Za prvih sedam meseci ove godine u Subotici je 29 osoba oduzelo sebi život – najmlađa je imala 17, a najstarija 83 godine. Zašto?
Prošle godine broj samoubistava popeo se čak do 81. Sa ovakvom crnom statistikom Subotica drži tragičan evropski rekord po broju suicida. Zajedno sa njom na vrhu te liste nalazi se i Segedin, a čitava Panonska nizija obeležena je kao kritično područje, u kojem se sa visokom stopom samoubistava suočavaju i ostali gradovi, poput Novog Sada ili Budimpešte.
Razlozi i uzroci ovakve samodestrukcije ljudi sa ovog prostora i njihove sklonosti ka radikalnim rešenjima životnih kriza jesu brojni, a stručnjaci ih nalaze kako u klimatskim tako i sociološkim aspektima. Doktor Nada Maravić Vasković, načelnica odeljenja psihijatrije subotičke bolnice:
„Ima je jedna teorija da je u pitanju geografsko-klimatsko područje koje pogoduje, zatim melanholija ravnice. Takođe, u ovoj regiji postoje ruže vetrova koji duvaju na specifičan način i tako proizvode efekat da ljudi budu skloni suicidu. Stanovništvo koje pripada mađarskom narodu je naklonjenije suicidu što se kasnije, na žalost, pokazalo u nekim statističkim podacima. Tu je i indukovanje okoline – u okolini u kojoj se dogodio suicid ljudi budu indukovani da se slično ponašaju. Sama pripadnost ovoj regiji na neki način stigmatizuje ljude i mi spadamo u takozvani segedinski trougao - ni Segedin nije pošteđen i ima visoku stopu suicida."
Tom nizu uzroka novija istorija dodala još poneki:
„U vreme najveće inflacije u Subotici je bilo 97 samoubistava. Borba za egzistenciju, nesigurnost, razaranje porodice i materijalnih dobara, haotično vreme je u svakom slučaju uticalo mnogo."
Kako navodi dr Maravić, ni dinarski ni krajiški mentalitet doseljenika u Vojvodinu nije ostao imun na panonsku melanholiju:
„Ljudi koji su došli sa strane, nakon I i II svetskog rata i ovih poslednjjih ratova, se u proseku češće ubijaju i pokušavaju samoubistvo nego u svojoj postojbini."
Većina Subotičana ima u svojoj okolini primere ovakvih tragičnih slučajeva:
„Ova tema me je podstakla da promislim, možda po prvi put, koliko ljudi znam koji su se ubili. Stigla sam do strašnog broja sedam u koji spadaju i članovi familije, prijatelji i poznanici. Nemam nikakve teorije, nemam odgovore. Imam samo grižu savesti kako to nisam prepoznala, šta proganja tu meni dragu osobu – nismo prepoznavali da je neko na muci."
„Dugo smo se pitali zbog čega je došlo do ovog kod našeg brata. Međutim, našli smo jedno pismo koje nam je dalo odgovor da su u pitanju bili finansijski problemi – imao je finansijsku krizu iz koje nije mogao da izađe."
„Mislim da do samoubistva najčešće dolazi u trenutku slabosti. Međutim, imam jedan primer gde je samoubistvo verovatno dugo smišljano i isto tako jezivo polako sprovedeno. Osoba je u dva dana obišla svoju rodbinu da bi nakon toga sela na autobus, otišla do obližnje reke i nestala."
Mnogi lekari međutim tvrde da je linija koja u ovom slučaju razdvaja život i smrt vrlo tanka, i da ponekad možda nedostaje samo reč da bi se izbegla tragedija:
„Mogu vam reći, na osnovu svog iskustva, da većina njih, koji su pokušali suicid, ima mnogo jaču želju za životom nego za smrću – od deset ljudi koji su pokušali suicid, devet njih više neće.„
Razlozi i uzroci ovakve samodestrukcije ljudi sa ovog prostora i njihove sklonosti ka radikalnim rešenjima životnih kriza jesu brojni, a stručnjaci ih nalaze kako u klimatskim tako i sociološkim aspektima. Doktor Nada Maravić Vasković, načelnica odeljenja psihijatrije subotičke bolnice:
„Ima je jedna teorija da je u pitanju geografsko-klimatsko područje koje pogoduje, zatim melanholija ravnice. Takođe, u ovoj regiji postoje ruže vetrova koji duvaju na specifičan način i tako proizvode efekat da ljudi budu skloni suicidu. Stanovništvo koje pripada mađarskom narodu je naklonjenije suicidu što se kasnije, na žalost, pokazalo u nekim statističkim podacima. Tu je i indukovanje okoline – u okolini u kojoj se dogodio suicid ljudi budu indukovani da se slično ponašaju. Sama pripadnost ovoj regiji na neki način stigmatizuje ljude i mi spadamo u takozvani segedinski trougao - ni Segedin nije pošteđen i ima visoku stopu suicida."
Tom nizu uzroka novija istorija dodala još poneki:
„U vreme najveće inflacije u Subotici je bilo 97 samoubistava. Borba za egzistenciju, nesigurnost, razaranje porodice i materijalnih dobara, haotično vreme je u svakom slučaju uticalo mnogo."
Kako navodi dr Maravić, ni dinarski ni krajiški mentalitet doseljenika u Vojvodinu nije ostao imun na panonsku melanholiju:
„Ljudi koji su došli sa strane, nakon I i II svetskog rata i ovih poslednjjih ratova, se u proseku češće ubijaju i pokušavaju samoubistvo nego u svojoj postojbini."
Većina Subotičana ima u svojoj okolini primere ovakvih tragičnih slučajeva:
„Ova tema me je podstakla da promislim, možda po prvi put, koliko ljudi znam koji su se ubili. Stigla sam do strašnog broja sedam u koji spadaju i članovi familije, prijatelji i poznanici. Nemam nikakve teorije, nemam odgovore. Imam samo grižu savesti kako to nisam prepoznala, šta proganja tu meni dragu osobu – nismo prepoznavali da je neko na muci."
„Dugo smo se pitali zbog čega je došlo do ovog kod našeg brata. Međutim, našli smo jedno pismo koje nam je dalo odgovor da su u pitanju bili finansijski problemi – imao je finansijsku krizu iz koje nije mogao da izađe."
„Mislim da do samoubistva najčešće dolazi u trenutku slabosti. Međutim, imam jedan primer gde je samoubistvo verovatno dugo smišljano i isto tako jezivo polako sprovedeno. Osoba je u dva dana obišla svoju rodbinu da bi nakon toga sela na autobus, otišla do obližnje reke i nestala."
Mnogi lekari međutim tvrde da je linija koja u ovom slučaju razdvaja život i smrt vrlo tanka, i da ponekad možda nedostaje samo reč da bi se izbegla tragedija:
„Mogu vam reći, na osnovu svog iskustva, da većina njih, koji su pokušali suicid, ima mnogo jaču želju za životom nego za smrću – od deset ljudi koji su pokušali suicid, devet njih više neće.„