Vladimir Gligorov: Jeste, u svakom slučaju. Time se cela ta priča završava.
Zoran Pajić: I ja to isto mislim.
Omer Karabeg: Mislite li da osamostaljenje Kosova može proći bez novih sukoba u regionu?
Vladimir Gligorov: Mislim da može. Štaviše, mislim da će tako i biti, s obzirom da ne vidim čiji bi bio interes da dođe do novih sukoba i ko bi mogao na tome da profitira. Naravno, uvek postoji neki marginalni rizik, ali mislim da je on zaista mali.
Zoran Pajić: Ja mislim da će biti tenzija, ali unutrašnje prirode na relaciji Kosovo - Srbija. O sukobima se, međutim, ne može govoriti. To bi bilo isuviše pesimistički. Neophodno je, međutim, da se čitava ta stvar mnogo bolje pripremi nego što je to bilo u slučaju osamostaljenja bivših republika SFRJ. Na Kosovu još uvijek nisu riješena mnoga pitanja. Tu, prije svega, mislim na bezbjednost, na položaj manjina, na problem jednakosti pred zakonom. Ako se međunarodna zajednica i unutrašnje političke snage na to koncentrišu neće biti tenzija i sukoba.
Omer Karabeg: Gospodine Gligorov, može li se povući paralela između sadašnjeg osamostaljenja Kosova i osamostaljenja republika bivše Jugoslavije?
Vladimir Gligorov: S obzirom da je reč o istom procesu disolucije bivše Jugoslavije, upoređenja su, naravno, svakako na mestu. Međutim, na Kosovou je došlo do intervencije međunarodne zajednice koje nije bilo na drugim mestima, i tu su Ujedinjene nacije preuzele obaveze koje nisu preuzimale na drugim mestima.
Omer Karabeg: Zamolio bih vas da porazgovaramo o jednom scenariju o kome se dosta priča, mada on jeste na nivou spekulacija. Ukoliko Rusija ostane pri svom sadašnjem stavu da će staviti veto na svaku rezoluciju Saveta bezbednosti koja bi predviđala nezavisnost Kosova, postoji mogućnost da Sjedinjene Američke Države i Evropska unija jednostrano priznaju nezavisnost Kosova. Ukoliko bi do toga došlo, prema scenariju koji sam pomenuo, severni deo Kosova, koji je uglavnom nastanjen Srbima, proglasio bi otcepljenje, dok bi Albanci u Preševskoj dolini na jugu Srbije, kao odgovor na taj potez, takođe proglasili otcepljenje? Čini li vam se to verovatnim?
Zoran Pajić: Taj scenarij, koji ste sada izložili, stvarno je zanimljiv. Ako stvari ostanu ovakve kako sada jesu, sigurno da je moguća kombinatorika o kojoj vi govorite – proglašenje nekih enklava, samoupravnih teritorija, autonomnih oblasti i tako dalje.
Vladimir Gligorov: Sumnjam da bi bilo u interesu Srbije da inicira osamostaljenje severnog Kosova, jer to bi, u krajnjoj instanci, bilo definitivno skidanje pitanja Kosova s dnevnog reda, što nije politika glavnih partija u Srbiji. Tako da mi se to ne čini realno. Što se tiče juga Srbije, tamo nema nikakvog osnova da albanska manjina proglasi bilo šta. Moglo bi nešto da se proglasi na papiru ili možda na nekom ćošku, u nekom gradu, ali to apsolutno ne bi imalo nikakvu podršku nigde, niti bi moglo da bude na bilo koji način sprovedeno. Tako da mi se taj scenario čini potpuno izmišljenim. Mislim da nije u interesu Srbije da deli Kosovo.
Omer Karabeg: Da li će gubitak Kosova izazvati političke potrese u Srbiji i kakve bi mogle biti posledice?
Vladimir Gligorov: Sve zavisi od toga kada bi do toga došlo. Ukoliko bi odluka o nezavisnosti mimo Saveta bezbednosti došla u relativno kratkom roku, ja računam da bi svakako došlo do pada vlade i do prevremenih izbora ili referenduma. Veliko je pitanje kakav bi bio ishod toga. Nisam baš siguran da bi nacionalisti tu najbolje prošli, mada sada izgleda da bi u tom slučaju desnica ojjačala i da bi mogla da preuzme vlast. Šta bi desnica mogla da uradi? Ranije, u vreme Miloševića, to je bilo pozivanje na armiju, na silu uopšte, ali to više nije slučaj. Mislim da su i ekonomski interesi potpuno na drugoj strani. Koliko ja mogu da vidim, poslovni krugovi u Beogradu uopšte ne računaju sa tim ishodom, jer ne vidim nikakav zastoj u investicijama i u poslovanju uopšte. Nemam utisak da oni očekuju takav rasplet. Tako da mi se čini da je sasvim moguće da će doći do destabilizacije, u smislu pada vlade, ali šta će tačno biti ishod svega toga, to nije tako jednostavno predvideti. Posebno treba imati u vidu da u Srbiji postoji velika potreba, veliki zahtev u javnosti, rekao bih velika žudnja za stabilnošću i čini mi se da nemaju potporu oni koji pozivaju na nestabilnost, na izolaciju i na sukobe.
Omer Karabeg: Vi mislite da gubitak Kosova ne bi doveo Radikale na vlast?
Vladimir Gligorov: Nisam siguran da bi u tom slučaju pobeda Radikala, kao što se obično misli, bila gotova stvar. Jer, ako bi nakon gubitka Kosova i pada vlada došlo do novih izbora, onda bi Radikalima bilo postavljeno pitanje - kako msilite da povratite Kosovo. Ja mislim da oni nemaju nikakav odgovor na to pitanje. Prema tome, ne bi me iznenadilo da oni te izbore ne bi baš glatko dobili. Meni izgleda da to nije baš tako crno.
Zoran Pajić: Ako bi Radikali došli na vlast nakon gubitka Kosova, to bi ponovo odvelo Srbiju u tešku međunarodnu izolaciju. A to je ono čega svi treba da se bojimo. Mislim da je izolacija najgora opcija i za Srbiju i za region.
Omer Karabeg: Kako bi se nezavisnost Kosova odrazila na Makedoniju? Da li bi to pojačalo poziciju tamošnjih Albanaca koji čine četvrtinu stanovništa Makedonije?
Vladimir Gligorov: Mislim da bi nezavisnost Kosova sigurno bila jako pozdravljena od strane albanskog stanovništva u Makedoniji, kao, uostalom, i od albanskog stanovništva svuda. Lično mislim da je makedonsko pitanje rešeno Ohridskim sporazumom i ne vidim da bi nezavisnost Kosova mogla da destabilizuje Makedoniju u nekom ozbiljnom smislu. Štaviše, moglo bi se rečhi da bi nakon što Kosovo stekne nezavisnost albansko pitanje na Balkanu bilo rešeno, s obzirom da bi u tom trenutku negde oko 90 posto albanskog stanovništva živelo u dvema albanskim državama. Ne verujem da bi u takvoj situaciji albanska manjina u Makedoniji mogla tražiti nešto dramatično više u odnosu na ono što manjine imaju svuda u Evropi. Unutrašnja stabilnost Makedonije zavisi pre svega od tamošnjih politički aktera, a mnogo manje od toga šta se događa na Kosovu. A u Makedoniji u ovom trenutku, koliko sam ja u stanju da vidim, nema nijedne partije, ni na albanskoj, ni na makedonskoj strani, koja je zainteresovana za nestabilnost. Mislim da je i jednima i drugima jasno da bi sukobi udaljili Makedoniju ne samo od Evrope, nego i od ekonomskog prosperiteta. Čini mi se da je pitanje Makedonije rešeno raspletom sukoba koji se odigrao 2001. godine.
Zoran Pajić: Sa formalne tačke gledišta pitanje Makedonije je riješeno Ohridskim sporazumom. Međutim, sasvim je sigurno da bi nezavisnost Kosova izazvala aspiracije u određenim krugovima i u Makedoniji. Ja bih rekao da je ključ stabilnosti Makedonije, a i ostalih država na području bivše Jugoslavije, u ponašanju establišmenta većinskog, a ne manjinskog naroda. Napravio bih paralelu sa Bosnom i Hercegovinom. U Federaciji Bosne i Hercegovine, gdje Hrvati predstavljaju jednu sasvim marginalizovnu manjinu, ključ stabilnosti je u rukama bošnjačkog establišmenta, dok je u Republici Srpskoj srpski politički establišment odgovoran za položaj svih ostalih naroda koji tamo žive.
Omer Karabeg: Evo, došli smo i do Bosne i Hercegovine. Faktički, Kosovo je jedna neuralgična tačka, druga je Bosna i Hercegovine, gde sadašnje tenzije između nacionalnih elita podsećaju na one iz devedesetih godine. Mislite li da osamostaljenje Kosova može pojačati političke sukobe u Bosni i Hercegovini? Recimo, u Republici Srpskoj je dosta raširena teza da bi nezavisnost Kosova dala mogućnost i Republici Srpskoj da traži nešto slično.
Vladimir Gligorov: Kad je reč o Bosni i Hercegovini, mislim da je to problem koji se neće tako brzo rešiti. Tamo su uspostavljena dva entiteta koja relativno slabo komuniciraju. Tamo je nepoverenje jako veliko, praktično među svima. Tamo imamo ustavno uređenje koje je potpuno nefunkcionalno. Međutim, za razliku od situacije devedestih godina danas u Bosni i Hercegovini postoji kakva-takva demokratska struktura u oba entiteta. Prema tome, svi problemi, uključujući i eventualni zahtev za razlazom, rešavaće se političkim putem. Ja lično mislim da bi na neki način i u nekom trenutku moralo doći do ozbiljnog razgovora o ustavnom uređenju Bosne i Hercegovine, pa da se svi interesi i sve ambicije stave na sto i nađe kompromis. Kompromis bi bio mogućan i oko Kosova da nije bilo 1999. godine i da tada praktično nije došlo do uspostavljanja nezavisnosti Kosova. Sada je nemoguće pronačhi kompromis koji ne bi podrazumevao nezavisnost Kosova. To je problem i specifikum Kosova.
Omer Karabeg: Može li osamostaljenje Kosova imati ikakav uticaj na prilike u Bosni i Hercegovini?
Vladimir Gligorov: Sigurno da će imati uticaj u tom smislu što će nezavisnost Kosova izazvati veliko nezadovoljstvo u Republici Srpskoj. Oni svakako dele ideju sa Srbijom da Kosovo treba da ostane deo Srbije, ali ne verujem da u jednom demokratskom društvu to može da dovede do nekakvog unilateralnog proglašenja nezavisnosti. To, pre svega, nema nikakve šanse da bude priznato od strane onih međunarodnih faktora koji su značajani za Republiku Srpsku, a to su Evropska unija i Sjedinjene Države. Međutim, moglo bi se desiti da nakon eventualnog proglašenja nezavisnosti Kosova stav Republike Srpske u razgovorima o ustavnom preuređenju Bosne i Hercegovine postane tvrđi. To vidim kao mogućnost i to bi svakako bio jedini negativan efekat kosovske nezavisnosti u Bosni i Hercegovini.
Zoran Pajić: Postavimo si pitanje - šta to bosanski Srbi imaju sa Kosovom? Apsolutno ništa. Ni istorijski, ni kulturološki. Prema tome, ako i dođe do tenzija o kojima vi govorite, one će ustvari biti samo proizvod političke manipulacije, a nikako originalni interes bosanskih Srba.
Omer Karabeg: Dobro, ali oni mogu da kažu – ako Kosovo može da se osamostali, ako Kosovo ima pravo na referendum, zašto ne bismo i mi imali pravo na referendum? Ta teza se često pominje u Republici Srpskoj.
Zoran Pajić: To je principijelno pitanje koje nije samo specifikum Balkana. To pitanje se danas postavlja i u Španiji. To je pitanje koje će se postaviti i u mnogim evropskim zemljama koje se, bez obzira na članstvo u Evropskoj uniji, suočvaju sa tim problemima. Španija je podijeljena zemlja gotovo na isti način kao i Bosna i Hercegovina, ali ima razvijene institucije i zbog toga je, bez sumnje, funkcionalnija. Pitanje koje ste vi postavili spada u ona koja se stalno vade ispod dušeka i koriste se u zavisnosti od političkih tenzija. Ukoliko se ta breša otvori, mislim da onda moramo staviti na sto sva otvorena pitanja u Evropi, a ne samo pitanje Republike Srpske i njenog eventualnog referenduma i osamostaljenja.
Vladimir Gligorov: Samo da kažem jednu reč oko ove paralele između Kosova i Republike Srpske. Očuvanje Bosne i Hercegovine je stvar Povelje Ujedinjenih nacija prema kojoj je međunarodna zajednica dužna da štiti integritet zemlje koja je napadnuta ili koja je pod nekom vrstom agresije. Prisetimo se da je Srbija zbog uplitanja u Bosnu i Hercegovinu praktično bila izbačena iz Ujedinjenih nacija. Njeno članstvo u Ujedinjenim nacijama je bilo zamrznuto, što nije tako čest slučaj. Kosovski slučaj je drukčiji. Kosovski slučaj je, da tako kažemo, intervencija Ujedinjenih nacija radi zaštite međunarodnog mira i ljudskih prava. Prema tome, Bosna i Hercegovina i Kosovo su dva potpuno različita slučaja sa stanovišta međunarodnog prava.
Omer Karabeg: Mislite li da bi sukob oko Kosova mogao promeniti geostratešku sliku Balkana. Rukovodstvo Srbije se sve više oslanja na Rusiju u nadi da će sačuvati Kosovo uz rusku podršku. Da li će to dovesti do toga da Rusija stekne presudni politički i ekonomski uticaj u Srbiji i da Srbija postane interesna zona Rusije na Balkanu, odakle bi ona krenula u dalju ekspanziju u regionu? Izgleda da su toga svesni i funkcioneri Evropske unije, pa je Oli Ren, komesar za proširenje Evropske unije, nedavno upozorio Srbiju da vodi računa da se ne uguši u zagrljaju Rusije.
Zoran Pajić: Ja mislim da bi to bio suviše krupan zalogaj prije svega za Srbiju. Naime, šta bi to Rusija dobila ukoliko bi pod svoje okrilje stavila Srbiju? Koja bi to ekspanzija u regionu time bila omogućena Rusiji? Region je praktično prebukiran. Tu više nema praznog prostora za neke velike uticaje. Mislim da je Srbija isuviše mali prostor za jednu veliku Rusiju i ne vidim koji bi to veliki interesi Rusije bili ostvareni preko Srbije. Mislim da je ta kalkulacija u Srbiji dosta pogrešna. Ona me podsjeća na onu staru, ex-jugoslovensku anegdotu o Crnogorcima – nas i Rusa 300 miliona.
Vladimir Gligorov: Ja mislim da je Rusija jedina realna karta nacionalističkih snaga u Srbiji. I ukoliko bi Rusija bila zainteresovana da podrži neku kombinaciju Vojislava Koštunice i Tome Nikolića s antievropskim programom i uz ekonomsko i političko oslanjanje na Rusiju, to bi mogla biti jedina karta s kojom bi taj skup partija mogao pokušati da dobije podršku glasača u Srbiji. Da li je Rusija spremna da ide tim putem, ja to ne mogu da znam. U krajnjoj instanci, teško je tumačiti rusku međunarodnu politiku. Ona se jako brzo razvija u poslednjih nekoliko meseci ili u poslednjih godinu dana i vrlo je teško predvideti njene poteze.
Omer Karabeg: Zašto Rusija zauzima tako tvrd stav oko Kosova ako uopšte nije zainteresovana za Srbiju?
Zoran Pajić: Teško bih mogao odgovoriti na to pitanje. Možemo o tome spekulisati na razne načine, ali mislim da je to, možda, onaj jezičak na vagi koji je Rusiji potreban radi nekog međunarodnog imidža i održavanja ravnoteže prema politici Sjedinjenih Američkih Država u Evropi.
Omer Karabeg: Znači, teško je reći da li je ovo što Rusija sada radi oko Kosova pokazivanje mišića i demonstracija vlastite snage ili iza toga stoji nekakav strateški interes ubacivanja na Balkan preko Srbije?
Vladimir Gligorov: Mislim da Kosovo nije najvažnije pitanje za Rusiju u isprobavanju odnosa snaga sa Sjedinjenim Američkim državama. Pitanje raketa i raketnog štita, kao i pitanje daljeg širenja NATO pakta su mnogo važnija pitanje. Sumnjam da će Kosovo u razgovorima između Putina i Buša biti najvažnije pitanje. Mozda peto, šesto, sedmo ili osmo. Ali je nesumnjivo da je odnos prema Kosovo deo nove strategije ruske vlade koja želi da stavi do znanja da sa Rusijom ne može da se razgovara kao ranije, da je Rusija vojno i strateški jaka i važna zemlja i da ona tu svoju moć želi da pretvori u veći uticaj na sva svetska pitanja. Mislim da za Balkan nije dobro što se ta nova ruska strategija primenjuje i na Balkanu, ali u ovom trenutku je to tako.
Omer Karabeg: Može li se dogoditi da tenzije oko Kosova toliko narastu da se pretvore u oružane sukobe?
Vladimir Gligorov: Ja to ne vidim, jer ne znam koje bi to bile sukobljene strane. Ono čega se boje pre svega pripadnici NATO snaga na Kosovu je da bi moglo doći do delegitimizacije kosovskih vlasti, ukoliko dođe do zastoja u ostvarenju nezavisnosti. Krenulo bi sa optužbama da je vlada nesposobna, da je predsednik nesposoban, moglo bi doći do masovnih demonstracija, pozivanja na svrgavanje vlade i do jednostranog proglašenje nezavisnosti. To su mogućnosti destabilizacije političke situacije na Kosovu i toga se NATO i Amerikanci boje. Njima novi haos, kakav gledaju na mnogim mestima na Bliskom Istoku, nije potreban. Ali, po mom mišljenju, verovatnoća da će doći do toga relativno je mala. Jer na Kosovu već teče politički proces osamostaljivanja. Oni su pred donošenjem ustava, posle toga slede izbori i u svakom slučaju, kako god da se stvari završe , oni će, na ovaj ili na onaj način, proglasiti nezavisnost, uz podršku Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Prema tome, mislim da mogućnost destabilizacije postoji, mislim da su sukobi mogući, ali je verovatnoća relativno mala.
Omer Karabeg: Gospodine Pajiću, kakvo je vaše mišljenje, može li se dogoditi da tenzije oko Kosova toliko narastu da se pretvore u oružane sukobe na Kosovu i oko njega?
Zoran Pajić: Oko Kosova ne. Mislim da su stvari suviše pod kontrolom i mislim da je međunarodna zajednica suviše svijesna rizika otvaranja jednog takvog fronta. Međutim, mislim da je na samom Kosovu strpljenje na izmaku. Nedavno sam bio na Kosovo i vidio sam da postoji veliko nezadovoljstvo zbog otezanja procesa rješavanja kosovskog pitanja. Mislim da može doći do unutarkosovskog sukoba, o čemu je kolega Gligorov govorio. Pogovo, ukoliko dođe do ozbiljnog zastoja u Savjetu bezbjednosti Ujedinjeih nacija i još veće i eksplicitnije ruske podrške Srbiji.
Zoran Pajić: I ja to isto mislim.
Omer Karabeg: Mislite li da osamostaljenje Kosova može proći bez novih sukoba u regionu?
Vladimir Gligorov: Mislim da može. Štaviše, mislim da će tako i biti, s obzirom da ne vidim čiji bi bio interes da dođe do novih sukoba i ko bi mogao na tome da profitira. Naravno, uvek postoji neki marginalni rizik, ali mislim da je on zaista mali.
Zoran Pajić: Ja mislim da će biti tenzija, ali unutrašnje prirode na relaciji Kosovo - Srbija. O sukobima se, međutim, ne može govoriti. To bi bilo isuviše pesimistički. Neophodno je, međutim, da se čitava ta stvar mnogo bolje pripremi nego što je to bilo u slučaju osamostaljenja bivših republika SFRJ. Na Kosovu još uvijek nisu riješena mnoga pitanja. Tu, prije svega, mislim na bezbjednost, na položaj manjina, na problem jednakosti pred zakonom. Ako se međunarodna zajednica i unutrašnje političke snage na to koncentrišu neće biti tenzija i sukoba.
Omer Karabeg: Gospodine Gligorov, može li se povući paralela između sadašnjeg osamostaljenja Kosova i osamostaljenja republika bivše Jugoslavije?
Vladimir Gligorov: S obzirom da je reč o istom procesu disolucije bivše Jugoslavije, upoređenja su, naravno, svakako na mestu. Međutim, na Kosovou je došlo do intervencije međunarodne zajednice koje nije bilo na drugim mestima, i tu su Ujedinjene nacije preuzele obaveze koje nisu preuzimale na drugim mestima.
Omer Karabeg: Zamolio bih vas da porazgovaramo o jednom scenariju o kome se dosta priča, mada on jeste na nivou spekulacija. Ukoliko Rusija ostane pri svom sadašnjem stavu da će staviti veto na svaku rezoluciju Saveta bezbednosti koja bi predviđala nezavisnost Kosova, postoji mogućnost da Sjedinjene Američke Države i Evropska unija jednostrano priznaju nezavisnost Kosova. Ukoliko bi do toga došlo, prema scenariju koji sam pomenuo, severni deo Kosova, koji je uglavnom nastanjen Srbima, proglasio bi otcepljenje, dok bi Albanci u Preševskoj dolini na jugu Srbije, kao odgovor na taj potez, takođe proglasili otcepljenje? Čini li vam se to verovatnim?
Zoran Pajić: Taj scenarij, koji ste sada izložili, stvarno je zanimljiv. Ako stvari ostanu ovakve kako sada jesu, sigurno da je moguća kombinatorika o kojoj vi govorite – proglašenje nekih enklava, samoupravnih teritorija, autonomnih oblasti i tako dalje.
Vladimir Gligorov: Sumnjam da bi bilo u interesu Srbije da inicira osamostaljenje severnog Kosova, jer to bi, u krajnjoj instanci, bilo definitivno skidanje pitanja Kosova s dnevnog reda, što nije politika glavnih partija u Srbiji. Tako da mi se to ne čini realno. Što se tiče juga Srbije, tamo nema nikakvog osnova da albanska manjina proglasi bilo šta. Moglo bi nešto da se proglasi na papiru ili možda na nekom ćošku, u nekom gradu, ali to apsolutno ne bi imalo nikakvu podršku nigde, niti bi moglo da bude na bilo koji način sprovedeno. Tako da mi se taj scenario čini potpuno izmišljenim. Mislim da nije u interesu Srbije da deli Kosovo.
Omer Karabeg: Da li će gubitak Kosova izazvati političke potrese u Srbiji i kakve bi mogle biti posledice?
Vladimir Gligorov: Sve zavisi od toga kada bi do toga došlo. Ukoliko bi odluka o nezavisnosti mimo Saveta bezbednosti došla u relativno kratkom roku, ja računam da bi svakako došlo do pada vlade i do prevremenih izbora ili referenduma. Veliko je pitanje kakav bi bio ishod toga. Nisam baš siguran da bi nacionalisti tu najbolje prošli, mada sada izgleda da bi u tom slučaju desnica ojjačala i da bi mogla da preuzme vlast. Šta bi desnica mogla da uradi? Ranije, u vreme Miloševića, to je bilo pozivanje na armiju, na silu uopšte, ali to više nije slučaj. Mislim da su i ekonomski interesi potpuno na drugoj strani. Koliko ja mogu da vidim, poslovni krugovi u Beogradu uopšte ne računaju sa tim ishodom, jer ne vidim nikakav zastoj u investicijama i u poslovanju uopšte. Nemam utisak da oni očekuju takav rasplet. Tako da mi se čini da je sasvim moguće da će doći do destabilizacije, u smislu pada vlade, ali šta će tačno biti ishod svega toga, to nije tako jednostavno predvideti. Posebno treba imati u vidu da u Srbiji postoji velika potreba, veliki zahtev u javnosti, rekao bih velika žudnja za stabilnošću i čini mi se da nemaju potporu oni koji pozivaju na nestabilnost, na izolaciju i na sukobe.
Omer Karabeg: Vi mislite da gubitak Kosova ne bi doveo Radikale na vlast?
Vladimir Gligorov: Nisam siguran da bi u tom slučaju pobeda Radikala, kao što se obično misli, bila gotova stvar. Jer, ako bi nakon gubitka Kosova i pada vlada došlo do novih izbora, onda bi Radikalima bilo postavljeno pitanje - kako msilite da povratite Kosovo. Ja mislim da oni nemaju nikakav odgovor na to pitanje. Prema tome, ne bi me iznenadilo da oni te izbore ne bi baš glatko dobili. Meni izgleda da to nije baš tako crno.
Zoran Pajić: Ako bi Radikali došli na vlast nakon gubitka Kosova, to bi ponovo odvelo Srbiju u tešku međunarodnu izolaciju. A to je ono čega svi treba da se bojimo. Mislim da je izolacija najgora opcija i za Srbiju i za region.
Omer Karabeg: Kako bi se nezavisnost Kosova odrazila na Makedoniju? Da li bi to pojačalo poziciju tamošnjih Albanaca koji čine četvrtinu stanovništa Makedonije?
Vladimir Gligorov: Mislim da bi nezavisnost Kosova sigurno bila jako pozdravljena od strane albanskog stanovništva u Makedoniji, kao, uostalom, i od albanskog stanovništva svuda. Lično mislim da je makedonsko pitanje rešeno Ohridskim sporazumom i ne vidim da bi nezavisnost Kosova mogla da destabilizuje Makedoniju u nekom ozbiljnom smislu. Štaviše, moglo bi se rečhi da bi nakon što Kosovo stekne nezavisnost albansko pitanje na Balkanu bilo rešeno, s obzirom da bi u tom trenutku negde oko 90 posto albanskog stanovništva živelo u dvema albanskim državama. Ne verujem da bi u takvoj situaciji albanska manjina u Makedoniji mogla tražiti nešto dramatično više u odnosu na ono što manjine imaju svuda u Evropi. Unutrašnja stabilnost Makedonije zavisi pre svega od tamošnjih politički aktera, a mnogo manje od toga šta se događa na Kosovu. A u Makedoniji u ovom trenutku, koliko sam ja u stanju da vidim, nema nijedne partije, ni na albanskoj, ni na makedonskoj strani, koja je zainteresovana za nestabilnost. Mislim da je i jednima i drugima jasno da bi sukobi udaljili Makedoniju ne samo od Evrope, nego i od ekonomskog prosperiteta. Čini mi se da je pitanje Makedonije rešeno raspletom sukoba koji se odigrao 2001. godine.
Zoran Pajić: Sa formalne tačke gledišta pitanje Makedonije je riješeno Ohridskim sporazumom. Međutim, sasvim je sigurno da bi nezavisnost Kosova izazvala aspiracije u određenim krugovima i u Makedoniji. Ja bih rekao da je ključ stabilnosti Makedonije, a i ostalih država na području bivše Jugoslavije, u ponašanju establišmenta većinskog, a ne manjinskog naroda. Napravio bih paralelu sa Bosnom i Hercegovinom. U Federaciji Bosne i Hercegovine, gdje Hrvati predstavljaju jednu sasvim marginalizovnu manjinu, ključ stabilnosti je u rukama bošnjačkog establišmenta, dok je u Republici Srpskoj srpski politički establišment odgovoran za položaj svih ostalih naroda koji tamo žive.
Omer Karabeg: Evo, došli smo i do Bosne i Hercegovine. Faktički, Kosovo je jedna neuralgična tačka, druga je Bosna i Hercegovine, gde sadašnje tenzije između nacionalnih elita podsećaju na one iz devedesetih godine. Mislite li da osamostaljenje Kosova može pojačati političke sukobe u Bosni i Hercegovini? Recimo, u Republici Srpskoj je dosta raširena teza da bi nezavisnost Kosova dala mogućnost i Republici Srpskoj da traži nešto slično.
Vladimir Gligorov: Kad je reč o Bosni i Hercegovini, mislim da je to problem koji se neće tako brzo rešiti. Tamo su uspostavljena dva entiteta koja relativno slabo komuniciraju. Tamo je nepoverenje jako veliko, praktično među svima. Tamo imamo ustavno uređenje koje je potpuno nefunkcionalno. Međutim, za razliku od situacije devedestih godina danas u Bosni i Hercegovini postoji kakva-takva demokratska struktura u oba entiteta. Prema tome, svi problemi, uključujući i eventualni zahtev za razlazom, rešavaće se političkim putem. Ja lično mislim da bi na neki način i u nekom trenutku moralo doći do ozbiljnog razgovora o ustavnom uređenju Bosne i Hercegovine, pa da se svi interesi i sve ambicije stave na sto i nađe kompromis. Kompromis bi bio mogućan i oko Kosova da nije bilo 1999. godine i da tada praktično nije došlo do uspostavljanja nezavisnosti Kosova. Sada je nemoguće pronačhi kompromis koji ne bi podrazumevao nezavisnost Kosova. To je problem i specifikum Kosova.
Omer Karabeg: Može li osamostaljenje Kosova imati ikakav uticaj na prilike u Bosni i Hercegovini?
Vladimir Gligorov: Sigurno da će imati uticaj u tom smislu što će nezavisnost Kosova izazvati veliko nezadovoljstvo u Republici Srpskoj. Oni svakako dele ideju sa Srbijom da Kosovo treba da ostane deo Srbije, ali ne verujem da u jednom demokratskom društvu to može da dovede do nekakvog unilateralnog proglašenja nezavisnosti. To, pre svega, nema nikakve šanse da bude priznato od strane onih međunarodnih faktora koji su značajani za Republiku Srpsku, a to su Evropska unija i Sjedinjene Države. Međutim, moglo bi se desiti da nakon eventualnog proglašenja nezavisnosti Kosova stav Republike Srpske u razgovorima o ustavnom preuređenju Bosne i Hercegovine postane tvrđi. To vidim kao mogućnost i to bi svakako bio jedini negativan efekat kosovske nezavisnosti u Bosni i Hercegovini.
Zoran Pajić: Postavimo si pitanje - šta to bosanski Srbi imaju sa Kosovom? Apsolutno ništa. Ni istorijski, ni kulturološki. Prema tome, ako i dođe do tenzija o kojima vi govorite, one će ustvari biti samo proizvod političke manipulacije, a nikako originalni interes bosanskih Srba.
Omer Karabeg: Dobro, ali oni mogu da kažu – ako Kosovo može da se osamostali, ako Kosovo ima pravo na referendum, zašto ne bismo i mi imali pravo na referendum? Ta teza se često pominje u Republici Srpskoj.
Zoran Pajić: To je principijelno pitanje koje nije samo specifikum Balkana. To pitanje se danas postavlja i u Španiji. To je pitanje koje će se postaviti i u mnogim evropskim zemljama koje se, bez obzira na članstvo u Evropskoj uniji, suočvaju sa tim problemima. Španija je podijeljena zemlja gotovo na isti način kao i Bosna i Hercegovina, ali ima razvijene institucije i zbog toga je, bez sumnje, funkcionalnija. Pitanje koje ste vi postavili spada u ona koja se stalno vade ispod dušeka i koriste se u zavisnosti od političkih tenzija. Ukoliko se ta breša otvori, mislim da onda moramo staviti na sto sva otvorena pitanja u Evropi, a ne samo pitanje Republike Srpske i njenog eventualnog referenduma i osamostaljenja.
Vladimir Gligorov: Samo da kažem jednu reč oko ove paralele između Kosova i Republike Srpske. Očuvanje Bosne i Hercegovine je stvar Povelje Ujedinjenih nacija prema kojoj je međunarodna zajednica dužna da štiti integritet zemlje koja je napadnuta ili koja je pod nekom vrstom agresije. Prisetimo se da je Srbija zbog uplitanja u Bosnu i Hercegovinu praktično bila izbačena iz Ujedinjenih nacija. Njeno članstvo u Ujedinjenim nacijama je bilo zamrznuto, što nije tako čest slučaj. Kosovski slučaj je drukčiji. Kosovski slučaj je, da tako kažemo, intervencija Ujedinjenih nacija radi zaštite međunarodnog mira i ljudskih prava. Prema tome, Bosna i Hercegovina i Kosovo su dva potpuno različita slučaja sa stanovišta međunarodnog prava.
Omer Karabeg: Mislite li da bi sukob oko Kosova mogao promeniti geostratešku sliku Balkana. Rukovodstvo Srbije se sve više oslanja na Rusiju u nadi da će sačuvati Kosovo uz rusku podršku. Da li će to dovesti do toga da Rusija stekne presudni politički i ekonomski uticaj u Srbiji i da Srbija postane interesna zona Rusije na Balkanu, odakle bi ona krenula u dalju ekspanziju u regionu? Izgleda da su toga svesni i funkcioneri Evropske unije, pa je Oli Ren, komesar za proširenje Evropske unije, nedavno upozorio Srbiju da vodi računa da se ne uguši u zagrljaju Rusije.
Zoran Pajić: Ja mislim da bi to bio suviše krupan zalogaj prije svega za Srbiju. Naime, šta bi to Rusija dobila ukoliko bi pod svoje okrilje stavila Srbiju? Koja bi to ekspanzija u regionu time bila omogućena Rusiji? Region je praktično prebukiran. Tu više nema praznog prostora za neke velike uticaje. Mislim da je Srbija isuviše mali prostor za jednu veliku Rusiju i ne vidim koji bi to veliki interesi Rusije bili ostvareni preko Srbije. Mislim da je ta kalkulacija u Srbiji dosta pogrešna. Ona me podsjeća na onu staru, ex-jugoslovensku anegdotu o Crnogorcima – nas i Rusa 300 miliona.
Vladimir Gligorov: Ja mislim da je Rusija jedina realna karta nacionalističkih snaga u Srbiji. I ukoliko bi Rusija bila zainteresovana da podrži neku kombinaciju Vojislava Koštunice i Tome Nikolića s antievropskim programom i uz ekonomsko i političko oslanjanje na Rusiju, to bi mogla biti jedina karta s kojom bi taj skup partija mogao pokušati da dobije podršku glasača u Srbiji. Da li je Rusija spremna da ide tim putem, ja to ne mogu da znam. U krajnjoj instanci, teško je tumačiti rusku međunarodnu politiku. Ona se jako brzo razvija u poslednjih nekoliko meseci ili u poslednjih godinu dana i vrlo je teško predvideti njene poteze.
Omer Karabeg: Zašto Rusija zauzima tako tvrd stav oko Kosova ako uopšte nije zainteresovana za Srbiju?
Zoran Pajić: Teško bih mogao odgovoriti na to pitanje. Možemo o tome spekulisati na razne načine, ali mislim da je to, možda, onaj jezičak na vagi koji je Rusiji potreban radi nekog međunarodnog imidža i održavanja ravnoteže prema politici Sjedinjenih Američkih Država u Evropi.
Omer Karabeg: Znači, teško je reći da li je ovo što Rusija sada radi oko Kosova pokazivanje mišića i demonstracija vlastite snage ili iza toga stoji nekakav strateški interes ubacivanja na Balkan preko Srbije?
Vladimir Gligorov: Mislim da Kosovo nije najvažnije pitanje za Rusiju u isprobavanju odnosa snaga sa Sjedinjenim Američkim državama. Pitanje raketa i raketnog štita, kao i pitanje daljeg širenja NATO pakta su mnogo važnija pitanje. Sumnjam da će Kosovo u razgovorima između Putina i Buša biti najvažnije pitanje. Mozda peto, šesto, sedmo ili osmo. Ali je nesumnjivo da je odnos prema Kosovo deo nove strategije ruske vlade koja želi da stavi do znanja da sa Rusijom ne može da se razgovara kao ranije, da je Rusija vojno i strateški jaka i važna zemlja i da ona tu svoju moć želi da pretvori u veći uticaj na sva svetska pitanja. Mislim da za Balkan nije dobro što se ta nova ruska strategija primenjuje i na Balkanu, ali u ovom trenutku je to tako.
Omer Karabeg: Može li se dogoditi da tenzije oko Kosova toliko narastu da se pretvore u oružane sukobe?
Vladimir Gligorov: Ja to ne vidim, jer ne znam koje bi to bile sukobljene strane. Ono čega se boje pre svega pripadnici NATO snaga na Kosovu je da bi moglo doći do delegitimizacije kosovskih vlasti, ukoliko dođe do zastoja u ostvarenju nezavisnosti. Krenulo bi sa optužbama da je vlada nesposobna, da je predsednik nesposoban, moglo bi doći do masovnih demonstracija, pozivanja na svrgavanje vlade i do jednostranog proglašenje nezavisnosti. To su mogućnosti destabilizacije političke situacije na Kosovu i toga se NATO i Amerikanci boje. Njima novi haos, kakav gledaju na mnogim mestima na Bliskom Istoku, nije potreban. Ali, po mom mišljenju, verovatnoća da će doći do toga relativno je mala. Jer na Kosovu već teče politički proces osamostaljivanja. Oni su pred donošenjem ustava, posle toga slede izbori i u svakom slučaju, kako god da se stvari završe , oni će, na ovaj ili na onaj način, proglasiti nezavisnost, uz podršku Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije. Prema tome, mislim da mogućnost destabilizacije postoji, mislim da su sukobi mogući, ali je verovatnoća relativno mala.
Omer Karabeg: Gospodine Pajiću, kakvo je vaše mišljenje, može li se dogoditi da tenzije oko Kosova toliko narastu da se pretvore u oružane sukobe na Kosovu i oko njega?
Zoran Pajić: Oko Kosova ne. Mislim da su stvari suviše pod kontrolom i mislim da je međunarodna zajednica suviše svijesna rizika otvaranja jednog takvog fronta. Međutim, mislim da je na samom Kosovu strpljenje na izmaku. Nedavno sam bio na Kosovo i vidio sam da postoji veliko nezadovoljstvo zbog otezanja procesa rješavanja kosovskog pitanja. Mislim da može doći do unutarkosovskog sukoba, o čemu je kolega Gligorov govorio. Pogovo, ukoliko dođe do ozbiljnog zastoja u Savjetu bezbjednosti Ujedinjeih nacija i još veće i eksplicitnije ruske podrške Srbiji.