Sukob nekadašnje Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) i tadašnjeg Sovjetskog Saveza, Rezolucija Informbiroa iz 1948. godine, kojom je Jugoslavija stavljena u svojevrsnu izolaciju, te realna opasnost da dođe i do vojne intervencije zemalja Varšavskog ugovora, na izvestan način označiće početak prisustva NATO pakta na ovim prostorima. Procenjujući da im je neophodna politička, ekonomska i vojna pomoć, jugoslovensko rukovodstvo će 14. novembra 1951. godine zaključiti sporazum sa vladom Sjedinjenih Američkih Država (SAD), koji su potpisali Josip Broz Tito i američki ambasador u Beogradu Džordž Alen, formalizujući na taj način približavanje sa Severnoatlantskom alijansom.
Korist od ovakvog sporazuma videle su obe strane. Ako je strateškim planerima NATO pakta bilo jasno da će specifična pozicija Jugoslavije poslužiti kao praktičan eksperiment strategije klina, koja je imala za cilj da napravi pukotinu u do tada monolitnom istočnom bloku, onda je Jugoslaviji bilo jasno da Zapadu ne treba ideološki konvretit već ideološki egzemplar. Ali, Staljinova smrt i činjenica da je Sovjetski Savez postepeno napuštao agresivnu politiku prema Jugoslaviji, uslovili su prekretnicu u spoljnoj politici, koja se ogledala u Brozovoj odluci da se formira blok nesvrstanih zemalja, dovoljno blizak, ali i dovoljno udaljen od obe strane. Decenije koje su usledile nakon toga, mogu se okarakterisati kao period umerenih odnosa NATO i Jugoslavije.
Pad Berlinskog zida i nadolazeća jugoslovenska kriza, koja će rezultirati krvavim ratom, poslednje decenije prošlog veka, označiće početak drugačijeg angažmana Severnoatlantske alijanse na ovim prostorima. Kako bilo kakvi mirovni napori nisu mogli obuzdati Miloševićevu agresivnu ratnu politiku, a Ujedinjene nacije (UN) nisu imale dovoljno efikasnih mehanizama za ostvarenje tog cilja, upotreba NATO snaga, najpre kao mirovnih jedinica, bila je neminovnost. Potpuni prekid odnosa došao je je sa NATO intervencijom 1999. godine, nakon masovnih zločina srpskih snaga bezbednosti nad kosovskim Albancima. Odlazak Miloševićevog režima oktobra 2000.godine nagovestio je mogućnost ponovne saradnje, ali je nerešeno kosovsko pitanje i izuzetno zaoštrena retorika pojedinih srpskih zvaničnika prema NATO paktu, čitav proces u najmanju ruku usporila.
Povodom sve češće tvrdnje srpskih ministara da NATO želi da na Kosovu napravi sopstvenu državu, o tome da li srpska spoljna politika zapravo menja kurs i odustaje od evroatlantskih integracija, i koliko to može destabilizovati čitav region govore:
Fadilj Maljoku, profesor sociologije globalizma na prištinskom univerzitetuMilan Ivanović, predsednik Srpkog nacionalnog veća (SNV) severnog Kosova
Damir Grubiša, profesor Političkih nauka zagrebačkog univerziteta
Oliver Antić, profesor beogradskog Pravnog fakulteta
Ni čitav niz odmerenih reakcija NATO čelnika, u kojima se podcrtava želja Severnoatlantske alijanse za saradnju sa Srbijom, nisu umanjile, čak ni ublažile, sve češće optužbe zvaničnika iz Beograda u kojima se NATO optužuje za pokušaj stvaranja sopstvene države na Kosovu, a rešenje statusa pokrajine odnosno dobijanje nadgledane nezavisnosti direktno dovodi u vezu sa ovakvim navodnim namerama NATO pakta. Ostaje, međutim otvoreno pitanje da li srpska spoljna politika zaista tako percipira situaciju ili je po sredi tek strategija, imajući u vidu da pregovori o statusu Kosova ulaze u završnu fazu?
GRUBIŠA: Svakako da je neuspjeh prvih rundi razgovora doveo do izvjesnog razočarenja, pa i različitih reakcija, koje se onda očituju u tome da se u djelovanju pojedinih aktera vide različiti tajni planovi, kao što je recimo i jedna proširena floskula o tome da NATO želi stvoriti posebnu državu na Kosovu. Dakle, riječ je o tome da je to sasvim logična i očekivana reakcija, iako je, naravno, ta reakcija kompliciranija i složenija ako dolazi iz redova političkih aktera u samoj Srbiji. Drugim riječima, najodgovorniji političari bi trebali u ovom trenutku pristupiti novoj rundi razgovora sa onom realnošću koja se očekuje, a to je da je uvijek bolje razgovarati i pregovarati nego eskalirati i zaoštravati svaki sukob. Tako da mi se čini da ova propagandna akcija o tome da NATO želi stvoriti nekakvu posebnu državu na Kosovu nije realna, već je ona samo dio političke igre i političke strategije da se zapravo pokuša izbjeći nova runda razgovora, koja je u ovom trenutku neizbježna.
ANTIĆ: NATO više nije poželjan ni u Zapadnoj Evropi. Sve zavisi od političkih prilika u datoj zemlji. E sad, oni bi ovde dobili jednu fantastičnu poziciju, sa koje se više ne bi pomerali u dogledno vreme. Zato se i uslovno kaže da bi to bila NATO država. Naravno, ne misli se doslovno NATO država, ali se, u suštini, iza toga to krije. Jer, fasada bi bila nešto drugo. Fasada bi bila – međunarodno prisustvo i tako dalje, ali suština je upravo u tome.
RSE: Posebno poglavlje u ovoj priči mogao bi da predstavlja odnos Srbije i Rusije. Činjenica da je Moskva sprečila da plan specijalnog izaslanika UN-a Martija Ahtisarija, koji predviđa nadgledanu nezavisnost za Kosovo, bude usvojen u Savetu bezbednosti, te da u rešavanju kosovskog pitanja otvoreno drži stranu Srbiji, otvara čitav spektar mogućih pretpostavki o tome da Beograd zapravo govori ono što Moskva misli. Takođe, nepobitna je činjenica da Rusija nakon više od decenije izbijanja sa glavne svetske političke pozornice gotovo ultimativno želi povratak na Balkan i međunarodnu scenu u svojstvu jednog od ključnih faktora. Sledeći liniju ovih činjenica, ni pitanje da li orkestrirani povici iz Beograda o NATO državi na Kosovu predstavljaju tek eho dubokog imperativnog tona iz Moskve, nije daleko od realnosti:
MALJOKU: Ja sam ove godine u Beogradu, pred svim lokalnim i regionalnim medijima, javno izneo da se srpski zvaničnici i srpsko javno mnenje varaju ukoliko misle da paradigme, recimo, zajedničke religije, etno-nacionalne prošlosti i druge moralne i političke satisfakcije sa Rusima mogu doprineti tome da se stanje na Balkanu vrati u vreme hladnog rata, kada su Rusi na Zapadnom Balkanu imali svoje moralne, ekonomske i političke satelite i saveznike. Oni su u 21. veku, po mom mišljenju, mnogo pragmatičniji i mnogo više zainteresovani da svoje ekonomske kapacitete i svoj uticaj proširuju, ne više na moralnim osnovama, već preko diplomatskih, a pre svega ekonomskih mehanizama. Rusi, koliko ja pratim svetska događanja, nisu više toliko „bad boys“. Njihovi interesi na Balkanu su mnogo više ekonomski nego politički. Međutim, trebaće im, po mom mišljenju, još jedno dve-tri decenije da vrate onaj svoj uticaj u smislu ključnog igrača na Balkanu.
IVANOVIĆ: Ruska politika se zalaže za poštovanje međunarodnog prava. Svakako da je Srbiji ta podrška Ruske Federacije zaista veoma značajna. Mislim da stavovi iz Rusije svakako nisu instalirani, jer ako to kažemo, onda pre svega imamo pravo da kažemo koliko su neki drugi stavovi, a to sa znatno većom težinom, bili instalirani sa Zapada u jednom dužem periodu, od trenutka dolaska na vlast recimo DOS-ovog režima i kasnije. Mislim da je ovo jedina realna i jedino moguća politika da bismo mi očuvali našu teritoriju, našu državu.
RSE: Upravo sve češće optužujuće upiranje prsta iz Beograda ka NATO paktu, kao i činjenica da su evroatlantske integracije, delimično upravo i zbog završnih pregovora o Kosovu, objektivno, izuzev u deklarativnom smislu, postale sekundarna tema za zvaničnike Srbije, nameće i dilemu da li spoljna politika Srbije svoju poziciju u budućnosti vidi izvan evroatlantskih integracija, a čemu istovremeno streme sve zemlje u regionu.
ANTIĆ: Neki potezi iziskuju neke objektivne posledice. Ako jedna organizacija, kao što je NATO, objektivno radi protiv državnog interesa Srbije, a to mislim da ne treba dokazivati, jer je to danas svakome jasno, onda je očigledno da se kurs spoljne politike mora distancirati od NATO-a. Evropska integracija i NATO nisu neposredno povezani. Znači, ovom trenutku mi svakako moramo da damo do znanja da se mi udaljavamo od NATO integracija. Međutim, za sada ne odustajemo od evropskih integracija. Prema tome, mi ćemo raditi na tome da uskladimo naše propise, standarde, ekonomiju, da budu kompatibilni tim evropskim integracijama. Ali, ipak ćemo mi da odlučimo kada, u kom trenutku nama kao državi odgovara da se uključimo u takvu integraciju. To mora da podrazumeva da mi nećemo da uđemo u nešto što je neposredno protiv nas.
MALJOKU: Po mom mišljenju jedan diplomat kalibra ministra Jeremića ili političar kalibra gospodina Koštunice izjavama da se „na delu srpske države izgrađuje NATO država“ ne doprinose stvaranju pozitivnog pogleda na ove nove integracione procese. Zbog ovakvih izjava, ruku na srce, gube samo srpski građani, koji su, po mom mišljenju, demokratski opredeljeni. Ovde posebno mislim na onaj mladi naraštaj koji nije inficiran nacionalizmom i etničkim predrasudama prema drugim narodima. Ja mislim da se time samo odugovlači i da će kad-tad Srbija i srpski narod shvatiti da je evropska integracija neminovna u procesima koji dolaze. Ima malo nade da će srpska vlast i srpski narod u budućnosti shvatiti da i Kosovo i njegovo stanovništvo ima pravo da, kao i oni, žive u jednoj demokratskoj državi, kao i svi civilizovani narodi.
GRUBIŠA: Postoji bojazan da bi moglo doći do nekakvog skretanja od proklamiranog kursa prema Evropskoj uniji i prema potpunom uključivanju Srbije u međunarodnu zajednicu. Međutim, čini mi se da je to za sada samo na razini političke retorike i služi za unutarnju političku upotrebu. Onog trenutka kada bi cijela vlada ili svi akteri u Srbiji stajali na tom stajalištu, tada bi to moglo biti vrlo kontraproduktivno, jer izlaz iz ove situacije kakva je sada leži upravo u europeizaciji Srbije, u europeizaciji Kosova, u europeizaciji cijelog regiona, a to znači, zapravo, u evropskoj perspektivi za sve narode, za sve političke zajednice u tom dijelu svijeta.
IVANOVIĆ: Svakako da ne može biti nekih atlantskih integracija ako vam neko otima deo teritorije. Svakako da su integracije – to je i potpuno logično – moguće sa prijateljima, sa onima s kojima se može uspostaviti zajednički interes, koji ne ugrožava vašu suštinu, vaš opstanak, i kao države i kao naroda, i mislim da će, svakako, srpska politika, bez obzira koja bila, ići u tom pravcu, u pravcu jedne logike i jednog poštovanja osnovnih međunarodnih principa, i da ćemo u integracije ući s onima s kojima smo prijatelji. S neprijateljima, u svakom slučaju, ne možemo uspostavljati nikakve integracije.
RSE: Kakav god kurs srpska spoljna politika bude zauzela u budućnosti, nepobitan je fakat da čitav region želi, stremi i naposletku radi na sopstvenom uključivanju svojih u evroatlantske integracije. Dodamo li tome da su pojedini susedi, poput Bugarske i Rumunije, već u EU i NATO, perspektiva zapadnog Balkana više je nego jasna. Deklarativni cilj vlasti u Beogradu je isti. U praksi stvari, međutim, izgledaju drugačije, a direktna konfrontacija sa NATO savezom i radikalno izlaženje u susret interesima Moskve, moglo bi, prema nekim mišljenjima, destabilizovati čitav region:
ANTIĆ: Ako se to sada postavi pravilno, ako se sada kaže da to ne može tako da ide u budućnosti, to će onda da proizvede upravo stabilnost. Jer, ako ti nekome otmeš teritoriju danas, to ne može da se zaboravi. Kad-tad će taj kome je teritorija oduzeta da uzvrati istom merom. Znači, silom si oduzeo, ojačaćemo za pet, 10, 20, 30 godina, pa ćemo onda da udarimo istom merom. Dakle, tek to će doneti nestabilnost u budućnosti. Ali, ako se sada to postavi na zdrave osnove, a može da se postavi, to će doneti stabilnost. Treba postupiti prema međunarodnim obavezama, a međunarodna obaveza jeste da se srpske snage u određenoj meri vrate na Kosovo. Radi se o simboličnom broju. Zato i jeste usvojena Rezolucija 1244, po kojoj Srbija ima suverenitet nad Kosovom. Treba uspostaviti saradnju naših organa i tih međunarodnih i da jednostavno više nikom ne padne na pamet, pa ni nekim ekstremnim albanskim krugovima među Kosovarima, da na taj način može da se otima tuđa teritorija. Dakle, kada bi se s tim saglasile Sjedinjene Američke Države i te zemlje koje odlučuju, nikakav problem više ne bi postojao.
GRUBIŠA: Naravno da je takva retorika opasna za stabilnost, jer ona zapravo izražava one radikalne težnje ka zaoštravanju pozicija svih aktera u regionu. Ona znači konfrontaciju i traži konfrontaciju s drugima. Tako da mi se čini da su u ovom trenutku te retoričke izjave srpskih čelnika u pogledu Kosova i u pogledu nekakvih zavjera koje se kuju u međunarodnoj zajednici su vrlo opasne za stabilnost Srbije, a i za ponovno smirivanje strasti i za jednu konstruktivnu politiku rješavanja svih sukoba na ovom području. Ta zaoštrena retorika bi mogla izazvati i zaoštrenu retoriku na drugoj strani, pa bi to bila – ako hoćete – eskalacija verbalnog sukoba. A poznato je da eskalacija verbalnih sukoba i maksimalizama pokreće onu spiralu nasilja koja iz verbalnog malo pomalo može preći i u fizičko nasilje. Cijela regija djeluje po principu lančane reakcije ili domino efekta. Prema tome, bez obzira na to što sad postoje državni entiteti koji su potpuno samostalni, činjenica jeste da postoje unutarnje lančane konfiguracije, koje omogućuju da se sukobi iz jedne zemlje manifestiraju i reflektiraju u destabilizaciji onih dodirnih, rubnih područja. Imamo situaciju koja je nesigurna i nestabilna u Bosni i Hercegovini, nešto manje je nesigurna i nestabilna u Makedoniji. To su sve posljedice koje mogu vrlo lako prerasti u jednu eskalaciju tenzija u cijeloj regiji.
RSE: Nekako paralelno sa istupima srpskih zvaničnika, koji krivca za moguću nezavisnost Kosova percipiraju u NATO savezu, a ne u više od decenije dugoj i potpuno promašenoj, agresivnoj politici Miloševićevog režima, koja je Albance potpuno udaljila od bilo kakve pomisli da bi sa Srbima mogli graditi zajednički državni okvir, sve češće se u Beogradu mogu čuti i glasovi pojedinih intelektualaca koji zastupaju tezu da bi pristupanje NATO paktu za Srbiju bilo neprihvatljivo u ovom trenutku. Ostaje, međutim i jednostavno kontrapitanje – koliko je Srbija izvan ove transatlantske organizacije prihvatljiva svojim susedima u regionu, koji će, sasvim izvesno, u krajnjoj liniji u skoroj budućnosti postati delom te organizacije?
MALJOKU: Srbija će biti, po mom mišljenju, prihvatljiva u onolikoj meri u kolikoj ona prihvate druge. Tu posebno mislim na novu kosovsku državu. Srpski zvaničnici moraju shvatiti da je došlo vreme novih integracionih procesa i da nema više svađe sa susedima. Mi susede ne biramo, već treba da ih prihvatimo i poštujemo i da gledamo zajedničke ekonomske interese. Dakle, Srbija treba da bude otvorena prema svima u regionu. A logično je da Srbija integrisana u NATO samo može biti element stabilnosti i mira na Zapadnom Balkanu.
IVANOVIĆ: Jasno je da bi većini zemalja koje su u NATO paktu mi bili prihvatljivi kao članica NATO pakta. Međutim, mislim da se tu može uspostaviti jedan dobar balans i sa takvim zemljama. U svakom slučaju, Rusija kao država, koja je u ovom periodu dala jednu veliku, odlučnu i odlučujuću podršku, svakako se mora u punoj meri uvažavati, za razliku od nečeg virtuelnog, za razliku od nekih koji nas maltene i ucenjuju – ulazak u EU da, ali bez Kosova. Na takve argumente i na takvu trgovinu nikada nećemo pristati, ni kao narod, ni kao država, bez obzira koja bude vlast. Mislim da je to jedina mogućnost da se shvate te realnosti i interesi svih strana.
RSE: Potpuno nedefinisana spoljna politika Srbije u ovom trenutku, u raskoraku između deklarativno proklamovanog cilja evropskih integracija i faktičke okrenutosti Moskvi koja se pravda potrebom očuvanja dela teritorije, Srbiju dovodi u paradoksalan položaj. Demonstrirano strpljenje zapadnih zvaničnika za ušančene pozicije Srbije još uvek je na zavidnom nivou. Pitanje je, međutim, dokle će tako biti. S druge strane, ostaje otvorena dilema da li je za Moskvu Kosovo samo poligon za pokazivanje mišica velikog povratnika na međunarodnu scenu i može li se dogoditi da Srbija sklizne u neku vrstu tihe izolacije?
ANTIĆ: Ako svoje argumente zasnivate na najvećoj tradiciji međunarodnog prava i ako je zasnivate na svim dokumentima, relevantnim izvorima međunarodnog prava, koji bi bio osnov da vas neko izoluje? Vi kažete – znate šta, mi još nećemo da uđemo u NATO jer to još nije naš interes. Nisu više one okolnosti kada je Rusija samo gledala na mig iz Amerike, pa se time povodila, sad su okolnosti malo drugačije. Mislim da sad možemo da idemo malo slobodnije i uvek uz međunarodno pravo, koje je na našoj strani, i mi nemamo razloga da se bojimo nikakve izolacije, jer ne primenjujemo nikakvu silu, niti nasilje. Naprotiv, preti se da se to nasilje primeni prema nama. Međutim, to ne može biti razlog da vas neko izoluje.
MALJOKU: Ja ne verujem u nekakav misteriozni ili konspirativni plan Zapada, u kakve smo mi Balkanci skloni da verujemo. Srbija će, po mom mišljenju, biti izolovana u očima Zapada – tu ne mislim na centre moći, nego na sistem vrednosti koji neguje demokratski zapadni diskurs – dok srpske političke budu mislile da od takvog stanja mogu imati koristi. A Srbija će se, po mom mišljenju, otvoriti ukoliko se kod srpskog građanina stvori dojam da zapadni sistem vrednosti ne predstavlja nikakvu opasnost za srpske interese, već da, naprotiv, upotpunjuje vrednosti srpskog identiteta, kako političkog, tako i ekonomskog, etničkog i tako dalje.
IVANOVIĆ: Svakako da Srbija mora da vodi svoju politiku veoma promišljeno i veoma oprezno. Postoji opasnost i od izolacije, međutim, mislim da mi moramo, našim argumentima, koji zaista jesu argumenti kompromisa, nastojati i čini mi se da nastojimo da u punoj meri zadržimo tu kopču, da ostanemo u tim vezama, u integracijama. Okrenuti smo ka Evropi i mislim da ne radimo nešto što može prekinuti te veze. Mi samo, zaista na jedan miran način, jedan demokratski i civilizovan način, branimo ono što je naše pravo, i to ne bi trebalo nikome da smeta.
GRUBIŠA: To će u prvom redu ovisiti o unutarnjim snagama u Srbiji, o snagama demokratske tranzicije u Srbiji. Vrlo je bitno, naravno, da ta tranzicija ne bude prekinuta. A ta tranzicija podrazumijeva ono što se zbiva i u drugim postjugoslavenskim zemljama, a to je rapidno približavanje Europskoj uniji, jedna, ako ništa drugo, načelna orijentacija ka integraciji u EU, prihvaćanju evropskih standarda. A to je ono najvažnije. Moguće je da takva retorika, ukoliko ona zapali veći dio javnosti, može negativno djelovati i usporiti taj trend pristupa Srbije i približavanja Srbije i EU i potpunom uključivanju u međunarodnu zajednicu, kroz ove ili one forme. Činjenica jeste da bi jedna izolirana Srbija, Srbija koja bi živjela u vanvremenskom prostoru, u regiji u kojoj bi se drugi protagonisti brže integrirali i težili EU, značila jednu anakronu pojavu i zapravo jednu gotovo neodrživu situaciju u jednoj Europi koja se pokušava smiriti.
RSE: Naposletku, kako god kosovski čvor bude razrešen, zvaničnici u Srbiji nemaju prava da okreću leđa evroatlantskim integracijama. Još manje da priželjkuju konfrontaciju velikih sila, jer u takvim sukobima najčešće stradaju mali. U krajnjoj liniji, pitanje članstva Srbije u evropskim integracionim procesima od vitalnog je značaja za njene građane. Što se moguće izolacije tiče, ona ionako nikada nije previše pogađala politički establišment. Bar u Srbiji to svi dobro znaju.
Pad Berlinskog zida i nadolazeća jugoslovenska kriza, koja će rezultirati krvavim ratom, poslednje decenije prošlog veka, označiće početak drugačijeg angažmana Severnoatlantske alijanse na ovim prostorima. Kako bilo kakvi mirovni napori nisu mogli obuzdati Miloševićevu agresivnu ratnu politiku, a Ujedinjene nacije (UN) nisu imale dovoljno efikasnih mehanizama za ostvarenje tog cilja, upotreba NATO snaga, najpre kao mirovnih jedinica, bila je neminovnost. Potpuni prekid odnosa došao je je sa NATO intervencijom 1999. godine, nakon masovnih zločina srpskih snaga bezbednosti nad kosovskim Albancima. Odlazak Miloševićevog režima oktobra 2000.godine nagovestio je mogućnost ponovne saradnje, ali je nerešeno kosovsko pitanje i izuzetno zaoštrena retorika pojedinih srpskih zvaničnika prema NATO paktu, čitav proces u najmanju ruku usporila.
Povodom sve češće tvrdnje srpskih ministara da NATO želi da na Kosovu napravi sopstvenu državu, o tome da li srpska spoljna politika zapravo menja kurs i odustaje od evroatlantskih integracija, i koliko to može destabilizovati čitav region govore:
Fadilj Maljoku, profesor sociologije globalizma na prištinskom univerzitetuMilan Ivanović, predsednik Srpkog nacionalnog veća (SNV) severnog Kosova
Damir Grubiša, profesor Političkih nauka zagrebačkog univerziteta
Oliver Antić, profesor beogradskog Pravnog fakulteta
Ni čitav niz odmerenih reakcija NATO čelnika, u kojima se podcrtava želja Severnoatlantske alijanse za saradnju sa Srbijom, nisu umanjile, čak ni ublažile, sve češće optužbe zvaničnika iz Beograda u kojima se NATO optužuje za pokušaj stvaranja sopstvene države na Kosovu, a rešenje statusa pokrajine odnosno dobijanje nadgledane nezavisnosti direktno dovodi u vezu sa ovakvim navodnim namerama NATO pakta. Ostaje, međutim otvoreno pitanje da li srpska spoljna politika zaista tako percipira situaciju ili je po sredi tek strategija, imajući u vidu da pregovori o statusu Kosova ulaze u završnu fazu?
GRUBIŠA: Svakako da je neuspjeh prvih rundi razgovora doveo do izvjesnog razočarenja, pa i različitih reakcija, koje se onda očituju u tome da se u djelovanju pojedinih aktera vide različiti tajni planovi, kao što je recimo i jedna proširena floskula o tome da NATO želi stvoriti posebnu državu na Kosovu. Dakle, riječ je o tome da je to sasvim logična i očekivana reakcija, iako je, naravno, ta reakcija kompliciranija i složenija ako dolazi iz redova političkih aktera u samoj Srbiji. Drugim riječima, najodgovorniji političari bi trebali u ovom trenutku pristupiti novoj rundi razgovora sa onom realnošću koja se očekuje, a to je da je uvijek bolje razgovarati i pregovarati nego eskalirati i zaoštravati svaki sukob. Tako da mi se čini da ova propagandna akcija o tome da NATO želi stvoriti nekakvu posebnu državu na Kosovu nije realna, već je ona samo dio političke igre i političke strategije da se zapravo pokuša izbjeći nova runda razgovora, koja je u ovom trenutku neizbježna.
ANTIĆ: NATO više nije poželjan ni u Zapadnoj Evropi. Sve zavisi od političkih prilika u datoj zemlji. E sad, oni bi ovde dobili jednu fantastičnu poziciju, sa koje se više ne bi pomerali u dogledno vreme. Zato se i uslovno kaže da bi to bila NATO država. Naravno, ne misli se doslovno NATO država, ali se, u suštini, iza toga to krije. Jer, fasada bi bila nešto drugo. Fasada bi bila – međunarodno prisustvo i tako dalje, ali suština je upravo u tome.
RSE: Posebno poglavlje u ovoj priči mogao bi da predstavlja odnos Srbije i Rusije. Činjenica da je Moskva sprečila da plan specijalnog izaslanika UN-a Martija Ahtisarija, koji predviđa nadgledanu nezavisnost za Kosovo, bude usvojen u Savetu bezbednosti, te da u rešavanju kosovskog pitanja otvoreno drži stranu Srbiji, otvara čitav spektar mogućih pretpostavki o tome da Beograd zapravo govori ono što Moskva misli. Takođe, nepobitna je činjenica da Rusija nakon više od decenije izbijanja sa glavne svetske političke pozornice gotovo ultimativno želi povratak na Balkan i međunarodnu scenu u svojstvu jednog od ključnih faktora. Sledeći liniju ovih činjenica, ni pitanje da li orkestrirani povici iz Beograda o NATO državi na Kosovu predstavljaju tek eho dubokog imperativnog tona iz Moskve, nije daleko od realnosti:
MALJOKU: Ja sam ove godine u Beogradu, pred svim lokalnim i regionalnim medijima, javno izneo da se srpski zvaničnici i srpsko javno mnenje varaju ukoliko misle da paradigme, recimo, zajedničke religije, etno-nacionalne prošlosti i druge moralne i političke satisfakcije sa Rusima mogu doprineti tome da se stanje na Balkanu vrati u vreme hladnog rata, kada su Rusi na Zapadnom Balkanu imali svoje moralne, ekonomske i političke satelite i saveznike. Oni su u 21. veku, po mom mišljenju, mnogo pragmatičniji i mnogo više zainteresovani da svoje ekonomske kapacitete i svoj uticaj proširuju, ne više na moralnim osnovama, već preko diplomatskih, a pre svega ekonomskih mehanizama. Rusi, koliko ja pratim svetska događanja, nisu više toliko „bad boys“. Njihovi interesi na Balkanu su mnogo više ekonomski nego politički. Međutim, trebaće im, po mom mišljenju, još jedno dve-tri decenije da vrate onaj svoj uticaj u smislu ključnog igrača na Balkanu.
IVANOVIĆ: Ruska politika se zalaže za poštovanje međunarodnog prava. Svakako da je Srbiji ta podrška Ruske Federacije zaista veoma značajna. Mislim da stavovi iz Rusije svakako nisu instalirani, jer ako to kažemo, onda pre svega imamo pravo da kažemo koliko su neki drugi stavovi, a to sa znatno većom težinom, bili instalirani sa Zapada u jednom dužem periodu, od trenutka dolaska na vlast recimo DOS-ovog režima i kasnije. Mislim da je ovo jedina realna i jedino moguća politika da bismo mi očuvali našu teritoriju, našu državu.
RSE: Upravo sve češće optužujuće upiranje prsta iz Beograda ka NATO paktu, kao i činjenica da su evroatlantske integracije, delimično upravo i zbog završnih pregovora o Kosovu, objektivno, izuzev u deklarativnom smislu, postale sekundarna tema za zvaničnike Srbije, nameće i dilemu da li spoljna politika Srbije svoju poziciju u budućnosti vidi izvan evroatlantskih integracija, a čemu istovremeno streme sve zemlje u regionu.
ANTIĆ: Neki potezi iziskuju neke objektivne posledice. Ako jedna organizacija, kao što je NATO, objektivno radi protiv državnog interesa Srbije, a to mislim da ne treba dokazivati, jer je to danas svakome jasno, onda je očigledno da se kurs spoljne politike mora distancirati od NATO-a. Evropska integracija i NATO nisu neposredno povezani. Znači, ovom trenutku mi svakako moramo da damo do znanja da se mi udaljavamo od NATO integracija. Međutim, za sada ne odustajemo od evropskih integracija. Prema tome, mi ćemo raditi na tome da uskladimo naše propise, standarde, ekonomiju, da budu kompatibilni tim evropskim integracijama. Ali, ipak ćemo mi da odlučimo kada, u kom trenutku nama kao državi odgovara da se uključimo u takvu integraciju. To mora da podrazumeva da mi nećemo da uđemo u nešto što je neposredno protiv nas.
MALJOKU: Po mom mišljenju jedan diplomat kalibra ministra Jeremića ili političar kalibra gospodina Koštunice izjavama da se „na delu srpske države izgrađuje NATO država“ ne doprinose stvaranju pozitivnog pogleda na ove nove integracione procese. Zbog ovakvih izjava, ruku na srce, gube samo srpski građani, koji su, po mom mišljenju, demokratski opredeljeni. Ovde posebno mislim na onaj mladi naraštaj koji nije inficiran nacionalizmom i etničkim predrasudama prema drugim narodima. Ja mislim da se time samo odugovlači i da će kad-tad Srbija i srpski narod shvatiti da je evropska integracija neminovna u procesima koji dolaze. Ima malo nade da će srpska vlast i srpski narod u budućnosti shvatiti da i Kosovo i njegovo stanovništvo ima pravo da, kao i oni, žive u jednoj demokratskoj državi, kao i svi civilizovani narodi.
GRUBIŠA: Postoji bojazan da bi moglo doći do nekakvog skretanja od proklamiranog kursa prema Evropskoj uniji i prema potpunom uključivanju Srbije u međunarodnu zajednicu. Međutim, čini mi se da je to za sada samo na razini političke retorike i služi za unutarnju političku upotrebu. Onog trenutka kada bi cijela vlada ili svi akteri u Srbiji stajali na tom stajalištu, tada bi to moglo biti vrlo kontraproduktivno, jer izlaz iz ove situacije kakva je sada leži upravo u europeizaciji Srbije, u europeizaciji Kosova, u europeizaciji cijelog regiona, a to znači, zapravo, u evropskoj perspektivi za sve narode, za sve političke zajednice u tom dijelu svijeta.
IVANOVIĆ: Svakako da ne može biti nekih atlantskih integracija ako vam neko otima deo teritorije. Svakako da su integracije – to je i potpuno logično – moguće sa prijateljima, sa onima s kojima se može uspostaviti zajednički interes, koji ne ugrožava vašu suštinu, vaš opstanak, i kao države i kao naroda, i mislim da će, svakako, srpska politika, bez obzira koja bila, ići u tom pravcu, u pravcu jedne logike i jednog poštovanja osnovnih međunarodnih principa, i da ćemo u integracije ući s onima s kojima smo prijatelji. S neprijateljima, u svakom slučaju, ne možemo uspostavljati nikakve integracije.
RSE: Kakav god kurs srpska spoljna politika bude zauzela u budućnosti, nepobitan je fakat da čitav region želi, stremi i naposletku radi na sopstvenom uključivanju svojih u evroatlantske integracije. Dodamo li tome da su pojedini susedi, poput Bugarske i Rumunije, već u EU i NATO, perspektiva zapadnog Balkana više je nego jasna. Deklarativni cilj vlasti u Beogradu je isti. U praksi stvari, međutim, izgledaju drugačije, a direktna konfrontacija sa NATO savezom i radikalno izlaženje u susret interesima Moskve, moglo bi, prema nekim mišljenjima, destabilizovati čitav region:
ANTIĆ: Ako se to sada postavi pravilno, ako se sada kaže da to ne može tako da ide u budućnosti, to će onda da proizvede upravo stabilnost. Jer, ako ti nekome otmeš teritoriju danas, to ne može da se zaboravi. Kad-tad će taj kome je teritorija oduzeta da uzvrati istom merom. Znači, silom si oduzeo, ojačaćemo za pet, 10, 20, 30 godina, pa ćemo onda da udarimo istom merom. Dakle, tek to će doneti nestabilnost u budućnosti. Ali, ako se sada to postavi na zdrave osnove, a može da se postavi, to će doneti stabilnost. Treba postupiti prema međunarodnim obavezama, a međunarodna obaveza jeste da se srpske snage u određenoj meri vrate na Kosovo. Radi se o simboličnom broju. Zato i jeste usvojena Rezolucija 1244, po kojoj Srbija ima suverenitet nad Kosovom. Treba uspostaviti saradnju naših organa i tih međunarodnih i da jednostavno više nikom ne padne na pamet, pa ni nekim ekstremnim albanskim krugovima među Kosovarima, da na taj način može da se otima tuđa teritorija. Dakle, kada bi se s tim saglasile Sjedinjene Američke Države i te zemlje koje odlučuju, nikakav problem više ne bi postojao.
GRUBIŠA: Naravno da je takva retorika opasna za stabilnost, jer ona zapravo izražava one radikalne težnje ka zaoštravanju pozicija svih aktera u regionu. Ona znači konfrontaciju i traži konfrontaciju s drugima. Tako da mi se čini da su u ovom trenutku te retoričke izjave srpskih čelnika u pogledu Kosova i u pogledu nekakvih zavjera koje se kuju u međunarodnoj zajednici su vrlo opasne za stabilnost Srbije, a i za ponovno smirivanje strasti i za jednu konstruktivnu politiku rješavanja svih sukoba na ovom području. Ta zaoštrena retorika bi mogla izazvati i zaoštrenu retoriku na drugoj strani, pa bi to bila – ako hoćete – eskalacija verbalnog sukoba. A poznato je da eskalacija verbalnih sukoba i maksimalizama pokreće onu spiralu nasilja koja iz verbalnog malo pomalo može preći i u fizičko nasilje. Cijela regija djeluje po principu lančane reakcije ili domino efekta. Prema tome, bez obzira na to što sad postoje državni entiteti koji su potpuno samostalni, činjenica jeste da postoje unutarnje lančane konfiguracije, koje omogućuju da se sukobi iz jedne zemlje manifestiraju i reflektiraju u destabilizaciji onih dodirnih, rubnih područja. Imamo situaciju koja je nesigurna i nestabilna u Bosni i Hercegovini, nešto manje je nesigurna i nestabilna u Makedoniji. To su sve posljedice koje mogu vrlo lako prerasti u jednu eskalaciju tenzija u cijeloj regiji.
RSE: Nekako paralelno sa istupima srpskih zvaničnika, koji krivca za moguću nezavisnost Kosova percipiraju u NATO savezu, a ne u više od decenije dugoj i potpuno promašenoj, agresivnoj politici Miloševićevog režima, koja je Albance potpuno udaljila od bilo kakve pomisli da bi sa Srbima mogli graditi zajednički državni okvir, sve češće se u Beogradu mogu čuti i glasovi pojedinih intelektualaca koji zastupaju tezu da bi pristupanje NATO paktu za Srbiju bilo neprihvatljivo u ovom trenutku. Ostaje, međutim i jednostavno kontrapitanje – koliko je Srbija izvan ove transatlantske organizacije prihvatljiva svojim susedima u regionu, koji će, sasvim izvesno, u krajnjoj liniji u skoroj budućnosti postati delom te organizacije?
MALJOKU: Srbija će biti, po mom mišljenju, prihvatljiva u onolikoj meri u kolikoj ona prihvate druge. Tu posebno mislim na novu kosovsku državu. Srpski zvaničnici moraju shvatiti da je došlo vreme novih integracionih procesa i da nema više svađe sa susedima. Mi susede ne biramo, već treba da ih prihvatimo i poštujemo i da gledamo zajedničke ekonomske interese. Dakle, Srbija treba da bude otvorena prema svima u regionu. A logično je da Srbija integrisana u NATO samo može biti element stabilnosti i mira na Zapadnom Balkanu.
IVANOVIĆ: Jasno je da bi većini zemalja koje su u NATO paktu mi bili prihvatljivi kao članica NATO pakta. Međutim, mislim da se tu može uspostaviti jedan dobar balans i sa takvim zemljama. U svakom slučaju, Rusija kao država, koja je u ovom periodu dala jednu veliku, odlučnu i odlučujuću podršku, svakako se mora u punoj meri uvažavati, za razliku od nečeg virtuelnog, za razliku od nekih koji nas maltene i ucenjuju – ulazak u EU da, ali bez Kosova. Na takve argumente i na takvu trgovinu nikada nećemo pristati, ni kao narod, ni kao država, bez obzira koja bude vlast. Mislim da je to jedina mogućnost da se shvate te realnosti i interesi svih strana.
RSE: Potpuno nedefinisana spoljna politika Srbije u ovom trenutku, u raskoraku između deklarativno proklamovanog cilja evropskih integracija i faktičke okrenutosti Moskvi koja se pravda potrebom očuvanja dela teritorije, Srbiju dovodi u paradoksalan položaj. Demonstrirano strpljenje zapadnih zvaničnika za ušančene pozicije Srbije još uvek je na zavidnom nivou. Pitanje je, međutim, dokle će tako biti. S druge strane, ostaje otvorena dilema da li je za Moskvu Kosovo samo poligon za pokazivanje mišica velikog povratnika na međunarodnu scenu i može li se dogoditi da Srbija sklizne u neku vrstu tihe izolacije?
ANTIĆ: Ako svoje argumente zasnivate na najvećoj tradiciji međunarodnog prava i ako je zasnivate na svim dokumentima, relevantnim izvorima međunarodnog prava, koji bi bio osnov da vas neko izoluje? Vi kažete – znate šta, mi još nećemo da uđemo u NATO jer to još nije naš interes. Nisu više one okolnosti kada je Rusija samo gledala na mig iz Amerike, pa se time povodila, sad su okolnosti malo drugačije. Mislim da sad možemo da idemo malo slobodnije i uvek uz međunarodno pravo, koje je na našoj strani, i mi nemamo razloga da se bojimo nikakve izolacije, jer ne primenjujemo nikakvu silu, niti nasilje. Naprotiv, preti se da se to nasilje primeni prema nama. Međutim, to ne može biti razlog da vas neko izoluje.
MALJOKU: Ja ne verujem u nekakav misteriozni ili konspirativni plan Zapada, u kakve smo mi Balkanci skloni da verujemo. Srbija će, po mom mišljenju, biti izolovana u očima Zapada – tu ne mislim na centre moći, nego na sistem vrednosti koji neguje demokratski zapadni diskurs – dok srpske političke budu mislile da od takvog stanja mogu imati koristi. A Srbija će se, po mom mišljenju, otvoriti ukoliko se kod srpskog građanina stvori dojam da zapadni sistem vrednosti ne predstavlja nikakvu opasnost za srpske interese, već da, naprotiv, upotpunjuje vrednosti srpskog identiteta, kako političkog, tako i ekonomskog, etničkog i tako dalje.
IVANOVIĆ: Svakako da Srbija mora da vodi svoju politiku veoma promišljeno i veoma oprezno. Postoji opasnost i od izolacije, međutim, mislim da mi moramo, našim argumentima, koji zaista jesu argumenti kompromisa, nastojati i čini mi se da nastojimo da u punoj meri zadržimo tu kopču, da ostanemo u tim vezama, u integracijama. Okrenuti smo ka Evropi i mislim da ne radimo nešto što može prekinuti te veze. Mi samo, zaista na jedan miran način, jedan demokratski i civilizovan način, branimo ono što je naše pravo, i to ne bi trebalo nikome da smeta.
GRUBIŠA: To će u prvom redu ovisiti o unutarnjim snagama u Srbiji, o snagama demokratske tranzicije u Srbiji. Vrlo je bitno, naravno, da ta tranzicija ne bude prekinuta. A ta tranzicija podrazumijeva ono što se zbiva i u drugim postjugoslavenskim zemljama, a to je rapidno približavanje Europskoj uniji, jedna, ako ništa drugo, načelna orijentacija ka integraciji u EU, prihvaćanju evropskih standarda. A to je ono najvažnije. Moguće je da takva retorika, ukoliko ona zapali veći dio javnosti, može negativno djelovati i usporiti taj trend pristupa Srbije i približavanja Srbije i EU i potpunom uključivanju u međunarodnu zajednicu, kroz ove ili one forme. Činjenica jeste da bi jedna izolirana Srbija, Srbija koja bi živjela u vanvremenskom prostoru, u regiji u kojoj bi se drugi protagonisti brže integrirali i težili EU, značila jednu anakronu pojavu i zapravo jednu gotovo neodrživu situaciju u jednoj Europi koja se pokušava smiriti.
RSE: Naposletku, kako god kosovski čvor bude razrešen, zvaničnici u Srbiji nemaju prava da okreću leđa evroatlantskim integracijama. Još manje da priželjkuju konfrontaciju velikih sila, jer u takvim sukobima najčešće stradaju mali. U krajnjoj liniji, pitanje članstva Srbije u evropskim integracionim procesima od vitalnog je značaja za njene građane. Što se moguće izolacije tiče, ona ionako nikada nije previše pogađala politički establišment. Bar u Srbiji to svi dobro znaju.