Dvanaest godina nakon rata, javnost u Srbiji sve više veruje da se u Srebrenici desio zločin za koji su odgovorne srpske snage. Međutim postoji i deo javnosti koji to ne prihvata i negira postojanje zločina nad više od sedam hiljada Bošnjaka.
Istraživanja sa početka godine su pokazala da je 70 odsto građana Srbije čulo da se desio zločin u Srebrenici. 43 odsto ove populacije veruju da je to bio ratni zločin, kaže Svetlana Logar istraživač iz agencije Stratedžik marketing:
“Zanimljivo je bilo pitati državljane da li je bilo u interesu Srbije da isporuči Ratka Mladića, da vi imate ispod 50 odsto populacije – što se prilično poklapa s ovim koji smatraju da je u interesu Srbije da se isporuči Ratko Mladić. Tu sada nastaje zbrka jer ako je Srebrenica bila ratni zločin, ako je Ratko Mladić odgovoran za to – zašto ga ne isporučiti?”
Da je srpska javnost u velikoj meri prihvatila srebrenički zločin i spremnost da se odgovorni nađu pred licem pravde, saglasni su u inicijativi mladih za ljudska prava, koji godinama traže odgovornost za počinioce zločina, kaže izvršni direktor Dragan Popović:
“Naravno izuzimam radikalno ekstremne grupe koje i dalje neće da prihvate. Mislim da je većini srbijanske javnosti sada potpuno jasno, ako ništa drugo onda bar, da je bio zločin velikih razmera. Znači ako imaju sumnju da li je to bio genocid ili zločin ogromnih razmera mislim da to u Srbiji niko racionalan ne može da ospori. Mislim da većina stanovništva ne bi osporila. Na to je uticalo kako objavljivanje one kasete sa Škorpionima tako i presuda Međunarodnog suda pravde.”
Iako se deo javnosti zalagao se usvajanje skupštinske deklaracije kojom bi se osudio zločin u Srebrenici, Vlada Srbije početkom jula prošle godine osudila je sve ratne zločine u jugoslovenskim ratovima, među kojima su posebno pomenuti zločini u Srebrenici i Bratuncu.
Deo ultradesničarskih organizacija kao i političkih partija sličnog programskog profila, i dalje tvrdi da je zločin u Srebrenici "deo propagandne kampanje", naprosto tvrde "da se to nije ni desilo" ili ako se desilo da je "broj žrtava manji". U to veruje Mladen Obradović iz nacionalne organizacije Obraz:
“Do sada smo mogli da čujemo samo jednu stranu ali, Bogu hvala, izbili su veoma značajni podaci o tome da među tih navodnih i totalno izmišljenih 8000 takozvanih muslimanskih žrtava genocida, da zapravo na tim spiskovima ima veliki broj ljudi koji su i dan danas među živima. Mnoštvo je onih koji su umrli prirodnom smrću, mnoštvo onih koji su umrli pre ili posle ’95 itd.”
Međutim novinarka Svetlana Lukić autorka emisije Peščanik, koja se između ostalog bavila srebreničkim zločinima, misli da se ništa bitno nije promenilo u u odnosu građana Srbije, odnosno javnosti, prema genocidu u Srebrenici:
“Nije ni moglo zato što su sve poruke koje su ljudi dobijali zapravo bile takve da ako se nešto i dogodilo, dogodilo se u mnogo manjoj meri nego što to govore, na primer, predstavnici bošnjačkog naroda, Haški sud. Dakle, prvo je bilo reči o kvantitetu, i s druge strane da ako se i dogodilo onda se dogodila osveta za ono što se činilo bosanskim Srbima pre jula ’95. godine. Na kraju svih krajeva, ako hoćete, presuda Međunarodnog suda pravde ovde je doživljena, tako je ljudima i prezentirano, da je to presuda o nevinosti Srbije.”
Građani Čačka osuđuju srebrenčki zločin ali ima i onih koji drugačije misle:
“To je zločinački čin nad jednim narodom, u novijoj istoriji srpskog naroda najtamnija strana koju ćemo teško uspeti da operemo.”
“Ne znam da li je do toga i došlo, mislio sam i tada i sada, ne znam da li je do toga i došlo.”
“Da čula sam, na osnovu medija, štampe i sredstava javnog informisanja.”
“Moj stav o tome je da se manipuliše sa ciframa, da nije tako kako se predstavlja i kako možda izgleda. Naravno na štetu Srba.”
“Čuo sam na televiziji i na radiju o svemu tome što pričaju, mada sam u tom smislu dosta rezervisan.”
“Radi se o interesu da se to proglasi kao genocid. Ne bih rekao da je priča baš takva kakva se servira ali ne bih ulazio dalje u suštinu priče.”
Odgovor na pitanje, kako je moguće da se u javnosti vodi polemika oko srebreničkog zločina, za psihoanalitičara Aleksandara Vuču je jednostavan. Građani generalno imaju potrebu za negacijom događaja za koje se osećaju krivim:
“To je kao kad biste rekli da li je javnost spremna da doživi neku neprijatnu reklamu. Naravno da nije spremna ali svima će biti bolje, i toj javnosti, ako sazna šta se desilo. Imam utisak da se sprema, ima više gonjenja tih raznih zločinaca, to da su se te stvari dogodile veći broj ljudi zna.”
Istraživanja sa početka godine su pokazala da je 70 odsto građana Srbije čulo da se desio zločin u Srebrenici. 43 odsto ove populacije veruju da je to bio ratni zločin, kaže Svetlana Logar istraživač iz agencije Stratedžik marketing:
“Zanimljivo je bilo pitati državljane da li je bilo u interesu Srbije da isporuči Ratka Mladića, da vi imate ispod 50 odsto populacije – što se prilično poklapa s ovim koji smatraju da je u interesu Srbije da se isporuči Ratko Mladić. Tu sada nastaje zbrka jer ako je Srebrenica bila ratni zločin, ako je Ratko Mladić odgovoran za to – zašto ga ne isporučiti?”
Da je srpska javnost u velikoj meri prihvatila srebrenički zločin i spremnost da se odgovorni nađu pred licem pravde, saglasni su u inicijativi mladih za ljudska prava, koji godinama traže odgovornost za počinioce zločina, kaže izvršni direktor Dragan Popović:
“Naravno izuzimam radikalno ekstremne grupe koje i dalje neće da prihvate. Mislim da je većini srbijanske javnosti sada potpuno jasno, ako ništa drugo onda bar, da je bio zločin velikih razmera. Znači ako imaju sumnju da li je to bio genocid ili zločin ogromnih razmera mislim da to u Srbiji niko racionalan ne može da ospori. Mislim da većina stanovništva ne bi osporila. Na to je uticalo kako objavljivanje one kasete sa Škorpionima tako i presuda Međunarodnog suda pravde.”
Iako se deo javnosti zalagao se usvajanje skupštinske deklaracije kojom bi se osudio zločin u Srebrenici, Vlada Srbije početkom jula prošle godine osudila je sve ratne zločine u jugoslovenskim ratovima, među kojima su posebno pomenuti zločini u Srebrenici i Bratuncu.
Deo ultradesničarskih organizacija kao i političkih partija sličnog programskog profila, i dalje tvrdi da je zločin u Srebrenici "deo propagandne kampanje", naprosto tvrde "da se to nije ni desilo" ili ako se desilo da je "broj žrtava manji". U to veruje Mladen Obradović iz nacionalne organizacije Obraz:
“Do sada smo mogli da čujemo samo jednu stranu ali, Bogu hvala, izbili su veoma značajni podaci o tome da među tih navodnih i totalno izmišljenih 8000 takozvanih muslimanskih žrtava genocida, da zapravo na tim spiskovima ima veliki broj ljudi koji su i dan danas među živima. Mnoštvo je onih koji su umrli prirodnom smrću, mnoštvo onih koji su umrli pre ili posle ’95 itd.”
Međutim novinarka Svetlana Lukić autorka emisije Peščanik, koja se između ostalog bavila srebreničkim zločinima, misli da se ništa bitno nije promenilo u u odnosu građana Srbije, odnosno javnosti, prema genocidu u Srebrenici:
“Nije ni moglo zato što su sve poruke koje su ljudi dobijali zapravo bile takve da ako se nešto i dogodilo, dogodilo se u mnogo manjoj meri nego što to govore, na primer, predstavnici bošnjačkog naroda, Haški sud. Dakle, prvo je bilo reči o kvantitetu, i s druge strane da ako se i dogodilo onda se dogodila osveta za ono što se činilo bosanskim Srbima pre jula ’95. godine. Na kraju svih krajeva, ako hoćete, presuda Međunarodnog suda pravde ovde je doživljena, tako je ljudima i prezentirano, da je to presuda o nevinosti Srbije.”
Građani Čačka osuđuju srebrenčki zločin ali ima i onih koji drugačije misle:
“To je zločinački čin nad jednim narodom, u novijoj istoriji srpskog naroda najtamnija strana koju ćemo teško uspeti da operemo.”
“Ne znam da li je do toga i došlo, mislio sam i tada i sada, ne znam da li je do toga i došlo.”
“Da čula sam, na osnovu medija, štampe i sredstava javnog informisanja.”
“Moj stav o tome je da se manipuliše sa ciframa, da nije tako kako se predstavlja i kako možda izgleda. Naravno na štetu Srba.”
“Čuo sam na televiziji i na radiju o svemu tome što pričaju, mada sam u tom smislu dosta rezervisan.”
“Radi se o interesu da se to proglasi kao genocid. Ne bih rekao da je priča baš takva kakva se servira ali ne bih ulazio dalje u suštinu priče.”
Odgovor na pitanje, kako je moguće da se u javnosti vodi polemika oko srebreničkog zločina, za psihoanalitičara Aleksandara Vuču je jednostavan. Građani generalno imaju potrebu za negacijom događaja za koje se osećaju krivim:
“To je kao kad biste rekli da li je javnost spremna da doživi neku neprijatnu reklamu. Naravno da nije spremna ali svima će biti bolje, i toj javnosti, ako sazna šta se desilo. Imam utisak da se sprema, ima više gonjenja tih raznih zločinaca, to da su se te stvari dogodile veći broj ljudi zna.”