Bez obzira što je majka još uvek dojila svoju osmomesečnu bebu, Opštinski sud u Velikoj plani oduzeo je tokom brakorazvodne parnice dete i dodelio ga ocu, samo na osnovu sumnji o majčinoj pripadnosti Jehovinim svedocima. Otac je potom, kršeći zakon, otputovao sa devojčicom u Belgiju gde se nalazi na privremenom radu. Sve to je detetovu majku Mariju Arsenijević navelo da podigne krivičnu prijavu protiv sudije Dejana Rusalića koji je, kako kaže, doneo presudu na osnovu lažnih tvrdnji njenog bivšeg muža:
„On je tvrdio da sam ja Jehovin svedok i da sam prihvatila neke njihove norme - to nije tačno. Nisam Jehovin svedok, ali nemam ništa protiv ni jedne religije. To je neki izgovor mog muža da bi na taj način dobio dete i u tome je uspeo. Nisam ni saslušana od strane suda a doneto je takvo rešenje.“
Advokat oštećene majke Stevan Janković kaže u razgovoru sa našim dopisnikom Brankom Vučkovićem, da je obrazložnje suda direktno upereno protiv jedne verske sekte:
„Pre odlučivanja o predloženoj prinudnoj meri sud je u smislu člana 270. Porodičnog zakona primio mišljenje Centra za socijalni rad u Velikoj Plani, a kojim se izveštajem konstatuje da je konflikt između supružnika nastao zbog aktivnog učestvovanja tužene u radu verske sekte Jehovini svedoci. Izveštajem nadležni Osnovni sud je upoznat da je tužena značajno usvojila norme i opredeljenja ove sekte i da je jedna od normi ove organizacije zabrana transfuzije krvi.“
U tom smislu sociolog religije Mirko Đorđević upozorava da je sud doneo odluku pre nego što su razmotrene činjenice o delovanju Jehovinih svedoka:
„Tako nešto ne bi smelo da se čini budući da je to propust pravosuđa. Svako ima pravo na svoja verska ubeđenja i ona su apsolutno zajemčena Ustavom i zakonima, ali uz napomenu da ta verska uverenja, praksa, kult i ritual ne mogu biti povreda identiteta i prava drugog u svakom drugom pogledu pa i ovom.“
Odluku da se dete oduzme majci zbog sumnji o njenim verskim opredeljenjima, zasnivala se dobrim delom na proceni lokalnog Centra za socijalni rad u Velikoj Plani. Državni sekretar u Ministarstvu za socijalnu politiku Ljiljana Lučić sumnja da je ova ustanova prekoračila svoja ovlašćenja:
„Po novom Porodičnom zakonu Centri za socijalni rad ne daju predloge sudovima već utvrđuju činjenice koje su bitne za odlučivanje sudova a sudovi su jedini nadležni da odluče šta je u najboljem interesu deteta. Mi ćemo svakako pogledati da li se Centar u Velikoj Plani ponašao u skladu sa ovlaćenjima koje mu daje Porodični zakon.“
Uprkos svemu deo javnosti, a pre svega krugovi bliski Srpskoj pravoslavnoj crkvi smatraju, da pripadnici verskih zejdnica poput Jehovinih svedoka, nisu do kraja podobni za vaspitanje dece. Protojerej Dimitrije Kalezić:
„Ta sekta, verska zajednica nije ušla u srpski savet crkvi u svoje vreme isključivo zbog neke vrste terora nad drugim hrišćanima. Ovde je majčino pravo kao pod velikom senom takve klime u kojoj to dete treba da se vaspitava i uzrasta i očigledno mu se ne daju dobri uslovi za uzrastanje.“
Tako se protiv malih verskih zajednica već godinama u Srbiji vodi prava hajka. Njihovi pripadnici su neretko izloženi fizičkim napadima, dok se objekti vrlo često pale ili demoliraju. Sa druge strane Srpska pravoslavna crkva uživa krajnje privilegovan položaj uz stalno širenje svog uticaja, što je dovelo do neke simbioze sa delovanjem pojedinih državnih struktura zemlji. Sociolog religije Mirko Đorđević:
„To se zove klerikalizacija a to je kada se crkva uvodi u sve sfere, i tamo gde joj je mesto i gde joj nije, i to je opasno po društvo. Mnogi zaboravljaju da je klerikalizacija na duži rok vrlo štetna i opasna i po samu crkvu. Strukture moći u nekim crkvama, pa i u našoj pravoslavnoj crkvi, u bliskoj sprezi su sa strukturama moći u brojnim političkim partijama, posebno u partijama koje čine vladajuću koaliciju. Njen dominantni položaj sada, nažalost, se manifestuje samo kao politički dominantan položaj a ne kao crkve koja vrši svoju misiju. Crkva danas igra ulogu političke partije, neformalno, a to nije misija crkve. Nadajmo se da će ta klerikalizacija biti samo jedan talas koji će opasti pa će se crkva ponovo okrenuti svojoj temeljnoj misiji a to je kultura ljubavi prema drugom, drugačijem i bližnjem.“
„On je tvrdio da sam ja Jehovin svedok i da sam prihvatila neke njihove norme - to nije tačno. Nisam Jehovin svedok, ali nemam ništa protiv ni jedne religije. To je neki izgovor mog muža da bi na taj način dobio dete i u tome je uspeo. Nisam ni saslušana od strane suda a doneto je takvo rešenje.“
Advokat oštećene majke Stevan Janković kaže u razgovoru sa našim dopisnikom Brankom Vučkovićem, da je obrazložnje suda direktno upereno protiv jedne verske sekte:
„Pre odlučivanja o predloženoj prinudnoj meri sud je u smislu člana 270. Porodičnog zakona primio mišljenje Centra za socijalni rad u Velikoj Plani, a kojim se izveštajem konstatuje da je konflikt između supružnika nastao zbog aktivnog učestvovanja tužene u radu verske sekte Jehovini svedoci. Izveštajem nadležni Osnovni sud je upoznat da je tužena značajno usvojila norme i opredeljenja ove sekte i da je jedna od normi ove organizacije zabrana transfuzije krvi.“
U tom smislu sociolog religije Mirko Đorđević upozorava da je sud doneo odluku pre nego što su razmotrene činjenice o delovanju Jehovinih svedoka:
„Tako nešto ne bi smelo da se čini budući da je to propust pravosuđa. Svako ima pravo na svoja verska ubeđenja i ona su apsolutno zajemčena Ustavom i zakonima, ali uz napomenu da ta verska uverenja, praksa, kult i ritual ne mogu biti povreda identiteta i prava drugog u svakom drugom pogledu pa i ovom.“
Odluku da se dete oduzme majci zbog sumnji o njenim verskim opredeljenjima, zasnivala se dobrim delom na proceni lokalnog Centra za socijalni rad u Velikoj Plani. Državni sekretar u Ministarstvu za socijalnu politiku Ljiljana Lučić sumnja da je ova ustanova prekoračila svoja ovlašćenja:
„Po novom Porodičnom zakonu Centri za socijalni rad ne daju predloge sudovima već utvrđuju činjenice koje su bitne za odlučivanje sudova a sudovi su jedini nadležni da odluče šta je u najboljem interesu deteta. Mi ćemo svakako pogledati da li se Centar u Velikoj Plani ponašao u skladu sa ovlaćenjima koje mu daje Porodični zakon.“
Uprkos svemu deo javnosti, a pre svega krugovi bliski Srpskoj pravoslavnoj crkvi smatraju, da pripadnici verskih zejdnica poput Jehovinih svedoka, nisu do kraja podobni za vaspitanje dece. Protojerej Dimitrije Kalezić:
„Ta sekta, verska zajednica nije ušla u srpski savet crkvi u svoje vreme isključivo zbog neke vrste terora nad drugim hrišćanima. Ovde je majčino pravo kao pod velikom senom takve klime u kojoj to dete treba da se vaspitava i uzrasta i očigledno mu se ne daju dobri uslovi za uzrastanje.“
Tako se protiv malih verskih zajednica već godinama u Srbiji vodi prava hajka. Njihovi pripadnici su neretko izloženi fizičkim napadima, dok se objekti vrlo često pale ili demoliraju. Sa druge strane Srpska pravoslavna crkva uživa krajnje privilegovan položaj uz stalno širenje svog uticaja, što je dovelo do neke simbioze sa delovanjem pojedinih državnih struktura zemlji. Sociolog religije Mirko Đorđević:
„To se zove klerikalizacija a to je kada se crkva uvodi u sve sfere, i tamo gde joj je mesto i gde joj nije, i to je opasno po društvo. Mnogi zaboravljaju da je klerikalizacija na duži rok vrlo štetna i opasna i po samu crkvu. Strukture moći u nekim crkvama, pa i u našoj pravoslavnoj crkvi, u bliskoj sprezi su sa strukturama moći u brojnim političkim partijama, posebno u partijama koje čine vladajuću koaliciju. Njen dominantni položaj sada, nažalost, se manifestuje samo kao politički dominantan položaj a ne kao crkve koja vrši svoju misiju. Crkva danas igra ulogu političke partije, neformalno, a to nije misija crkve. Nadajmo se da će ta klerikalizacija biti samo jedan talas koji će opasti pa će se crkva ponovo okrenuti svojoj temeljnoj misiji a to je kultura ljubavi prema drugom, drugačijem i bližnjem.“