti, ali ne znam da li bi mogle Perina i Mikina ruža.
ZUBAC
Antić i ja, to je naša jedina zajednička slika. Vremenom bi skočila cijena.
MARIĆ
Imao sam ja tamo i Gabrijele Jurkiće i Motike i stotinu trideset osam komada Berbera, divnog Emira Dragulja…
ZUBAC
I Bijelića.
MARIĆ
Sve sam imao. Bilo je vrijednosti. Tada sam održavao stalne kontakte s tobom i sa Šibom. Šiba me zove da dovedem Azru i Milanu u Sarajevo. I ja bio odlučio da ih vodim u Sarajevo. Ali me zvala i baka Penavuša, Sofija Naletilić Penavuša, naivni skulptor iz Oklaja kraj Lištice. I ona me zvala.
ZUBAC
Evo me gleda njena „Sova“.
MARIĆ
Eto vidiš. Ja sam imao deset komada, sad nemam ništa.
ZUBAC
Pa dobro, nabavićemo ti.
MARIĆ
Ma ne treba mi nabaviti. Ne radi se o tome. Radi se o jednom emotivnom…
ZUBAC
Šalim se. Ja ti stalno govorim da ništa od toga nema. Evo vidiš, šta god ja spomenem, ti kažeš – nema. Ja sam ti odmah rekao, Mariću, da ti žališ za nečim čega nema.
MARIĆ
Ja sam naučio jednu stvar u svom životu još kao dijete, jer sam krenuo iz sirotinje, bez očinstva, iza jednog rata. Kad su svi moji drugari u Mostaru patili zbog toga što nemaju Vespu – prvu je imao Krešo Lerić, imao je i Mujić – svi su patili što nemaju Vespu i onda sam ja sebe naučio jednu stvar, govorio sam sebi – Mišo, budi sretan da imaš kundure. I mislim da je najveće umijeće u životu biti zadovoljan s onim što imaš, a ne patiti za onim čega nemaš.
RSE
Štampa li se danas Mika Antić, Pero?
ZUBAC
Da. Štampa se dosta, „Prometej“ je objavio.
MARIĆ
Antić je zaslužio jedno ćoše u Mostaru. On je stalno govorio: „Ja nisam imao mogućnost da odaberem grad u kome ću se roditi“, a rodio se u Mokrinu, „a ako treba da odaberem grad gdje ću umrijeti, volio bih umrijeti u Mostaru“. On je beskrajno volio Mostar.
ZUBAC
Sećaš se o kome je napisao poemu „Vuk“?
MARIĆ
Titu.
ZUBAC
Nemoj o tome sad.
MARIĆ
Pa tako je bilo.
ZUBAC
Bilo je.
MARIĆ
Ja ostavio kapetana policije Mehu Mušića da ga čuva u Hotelu „Ruža“ da ne izađe da pije. Hamdija održi onaj fini govor i onda on izađe na scenu i prva rečenica mu je bila: „Ovaj Mišo Marić je lud“.
ZUBAC
Kako ide ono u „Povratku Mostaru“: „Hamdijo, stajah pored reke, godine neke davne. On, Antić i ja na terasi, sumrak kad se leto gasi. Hamdija reče – biće kiše, i nevidjesmo se više…“.
MARIĆ
Reći ću ti ja šta je meni drago. Tamo ima i o mom boru, ali meni se dopada „1942“ gdje kažeš: „Evo se Mostaru vraćam i u pesme ga stačem, u zlatna okanca saća, od peska i ilovače. Vraćam se star i mudar, dužan ocu i sinu, kao što silazi rudar u poslednju tišinu“.
RSE
Vas dvojicu definitivno treba odvesti zajedno u Mostar. Evo ako neće gradonačelnik i dogradonačelnik, Predsedništvo i tako dalje, ja vas pozivam obojicu da se vidimo početkom avgusta u Mostaru.
ZUBAC
Pa u Slobodnoj Evropi ja imam više prijatelja nego u Novom Sadu. Inače vas slušam svaku noć od dvanaest do dva. Pratim sad ovu novu koncepciju. Slušam ono utorkom za mlade, slušao sam Vuka. Videćemo na šta će izaći. Slušao sam ja vas godinama.
MARIĆ
Meni je ovo nešto sumnjivo. Sve me neke Sarajlije zovu u Mostar.
RSE
To nije zvanični poziv, Mišo, već prijateljski, na koka-kolu, kafu i tako dalje.
ZUBAC
Nemojte Marića na koka-kolu navlačiti.
MARIĆ
Ne mogu odoljeti.
RSE
Hvala vam obojici što ste se družili sa slušaocima Radija Slobodna Evropa.
MARIĆ
Slušaj, mogu li da ti kažem nešto?
RSE
Izvolite.
MARIĆ
Stari Most je bio dinast. Smrt francuskih dinasta objavljivana je kratko: „Le roi est mort, vive le roi!“ (kralj je mrtav, živio kralj). Englezi su malo opširniji, oni uzvikuju: „The King Is Dead, Long Live The King!“ (kralj je mrtav, nek‘ dugo živi kralj). E sad, vidiš, ovom dopisnom mostaru po osjećanjima, importno-eksportnom Mostarcu, čini se da bi sutra, 23. jula 2004. godine, u nebesa Mostara bilo najprikladnije uzviknuti „Stari Most je mrtav, nek‘ vječno živi nišan na njegovom mezaru!“.
ZUBAC
Lijepo rečeno, ali mnogo tužno. Znaš šta bi rekao Ico Voljevica za ovo što ti i ja nismo tamo? Rekao bih – šta vi pričate, pa nisu ni Aleksu zvali.
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u mene bere kajsije
još nedozrele.
Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti je zdravo šta se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.
* * * * *
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea – sve me je pitala,
a na oknu su k‘o božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.
RSE
Ovi su stihovi bili uvod u priču koju vam zajedno i svaki za sebe pričaju Mišo Marić i Pero Zubac. Novinar gotovo da nije ni potreban.
MARIĆ
Mogu li da se sjetim na jedno davno vrijeme. To sam ja zvao „Ljubavi i molitve ukoričene u Sarajevu“:
„Tople i modre mostarske kiše na mom prozoru na pola stupca ispišu „Svetlana“ kad im se piše djetinje, ljuveno, Pere Zubca. Da li Svetlana Svetlani liči, onoj što s tobom kisne, mladuje? Mladost je kratka parada u priči za kojom se vječno gladuje. Posljednjih godina hladi ljeto, kajsije zriju s manje radosti, a ja te nosim Pijero drugarski, sveto, kao štafetu naše mladosti. U Starom Mostu kamen te ima i na Rondou po tome znanom, maskiran među platanima, kesten je ostao za karavanom. Još nije vrijeme bronce, bista, mramorni suton spomenika. Proljeće lik tvoj svečano razlista u košćeli sred kujundžiluka. Kad ranog ljeta dođeš ovamo i … leprša sa zvonika, uz kafu ćemo da proćaskamo u hladu tvoga spomenika.“
E vidiš, ja sam ovo davno sanjao, prizivao te…
ZUBAC
Mariću, da nisu ovakva vremena, ja bih se rastužio i zaplakao, ali vidiš kako sam se nasmejao. Odmah mi se asocira 1980. godina, kad smo Desanka i ja bili oni deset dana i kad smo išli da vidimo Šantića, bio si tamo u toj grupici naših najboljih prijatelja. Pokojni Voljevica bi nešto da lane, ali pred Desankom nema smisla. Desanka gleda ono postolje za Ćorovićem i kaže: „Ako smem da pitam, za koga je ovo postavljeno?“ A Voljevica kaže: „Za Peru tvoga“. Ona kaže: „Pregrizao jezik dabogda!“. I Ica je imao tu ideju. Ti meni podiže spomenik tom pesmom. Ja tu pesmu jako volim.
MARIĆ
Dobro, vratio si ti to meni deseterostruko.
ZUBAC
Da ne hvalimo jedan drugog. Ideš li u Mostar, Mariću?
MARIĆ
Ne idem u Mostar.
ZUBAC
Ne ideš. Ne idem ni ja. Nemoj da objašnjavaš, tu smo priču završili.
MARIĆ
Mada sam sretan što će Mostar biti bogatiji za jedan most. Ustvari opet će doći svi na broj.
RSE
Dvanaest ih je bilo.
MARIĆ
U Mostaru je bilo ustvari šest mostova prije rata. Poslije rata ih je bilo opet šest. S tim što su izgrađena dva nova, a onih predratnih šest je bilo pod vodom. Prije rata šest nad Neretvom, poslije rata šest u Neretvi. Ne računam onaj gore iznad Raštana, računam gradsko područje, od Carinskog Mosta, Titovog Mosta, Lučkog Mosta, Starog Mosta, Mosta Hasana Brkića do Avijatičarskog Mosta koji ustvari nije bio most za ljude, već za avione koji su se iz „Sokola“ rulali na pistu.
ZUBAC
Mariću, jesi li video kako izgleda Most? Uključiš se, uživo, snimano je sa šest kamera. Ima na sebi nešto kao stolnjak, neke rese.
MARIĆ
Ja znam. To nije Stari Most.
RSE
Zašto više nije Stari?
ZUBAC
Nema Starog, sad je novi.
RSE
Kako ćemo ovog zvati? Mladi?
MARIĆ
Mladi Most. Ja kažem, to je nišan na mezaru Starog.
ZUBAC
To si pisao za one skandinavske novine.
MARIĆ
Jesam, pisao sam za Skandinaviju i od početka ja to govorim. Moje iskustvo sa mostovima i sa ljudima je takvo da jedino za Isusa vele da se vratio. Sve što je čovjek ozidao je srušeno i otišlo zauvijek.
RSE
Za petsto godina će ponovo biti star.
MARIĆ
Četiri stotine dvadeset i sedam godina treba, ukoliko opet ne dođe neko ludo vrijeme. Taj most je živio u Mostaru 427 godina. Poslije je imao petero mlađe braće. Prije toga su se mijenjali zemani i vremena, a nijednom mu nije dlaka s glave falila.
RSE
Kada vas ovako slušam, pada mi na pamet da sve ovo što se dešava zapravo i neće biti svečanost nego dženaza Starom Mostu.
MARIĆ
Kako god da se okrene, ovo je mostarsko predprazničko veče. Večeras je kompletan Mostar porođajno odjeljenje. Rodiće se mlad Most. Istovremeno jeste dženaza, jer ovaj likom podsjeća na Starog, ali duša lijepog mejta je na dnu Neretve. Dva najljepša u Mostaru su dole zajedno – Aleksa i Most. Bronzani Aleksa je upucan zoljom i završio je na dnu Neretve. Ni taj spomenik Aleksin u bronzi više nije isti.
ZUBAC
Malo je veći, koliko ja znam. Isti je vajar, samo je ovaj spomenik malo veći, koliko ja znam.
MARIĆ
Jeste, mrtav Aleksa stalno poraste.
RSE
Pero, kako ste vi i kad saznali za rušenje Starog Mosta?
ZUBAC
Kad i drugi, odmah sam saznao. Nisam ja tako tronut kao Marić. Ja sam drugačije posmatrao sve to što nam se dešavalo. Prvo, nisam verovao da će nam se to desiti, a kad je počelo da se dešava, ništa me više nije bolelo. Tako gledam.
RSE
Kad sam prije neki dan razgovarala s nekim mladim ljudima (imali su od prilike 20-25 godina) i rekla da će, između ostalog, jedan od gostiju biti Mišo Marić, svi su rekli: „Što mi je to poznato. Ko je taj?“. A onda sam ja rekla: „Mostarske kiše“. A onda su oni rekli: „U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni…“. Naime, vas su dvojicu ljudi uparili.
ZUBAC
Pa dobro, nas dvojica smo veliki i stari prijatelji, bez obzira što Mišo sad, što bi on rekao, s prozora gleda na Channel. Kad smo se posle petnaest godina videli, ja njemu kažem: „Mariću, šta je to Channel?“ Kaže: „Kanal, čoveče“.
MARIĆ
Evo i sad gledam.
ZUBAC
„Mostarske kiše“, taj divni hor, zvao se po toj mojoj poemi. To je postalo nešto što je drag trag nekog vremena.
MARIĆ
Pero, sjećaš se ti kako je to govorio Mika Antić: „Pero je tata, a ti si mama ,Mostarskih kiša‘“. Ja sam iz poštovanja prema poemi dao ime horu, po toj najljepšoj – ja to uvijek govorim – poetskoj razglednici ispjevanoj na južnoslavenskim prostorima.
ZUBAC
Samo što ovaj novi hor ne voli da se to spominje. Po njima nisu nazvani po poemi, nego onako, po kišama.
MARIĆ
Kiša je jedna velika sreća u Hercegovini, ali ja sam dao ime po poemi.
ZUBAC
Znam. Nisam ja izmislio kiše, što rekoše.
MARIĆ
Znam, ti si onda kisnuo.
RSE
Jeste li izmislili Svetlanu?
ZUBAC
Jesam. Svetlana nije postojala.
MARIĆ
Nije jedna, ali bila je.
ZUBAC
Marić poznaje tri. Zna Mirjanu, Draganu i Ljiljanu, samo Veru ne zna.
RSE
Niste izmislili samo Svetlanu. Marić vam je u jednom od svojih pisama spočitnuo da u Aleji nema kestenova nego su platani.
ZUBAC
Mislite na Rondou? Ima u ulici Lea Bruka, ja sam se odmah vadio. Zapravo to više nije ulica Lea Bruka.
MARIĆ
Nema ni ulice, nema ni kestenova, Pero.
ZUBAC
Bilo je.
MARIĆ
Na samom Rondou nije. To je ona čuvena razglednica Mike Antića sa Cetinja: „Pozdravi celo društvo što sedi na Rondou pod tim platanima koje Pero Zubac tako lepo zove kestenovi“.
ZUBAC
Ali Mariću, vidiš kako sam ja to predvideo. Ima jedan veliki ruski sajt, zove se Orwell. To je jedan od najmoćnijih ruskih sajtova posvećen Orwellu i literaturi koju oni svrstavaju u predviđajuću i tamo su „Mostarske kiše“ na svim jezicima. Čovek koji drži taj sajt mi se javio i ja sam ga pitao kakve ja imam veze sa Orwellom odnosno predviđajućom literaturom, a on kaže: „Kapela na Bijelom Brijegu nije postojala, a sad postoji“. I ne samo ta kapela koja je izgrađena, nego sam ja i još neke stvari tamo lupio: „…veruje li u komunizam…“, „Pitala me je da li sam Hrvat...“ i tako dalje. Kome je to 1965. godine bilo važno?
RSE
Ima još nešto: „…noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu, Ej, Sulejmana othranila majka.“
ZUBAC
I to sam izmislio. To je Himzo Polovina hteo da peva.
MARIĆ
Da, Himzo Polovina je htio to da pjeva, kaže: „Daj to od Pere“. Pitam ja Peru, a Pero kaže: „Pa nema te pjesme“. „Jao, strašno“, kaže Himzo, kotrljajući ono svoje „r“, „volio bih otpjevati tu pjesmu“.
ZUBAC
Nema. I Desanka je tražila da joj otpjevam tu pjesmu na terasi, onda kad si mi ti donio gitaru. Kažem ja: „Nema te pjesme. Evo može ,Ah, moj aga, crne oči‘“. „Ne, ne to. Hoću baš ,Ej, Sulejmana othranila majka‘“.
MARIĆ
To je bilo Džemina pjesma „Ah, moj Aljo, crne oči“
RSE
Džemala Bijedića?
MARIĆ
Da, Džeme Bijedića.
ZUBAC
Vidiš kako nas dvojica nismo tužni, a trebalo bi da smo tužni što nismo u Mostaru. Ili vam se ne čini da bi trebalo da smo tužni?
MARIĆ
Da ti kažem, ja svoju tugu neću oglašavati, ozvučavati je sada, pa da nešto vrištim.
RSE
Zvali su vas, nije da vas nisu zvali.
MARIĆ
Imam zvaničan poziv. Sule Kupusović je obavještavao jučer ili prekjučer na televiziji – govorio je oko programa, nešto ga optužuju, pa je govorio – pitali su ga i za pozivnice, rekao je: „Ja sam samo jednu poslao. Na insistiranje sarajevske rok legende Vlade Pravdića sam poslao Miši Mariću“. I ja sam dobio od dogradonačelnika tu pozivnicu. Ja sam Sulu znao još kao dječaka i volim Sulu, ali što će mene Sule zvati u Mostar?
ZUBAC
Pa zvao te dogradonačelnik.
RSE
Zvao me dogradonačelnik onda kada su počeli postavljati pitanje – gdje je Mišo Marić? Onda kad su počeli postavljati pitanje – gdje je Pero Zubac? Ti znaš, čovječe, da smo nas dvojica bili dežurni rodoljubi u vrijeme one Juge i da nismo nikada naplaćivali komemoracije, ni radosti nismo naplaćivali, nego smo ih radili iz ljubavi. Kad je besplatno, onda su zvali Mišu Marića i Peru Zubca. A kad je bilo za lovu, ne mora baš biti ni dobro, onda su radili drugi. Hajrudin Mimar nije vidio kad su skinute skele Starog Mosta. Prvi ko bi meni zakoračio na taj mlad Most bi bio Hajrudin Mimar. Pa bih proveo preko njega Evliju Čelebiju, da kaže šta je on vidio, pa francuske putopisce i tako dalje. Prizvali bi našeg … koji je poginuo braneći taj most. Doveli bi našeg Miku Antića. Ti se sjećaš, vas dvojica dođete, onda kupujete skakačima burek, a oni vas časte skokom, a vi im onda recitujete stihove.
ZUBAC
Pa i badava su skakali. Koliko znam i Armenko Čaušević je poginuo. To sam pročitao negde u nekom hercegovačkom spisku. Armenko je uvek skakao badava da moji klinci to vide.
MARIĆ
Jeste, poginulo je mnogo skakača. Ja sam plakao nad pjesmom koju pjevaju drugari moji Kemica, Tifa, Emir…
ZUBAC
Je li to tvoja pjesma?
MARIĆ
Nije moja. Ta pjesma je prelijepa prkosna laž. Stari Most nije skočio, Stari Most nije otišao na ahiret izvršivši samoubistvo, Stari Most u Mostaru je gurnut mučki s leđa. To je jedan fakat. Lijepo je u pjesmi sanjati da će on izroniti. Likom jeste, ali ovo nije Stari Most.
ZUBAC
Ma nemoj o tome. Nemoj me rastuživati.
MARIĆ
Nećemo se rastuživati. Ali ne mogu vala, Pero, biti ni nešto posebno sretan. Kažeš da gledam u Channel, Channel je južno od mene, evo i sad ga vidim. Ali ne gledam ja to, Pero, u Channel, već gledam preko čitave Evrope dolje.
RSE
Evo je ponovo jul. Davne 1977. godine, Mišo, vodili ste prvi direktni prijenos skokova za Televiziju Sarajevo. Sjećate li se šta se tada izgovorili?
MARIĆ
Pisao sam scenarij i vodio taj prvi direktni prijenos u julu 1977. godine, mislim da je bio 4. jul. Sjećam se da sam na početku rekao: „Ne daj Bože da se ovom Mostu što dogodi, Mostarci bi izgradili još stariji“. Poslije je to ona trebinjska baraba parafrazirala kod Dubrovnika. Nije bilo njegovo, nije bilo ni moje. Bilo je mog i Perinog brata Mustafe Ice Voljevice. Stari Dubrovnik, slava i hvala svetom Vlahu, nije trebalo ponovo iz temelja zidati, ali Mostar jeste. Mostar jeste. Prošlo je evo jedanaest godina i osam mjeseci.
ZUBAC
Mariću, znaš kako ja to kažem u „Povratku Mostaru“.
MARIĆ
Izgovori.
ZUBAC
„Evo se vraćam, stariji od Hajrudina, sa mnom su izbegla braća, gorka naša sudbina. Evo se detinjstvu vraćam u krilo dana davnog, al‘ ne zvoni zvono zlaćano sa tornja pravoslavnog. Uz ćošak Biščevića čeka da oslonim rame, peva slavuj sićan, nit‘ išta liči…“. Moje predprazničko veče, što reče Duško Trifunović. Eto to im je poklon od mene. A ti si im, hvala Bogu, toliko toga napoklanjao. Kažite Sabina nešto, ne čujemo vas.
RSE
Ponekad je tišina znakovitija nego bilo koja priča. Vas ste dvojica sada skoro pa na dva kraja Evrope. Kako danas živi Pero Zubac?
ZUBAC
Dvadeset i nešto godina čuvan neke stare novine i sada ovih meseci vadim neke tekstove, nadajući se da je bilo razloga što sam to čuvao. Kako živim? Mnogo lošije nego pre.
RSE
Ima li na Petro Varadinu još uvijek tamburaša i dobrog vina?
ZUBAC
Pa ja ne pijem već dvadeset i nešto godina, a tamburaši se vraćaju.
MARIĆ
Sram te bilo.
ZUBAC
Ne pijem od 1988. godine.
MARIĆ
Izdajnik.
ZUBAC
Kad sam došao u Mostar, kažu mi: „Šta se praviš važan, ne piješ dve godine. Evo rahmetli Hamza ne pije pet godina“. Kako živim? Pa tako, krećem se u jednom najužem krugu prijatelja.
MARIĆ
Sabina, uzmi pa pročitaj knjigu „Molitvenik sna“, gdje je ta poema „Povratak Mostaru“.
ZUBAC
Kako će doći do toga.
MARIĆ
Poslaću joj ja. Fotokopiraću, pa ću joj poslati. Pa da vidi da još uvijek živi jedno vrijeme i jedan Mostar kome mi ne damo da umre. Kao što smo nekad bili dežurni rodoljubi, tako sad stražarimo da se ne ugasi jedna lijepa zvijezda nad Mostarom.
ZUBAC
Ja sam mu napisao prekjuče: „Mariću, ja pjevam o onom čega nema, a ti patiš za nečim čega nema“.
RSE
Pero, zašto sami sebe zovete „tužni Pijero“.
ZUBAC
To je još iz neke naše stare prepiske, u kojoj me Marić zove Pjero. Još neki naši prijatelji su me zvali Pjero, pa Pjer, čak me i ovaj moj mlađi sin Miloš zove Pjero. Tako da ja volim tužnog Pjeroa.
MARIĆ
Ja mu se nikad nisam obraćao sa Pjero. Ne znam zašto. Kad sam došao ovdje i kad sam mu napisao prvo pismo – prvo pismo sam napisao njemu – napisao sam mu: „Dragi moj Pijero…“. Znao sam šta je sve prepratio i kroz šta je sve prošao; asocijacija mi je bila jedna pjesma koju je pjevao jedan zagrebački…
ZUBAC
Ivica Percl.
MARIĆ
Bravo.
ZUBAC
„I svira još taj stari Pjer, i svira još za jedan groš. Još je tu taj stari Pjer i pjeva još za jedan groš…“. Živ je Ivica Percl.
MARIĆ
Nek‘ je živ i zdav.
ZUBAC
Vas dvojica definitivno ne idete u Mostar. Da li biste svoju djecu poslali dolje?
ZUBAC
Kako da ne. Godinu dana su trajali neki pregovori sa mnom i javljeno mi je da pošaljem e-mail Predsjedništvu BiH, a u e-mailu da napišem da ja hoću da dođem. Rekoh: „Pa kako da napišem da hoću da dođem kad me niste pozvali?“ Pošaljite vi meni mail, pa ću i ja vama. Oni meni nisu poslali mail, pa nisam ni ja njima. Recimo pozovu tri pesnika, na primer, i ako ja budem tamo kao Srbin, onda će dvadeset godina Srbi iz Republike Srpske da ne kažem šta. Šta će to meni? U životu sam svašta preživeo, a nikog ne bih hteo da povredim. Ja jesam čovek koji je rođen u Bosni i kad me objave negde kao bosanskog pisca, ne bunim se ja ništa. Nikad se ja nisam tome protivio ako me stave negde kao bosanskog pisca.
RSE
Nije ni to najgore što se nekom može desiti.
MARIĆ
Po onome što je ispisao, po ljepoti – neću reći po kvalitetu, to mi je nešto ružna riječ za poeziju – po jednoj čudesnoj ljepoti kojom je Pero Zubac stihovima ogrnuo taj grad, Pero Zubac je najmostarskiji pjesnik, uz Aleksu, u istoriji. Pero Zubac je pjevao „…moj bor s Grmeča…“, Pero Zubac je pjevao „…mog Skendera Kulenovića, Petrovčanina moga, kako jaši na zlatnom konju Berberovom kroz šume krajiške…“ i tako dalje. Pero Zubac je po pjesništvu i po jednoj beskrajnoj dobroti, ne zbog toga što je moj brat, Pero Zubac je mnogo bosanskiji i hercegovačkiji pjesnik od svih onih koji se udaraju u prsa i to tvrde. To se ne radi tako što će to neko govoriti, nek‘ se prelistaju stihovi.
ZUBAC
Mariću, hvala ti.
MARIĆ
Ne trebaš mi zahvaljivati, ja samo konstatujem.
ZUBAC
Ti si i rođen u BiH i živeo tamo.
MARIĆ
Ja sam najidealniji predstavnik BiH – rodio sam se u Bosni, očovječio, odrastao u Mostaru, a radio u Sarajevu. Ja na komodi u svom dnevnom boravku držim dva fotosa.
RSE
Na jednom je Mostarski Most…
MARIĆ
Ne, Mostarski Most je na ulazu u stan. Na komodi su dva fotosa, na jednom su Ešrefa i Šiba Krvavac, moj najveći neprebol u ratu. Mene je najviše u ratu zabolio Šibin odlazak, jer ja čestitijeg čovjeka u svom životu nisam vidio, ni sreo. Ti to znaš, Pero. Pored su Dragana Zubac i Pero Zubac i moja kćer, i ima majicu s Titovim likom. Zajedno smo radili taj Dan mladosti, bile su majice pa ti donio. Na drugom fotosu koji držim na komodi sam zagrlio Kiku Sarajlića kod njega u stanu, što je jedan od posljednjih Kikinih fotosa, kako mi reče Goran Mikulić. I to je to. To su fotosi koje ja čuvam. Sad sam uokvirio i stavio na zid sliku što mi je poklonio Goran Mikulić, sliku njegovog oca Maria Mikulića, finog gospara, sarajevskog slikara, akademika i tako dalje, portret Josipa Broza. Sad sam ga uokvirio i stavio na zid. Imao sam deset fotosa, nisam nikad nijedan uokvirio, nego sam ih držao u svojim albumima kao svoje drage uspomene, kao i Pero Zubac, nisam se kitio time, niti sam zarađivao na tome. U mom stanu od šezdeset i četiri kvadrata u Drapšinovoj je sve ostalo i sve je „oslobođeno“. Tako da su me „oslobodili“. Prvo su me „oslobodili“ stana, pa Mosta, jedino me nisu „oslobodili“ mojih prijatelja, ni živih, ni mrtvih.
RSE
A to je najvažnije.
MARIĆ
Pero Zubac i ja smo sačuvali jedan drugog. Kiku smo bili obadvojica sačuvali i još beskrajno mnogo nekih ljudi. Emira moga. Kemicu Montena moga. Pero Zubac mu je otvarao u Novom Sadu koncert mojim stihovima. Mi smo se sačuvali. Mi smo sačuvali jedan drugog. To je veoma važno. Mi čuvamo svoje mrtve.
ZUBAC
Mariću, zamisli ti se pojaviš, ja te vidim na televiziji, na otvaranju, a stalno pričaš da nećeš da odeš.
MARIĆ
Kako ćeš me vidjeti na otvaranju?
ZUBAC
Ko zna.
MARIĆ
Nema teorije.
ZUBAC
Ti si čovek iz Evropske unije, pa sedneš u avion i odletiš.
MARIĆ
I ja sam na dnu Neretve, Pero. Nema šanse da izronim.
ZUBAC
Ja nisam u Evropskoj uniji, ja ne mogu nigde.
MARIĆ
Nema šanse da ja izronim, i ja sam mrtav. Ovo je sjenka, dvojnik.
RSE
Kad ćete vas dvojica zajedno u Mostar?
ZUBAC
Nas dvojica zajedno u Mostar? To nije neizvodljivo. Čak možda ja dvadeset i devetog odem.
MARIĆ
Odmah ću ti reći, Sabina. Ja sam ljetos bio, pozvao me naš prijatelj Alija Kebo na „Šantićeve večeri“.
ZUBAC
Bio si i dva-tri puta, Mariću.
MARIĆ
Tamo su bili svi bosanskohercegovački pjesnici. Bilo je tamo i boljih pjesnika od mene. Ali kad sam izašao na tu scenu, onda je taj mostar htio da pokaže to što osjeća, umije to mostar. Postoje dvije kategorije naroda Mostara, postoje stanovnici grada koji su Mostarci, rođeni ili nerođeni – ja nisam bio rođeni – i postoje mostari, čuvari mostova. Zubac i ja smo mostari. Mostari Mostara to znaju.
ZUBAC
Dobro si rekao. Ja mislim da je naše prisustvo značajnije rečju pisanom koju mi ostavljamo za buduća neka pokoljenja. To verovatno nisam mogao napisati bez strašnog osećaja i želje da se to vreme vrati, ali kad sam to napisao, onda kao da sam svoje obavio. Šta ću ja tamo?
MARIĆ
Ti pišeš za buduća pokoljenja, a ja pišem za ovaj trenutak, Pero. Jučer je „Oslobođenje“ recimo objavilo čitavu stranu gdje sam pisao na temu „I Most i nišan“. To je za kratkotrajnu upotrebu, novine baciš u vatru.
RSE
Pa evo Pero čuva svoje novine već dvadeset godina.
ZUBAC
Sve što sam pisao za Zlatka Dizdarevića – 35 tekstova – mi je izgorelo na Televiziji kad su nas bombardovali. Oni tekstovi iz „Une“ koje sam objavljivao o istorijskim ženama, ništa od toga nemam. Sve mi je izgorelo, sad bih radio bibliografiju. Gde je sad Zlatko? Ambasador u Hrvatskoj?
RSE
Jeste.
ZUBAC
Pomoći će mi on valjda ili neko drugi.
MARIĆ
Ja nema ništa, Pero. Ja sam u jednoj kanti za smeće našao nešto fotosa sa nekim starim čarapama, donjim vešom i tako. Imam nešto fotosa što si mi ti sačuvao.
ZUBAC
A jesi li poneo onog Antića što sam ti dao? Onaj Antić što ti je bio na zidu, što sam ti ga doneo, je li ti ostao? Ruža i onaj autoportret?
MARIĆ
Ono je bila kopija, ti si mi dao kopiju.
ZUBAC
Ne, original sam ti dao.
MARIĆ
Ne. Sve je dolje ostalo. Ama ništa, Pero.
ZUBAC
A one ruže, jedna njegova, jedna moja?
MARIĆ
Znam, one što ste mi naslikali, jednu ružu Antić, jednu ti.
ZUBAC
Ma nemoj ju žaliti, nema veze.
MARIĆ
Ma kako neću žaliti, čovječe. Pa meni je to važnije nego da mi je neko ostavio Degasa.
ZUBAC
Negde stoji.
RSE
Mišo Marić nikada nije naučio da bude praktičan. Evo i sad je to pokazao – draža ruža nego Degas. Degas bi se mogao unovčiti, ali ne znam da li bi mogle Perina i Mikina ruža.
ZUBAC
Antić i ja, to je naša jedina zajednička slika. Vremenom bi skočila cijena.
MARIĆ
Imao sam ja tamo i Gabrijele Jurkiće i Motike i stotinu trideset osam komada Berbera, divnog Emira Dragulja…
ZUBAC
I Bijelića.
MARIĆ
Sve sam imao. Bilo je vrijednosti. Tada sam održavao stalne kontakte s tobom i sa Šibom. Šiba me zove da dovedem Azru i Milanu u Sarajevo. I ja bio odlučio da ih vodim u Sarajevo. Ali me zvala i baka Penavuša, Sofija Naletilić Penavuša, naivni skulptor iz Oklaja kraj Lištice. I ona me zvala.
ZUBAC
Evo me gleda njena „Sova“.
MARIĆ
Eto vidiš. Ja sam imao deset komada, sad nemam ništa.
ZUBAC
Pa dobro, nabavićemo ti.
MARIĆ
Ma ne treba mi nabaviti. Ne radi se o tome. Radi se o jednom emotivnom…
ZUBAC
Šalim se. Ja ti stalno govorim da ništa od toga nema. Evo vidiš, šta god ja spomenem, ti kažeš – nema. Ja sam ti odmah rekao, Mariću, da ti žališ za nečim čega nema.
MARIĆ
Ja sam naučio jednu stvar u svom životu još kao dijete, jer sam krenuo iz sirotinje, bez očinstva, iza jednog rata. Kad su svi moji drugari u Mostaru patili zbog toga što nemaju Vespu – prvu je imao Krešo Lerić, imao je i Mujić – svi su patili što nemaju Vespu i onda sam ja sebe naučio jednu stvar, govorio sam sebi – Mišo, budi sretan da imaš kundure. I mislim da je najveće umijeće u životu biti zadovoljan s onim što imaš, a ne patiti za onim čega nemaš.
RSE
Štampa li se danas Mika Antić, Pero?
ZUBAC
Da. Štampa se dosta, „Prometej“ je objavio.
MARIĆ
Antić je zaslužio jedno ćoše u Mostaru. On je stalno govorio: „Ja nisam imao mogućnost da odaberem grad u kome ću se roditi“, a rodio se u Mokrinu, „a ako treba da odaberem grad gdje ću umrijeti, volio bih umrijeti u Mostaru“. On je beskrajno volio Mostar.
ZUBAC
Sećaš se o kome je napisao poemu „Vuk“?
MARIĆ
Titu.
ZUBAC
Nemoj o tome sad.
MARIĆ
Pa tako je bilo.
ZUBAC
Bilo je.
MARIĆ
Ja ostavio kapetana policije Mehu Mušića da ga čuva u Hotelu „Ruža“ da ne izađe da pije. Hamdija održi onaj fini govor i onda on izađe na scenu i prva rečenica mu je bila: „Ovaj Mišo Marić je lud“.
ZUBAC
Kako ide ono u „Povratku Mostaru“: „Hamdijo, stajah pored reke, godine neke davne. On, Antić i ja na terasi, sumrak kad se leto gasi. Hamdija reče – biće kiše, i nevidjesmo se više…“.
MARIĆ
Reći ću ti ja šta je meni drago. Tamo ima i o mom boru, ali meni se dopada „1942“ gdje kažeš: „Evo se Mostaru vraćam i u pesme ga stačem, u zlatna okanca saća, od peska i ilovače. Vraćam se star i mudar, dužan ocu i sinu, kao što silazi rudar u poslednju tišinu“.
RSE
Vas dvojicu definitivno treba odvesti zajedno u Mostar. Evo ako neće gradonačelnik i dogradonačelnik, Predsedništvo i tako dalje, ja vas pozivam obojicu da se vidimo početkom avgusta u Mostaru.
ZUBAC
Pa u Slobodnoj Evropi ja imam više prijatelja nego u Novom Sadu. Inače vas slušam svaku noć od dvanaest do dva. Pratim sad ovu novu koncepciju. Slušam ono utorkom za mlade, slušao sam Vuka. Videćemo na šta će izaći. Slušao sam ja vas godinama.
MARIĆ
Meni je ovo nešto sumnjivo. Sve me neke Sarajlije zovu u Mostar.
RSE
To nije zvanični poziv, Mišo, već prijateljski, na koka-kolu, kafu i tako dalje.
ZUBAC
Nemojte Marića na koka-kolu navlačiti.
MARIĆ
Ne mogu odoljeti.
RSE
Hvala vam obojici što ste se družili sa slušaocima Radija Slobodna Evropa.
MARIĆ
Slušaj, mogu li da ti kažem nešto?
RSE
Izvolite.
MARIĆ
Stari Most je bio dinast. Smrt francuskih dinasta objavljivana je kratko: „Le roi est mort, vive le roi!“ (kralj je mrtav, živio kralj). Englezi su malo opširniji, oni uzvikuju: „The King Is Dead, Long Live The King!“ (kralj je mrtav, nek‘ dugo živi kralj). E sad, vidiš, ovom dopisnom mostaru po osjećanjima, importno-eksportnom Mostarcu, čini se da bi sutra, 23. jula 2004. godine, u nebesa Mostara bilo najprikladnije uzviknuti „Stari Most je mrtav, nek‘ vječno živi nišan na njegovom mezaru!“.
ZUBAC
Lijepo rečeno, ali mnogo tužno. Znaš šta bi rekao Ico Voljevica za ovo što ti i ja nismo tamo? Rekao bih – šta vi pričate, pa nisu ni Aleksu zvali.