Ma koliko to čudno zvučalo, nema sumnje da se predsednik Vlade Srbije, za promenu, obradovao susretu s Karlom del Ponte. Ne, doduše, zato što je naprasno promenio mišljenje o haškom tribunalu, a naročito o njegovom tužilaštvu, niti zato što ima nečim konkretnim da usreći glavnu hašku tužiteljicu, nego tek zato što zna da je vidi poslednji put, jer joj ističe mandat. Doduše, to nije kraj ni Koštuničinih ni čijih god problema s Tribunalom, ali može da posluži kao neki mali odušak...
Ovo zvuči kao vic, ali baš i nije. Od tvrdoglave švajcarske pravnice ovde je napravljena nekakva globalistička babaroga iliti nezasita ala koja proždire nedužne Srbe (zapravo, dovoljno je reći Srbe, jer čim si Srbin, nedužan si »po defaultu«) za račun Novog svetskog poretka, ili kako se već zove to nešto o čemu ovde rado somnabuliše svaka dokona prišipetlja koja bi malo zafilozofirala o »srpskim i svetskim pitanjima«. Ta infantilna personalizacija jednog opšteg i načelnog problema nije na delu samo kada je Tribunal u pitanju: isto je tako prolazio i svaki zastupnik međunarodne zajednice na Kosovu i u Bosni i Hercegovini, svaki je bez izuzetka »radio protiv Srba«, pa se gromko zahtevalo da dođe novi, a onda bi posle mesec-dva i tog novog učlanili u ekskluzivni Antisrpski Klub. Za koji vam je validna ulaznica već i to što svoj posao ne shvatate kao ostvarivanje zamisli serijskih mudraca iz beogradskog »trusta mozgova« koji je kreirao onakve devedesete, a rado bi kreirao i dvehiljadite.
Karla del Ponte će, dakle, otići u nove radne pobede, ali svi problemi Srbije s Tribunalom ostaće onakvi kakvi su bili i za njenog vakta; tačnije, biće još veći, jer sa svakim danom odlaganja konačnog zatvaranja »haške knjige«, Srbija je u sve nezavidnijoj situaciji. Haški problem trenutno je, doduše, u drugom planu zarad sistematskog forsiranja »kosovske kvadrature kruga« (ovde ne računam brojne poklonike Šešeljevog neoavangardnog rialiti šoua), ali bez Mladića, Hadžića, Župljanina ili navodno najmisterioznijeg Karadžića pred licem zemaljske (ergo: nesavršene ali neophodne) pravde, ta priča teško da će biti zatvorena, i Srbija teško da će moći da izađe iz limba u kojem godinama vegetira. Ili će možda i izaći iz tog limba, ali na pogrešnu stranu?
Da se razumemo, nije to nešto zbog čega Koštunica i ostali baš ne mogu da spavaju. Oni predobro znaju da se Srbija kroz konflikt oko Kosova, a i kroz patetičnu koketeriju sa autoritarnom Putinovom Rusijom, do te mere udaljava od nekog (pro)evropskog »glavnog toka« u ovom delu sveta da joj tu »nedovoljna saradnja« s Tribunalom ne može mnogo pokvariti, jer baš i nije ostalo mnogo toga što bi još moglo da se pokvari.
Na drugoj strani, »hašku priču« uglavnom vode i politički – ako ne i operativno – »pokrivaju« ljudi bliski onoj drugoj, Tadićevoj struji aktuelne vlasti. A Tadić je sada u poziciji da kaže Koštunici: »ja tebe podržavam oko Kosova, podrži ti mene oko Haga, pa da završimo tu priču«. Tadiću i Demokratskoj stranci, kao i G17 plus, očajnički je potreban validan, bitan i stvarno upotrebljiv dokaz da Srbija nije posustala, pa i sasvim zalutala na »evropskom putu« zarad sve jačeg, agresivnijeg, beznadežnijeg i po zemlju i sve u njoj sve štetnijeg populističkog »kosovobraniteljskog« nacionalizma Koštunice ili Velimira Ilića, sve sa impresivnom svitom njihovih mislilaca (koji nekako volšebno uspeju da ih ama baš nikad, čak ni slučajno, ne posavetuju nečemu korisnom). I ne bi tu bilo belaja da taj dokaz nije sve teže pronaći, em zbog DS-ovog »leganja na rudu« u mnogim realno i simbolički bitnim pitanjima, em stoga što je gigantski »kosovski oblak« u međuvremenu doslovno zamračio nebo nad Srbijom, pa se u tom zaštitničkom mraku ponovo mogu opušteno i slobodno činiti nepodopštine.
Nije li, uostalom, jedna od takvih nepodopština i predlog ministarstva finansija da se ukinu – kao nekakav »tehnološki višak« - Uprava za javne nabavke i Komisija za zaštitu prava ponuđača? Čak i ako od toga ništa ne bude, sama je ta zvanična inicijativa dovoljno indikativna. Zar nemamo više nego upečatljivo iskustvo iz devedesetih: kako raste nivo javnog »uterivanja patriotizma«, tako i svakovrsni lopovluk postaje sve legalniji, bezobrazniji, bezočniji. Možda sam samo paranoičan? Hajda neka bude, ali kada »ovo« počne tako opasno da liči na »ono«, onda je bolje to što brže i jasnije izreći.
Dok bude gledala kroz avionski prozorčić panoramu sve udaljenijeg Beograda, Karla del Ponte imaće valjda vremena da kontemplira o jednom periodu svog života, onom koji joj je, između ostalog, doneo mnoga čudna poznanstva sa još čudnijim ljudima. Verujem da junak uvodne rečenice ovog teksta tu nikako neće biti među najneznatnijima na spisku. Samo, za nas je ovde važnije šta će misliti oni koji će del Ponteovoj poželeti srećan put, uz rutinski, pred ogledalom uvežbavani osmeh? Jedna je mogućnost da pomisle da će sada neko vreme biti mirni, do nekog novog natezanja i kupovine vremena, a utom će i penzija, ili kraj sveta, ili možda begunci pomru od duboke starosti. Druga mogućnost je da ne samo rade nego i »zarade«, pa da Srbija skine s vrata, to jest s nogu bar jednu tešku robijašku kuglu. Kad god da se to desi, Koštunica će i tada biti premijer, i niko ni tada neće znati zašto; osim toga, ni tada neće biti baš jasno da li je glavni problem ove zemlje što ne zna svoje granice, ili što je vodi isuviše ljudi koji ne znaju ni za kakve granice. Najmanje za granicu koja deli časnu doslednost od zadrtog, palanačkog inaćenja.
Karla del Ponte će otići u nove radne pobede, ali svi problemi Srbije s Tribunalom ostaće onakvi kakvi su bili i za njenog vakta.