RSE: Fond PIO raspolaže ogromnom imovinom, ima silne banje, Klinički centar Beograd, Zlatar, Čigota.
KADIJEVIĆ: To još uvek nije naša imovina. Pokušavamo predloženim Zakonom imovinskog fonda, ali i u pokrenutim sudskim postupcima, da utvrdimo da je to naša imovina.
RSE: Ali država se toga odrekla?
KADIJEVIĆ: Država se toga odrekla u neku ruku. Nesporno je da je PIO Fond ogromne svote novca ulagao u izgradnju raznih objekata, upravo objekata koje ste pomenula. Nesporno je da je država Zakonom o svojini Republike Srbije, koji je donet 1995. godine, kojim je konstituisana državna svojina i defakto ukinuta društvena, utvrdila u članu 1, stav 2, tačka 3, da se iz sredstava državne svojine izuzimaju sredstva PIO Fonda. Mi formalno-pravno danas na terenu ne gazdujemo tim objektima koji su građeni sredstvima PIO Fonda. Upravo zbog toga smo i predložili jedan Zakon, a istovremeno pokrenuli i sudske postupke za utvrđenje prava svojine. Imamo nesporne činjenice da su mnogi objekti u Republici Srbiji, pa i van teritorije Republike Srbije, građeni sredstvima PIO fonda. Imamo nesporne dokaze o izvršenim uplatama i odlukama, ali imamo i faktičko stanje da ne upravljamo tim objektima. Zbog toga smo pokrenuli akciju popisa te imovine, nalaženja relevantnih i validnih dokaza, a onda i pokretanje sudskih postupaka.
RSE: Od kada je PIO Fond krenuo u ulaganja u razne banje i objekte?
KADIJEVIĆ: Početkom sedamdesetih godina tadašnja Skupština PIO Fonda je donela odluku o prevenciji invalidnosti, zaštiti i rehabilitaciji radnika, obzirom da su se velike svote novca tada slivale u PIO Fond. U to vreme je privreda funkcionisala, šta god mi mislili o tom vremenu i državi. Bilo je perioda kada je bilo pet radnika na jednog penzionera. Sva preduzeća su tada uglavnom ispunjavala svoje obaveze prema PIO Fondu i uplaćivala doprinose. Od pet doprinosa koji su uplaćivani PIO Fondu, jedan doprinos je išao za isplatu penzija a četiri doprinosa su ostajala viška. Pošto država ni tada ni danas nije imala takvu izvršnu vlast u PIO Fondu, da je mogla narediti da se gradi ovo ili ono, sam PIO Fond je na preporuku države doneo odluku o programu prevencije i rehabilitacije radnika i počeo te viškove, ta četiri doprinosa, što su bila ogromna sredstva, da ulaže u izgradnju raznih objekata. Najviše je bilo objekata zdravstvenih ustanova. PIO Fond je finansirao izgradnju 225 zdravstvenih organizacija. To je 28 rehabilitacionih centara, zaštitne radionice za zapošljavanje invalida rada, specijalne škole za invalidnu decu, čak i vodni objekti. Preko 55 opština u Srbiji ima vodovod i kanalizaciju koju je kompletno finansirao PIO Fond pod programom prevencije od širenja zaraznih bolesti. Tu su bile pomoći, donacije, uplaćivanje sredstava za zaštitu radnika na radu u rudnicima, radnim organizacijama i preduzećima. Svim ovim korisnicima koje sam naveo PIO Fond je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, pa i do početka devedesetih, isplaćivao sredstva u svrhu prevencije invalidnosti i rehabilitacije, što je podrazumevalo izgradnju novih hala, novih fabrika, novih objekata.
RSE: Tu je i Klinički centar u Beogradu i u Nišu?
KADIJEVIĆ: Tako je. Od tih 225 zdravstvenih organizacija najbolji primer je upravo izgradnja Kliničkog centra Srbije u Beogradu u koji je PIO Fond uložio, u današnjoj vrednosti, 32,5 miliona eura. Mi ovom poslu pristupamo vrlo ozbiljno. Prikupili smo sve odluke o izgradnji ovih objekata, pa i kliničkih centra, kao i sve uplate. Onda smo pozvali veštake finansijske struke da nam revalizuju iznose od dana uplate do dana današnjeg, te smo na osnovu toga došli do određenih vrednosti koje su bile uložene u Klinički centar Srbije. Pored Kliničkog centra Srbije, finansirali smo i izgradnju Kliničkog centra u Nišu, Stomatološkog fakulteta i još 225 zdravstvenih ustanova širom Srbije.
RSE: Kolika je ukupna vrednost svega u šta je Fond ulagao u eurima?
KADIJEVIĆ: Bilo je nekoliko finansijera. Pored Skupštine PIO Fonda u Beogradu, koja je donosila gro odluka vezanih za finansiranje svih ovih objekata, odluke su mogli donositi, i donosili su, i Skupština pokrajinskog Fonda PIO i skupštine regionalnih zajednica PIO, pa čak i skupštine opštinskih organizacija. U ovom trenutku raspolažem validnim podacima samo za Skupštinu Fonda PIO u Beogradu. Mislim da ćemo do kraja meseca imati i relevantne podatke za čitavu Vojvodinu, ali kada je u pitanju samo Beograd i direkcija PIO Fonda u Beogradu, naša procena je da je preko 5,5 milijardi eura uloženo u sve ove objekte.
RSE: Da je to ostalo u Fondu, da li bi ste sada bili jedan investicioni Fond i na taj način poboljšali položaj penzionera i smanjili obaveze države prema penzionerima?
KADIJEVIĆ: Upravo tako. Organizacija PIO Fonda i pre 30 godina je upravo bila takva da su sredstva PIO fonda bila odvojena od sredstava države. Upravljanje PIO Fondom je, čak i tada, u vreme delegatskog sistema, bilo odvojeno od države, u smislu što su Skupštine FIO Fonda bile autonomne i birani su delegate od strane svih opštinskih organizacija i mogli su donositi autonomne odluke. To je i bilo zamišljeno kao jedna vrsta ne investicionih fondova jer su investicioni fondovi imali prizvuk kapitalizma, ali je bilo zamišljeno da upravo ti viškovi sa kojima fond raspolaže budu investirani u razne strukture koje bi mogle da se iskoriste za dobrobit penzionera i radnika. Rehabilitacija i prevencija je bila predviđena za radnike, ali i za penzionere. Od te početne ideje, koja generalno nije bila loša, vremenom je ostalo samo mrtvo slovo na papiru. Danas imamo golu svojinu sa kojom ne možemo raspolagati, a znamo da smo vlasnici toga.
RSE: Da li je istina da se iz tog penzionerskog fonda ulagalo i u Sava centar i u put Beograd - Niš?
KADIJEVIĆ: Te priče sam čuo i ja. Pokušavamo ovaj posao da radimo krajnje pošteno i da ne idemo u javnost sa polu-podacima ili poluistinama. Za Sava centar i za autoput konkretnih materijalnih dokaza nemamo. Pod dokazima kao pravnik podrazumijevam materijal koji mogu upotrebiti na sudu, na osnovu kojeg ću utvrditi svoje pravo koje mi pripada. Postoje priče, ali još nismo uspeli da nađemo materijalne dokaze za izgradnju autoputa i Sava centra, ali i još nekih ustanova.
RSE: Da li je tačno da su se sredstva za te izgradnje odvajala još u Službi društvenog knjigovodstva?
KADIJEVIĆ: Pokušali smo da uđemo u trag kako se finansirao Sava centar. Od naših kolega koji su danas u penziji, a koji su nekada radili u računovodstvu, dobili smo informaciju da pare PIO Fonda koje su namenjene za izgradnju Sava centra nisu nikada stizale u PIO Fond, već su se odvajale u SDK-u. Ali sve to za mene nije dokaz u sudskom postupku i ne mogu se pozivati na to. Sedamdesetih godina je bio jedan slučaj kada smo od, u to vreme, Izvršnog veća Republike Srbije dobili pozajmicu u nekom novčanom iznosu koji smo u roku od par meseci hteli da vratimo, što najbolje govori o odnosu države i nas. Mi smo i tada od države, kada smo bili u teškoćama, dobijali pozajmice, a ne pare. Znalo se tačno ko gazduje čijim parama. Kada smo hteli taj novac da vratimo vladi Srbije, dobili smo od njih dopis da te pare ne uplaćujemo njima, nego Ministarstvu za saobraćaj, za izgradnju autoputa Beograd - Niš. Pozajmicu smo uplatili za izgradnju tog puta, ali to nisu bile naše pare. Mi zaista ovom poslu pristupamo vrlo ozbiljno i vrlo savesno i samo sa relevantnim dokazima istupamo u javnost.
RSE: Ministarstvo zdravlja se zalaže za privatizaciju banja u koje ste ulagali. Da li bi se moglo desiti da neki tajkun, koji ima dovoljno novca, kupi neku banju i da tu više ništa ne možete da uradite?
KADIJEVIĆ: Apsolutno. To i jeste problem. Obzirom da je Ministarstvo zdravlja u maju mesecu 2006. godine najavilo privatizaciju banja, tek prvih sedam za početak, a onda i sve ostale, odmah smo reagovali tako što smo pokrenuli pred dvadesetak opštinskih sudova u Srbiji sudske postupke za utvrđenje prava o svojini, da bi sprečili tu privatizaciju i da bi konačno utvrdili naše pravo. Svi objekti u banjama su namenski građeni, a oni su građeni upravo radi izvršenja ciljeva prevencije invalidnosti i rehabilitacije radnika. Kada bi došlo do privatizacije, novi vlasnik nema obavezu da pruža te usluge, pa samim tim čitava ova priča i sva ta ulaganja koja su bila punih 30 godina bi pala u vodu i ti objekti bi postali hoteli i nikakva prava PIO Fond više ne bi imao.
RSE: Pomenuli ste da je PIO Fond ulagao i u regionu, van Srbije.
KADIJEVIĆ: Jeste. Ovaj posao koji radimo je pomalo i detektivski jer je dokumentacija sa kojom smo raspolagali pre tri godine bila vrlo tanka. Bila je razbacana i bilo ju je vrlo teško skupiti. S vremena na vreme dođemo do podataka koji su neverovatni. Recimo, Fond PIO je nekada imao vlasništvo nad jednim hotelom u Braču, pa smo ulagali u izgradnju odmarališta u Rovinju, u Zavode u Vela Luci, na Korčuli, u Opatiji. Za neke smo našli relevantne dokaze, za neke još istražujemo. Obzirom da nismo državni organ, mi ćemo i u Republici Hrvatskoj pokrenuti postupak za utvrđivanjem svojine jer tu mi nastupamo kao pravno lice i možemo potraživati naša prava.
RSE: Nekretnine na tuđoj teritoriji ostaju u vlasništvu te zemlje, kao što bi hrvatske nekretnine ovde bile vlasništvo Srbije?
KADIJEVIĆ: Republika Hrvatska i Republika Srbija su donele 1991. godine Uredbu o zabrani raspolaganja nepokretnostima pravnih lica čija su sedišta van teritorija Republike Hrvatske i Republike Srbije. Nakon toga Republika Hrvatska je donela jedan zakon koji govori o tome. Iz te Uredbe se izuzimaju kupoprodajni ugovori. Hotel na Braču od opštine Brač je kupio PIO Fond, te se taj zakon ne može odnositi i na tu nepokretnost. Imamo otvoren put da pred nadležnim sudom u Hrvatskoj pokrenemo postupak za utvrđenje naših prava i svojine.
RSE: Pri kraju je nacrt zakona koji će se ove jeseni, nadajmo se, naći u Skupštini. Šta se tim zakonom predviđa?
KADIJEVIĆ: Kada je Upravi odbor PIO Fonda još decembra meseca 2005. godine, pa nakon toga 6. juna 2006. godine, doneo, po meni, istorijske odluke da se krene u istraživačku, a nakon toga i realističnu priču, mi smo se obratili relevantnim ustanovama vrhunskih ekonomista i pravnika u ovoj državi da nam pomognu u vidu ovih naših nastojanja. Obratili smo se Ustavu za liberalno-demokratske nauke za pomoć koji je napravio jedan perfektan elaborat koji je bio osnov za donošenje jednog zakona. Mislim da nisu u pitanju samo objekti o kojima govorimo, nego vizija kako bi se moglo rešiti pitanje PIO Fonda u budućnosti u Republici Srbiji. Njihov odgovor kroz elaborate je da je jedini način opstanka PIO Fonda kapitalizacija PIO Fonda. Po nekoj dugoročnoj priči to je pravljenje jednog investicionog fonda po ugledu na sve fondove u našem okruženju i u zapadnoj Evropi gde će se PIO Fond tokom vremena sve manje oslanjati na državu, a sve više i više na svoje sopstvene snage, na sredstva osiguranika s kojima raspolaže i upravlja.
RSE: Ako bi sve to prošlo, onda bi penzioneri mogli lepo da žive?
KADIJEVIĆ: Dobrom organizacijom, dobrim gazdovanjem, postavljanjem stvari na pravo mesto, dobrim menadžmentom i dobrom politikom, mogli bi smo doći u situaciju da penzionerima isplaćujemo veće penzije i da mnogo bolje i ležernije žive, da ne zavise od države.
RSE: Mnogi naši sugrađani se sa nostalgijom prisećaju tih sedamdesetih godina kada se lepo živelo, kada je svako mogao bar fiću da kupi, kada su ljudi izgradili vikendice, besplatno je bilo školovanje, besplatno zdravstvo. Ali, su postojale i neke odluke, potpuno nerazumne, kao i ta da se PIO Fond prelije u nešto što nije donosilo nikakav prihod u budućnosti. Možda su neki penzioneri koristili te banje, ali da to nije rađeno, danas bi penzioneri mnogo bolje živeli.
KADIJEVIĆ: U pravu ste, mada su u to vreme, sve do početka devedesetih godina, i penzioneri i radnici imali itekako koristi od svih ovih ulaganja PIO Fonda, a pogotovo od rehabilitacionih zavoda. PIO Fond je i dalje nastavio, iz doprinosa koji su se slivali, da dotira punu cenu rehabilitacije nekog radnika ili penzionera. To je zaista opravdavalo, u nekom vremenskom periodu, cilj zbog koga su građani ti objekti. Samoupravni odbor PIO Fonda je doneo odluku i pravilnik o besplatnom upućivanju penzionera u banje. Mi penzionerima koji imaju penzije u visini do prosečne penzije u Republici Srbiji omogućavamo da odu besplatno u banje do 10 dana, ali sve te usluge mi plaćamo. To je ispunjavalo svoj cilj i svoju svrhu sve do pre desetak godina. Posle toga je prestalo da ispunjava svoj cilj jer su se u međuvremenu promenili i sistemski zakoni u ovoj državi i ekonomsko uređenje. Mi više nemamo društvenu svojinu. Stvari su postavljene na pravo mesto. Postoji javna svojina i privatna svojina i promenule su se te stvari. Kada nama zakon kaže da sredstva PIO Fonda nisu državna sredstva, onda se mora postaviti pitanje gde su te naše pare i koja je njihova titula. Ovo pitanje se pre ili kasnije moralo pokrenuti.
RSE: Vi ste pesimista ili optimista?
KADIJEVIĆ: Apsolutni optimista. Tvrdim da ćemo da uspemo u ovoj našoj nameri.
RSE: Imate li ekipu koja radi na tome?
KADIJEVIĆ: Imam jako veliku podršku generalnog direktora PIO Fonda, Gorana Lončara, i celokupnog Upravnog odbora. Kada sam počeo da radim, ovo je bila pionirska tema. Imam nekoliko saradnika sa kojima radim, ali jako mali krug ljudi koji mi u ovome pomažu. Imamo elana, imamo želju i za nas kao pravnike ovo predstavlja veliki izazov.
KADIJEVIĆ: To još uvek nije naša imovina. Pokušavamo predloženim Zakonom imovinskog fonda, ali i u pokrenutim sudskim postupcima, da utvrdimo da je to naša imovina.
RSE: Ali država se toga odrekla?
KADIJEVIĆ: Država se toga odrekla u neku ruku. Nesporno je da je PIO Fond ogromne svote novca ulagao u izgradnju raznih objekata, upravo objekata koje ste pomenula. Nesporno je da je država Zakonom o svojini Republike Srbije, koji je donet 1995. godine, kojim je konstituisana državna svojina i defakto ukinuta društvena, utvrdila u članu 1, stav 2, tačka 3, da se iz sredstava državne svojine izuzimaju sredstva PIO Fonda. Mi formalno-pravno danas na terenu ne gazdujemo tim objektima koji su građeni sredstvima PIO Fonda. Upravo zbog toga smo i predložili jedan Zakon, a istovremeno pokrenuli i sudske postupke za utvrđenje prava svojine. Imamo nesporne činjenice da su mnogi objekti u Republici Srbiji, pa i van teritorije Republike Srbije, građeni sredstvima PIO fonda. Imamo nesporne dokaze o izvršenim uplatama i odlukama, ali imamo i faktičko stanje da ne upravljamo tim objektima. Zbog toga smo pokrenuli akciju popisa te imovine, nalaženja relevantnih i validnih dokaza, a onda i pokretanje sudskih postupaka.
RSE: Od kada je PIO Fond krenuo u ulaganja u razne banje i objekte?
KADIJEVIĆ: Početkom sedamdesetih godina tadašnja Skupština PIO Fonda je donela odluku o prevenciji invalidnosti, zaštiti i rehabilitaciji radnika, obzirom da su se velike svote novca tada slivale u PIO Fond. U to vreme je privreda funkcionisala, šta god mi mislili o tom vremenu i državi. Bilo je perioda kada je bilo pet radnika na jednog penzionera. Sva preduzeća su tada uglavnom ispunjavala svoje obaveze prema PIO Fondu i uplaćivala doprinose. Od pet doprinosa koji su uplaćivani PIO Fondu, jedan doprinos je išao za isplatu penzija a četiri doprinosa su ostajala viška. Pošto država ni tada ni danas nije imala takvu izvršnu vlast u PIO Fondu, da je mogla narediti da se gradi ovo ili ono, sam PIO Fond je na preporuku države doneo odluku o programu prevencije i rehabilitacije radnika i počeo te viškove, ta četiri doprinosa, što su bila ogromna sredstva, da ulaže u izgradnju raznih objekata. Najviše je bilo objekata zdravstvenih ustanova. PIO Fond je finansirao izgradnju 225 zdravstvenih organizacija. To je 28 rehabilitacionih centara, zaštitne radionice za zapošljavanje invalida rada, specijalne škole za invalidnu decu, čak i vodni objekti. Preko 55 opština u Srbiji ima vodovod i kanalizaciju koju je kompletno finansirao PIO Fond pod programom prevencije od širenja zaraznih bolesti. Tu su bile pomoći, donacije, uplaćivanje sredstava za zaštitu radnika na radu u rudnicima, radnim organizacijama i preduzećima. Svim ovim korisnicima koje sam naveo PIO Fond je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, pa i do početka devedesetih, isplaćivao sredstva u svrhu prevencije invalidnosti i rehabilitacije, što je podrazumevalo izgradnju novih hala, novih fabrika, novih objekata.
RSE: Tu je i Klinički centar u Beogradu i u Nišu?
KADIJEVIĆ: Tako je. Od tih 225 zdravstvenih organizacija najbolji primer je upravo izgradnja Kliničkog centra Srbije u Beogradu u koji je PIO Fond uložio, u današnjoj vrednosti, 32,5 miliona eura. Mi ovom poslu pristupamo vrlo ozbiljno. Prikupili smo sve odluke o izgradnji ovih objekata, pa i kliničkih centra, kao i sve uplate. Onda smo pozvali veštake finansijske struke da nam revalizuju iznose od dana uplate do dana današnjeg, te smo na osnovu toga došli do određenih vrednosti koje su bile uložene u Klinički centar Srbije. Pored Kliničkog centra Srbije, finansirali smo i izgradnju Kliničkog centra u Nišu, Stomatološkog fakulteta i još 225 zdravstvenih ustanova širom Srbije.
RSE: Kolika je ukupna vrednost svega u šta je Fond ulagao u eurima?
KADIJEVIĆ: Bilo je nekoliko finansijera. Pored Skupštine PIO Fonda u Beogradu, koja je donosila gro odluka vezanih za finansiranje svih ovih objekata, odluke su mogli donositi, i donosili su, i Skupština pokrajinskog Fonda PIO i skupštine regionalnih zajednica PIO, pa čak i skupštine opštinskih organizacija. U ovom trenutku raspolažem validnim podacima samo za Skupštinu Fonda PIO u Beogradu. Mislim da ćemo do kraja meseca imati i relevantne podatke za čitavu Vojvodinu, ali kada je u pitanju samo Beograd i direkcija PIO Fonda u Beogradu, naša procena je da je preko 5,5 milijardi eura uloženo u sve ove objekte.
RSE: Da je to ostalo u Fondu, da li bi ste sada bili jedan investicioni Fond i na taj način poboljšali položaj penzionera i smanjili obaveze države prema penzionerima?
KADIJEVIĆ: Upravo tako. Organizacija PIO Fonda i pre 30 godina je upravo bila takva da su sredstva PIO fonda bila odvojena od sredstava države. Upravljanje PIO Fondom je, čak i tada, u vreme delegatskog sistema, bilo odvojeno od države, u smislu što su Skupštine FIO Fonda bile autonomne i birani su delegate od strane svih opštinskih organizacija i mogli su donositi autonomne odluke. To je i bilo zamišljeno kao jedna vrsta ne investicionih fondova jer su investicioni fondovi imali prizvuk kapitalizma, ali je bilo zamišljeno da upravo ti viškovi sa kojima fond raspolaže budu investirani u razne strukture koje bi mogle da se iskoriste za dobrobit penzionera i radnika. Rehabilitacija i prevencija je bila predviđena za radnike, ali i za penzionere. Od te početne ideje, koja generalno nije bila loša, vremenom je ostalo samo mrtvo slovo na papiru. Danas imamo golu svojinu sa kojom ne možemo raspolagati, a znamo da smo vlasnici toga.
RSE: Da li je istina da se iz tog penzionerskog fonda ulagalo i u Sava centar i u put Beograd - Niš?
KADIJEVIĆ: Te priče sam čuo i ja. Pokušavamo ovaj posao da radimo krajnje pošteno i da ne idemo u javnost sa polu-podacima ili poluistinama. Za Sava centar i za autoput konkretnih materijalnih dokaza nemamo. Pod dokazima kao pravnik podrazumijevam materijal koji mogu upotrebiti na sudu, na osnovu kojeg ću utvrditi svoje pravo koje mi pripada. Postoje priče, ali još nismo uspeli da nađemo materijalne dokaze za izgradnju autoputa i Sava centra, ali i još nekih ustanova.
RSE: Da li je tačno da su se sredstva za te izgradnje odvajala još u Službi društvenog knjigovodstva?
KADIJEVIĆ: Pokušali smo da uđemo u trag kako se finansirao Sava centar. Od naših kolega koji su danas u penziji, a koji su nekada radili u računovodstvu, dobili smo informaciju da pare PIO Fonda koje su namenjene za izgradnju Sava centra nisu nikada stizale u PIO Fond, već su se odvajale u SDK-u. Ali sve to za mene nije dokaz u sudskom postupku i ne mogu se pozivati na to. Sedamdesetih godina je bio jedan slučaj kada smo od, u to vreme, Izvršnog veća Republike Srbije dobili pozajmicu u nekom novčanom iznosu koji smo u roku od par meseci hteli da vratimo, što najbolje govori o odnosu države i nas. Mi smo i tada od države, kada smo bili u teškoćama, dobijali pozajmice, a ne pare. Znalo se tačno ko gazduje čijim parama. Kada smo hteli taj novac da vratimo vladi Srbije, dobili smo od njih dopis da te pare ne uplaćujemo njima, nego Ministarstvu za saobraćaj, za izgradnju autoputa Beograd - Niš. Pozajmicu smo uplatili za izgradnju tog puta, ali to nisu bile naše pare. Mi zaista ovom poslu pristupamo vrlo ozbiljno i vrlo savesno i samo sa relevantnim dokazima istupamo u javnost.
RSE: Ministarstvo zdravlja se zalaže za privatizaciju banja u koje ste ulagali. Da li bi se moglo desiti da neki tajkun, koji ima dovoljno novca, kupi neku banju i da tu više ništa ne možete da uradite?
KADIJEVIĆ: Apsolutno. To i jeste problem. Obzirom da je Ministarstvo zdravlja u maju mesecu 2006. godine najavilo privatizaciju banja, tek prvih sedam za početak, a onda i sve ostale, odmah smo reagovali tako što smo pokrenuli pred dvadesetak opštinskih sudova u Srbiji sudske postupke za utvrđenje prava o svojini, da bi sprečili tu privatizaciju i da bi konačno utvrdili naše pravo. Svi objekti u banjama su namenski građeni, a oni su građeni upravo radi izvršenja ciljeva prevencije invalidnosti i rehabilitacije radnika. Kada bi došlo do privatizacije, novi vlasnik nema obavezu da pruža te usluge, pa samim tim čitava ova priča i sva ta ulaganja koja su bila punih 30 godina bi pala u vodu i ti objekti bi postali hoteli i nikakva prava PIO Fond više ne bi imao.
RSE: Pomenuli ste da je PIO Fond ulagao i u regionu, van Srbije.
KADIJEVIĆ: Jeste. Ovaj posao koji radimo je pomalo i detektivski jer je dokumentacija sa kojom smo raspolagali pre tri godine bila vrlo tanka. Bila je razbacana i bilo ju je vrlo teško skupiti. S vremena na vreme dođemo do podataka koji su neverovatni. Recimo, Fond PIO je nekada imao vlasništvo nad jednim hotelom u Braču, pa smo ulagali u izgradnju odmarališta u Rovinju, u Zavode u Vela Luci, na Korčuli, u Opatiji. Za neke smo našli relevantne dokaze, za neke još istražujemo. Obzirom da nismo državni organ, mi ćemo i u Republici Hrvatskoj pokrenuti postupak za utvrđivanjem svojine jer tu mi nastupamo kao pravno lice i možemo potraživati naša prava.
RSE: Nekretnine na tuđoj teritoriji ostaju u vlasništvu te zemlje, kao što bi hrvatske nekretnine ovde bile vlasništvo Srbije?
KADIJEVIĆ: Republika Hrvatska i Republika Srbija su donele 1991. godine Uredbu o zabrani raspolaganja nepokretnostima pravnih lica čija su sedišta van teritorija Republike Hrvatske i Republike Srbije. Nakon toga Republika Hrvatska je donela jedan zakon koji govori o tome. Iz te Uredbe se izuzimaju kupoprodajni ugovori. Hotel na Braču od opštine Brač je kupio PIO Fond, te se taj zakon ne može odnositi i na tu nepokretnost. Imamo otvoren put da pred nadležnim sudom u Hrvatskoj pokrenemo postupak za utvrđenje naših prava i svojine.
RSE: Pri kraju je nacrt zakona koji će se ove jeseni, nadajmo se, naći u Skupštini. Šta se tim zakonom predviđa?
KADIJEVIĆ: Kada je Upravi odbor PIO Fonda još decembra meseca 2005. godine, pa nakon toga 6. juna 2006. godine, doneo, po meni, istorijske odluke da se krene u istraživačku, a nakon toga i realističnu priču, mi smo se obratili relevantnim ustanovama vrhunskih ekonomista i pravnika u ovoj državi da nam pomognu u vidu ovih naših nastojanja. Obratili smo se Ustavu za liberalno-demokratske nauke za pomoć koji je napravio jedan perfektan elaborat koji je bio osnov za donošenje jednog zakona. Mislim da nisu u pitanju samo objekti o kojima govorimo, nego vizija kako bi se moglo rešiti pitanje PIO Fonda u budućnosti u Republici Srbiji. Njihov odgovor kroz elaborate je da je jedini način opstanka PIO Fonda kapitalizacija PIO Fonda. Po nekoj dugoročnoj priči to je pravljenje jednog investicionog fonda po ugledu na sve fondove u našem okruženju i u zapadnoj Evropi gde će se PIO Fond tokom vremena sve manje oslanjati na državu, a sve više i više na svoje sopstvene snage, na sredstva osiguranika s kojima raspolaže i upravlja.
RSE: Ako bi sve to prošlo, onda bi penzioneri mogli lepo da žive?
KADIJEVIĆ: Dobrom organizacijom, dobrim gazdovanjem, postavljanjem stvari na pravo mesto, dobrim menadžmentom i dobrom politikom, mogli bi smo doći u situaciju da penzionerima isplaćujemo veće penzije i da mnogo bolje i ležernije žive, da ne zavise od države.
RSE: Mnogi naši sugrađani se sa nostalgijom prisećaju tih sedamdesetih godina kada se lepo živelo, kada je svako mogao bar fiću da kupi, kada su ljudi izgradili vikendice, besplatno je bilo školovanje, besplatno zdravstvo. Ali, su postojale i neke odluke, potpuno nerazumne, kao i ta da se PIO Fond prelije u nešto što nije donosilo nikakav prihod u budućnosti. Možda su neki penzioneri koristili te banje, ali da to nije rađeno, danas bi penzioneri mnogo bolje živeli.
KADIJEVIĆ: U pravu ste, mada su u to vreme, sve do početka devedesetih godina, i penzioneri i radnici imali itekako koristi od svih ovih ulaganja PIO Fonda, a pogotovo od rehabilitacionih zavoda. PIO Fond je i dalje nastavio, iz doprinosa koji su se slivali, da dotira punu cenu rehabilitacije nekog radnika ili penzionera. To je zaista opravdavalo, u nekom vremenskom periodu, cilj zbog koga su građani ti objekti. Samoupravni odbor PIO Fonda je doneo odluku i pravilnik o besplatnom upućivanju penzionera u banje. Mi penzionerima koji imaju penzije u visini do prosečne penzije u Republici Srbiji omogućavamo da odu besplatno u banje do 10 dana, ali sve te usluge mi plaćamo. To je ispunjavalo svoj cilj i svoju svrhu sve do pre desetak godina. Posle toga je prestalo da ispunjava svoj cilj jer su se u međuvremenu promenili i sistemski zakoni u ovoj državi i ekonomsko uređenje. Mi više nemamo društvenu svojinu. Stvari su postavljene na pravo mesto. Postoji javna svojina i privatna svojina i promenule su se te stvari. Kada nama zakon kaže da sredstva PIO Fonda nisu državna sredstva, onda se mora postaviti pitanje gde su te naše pare i koja je njihova titula. Ovo pitanje se pre ili kasnije moralo pokrenuti.
RSE: Vi ste pesimista ili optimista?
KADIJEVIĆ: Apsolutni optimista. Tvrdim da ćemo da uspemo u ovoj našoj nameri.
RSE: Imate li ekipu koja radi na tome?
KADIJEVIĆ: Imam jako veliku podršku generalnog direktora PIO Fonda, Gorana Lončara, i celokupnog Upravnog odbora. Kada sam počeo da radim, ovo je bila pionirska tema. Imam nekoliko saradnika sa kojima radim, ali jako mali krug ljudi koji mi u ovome pomažu. Imamo elana, imamo želju i za nas kao pravnike ovo predstavlja veliki izazov.