Prošlo je šest meseci otkad je Nepoznati Počinilac postavio dve bombe na prozor prizemnog stana novinara »Vremena« Dejana Anastasijevića. Usledila je detonacija koju su Anastasijević i njegova supruga samo čudom preživeli. To je ujedno, po svoj prilici, jedino čudo u ovoj priči: sve drugo je čista rutina, »business as usual«, uobičajeni ishod ovakvih događaja, koji započnu kao kriminalno-teroristički akt, a završe kao neka vrsta gotovo natprirodne misterije, pošto se pokaže da je policija, zanimljivo, savršeno nemoćna da reši slučaj. U takvim, izrazito neprijatnim situacijama stvarne ili tobožnje policijske nemoći, kod Artura Konana Dojla pojavio bi se Šerlok Holms i, uz malu, ali dragocenu pomoć doktora Votsona razrešio misteriju: dakako, uvek bi se pokazalo – pronicljivošću ekscentričnog morfiniste - da se iza zločina ne kriju nikakve mistične, nečiste sile, nego neke sasvim obične, ovozemaljske barabe s mračnim namerama i nagonima. Avaj, ovo što se dogodilo Dejanu i njegovoj porodici nije engleski roman ili film nego prozaična srpska stvarnost. Zato ovde postojano nema ni Šerloka Holmsa, ali ni dr Moriartija ili tako nekog zlikovca kojeg se da barem imenovati – ako ne uvek i uhvatiti – nego se naš negativac nekako nejčešće zove Nepoznati Počinilac: to mu je i ime, i prezime, i pseudonim, i sve drugo što čini njegov identitet. Ovo naročito važi za slučajeve kriminalnih napada na novinare: nakon tolikih pustih godina, još nisu oficijelno otkriveni, kamoli procesuirani, ni oni koji su ubili Dadu Vujasinović, ni ubice Slavka Ćuruvije, ni Milana Pantića. Poruka je jasna: uništiti ili ugroziti život novinara ovde nije kažnjivo delo, osim posve teoretski: to jest, svi će da osude samo »delo«, ali će počinilac ostati srećno neosuđen...
Nakon atentata na Anastasijevića, usledila su brza i ritualna zaklinjanja prvih ljudi države, a i policije, da će počinioci brzo biti otkriveni, da je to što se dogodilo nedopustivo, da će se tome odlučno stati u kraj, inače Srbija više ne bi bila uređena država u kojoj vlada zakon nego neka vrsta slobodnog lovišta za nasilnike svih vrsta. Sve u svemu, političari i vodeći policajci u Anastasijevićevom su prisustvu ispalili ceo svoj prigodni repertoar iz žanra »prevrtanja neba i zemlje«, plus prigodno, gratis, tapšanje jedva nekako preživele žrtve po ramenu. Lepe reči i gestovi, utešni i ohrabrujući, ali nakon pola godine nije se – bar koliko je poznato – dogodilo svečano ništa, što će reći da oni koji su bili namerili da ubiju Dejana Anastasijevića na spavanju, i dalje spavaju u svom krevetu, a ne o trošku države, iza dobro zaključanih vrata. I možda čak spavaju prilično mirno: teško da ih mori savest, a izgleda da ni organa reda nemaju previše razloga da se boje. U redu, ako me vlast – delom, a ne rečima – demantuje koliko danas ili sutra, utoliko bolje, ali nešto mi govori da se tome ne treba baš previše nadati.
Anastasijević je dao vlastima dovoljno vremena da učine nešto, nije se bavio brzopletim nagađanjima, nije se uplitao u istragu, a ceo je slučaj komentarisao sasvim škrto, koliko se baš moralo, puštajući profesionalce da rade (i urade) svoj posao. Pola godine kasnije, sve što se može sa sigurnošću reći je da posao možda i jeste rađen, ali svakako nije urađen. Kako se može osećati čovek koji je preživeo jedno takvo iskustvo, da bi ubrzo svi »relevantni faktori« od njega okrenuli glavu, kao da su zaboravili na taj slučaj? Sam na vetrometini, nezaštićen, izneveren – to su verovatno najblaži i najpristojniji termini koji u ovom slučaju imaju nekog smisla. Otuda nije čudno, niti u tome ima bilo kakvog nerazumnog nestrpljenja ili nedajbože egzibicionizma, kada Anastasijević reši da »podvuče crtu« pod dosadašnja sopstvena saznanja o onome što mu je umalo došlo glave, i to objavi u novinama za koje piše. On je, dakle, napomenuvši da je »prinuđen da se igra privatnog detektiva«, saopštio vlastita saznanja o mogućim tragovima koji vode do počinilaca, uredno napominjući da nema dokaze – ali ima indicije – koji vode do njih. Po njegovim saznanjima, famozni »Škorpioni« verovatno nemaju ništa s tim, ali je zato sve verovatnije da između njegovog nekadašnjeg haškog svedočenja protiv Miloševića, a naročito mogućih budućih svedočenja protiv Vojislava Šešelja ili Jovice Stanišića, ima neka tajna veza, koju bi možda vredelo ispitati, ako se može i ako se hoće. Dakako, optužiti nekoga da možda stoji iza pokušaja nečijeg ubistva ekstremno je teška optužba u čijem izricanju treba biti maksimalno obazriv, ali, izvinite molim vas, i proći kroz košmar kroz koji Anastasijević prolazi takođe je ekstremno teško! Da država radi svoj posao, Anastasijević ne bi morao da istražuje pokušaj sopstvenog ubistva; valjda niko ne sumnja da bi on bio najsrećniji da nije nikada morao time da se bavi.
Nije, naravno, neobično ni to što su oni koje je Anastasijević posredno ili neposredno osumnjičio da imaju neke veze s parom kašikara na njegovom simsu uvređeno ciknuli do neba: ako su nedužni, logično je da su se uvredili (inače su to Sve Fini Ljudi, pa se lako vređaju); ako su krivi, cikanje do neba im je rutinski samozaštitni ritual. A jedino važno je šta u međuvremenu rade ministar Jočić i njegovi istražitelji. Elementarno, dragi Votsone: jure Nepoznatog Počinioca. A kada nekoga jurite, onda ćete ga svakako jednom i stići, osim ako ga jurite tek reda radi, da ne pomisli svet da ne radite ništa.