Sud u Beogradu odbacio optužnicu protiv Ramba

Veće za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu saslušalo je veštaka neuropsihijatra Gordanu Dedić koja je rekla da Vladimir Kovačević boluje od jednog od najtežih trajnih duševnih oboljenja, nakon čega je sudsko veće odbacilo optužnicu zbog nemogućnosti da učestvuje u procesu koji se protiv njega vodi.

Portparol srpskog Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić kaže za naš program da odbacivanje optužnice ne znači da više ne postoji mogućnost da se Kovačević nađe pred sudom:

"Ne osporavaju se materijalno-pravni razlozi već je u pitanju jedan nedostatak, koji je u skladu sa zakonom, a to je da on ne može da prati suđenje – zato mu se ne može suditi. Njegovo zdravstveno stanje će se proveravati na šest meseci i ukoliko on ozdravi, na primer, biće u stanju da prati suđenje i biće doveden pred sudsko veće."

Ipak, prema rečima neuropsihijatra Gordane Dedić, komisija psihijatrijskih veštaka VMA zaključila je da kod Kovačevića neće biti poboljšanja zdravstvenog stanja. Istog je mišljenja i njegov advokat po službenoj dužnosti Tanja Radosavljević za koju je odluka sudskog da odbaci optužnicu bila očekivana:

"Mislim da je to logično s obzirom na okolnosti u slučaju, ništa drugo zaista nisam ni očekivala."

Pofesor pravnog fakulteta Momčilo Grubač objašnjava za naš program da u sudskoj praksi bolest okrivljenog izaziva prekid, a ne okončanje krivičnog postupka, a na pitanje šta će se dogoditi ukoliko zdravstveno stanje okrivljenog ne bude poboljšano ovako odgovara:

"Tada nema krivičnog postupka. U slučaju ratnog zločina krivično gonjenje ne zastareva – do smrti okrivljenog krivični postupak je u stanju mirovanja, odnosno u prekidu. Obustavlja se u slučaju smrti okrivljenog."

I dok postoji realna mogućnost da će se postupak protiv Vladimira Kovačevića okončati bez presude, vratimo se na trenutak u 1991. godinu i ono što se tada dogodilo Dubrovniku.

U zoru šestog decembra Jugoslavenska vojska, prema naredbi Vladimira Kovačevića-Ramba, izvršava najžešće bombardovanje Dubrovnika s kopna, mora i iz vazduha ne štedeći pri tom crkve, škole, zdravstvene ustanove ni druge civilne objekte. Epilog napada je 2000 direktnih pogodaka starog gradskog jezgra, devetnaest poginulih i 60 ranjenih hrvatskih vojnika i civila, te devet do temelja izgorelih baroknih palata unutar Grada. Požari koji su izbili usled granatiranja pretili su da se celo središte Dubrovnika izgubi u plamenu.

Novinar splitskog Ferala Luko Brailo, koji sve vreme rata proveo je u Dubrovniku, podseća na to kako se u ovom gradu pamti ime Vladimira Kovačevića i njegovih pretpostavljenih Pavla Strugara i Miodraga Jokića:

"Oni su nekakvi simboli svih tih ružnih i grubih stvari koje su se ovdje događale."

Zbog ovakvog pamćenja i užasa koji se Dubrovniku dogodio, za predsednicu Helsinškog odbora za ljudska prava Sonju Biserko odluka srpskog suda da odbaci optužnicu protiv krivca za ovaj zločin mora se preispitati. Ona naglašava da nalazi komisije psihijatrijskih veštaka VMA, o zdravstvenom stanju Kovačevića izazivaju sumnju i nameću sledeće pitanje:

"Da li je on bio lud u vreme kada je pucao na Dubrovnik? Za nas, kao društvo, postavlja se pitanje ko je sve učestvovao u rušenju i zločinima '90-ih godina i da li su tada bile potrebne te medicinske potvrde o njihovom duševnom zdravlju. Ovde se dovodi u sumnju, čak, i reč VMA koja je i sama imala neku ulogu u svim tim zbivanjima. Da li je verodostojno to što oni tvrde je nešto što treba takođe proveriti jer s obzirom na moralni raspad ove zemlje i njenih institucija teško je iz prve poverovati u to što oni kažu."