RSE: Gde ste post-diplomac?
ALBIJANIĆ: Na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju, a studiram magistarske studije Evropske integracije, javna politika i uprava.
RSE: Inače ste matematičar, bili ste profesor pa direktor u srednjoj školi.
ALBIJANIĆ: Matematičar sam po osnovnoj struci. U međuvremenu sam odbranio specijalistički rad iz matematike na Matematičkom fakultetu.
RSE: Koliko vidim, ljudi matematičari vole da se bave politikom. Havijer Solana je bio profesor Univerziteta, predavao na Katedri za fiziku, pa se opredelio za politiku.
ALBIJANIĆ: Nema nas mnogo. Preovlađuju pravnici i ekonomisti. Možda je zanimljivo da se način rasuđivanja ili način debate kod matematičara prepoznaje jer smo jasniji, određeniji i precizniji.
RSE: Obično su političari kod nas namrgođeni i strašno ozbiljni. Uvek kada vas vidim pomislim - evo nasmejanog političara. To me podseti na američke političare. Oni, koji su uvek našminkani, izfrizirani, uvek sa osmehom, uvek počinju neki govor sa nekom šalom. Da li je vaš osmeh namešten iz političkih razloga, ili je to vaša priroda?
ALBIJANIĆ: Nije. Čak su mi rekli da bi voleli da me vide u medijima onakvog kakav sam u prirodi. Vrlo često se desi da se tu razlikujem. Uvek sam raspoložen, nasmejan i među ljudima imam neku crtu koja odaje iskrenost. Kada dođem u neku emisiju, onda me povuče jedna doza ozbiljnosti. Ljudi kažu da bi bilo prirodnije jer me takvog znaju da i u medijima budem malo raspoloženiji. Mislim da građanima, ako smo predstavnici ljudi, treba ulivati optimizam, treba pozitivno delovati na druge jer ljudi nas gledaju. To može da utiče čak i na mišljenje ljudi. Čini mi se da treba uneti u posao dozu optimizma. Pozitivan milje može pozitivno da utiče na druge.
RSE: Ovih dana se navršava 100 dana vladanja nove vlade. Ocenjivali su je i ministri i građani. Ministri su uglavnom zadovoljni onim što je postignuto za ovih 100 kratkih dana, dok su građani nezadovoljni. Kako bi ste vi ocenili rad Parlamenta? Kažete da Radikali kradu vreme. Vaš posao je zakonodavni. Jako mnogo debata, predstavnika svih partija, odlaze na neke teme koje uopšte nisu u okviru onoga što se očekuje. Možda i nemate o čemu da raspravljate?! Od 44 zakona, koja su bitna i koja bi trebala do kraja godine da se usvoje, zato što oni predstavljaju neko pridruživanje Evropskoj uniji, samo je jedan dospeo do Skupštine. Imam informaciju da svi ti zakoni postoje još od prethodne vlade, ali, kako je formirana nova vlada, ona hoće da ih prilagodi svom viđenju stvari, svojim ambicijama i željama.
ALBIJANIĆ: Prvo što se radilo u Skupštini bilo je usaglašavanje onih zakonskih predloga koji su neophodni da se usvoje prema Ustavnom zakonu. Mi imamo jednu obavezu koju moramo da ispunimo i još uvek nismo do kraja realizovali tu obavezu. Tiče se i Nezavisne revizorske institucije, kao i guvernera Narodne banke Srbije. Mi to moramo realizovati. Ono što je sasvim jasno i prirodno jeste da ministar ima pravo da se upozna sa zakonskim predlogom i da vidi da li će ga kao takvog slati u skupštinsku proceduru ili želi da doda neko svoje viđenje toga kako određeni zakon treba da izgleda. Zakoni treba da izgledaju onako kako su prilagođeni evropskom zakonodavstvu. To je ključ. U toku jeseni očekuje se veliki priliv zakonskih predloga, a saznao sam to iz razgovora sa ministrima, kao i to da mi završimo naše obaveze usaglašavanja sa Ustavnim zakonom. Zaista nas očekuje veliki posao.
Kako realizovati donošenje velikog broja zakona ako postoji opstrukcija? Opstrukcija se pokazuje i time da jedna tačka dnevnog reda u Skupštini traje pet ili šest dana. Skupština Srbije treba da donese oko 100 hiljada stranica, propisa, usaglašavanja sa evropskim zakonodavstvom. To je preko 12 hiljada različitih propisa zakonskih predloga. To je ogromno. Dnevno bi trebali donosili veliki broj zakona. Moramo nekako regulisati Poslovnik o radu Skupštine, kao što su poslovnici drugih parlamenata. Jedna tačka ne može da traje neograničeno, nego mora da bude ograničena na maksimalno jedan dan. Radna grupa je, pre letnje pauze, radila na tom tekstu. Očekujem da će taj tekst biti usaglašen i prosleđen poslaničkim grupama, da možemo da ga usvajamo. Da li će biti volje i da li je većina za usvajanje izmene Poslovnika, ne znam, ali smatram da treba da bude promenjen.
Opozicija kaže da mi ugrožavamo njihova prava kada menjamo Poslovnik, ali ovako ispada da opozicija koristi svo raspoloživo vreme, pa i ono vreme koje joj nije raspoloživo, javljajući se po Poslovniku, ili po nekim poslaničkim pitanjima i to može da traje danima. Pozicija se onda mnogo ne javlja za reč ne bi li ubrzala rad Skupštine, a u stvari smo mi, na takav način, kao predstavnici pozicije, onemogućeni da iskažemo i svoj stav. I jedan i drugi stav treba da se vidi. Niko ne treba da ugrožava ničija prava. Civilizirano moramo znati koliko jedna tačka dnevnog reda treba da traje.
RSE: Građani Srbije se nad tim govorom zgražavaju jer znaju da to produžavanje sednica i insistiranje na nebitnim pitanjima košta sve nas građane Srbije.
ALBIJANIĆ: To svakako košta. Sam način govora jeste nešto što se vrlo teškom mukom vraća vrednostnom sistemu. Možemo da se setimo kako je sve to izgledalo tokom devedesetih godina u Skupštini Srbije, kakve su sve reči upotrebljavane, kako su čupani mikrofoni, polivani ljudi vodom, kakve sve uvrede su izgovarane za skupštinskom govornicom. Sada se treba prilagoditi i vraćati vrednosti u nazad ili stvarati nove i reći da mi treba da gajimo kulturu dijaloga, da međusobno raspravljamo na jedan civilizovan način. Ponekada se osećaju ostatci načina iz devedesetih, a posebno tih demagoških priča. Smatram da ako jasno kažemo koliko tačka dnevnog reda treba da traje, da će ljudi konačno da se vrate na pravu temu jer više neće gubiti vreme debatama o onome što nije na dnevnom redu. Na takav način konačno ćemo se vratiti onom zakonskom predlogu koji je pred nama, da ukrstimo koplja, da stvorimo jednu atmosferu normalnog dijaloga oko samog zakonskog predloga. Može biti i dobrih predloga od strane opozicije, može biti i amandmana koji će biti usvojeni, može biti načina da se stvarno rađaju dobri zakoni jednom dobrom debatom.
RSE: Ružne reči, uvrede, tvrdnje za koje nema dokaza da su tačne - to sve bi u civilizovanom svetu bilo sankcionisano.
ALBIJANIĆ: U prethodnom sazivu smo malo pomerili stvari u napred i odnos između poslanika je poboljšan, kao i sam rad Skupštine. Efikasnost je bila primetna. Ako sada krenete sa rigoroznijim načinom vođenja sednice, od onoga što je već stečeno, može ponekada da bude kontraproduktivno. Lično imam priliku da predsedavam, da budem taj koji vodi određene rasprave. Zaista se trudim da budem odmeren i objektivan, uz želju da se poveća efikasnost, da nekoga uvek opomenem kada se upotrebi neka reč koja nije adekvatna, ali ne možete previše otići u rigoroznost, može se izroditi u protivrečnost.
RSE: U prethodnom sazivu Skupštine bila je afera koja, kao i većina afera, nije imala svoj epilog. Poslanici koji su bili, ili sa juga Srbije, ili sa Kosova, zloupotrebili su putne dnevnice, naloge, kilometražu. To su bili neki ogromni iznosi. Opet nova vest da su poslanici sa Kosova ponovo iskazali neke troškove koji ne odgovaraju radu Skupštine.
ALBIJANIĆ: Mislim da postoje poslanici koji daleko stanuju i koji po prirodi stvari podižu najveće putne troškove. Ako treba, neka se javno objave informacije koliko ko prima, pa neka se svih 250 ljudi stavi na spisak, da vidimo.
RSE: Nije to bitno, ovde je reč se o zloupotrebi.
ALBIJANIĆ: Ne mogu da proverim te informacije. Jesam protiv zloupotrebe. Ne činim zloupotrebe, ali i ako bih primetio da ih neko drugi čini, reagovao bih, kao što bi morali da reaguju i drugi. Ne mogu da proverim da li je neko zaista putovao ili nije. Oni podižu dnevnicu i odlazi kući.
RSE: Možete jer znate da li su bile sednice ili odbori.
ALBIJANIĆ: Ne može niko mimo toga da podiže dnevnice.
RSE: Kako su dizali prošli put?
ALBIJANIĆ: To znači da su dolazili na sednice odbora ili sednice Skupštine i uvek podizali taj putni trošak kojim im se omogućava da idu kući i da se vraćaju nazad. Nisam upoznat sa konkretnim slučajevima. Prošli saziv je donio odluku, da bi sprečili takve stvari, da šefovi poslaničkih grupa izdaju putni nalog za poslanike koji putuju dalje od 250 kilometara. Mislim da kod šefova treba proveriti kako ta situacija stoji. Naravno da nije primereno bilo kako zloupotrebljavati ili menjati mesto boravka da bi se naplaćivale veće dnevnica, a toga je na žalost bilo.
Poslanici su najvidljiviji javnosti i njihov svaki propust se primećuje. Voleo bih da transparentnost postoji i u drugim institucijama koje sama Skupština bira, da vidimo kolike su plate, dnevnice, putni troškovi. Oni koji to zloupotrebljavaju su svakako za osudu, ali govorim o većini poslanika koji pošteno i odgovorno rade svoj posao. Oni su često revoltirani tim paušalnim ocenama o svima. Onda se pitaju - pa zašto druge, koji nemaju putne troškove, a imaju službeni automobil i telefon, niko ni za šta ne proziva. Poslanici su izabrani od građana i građani imaju pravo da znaju šta poslanici rade, ali smatram da im je pravo da znaju šta rade i druge institucije.
RSE: Jedna on najaktuelnijih tema u ovom trenutku, osim Kosova, je koncesija puta Horgoš – Požega. Vi ste iz okoline Požege. Zašto je Požega ta završna tačka? Da li je to neka vertikala za nekuda?
ALBIJANIĆ: Dogovarali smo se, pošto je Albijanić iz Požege, da bude put do Požege (šala). Na Skupštini smo usvojili Zakon o koncesiji Horgoš – Požega. Vlada je izabrala savetnika, pa je raspisan tender. Na osnovu tendera se javio najbolji ponuđač koji je izabran i sa njim sklopljen ugovor. Jasna je procedura kako je do toga došlo. Ono što jeste važno, to je da građani, koji su zainteresovani da vide taj ugovor, treba da se upoznaju sa njegovim detaljima jer ne može biti velika tajna ogromna investicija. S druge strane, vodi se jedna neprincipijelna hajka na taj ugovor. Taj put je potreban Srbiji. Čak mislim da je potrebno i od Požege i Čačka, prema Kruševcu i Kragujevcu, da imamo trougao autoputeva kroz Srbiju, da bi imali putnu mrežu kako valja.
RSE: Kruševac i Kragujevac se ne pominju. Zašto baš Požega?
ALBIJANIĆ: Od Požega se razmatra kojim putem dalje da ide put ka Crnoj Gori, ka primorju, da li preko Užica ili preko Sjenice. Zbog toga je u ovom trenutku put do Požege. Da smo imali rešenje, mogao je put da se nastavi i dalje. Put Beograd – Požega ne može sam sebe da finansira, pa je zato uzeta čitava dužina. Ne bi smo mogli da nađemo koncesionara koji bi uradio put samo jednim delom. Smatram da je najbolje da se finansira čitava deonica. Biće previranja. Tu ima određenih napada, od Kostreša posebno, jer on kaže da sredstva od naplate puteva kroz Vojvodinu ne trebaju da se koriste za izgradnju puta Beograd – Požega. To je, po meni, loše. Naravno da treba videti ugovor, da treba pregledati sve relevantne detalje, ali priča o tome da li je taj autoput potreban ili ne je potpuno besmislena.
RSE: Oni kažu da se Ugovorom o koncesiji zabranjuje Vojvodini da gradi paralelne puteve ili neke druge puteve po Vojvodini koji bi bili konkurencija autoputu.
ALBIJANIĆ: Ne znam da to u ugovoru piše, ali svakako treba prvo završiti autoput Beograd – Subotica.
ALBIJANIĆ: Na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju, a studiram magistarske studije Evropske integracije, javna politika i uprava.
RSE: Inače ste matematičar, bili ste profesor pa direktor u srednjoj školi.
ALBIJANIĆ: Matematičar sam po osnovnoj struci. U međuvremenu sam odbranio specijalistički rad iz matematike na Matematičkom fakultetu.
RSE: Koliko vidim, ljudi matematičari vole da se bave politikom. Havijer Solana je bio profesor Univerziteta, predavao na Katedri za fiziku, pa se opredelio za politiku.
ALBIJANIĆ: Nema nas mnogo. Preovlađuju pravnici i ekonomisti. Možda je zanimljivo da se način rasuđivanja ili način debate kod matematičara prepoznaje jer smo jasniji, određeniji i precizniji.
RSE: Obično su političari kod nas namrgođeni i strašno ozbiljni. Uvek kada vas vidim pomislim - evo nasmejanog političara. To me podseti na američke političare. Oni, koji su uvek našminkani, izfrizirani, uvek sa osmehom, uvek počinju neki govor sa nekom šalom. Da li je vaš osmeh namešten iz političkih razloga, ili je to vaša priroda?
ALBIJANIĆ: Nije. Čak su mi rekli da bi voleli da me vide u medijima onakvog kakav sam u prirodi. Vrlo često se desi da se tu razlikujem. Uvek sam raspoložen, nasmejan i među ljudima imam neku crtu koja odaje iskrenost. Kada dođem u neku emisiju, onda me povuče jedna doza ozbiljnosti. Ljudi kažu da bi bilo prirodnije jer me takvog znaju da i u medijima budem malo raspoloženiji. Mislim da građanima, ako smo predstavnici ljudi, treba ulivati optimizam, treba pozitivno delovati na druge jer ljudi nas gledaju. To može da utiče čak i na mišljenje ljudi. Čini mi se da treba uneti u posao dozu optimizma. Pozitivan milje može pozitivno da utiče na druge.
RSE: Ovih dana se navršava 100 dana vladanja nove vlade. Ocenjivali su je i ministri i građani. Ministri su uglavnom zadovoljni onim što je postignuto za ovih 100 kratkih dana, dok su građani nezadovoljni. Kako bi ste vi ocenili rad Parlamenta? Kažete da Radikali kradu vreme. Vaš posao je zakonodavni. Jako mnogo debata, predstavnika svih partija, odlaze na neke teme koje uopšte nisu u okviru onoga što se očekuje. Možda i nemate o čemu da raspravljate?! Od 44 zakona, koja su bitna i koja bi trebala do kraja godine da se usvoje, zato što oni predstavljaju neko pridruživanje Evropskoj uniji, samo je jedan dospeo do Skupštine. Imam informaciju da svi ti zakoni postoje još od prethodne vlade, ali, kako je formirana nova vlada, ona hoće da ih prilagodi svom viđenju stvari, svojim ambicijama i željama.
ALBIJANIĆ: Prvo što se radilo u Skupštini bilo je usaglašavanje onih zakonskih predloga koji su neophodni da se usvoje prema Ustavnom zakonu. Mi imamo jednu obavezu koju moramo da ispunimo i još uvek nismo do kraja realizovali tu obavezu. Tiče se i Nezavisne revizorske institucije, kao i guvernera Narodne banke Srbije. Mi to moramo realizovati. Ono što je sasvim jasno i prirodno jeste da ministar ima pravo da se upozna sa zakonskim predlogom i da vidi da li će ga kao takvog slati u skupštinsku proceduru ili želi da doda neko svoje viđenje toga kako određeni zakon treba da izgleda. Zakoni treba da izgledaju onako kako su prilagođeni evropskom zakonodavstvu. To je ključ. U toku jeseni očekuje se veliki priliv zakonskih predloga, a saznao sam to iz razgovora sa ministrima, kao i to da mi završimo naše obaveze usaglašavanja sa Ustavnim zakonom. Zaista nas očekuje veliki posao.
Kako realizovati donošenje velikog broja zakona ako postoji opstrukcija? Opstrukcija se pokazuje i time da jedna tačka dnevnog reda u Skupštini traje pet ili šest dana. Skupština Srbije treba da donese oko 100 hiljada stranica, propisa, usaglašavanja sa evropskim zakonodavstvom. To je preko 12 hiljada različitih propisa zakonskih predloga. To je ogromno. Dnevno bi trebali donosili veliki broj zakona. Moramo nekako regulisati Poslovnik o radu Skupštine, kao što su poslovnici drugih parlamenata. Jedna tačka ne može da traje neograničeno, nego mora da bude ograničena na maksimalno jedan dan. Radna grupa je, pre letnje pauze, radila na tom tekstu. Očekujem da će taj tekst biti usaglašen i prosleđen poslaničkim grupama, da možemo da ga usvajamo. Da li će biti volje i da li je većina za usvajanje izmene Poslovnika, ne znam, ali smatram da treba da bude promenjen.
Opozicija kaže da mi ugrožavamo njihova prava kada menjamo Poslovnik, ali ovako ispada da opozicija koristi svo raspoloživo vreme, pa i ono vreme koje joj nije raspoloživo, javljajući se po Poslovniku, ili po nekim poslaničkim pitanjima i to može da traje danima. Pozicija se onda mnogo ne javlja za reč ne bi li ubrzala rad Skupštine, a u stvari smo mi, na takav način, kao predstavnici pozicije, onemogućeni da iskažemo i svoj stav. I jedan i drugi stav treba da se vidi. Niko ne treba da ugrožava ničija prava. Civilizirano moramo znati koliko jedna tačka dnevnog reda treba da traje.
RSE: Građani Srbije se nad tim govorom zgražavaju jer znaju da to produžavanje sednica i insistiranje na nebitnim pitanjima košta sve nas građane Srbije.
ALBIJANIĆ: To svakako košta. Sam način govora jeste nešto što se vrlo teškom mukom vraća vrednostnom sistemu. Možemo da se setimo kako je sve to izgledalo tokom devedesetih godina u Skupštini Srbije, kakve su sve reči upotrebljavane, kako su čupani mikrofoni, polivani ljudi vodom, kakve sve uvrede su izgovarane za skupštinskom govornicom. Sada se treba prilagoditi i vraćati vrednosti u nazad ili stvarati nove i reći da mi treba da gajimo kulturu dijaloga, da međusobno raspravljamo na jedan civilizovan način. Ponekada se osećaju ostatci načina iz devedesetih, a posebno tih demagoških priča. Smatram da ako jasno kažemo koliko tačka dnevnog reda treba da traje, da će ljudi konačno da se vrate na pravu temu jer više neće gubiti vreme debatama o onome što nije na dnevnom redu. Na takav način konačno ćemo se vratiti onom zakonskom predlogu koji je pred nama, da ukrstimo koplja, da stvorimo jednu atmosferu normalnog dijaloga oko samog zakonskog predloga. Može biti i dobrih predloga od strane opozicije, može biti i amandmana koji će biti usvojeni, može biti načina da se stvarno rađaju dobri zakoni jednom dobrom debatom.
RSE: Ružne reči, uvrede, tvrdnje za koje nema dokaza da su tačne - to sve bi u civilizovanom svetu bilo sankcionisano.
ALBIJANIĆ: U prethodnom sazivu smo malo pomerili stvari u napred i odnos između poslanika je poboljšan, kao i sam rad Skupštine. Efikasnost je bila primetna. Ako sada krenete sa rigoroznijim načinom vođenja sednice, od onoga što je već stečeno, može ponekada da bude kontraproduktivno. Lično imam priliku da predsedavam, da budem taj koji vodi određene rasprave. Zaista se trudim da budem odmeren i objektivan, uz želju da se poveća efikasnost, da nekoga uvek opomenem kada se upotrebi neka reč koja nije adekvatna, ali ne možete previše otići u rigoroznost, može se izroditi u protivrečnost.
RSE: U prethodnom sazivu Skupštine bila je afera koja, kao i većina afera, nije imala svoj epilog. Poslanici koji su bili, ili sa juga Srbije, ili sa Kosova, zloupotrebili su putne dnevnice, naloge, kilometražu. To su bili neki ogromni iznosi. Opet nova vest da su poslanici sa Kosova ponovo iskazali neke troškove koji ne odgovaraju radu Skupštine.
ALBIJANIĆ: Mislim da postoje poslanici koji daleko stanuju i koji po prirodi stvari podižu najveće putne troškove. Ako treba, neka se javno objave informacije koliko ko prima, pa neka se svih 250 ljudi stavi na spisak, da vidimo.
RSE: Nije to bitno, ovde je reč se o zloupotrebi.
ALBIJANIĆ: Ne mogu da proverim te informacije. Jesam protiv zloupotrebe. Ne činim zloupotrebe, ali i ako bih primetio da ih neko drugi čini, reagovao bih, kao što bi morali da reaguju i drugi. Ne mogu da proverim da li je neko zaista putovao ili nije. Oni podižu dnevnicu i odlazi kući.
RSE: Možete jer znate da li su bile sednice ili odbori.
ALBIJANIĆ: Ne može niko mimo toga da podiže dnevnice.
RSE: Kako su dizali prošli put?
ALBIJANIĆ: To znači da su dolazili na sednice odbora ili sednice Skupštine i uvek podizali taj putni trošak kojim im se omogućava da idu kući i da se vraćaju nazad. Nisam upoznat sa konkretnim slučajevima. Prošli saziv je donio odluku, da bi sprečili takve stvari, da šefovi poslaničkih grupa izdaju putni nalog za poslanike koji putuju dalje od 250 kilometara. Mislim da kod šefova treba proveriti kako ta situacija stoji. Naravno da nije primereno bilo kako zloupotrebljavati ili menjati mesto boravka da bi se naplaćivale veće dnevnica, a toga je na žalost bilo.
Poslanici su najvidljiviji javnosti i njihov svaki propust se primećuje. Voleo bih da transparentnost postoji i u drugim institucijama koje sama Skupština bira, da vidimo kolike su plate, dnevnice, putni troškovi. Oni koji to zloupotrebljavaju su svakako za osudu, ali govorim o većini poslanika koji pošteno i odgovorno rade svoj posao. Oni su često revoltirani tim paušalnim ocenama o svima. Onda se pitaju - pa zašto druge, koji nemaju putne troškove, a imaju službeni automobil i telefon, niko ni za šta ne proziva. Poslanici su izabrani od građana i građani imaju pravo da znaju šta poslanici rade, ali smatram da im je pravo da znaju šta rade i druge institucije.
RSE: Jedna on najaktuelnijih tema u ovom trenutku, osim Kosova, je koncesija puta Horgoš – Požega. Vi ste iz okoline Požege. Zašto je Požega ta završna tačka? Da li je to neka vertikala za nekuda?
ALBIJANIĆ: Dogovarali smo se, pošto je Albijanić iz Požege, da bude put do Požege (šala). Na Skupštini smo usvojili Zakon o koncesiji Horgoš – Požega. Vlada je izabrala savetnika, pa je raspisan tender. Na osnovu tendera se javio najbolji ponuđač koji je izabran i sa njim sklopljen ugovor. Jasna je procedura kako je do toga došlo. Ono što jeste važno, to je da građani, koji su zainteresovani da vide taj ugovor, treba da se upoznaju sa njegovim detaljima jer ne može biti velika tajna ogromna investicija. S druge strane, vodi se jedna neprincipijelna hajka na taj ugovor. Taj put je potreban Srbiji. Čak mislim da je potrebno i od Požege i Čačka, prema Kruševcu i Kragujevcu, da imamo trougao autoputeva kroz Srbiju, da bi imali putnu mrežu kako valja.
RSE: Kruševac i Kragujevac se ne pominju. Zašto baš Požega?
ALBIJANIĆ: Od Požega se razmatra kojim putem dalje da ide put ka Crnoj Gori, ka primorju, da li preko Užica ili preko Sjenice. Zbog toga je u ovom trenutku put do Požege. Da smo imali rešenje, mogao je put da se nastavi i dalje. Put Beograd – Požega ne može sam sebe da finansira, pa je zato uzeta čitava dužina. Ne bi smo mogli da nađemo koncesionara koji bi uradio put samo jednim delom. Smatram da je najbolje da se finansira čitava deonica. Biće previranja. Tu ima određenih napada, od Kostreša posebno, jer on kaže da sredstva od naplate puteva kroz Vojvodinu ne trebaju da se koriste za izgradnju puta Beograd – Požega. To je, po meni, loše. Naravno da treba videti ugovor, da treba pregledati sve relevantne detalje, ali priča o tome da li je taj autoput potreban ili ne je potpuno besmislena.
RSE: Oni kažu da se Ugovorom o koncesiji zabranjuje Vojvodini da gradi paralelne puteve ili neke druge puteve po Vojvodini koji bi bili konkurencija autoputu.
ALBIJANIĆ: Ne znam da to u ugovoru piše, ali svakako treba prvo završiti autoput Beograd – Subotica.