RSE: U Beogradu ste od 1972. godine. To je skoro ceo vaš profesionalni život.
MUSLIJU: Jeste. Ove godine, u oktobru, biće punih 35 godina kako sam došao ovde, upisao fakultet Političkih nauka i ostao. Došao sam na kratko vreme, da završim studije i da se vratim, ali je u pravu ona stara narodna izreka - Ko popije savsku vodu, teško se toga odriče.
RSE: Vaša porodica je u Prizrenu. Kako često ih viđate?
MUSLIJU: Često putujem dole. Zavisi od posla kojeg ovde imam, ali uglavnom putujem jednom mesečno i ostajem po nedelju dana.
RSE: Da li ste u Beogradu doživeli neku neprijatnost jer ste Albanac?
MUSLIJU: Ne može se reći neprijatnost. Bilo je vrlo dobrih i lepih trenutaka sedamdesetih godina, pa i osamdesetih, sve dok nije počelo ono antialbansko i antikosovsko ludilo. Kada su počeli nemiri na Kosovu, 1981. godine, bilo je par provokacija, ali se za to ne može reći neprijatnosti. Uvek sam bio spreman na svaki odgovor, naravno ne na silu. Negde 1975. ili 1976. godine, dok sam prolazio ulicom, jedna starija gospođa sa detom je prolazila pokraj mene. Dete je plakalo i ona nije mogla da ga smiri. Da bi ga smirila, pretila mu je da će sada pozvati Šiptara da ga pojede. Zaustavio sam je i pitao je šta mu je to rekla, da li to Albanci i Šiptari jedu ljude. Rekle je da ne i da je to rekla samo onako. Pitao sam je da li zna šta radi? Ona se posle izvinula. To je slika koja je ostala trajno, koja zadnjih godina nije prisutna, ali prisutna su neka druga imena i drugi nazivi kao iredentista, kontrarevolucionar, nacionalista, separatista i mnogi drugi. Imao sam puno tih epiteta.
RSE: Misija Saveta bezbednosti posetila je Beograd i Prištinu. Raseljeni Srbi sa Kosova su se sakupiti u jednom mestu jer žele da pokažu kako se teško živi u raseljeništvu, a teško se živelo i na Kosovu. Kako na to gledate? Kakve će efekte imati ta poseta?
MUSLIJU: O tom protestu i položaju Srba, kao i o toj poseti se može govoriti puno, ali zbog vremena ću biti vrlo kratak. Iznenađuje me ta poseta posle svega što se desilo, posle predloga Ahtisarija o statusu Kosova. Pre 2,5 godine smo imali čoveka, predstavnika UN-a, koji je vršio analizu stanja na Kosovu. On je podneo jedan vrlo obiman i eksplicitan izveštaj o tome šta se na Kosovu desilo i šta se tamo događa. Tada Albanci nisu bili zadovoljni tim izveštajem, ali su oni ćutali radi nekog mira. Srpska strana je to podržala i stalno se pozivala na taj izveštaj. Taj izveštaj je poslužio kao početak pregovora, u koje nikada nisam verovao. Tačno pre dve godine sam rekao da u to ne verujem i da će to biti samo jedna farsa jer Srbi i Albanci ne mogu da se dogovore. Da bi međunarodna zajednica imala neko pokriće, oni su pokušavali da se nešto dogovaraju i veruju da će uspeti na kraju da postignu kompromisno rešenje, koji se ne može postići ni po koju cenu. Mislim da kompromisno rešenje o Kosovu jeste nezavisno Kosovo, posle svega što se desilo, ali nezavisnost Kosova jeste bolja i za samu Srbiju. Srbija time skida jedan balast, rešava jedan vekovni problem u srpsko-albanskim odnosima. Srbija se oslobađa tog tereta i okreće se sebi, svom ekonomskom razvoju i integracijama.
RSE: A šta sa Srbima koji žive na Kosovu?
MUSLIJU: Imam ja razumevanja i za Srbe dole, koji su ugroženi, kao što su ugroženi i svi drugi građani Kosova jer tamo nema posla, tamo se ne radi, tamo nema proizvodnje, tamo nema bezbednosti ni za koga, a najviše za pripadnike manjinskih zajednica, koje ipak osećaju neki psihološki strah, nego što je stvarno stanje na terenu. Naravno da svaki dan postoje neki incidenti raznih ekstremnih grupa i pojedinaca, koji imaju neki svoj lični interes i koji taj svoj lični interes koriste za neki "patriotizam". Sve je to jedna predigra. Kada je došao predlog, srpska strane je nezadovoljna, i to nakon godinu i pol dana, i preko Rusije pokušava nešto da izdejstvuje, a ne zna šta. Sama ta poseta mi je vrlo čudna, pogotovo što svakih šest meseci predstavnik UN-a na Kosovu, ili šef UNMIK-a, podnosi izveštaj. On je opisivao to stanje i nikada Rusija nije imala neke zamerke. Sada se svi vežu za Rezoluciju 1244 i za povratak. Uvek se zaboravlja jedna bitna stvar. Srpske vlasti kažu da se ta Rezolucija ne ostvaruje, a u stvari oni ne ostvaruju tu Rezoluciju. Oni ostvaruju samo deo koji govori o suverenitetu Srbije nad Kosovom, ali ne i ostalo.
RSE: U čemu su uskraćeni Albanci u tom pogledu?
MUSLIJU: Ima nekoliko faktora kojim se ne poštuje ta Rezolucija, i zbog činjenice da se nije uspostavila centralna vlast na Kosovu. Na Kosovu funkcioniše paralelna srpska vlast finansirana od strane Beograda. Na Kosovu nema povratka raseljenih. Albanci nisu dali svoj maksimum za zaštitu Srba, i ostalih manjina, i nisu uspeli da pruže ruku da se predstavnici tih manjina integrišu. Beograd je, po meni, ključ zašto se ta Rezolucija ne ostvaruje. Beograd insistira samo na jednom segmentu, a na svemu drugom ne. Ne priznaje međunarodnu administraciju na Kosovu, ne priznaje dokumenta, kao što su lične karte, pasoše i druga dokumenta. U Srbiju su prenesene kompletne matične knjige rođenih i umrlih, kao i katastralne knjige. Građani Kosova imaju velikih problema zbog toga. U Srbiji funkcioniše bivša vlast koja je bila na Kosovu: policija, sudstvo, matične službe i sve ostalo. Niko ne postavlja pitanje koliko građani Srbije plaćaju za te službe i za tu paralelnu vlast ovde.
RSE: Koliko se izdvaja za ono što na Kosovu Srbija finansira?
MUSLIJU: Ne znam tačno, ali znam da se 60 miliona eura izdvaja za paralelnu vlast koja je na Kosovu, a u Srbiji je najverovatnije taj procent još veći.
RSE: Ko plaća profesore ili lekare u Severnoj Mitrovici?
MUSLIJU: Deo plaća vlada Srbije, a deo plaćamo mi. U svim enklavama, škole na Kosovu, koje rade po programima Srbije, dobijaju dve plate. Tako je i u zdravstvenim ustanovama i u nekim medijima. Vlada jedan dualizam, jedno dupliranje stvari.
RSE: U kom smislu je bio destruktivan?
MUSLIJU: Nije im omogućio povratak, da ne bi došlo do toga da Albanci povrate ljude. Kuće koje su dole renovirane su i dalje prazne.
RSE: Možda se ljudi i boje?
MUSLIJU: Ne kažem da se ne boje. Taj strah je više psihološki, nego realan. Morate da razbijete taj strah. Jedni s drugima moraju da razgovaraju, da si kažu da su bili instrument vlasti s obje strane, da počnu da žive kako su i ranije živeli.
RSE: Da li je pre 30-40 godina bilo te mržnje i zlodela, kako s jedne, tako i s druge strane?
MUSLIJU: Najverovatnije je postojala neka vrsta nepoverenja. To je tinjalo, ali nije bilo izraženo. Čak nije bilo ni sukoba. Ljudi su se mnogo družili. Na Kosovu je bila zajednička vlast, i srpska i albanska. Ako je predsednik opštine bio Srbin, predsednik Komiteta je bio Albanac, ili suprotno. U administraciji je radio veliki procent Srba, pogotovo u policiji. Bilo je padova, ali to je bio više neki vid nepoverenja, nego mržnje.
RSE: Toliko na Kosovu ima mladih ljudi koji su završili, ili uče, neku školu, ali su šanse za zaposlenje gotovo nikakve.
MUSLIJU: To je tragedija i to se skoro neće rešiti. Po nekim mojim procenama, Kosovo se neće zadugo stabilizovati, možda ni sledećih 20 godina. Uopšte ne vidim perspektivu za te mlade ljude. Trenutno je u najtežem položaju moja generacija, koja nije ni tamo ni ovamo, pogotovo ta stara generacija koja nema penziju.
RSE: Zašto nemaju penziju?
MUSLIJU: Ne postoji Zakon o penzionom osiguranju. Ovim koji su zaposleni se odbija neki procent od plate za neki penzioni fond, a svi koji odlaze u penziju, koji završavaju radni vek, dobiju po 40 eura mesečno. To je vrsta socijalne pomoći koju dobijaju svi koji imaju preko 65 godina na Kosovu. Čak i penzioneri s Kosova, koji su do 1999. godine bili penzioneri, ne primaju penziju jer je Beograd taj fond povukao i ne isplaćuje im penziju, uz obrazloženje da se na Kosovu ne skuplja nikakav porez i da firme ne uplaćuju doprinos i zbog toga oni ne mogu dobiti penzije. S druge strane, ne dobijaju penzije čak ni oni koji su radili i koji su penzioneri Beograda ili Srbije. Tu je opet jedan haos i jedna mafija koja ih organizuje tako da se ti ljudi prijavljuju ovde kao izbeglice, pa preko raznih veza dođe do penzije, a deo te penzije daju tim provodadžijama. Haos je i sa starom deviznom štednjom. Jedino Albanci nemaju pravo da podignu staru deviznu štednju. To se smatra kao dug Kosova prema inostranstvu, koje isplaćuje Srbija i Srbija to hoće da zadrži za sebe. Ako neko pokušava da dođe do stare devizne štednje, onda se on uslovljava Ministarstvom finansija da donose potvrdu da je izmirio sve poreske obaveze na Kosovu. I da je izmirio, ta potvrda ne važi, nego mora da ima potvrdu od srpske vlasti, od tih paralelnih struktura vlasti koje su ovde. Da bi tu potvrdu dobio, mora da da 1000 eura. Ti koji rade u tim finansijskim institucijama su se jako obogatili. I oni uslovljavaju, ako imaš 100 hiljada eura, moje je 30 posto i dobićeš potvrdu. Sada jedna anketa pokazuje da bi 40 posto mladih Albanaca odmah otišlo vani. Ja mislim da bih ih otišlo 60 posto, i to ne samo mladih. Ako osam godina nakon rata nemate električnu energiju, naravno da niko ovde ne vidi nikakvu perspektivu.
RSE: Kako to da nema električne energije, kada su na Kosovu ogromne zalihe uglja. Izgrađena je termoelektrana. Da li nema stručnjaka?
MUSLIJU: Činjenica je da stručnjaci fale. Malo i sumnjam da taj međudržavni faktor pokušava da stvara što veće nezadovoljstvo kod Albanaca. Ako polazimo od toga da je do rata bilo dovoljno struje, čak i za izvoz, da su te termocentrale proizvele dnevno po 1100 MW, onda se postavlja pitanje šta se dešava? Neka je oprema dotrajala, ali oni kažu da su investirali na rehabilitaciju tih objekata oko 700 miliona eura, a Kosovo ima najskuplju struju na Balkanu, šest eurocenti je kilowat.
RSE: A kako to ljudi plaćaju?
MUSLIJU: Nikako. Ima puno dužnika. Struja se i krade. Ne znam ni kako će to pitanje da reši vlada Kosova. U elektro-korporaciji se mnogo krade. Kradu i stranci i domaći.
RSE: Šta kradu?
MUSLIJU: Kradu pare. Struju kradu građani i firme.
RSE: Albanci na Kosovu ne vole UNMIK. Voleli bi da što pre vide leđa UNMIK-u. U čemu je stvar?
MUSLIJU: Dokazano je da je UNMIK, zajedno sa srpskim vlastima, bio prepreka razvoja na Kosovu u svakom pogledu. Niti je UNMIK omogućio da se Kosovo demokratizuje, u pravom smislu reči, da se razvija jedno demokratsko društvo, nego se razvija jedno birokratsko društvo. UNMIK je podsticao kriminal, prostituciju, trgovinu narkoticima. Puno ljudi iz UNMIK-a je umešano u to. Vrlo sam kritičan prema UNMIK-u, više nego prema albanskim vlastima, za koju uopšte nemam reči pohvale, kao što nemam ni reči pohvale za srpsku vlast. Kao da postoji neki dogovor između njih - što gore, to bolje. UNMIK je naneo veliko zlo Kosovu. To što je doprineo UNMIK na Kosovu, mislim da se neće dugo izlečiti.
RSE: Šta se dešava sa funkcionerima iz bivše komunističke Jugoslavije?
MUSLIJU: Ti ljudi su negde uključeni. Nema puno tih starih kadrova. Dosta ih je preminulo. Kačuša je radila u vladi Kosova. Inače je predsednica Socijaldemokratske partije Kosova, koja nije parlamentarna stranka. Na Kosovu, na žalost, leve snage nemaju neku prođu jer ih je Savez Komunista uništio na neki način. Pošto su ranije bili taj pokret, onda nije mogla ta ideja da prođe. Azem Vlasi je advokat i vodi neku nevladinu organizaciju, ali nije savetnik premijera Kosova, mada se svuda tako prezentuje. Kurteši u Savezu penzionera ima neku funkciju.
MUSLIJU: Jeste. Ove godine, u oktobru, biće punih 35 godina kako sam došao ovde, upisao fakultet Političkih nauka i ostao. Došao sam na kratko vreme, da završim studije i da se vratim, ali je u pravu ona stara narodna izreka - Ko popije savsku vodu, teško se toga odriče.
RSE: Vaša porodica je u Prizrenu. Kako često ih viđate?
MUSLIJU: Često putujem dole. Zavisi od posla kojeg ovde imam, ali uglavnom putujem jednom mesečno i ostajem po nedelju dana.
RSE: Da li ste u Beogradu doživeli neku neprijatnost jer ste Albanac?
MUSLIJU: Ne može se reći neprijatnost. Bilo je vrlo dobrih i lepih trenutaka sedamdesetih godina, pa i osamdesetih, sve dok nije počelo ono antialbansko i antikosovsko ludilo. Kada su počeli nemiri na Kosovu, 1981. godine, bilo je par provokacija, ali se za to ne može reći neprijatnosti. Uvek sam bio spreman na svaki odgovor, naravno ne na silu. Negde 1975. ili 1976. godine, dok sam prolazio ulicom, jedna starija gospođa sa detom je prolazila pokraj mene. Dete je plakalo i ona nije mogla da ga smiri. Da bi ga smirila, pretila mu je da će sada pozvati Šiptara da ga pojede. Zaustavio sam je i pitao je šta mu je to rekla, da li to Albanci i Šiptari jedu ljude. Rekle je da ne i da je to rekla samo onako. Pitao sam je da li zna šta radi? Ona se posle izvinula. To je slika koja je ostala trajno, koja zadnjih godina nije prisutna, ali prisutna su neka druga imena i drugi nazivi kao iredentista, kontrarevolucionar, nacionalista, separatista i mnogi drugi. Imao sam puno tih epiteta.
RSE: Misija Saveta bezbednosti posetila je Beograd i Prištinu. Raseljeni Srbi sa Kosova su se sakupiti u jednom mestu jer žele da pokažu kako se teško živi u raseljeništvu, a teško se živelo i na Kosovu. Kako na to gledate? Kakve će efekte imati ta poseta?
MUSLIJU: O tom protestu i položaju Srba, kao i o toj poseti se može govoriti puno, ali zbog vremena ću biti vrlo kratak. Iznenađuje me ta poseta posle svega što se desilo, posle predloga Ahtisarija o statusu Kosova. Pre 2,5 godine smo imali čoveka, predstavnika UN-a, koji je vršio analizu stanja na Kosovu. On je podneo jedan vrlo obiman i eksplicitan izveštaj o tome šta se na Kosovu desilo i šta se tamo događa. Tada Albanci nisu bili zadovoljni tim izveštajem, ali su oni ćutali radi nekog mira. Srpska strana je to podržala i stalno se pozivala na taj izveštaj. Taj izveštaj je poslužio kao početak pregovora, u koje nikada nisam verovao. Tačno pre dve godine sam rekao da u to ne verujem i da će to biti samo jedna farsa jer Srbi i Albanci ne mogu da se dogovore. Da bi međunarodna zajednica imala neko pokriće, oni su pokušavali da se nešto dogovaraju i veruju da će uspeti na kraju da postignu kompromisno rešenje, koji se ne može postići ni po koju cenu. Mislim da kompromisno rešenje o Kosovu jeste nezavisno Kosovo, posle svega što se desilo, ali nezavisnost Kosova jeste bolja i za samu Srbiju. Srbija time skida jedan balast, rešava jedan vekovni problem u srpsko-albanskim odnosima. Srbija se oslobađa tog tereta i okreće se sebi, svom ekonomskom razvoju i integracijama.
RSE: A šta sa Srbima koji žive na Kosovu?
MUSLIJU: Imam ja razumevanja i za Srbe dole, koji su ugroženi, kao što su ugroženi i svi drugi građani Kosova jer tamo nema posla, tamo se ne radi, tamo nema proizvodnje, tamo nema bezbednosti ni za koga, a najviše za pripadnike manjinskih zajednica, koje ipak osećaju neki psihološki strah, nego što je stvarno stanje na terenu. Naravno da svaki dan postoje neki incidenti raznih ekstremnih grupa i pojedinaca, koji imaju neki svoj lični interes i koji taj svoj lični interes koriste za neki "patriotizam". Sve je to jedna predigra. Kada je došao predlog, srpska strane je nezadovoljna, i to nakon godinu i pol dana, i preko Rusije pokušava nešto da izdejstvuje, a ne zna šta. Sama ta poseta mi je vrlo čudna, pogotovo što svakih šest meseci predstavnik UN-a na Kosovu, ili šef UNMIK-a, podnosi izveštaj. On je opisivao to stanje i nikada Rusija nije imala neke zamerke. Sada se svi vežu za Rezoluciju 1244 i za povratak. Uvek se zaboravlja jedna bitna stvar. Srpske vlasti kažu da se ta Rezolucija ne ostvaruje, a u stvari oni ne ostvaruju tu Rezoluciju. Oni ostvaruju samo deo koji govori o suverenitetu Srbije nad Kosovom, ali ne i ostalo.
RSE: U čemu su uskraćeni Albanci u tom pogledu?
MUSLIJU: Ima nekoliko faktora kojim se ne poštuje ta Rezolucija, i zbog činjenice da se nije uspostavila centralna vlast na Kosovu. Na Kosovu funkcioniše paralelna srpska vlast finansirana od strane Beograda. Na Kosovu nema povratka raseljenih. Albanci nisu dali svoj maksimum za zaštitu Srba, i ostalih manjina, i nisu uspeli da pruže ruku da se predstavnici tih manjina integrišu. Beograd je, po meni, ključ zašto se ta Rezolucija ne ostvaruje. Beograd insistira samo na jednom segmentu, a na svemu drugom ne. Ne priznaje međunarodnu administraciju na Kosovu, ne priznaje dokumenta, kao što su lične karte, pasoše i druga dokumenta. U Srbiju su prenesene kompletne matične knjige rođenih i umrlih, kao i katastralne knjige. Građani Kosova imaju velikih problema zbog toga. U Srbiji funkcioniše bivša vlast koja je bila na Kosovu: policija, sudstvo, matične službe i sve ostalo. Niko ne postavlja pitanje koliko građani Srbije plaćaju za te službe i za tu paralelnu vlast ovde.
RSE: Koliko se izdvaja za ono što na Kosovu Srbija finansira?
MUSLIJU: Ne znam tačno, ali znam da se 60 miliona eura izdvaja za paralelnu vlast koja je na Kosovu, a u Srbiji je najverovatnije taj procent još veći.
RSE: Ko plaća profesore ili lekare u Severnoj Mitrovici?
MUSLIJU: Deo plaća vlada Srbije, a deo plaćamo mi. U svim enklavama, škole na Kosovu, koje rade po programima Srbije, dobijaju dve plate. Tako je i u zdravstvenim ustanovama i u nekim medijima. Vlada jedan dualizam, jedno dupliranje stvari.
RSE: U kom smislu je bio destruktivan?
MUSLIJU: Nije im omogućio povratak, da ne bi došlo do toga da Albanci povrate ljude. Kuće koje su dole renovirane su i dalje prazne.
RSE: Možda se ljudi i boje?
MUSLIJU: Ne kažem da se ne boje. Taj strah je više psihološki, nego realan. Morate da razbijete taj strah. Jedni s drugima moraju da razgovaraju, da si kažu da su bili instrument vlasti s obje strane, da počnu da žive kako su i ranije živeli.
RSE: Da li je pre 30-40 godina bilo te mržnje i zlodela, kako s jedne, tako i s druge strane?
MUSLIJU: Najverovatnije je postojala neka vrsta nepoverenja. To je tinjalo, ali nije bilo izraženo. Čak nije bilo ni sukoba. Ljudi su se mnogo družili. Na Kosovu je bila zajednička vlast, i srpska i albanska. Ako je predsednik opštine bio Srbin, predsednik Komiteta je bio Albanac, ili suprotno. U administraciji je radio veliki procent Srba, pogotovo u policiji. Bilo je padova, ali to je bio više neki vid nepoverenja, nego mržnje.
RSE: Toliko na Kosovu ima mladih ljudi koji su završili, ili uče, neku školu, ali su šanse za zaposlenje gotovo nikakve.
MUSLIJU: To je tragedija i to se skoro neće rešiti. Po nekim mojim procenama, Kosovo se neće zadugo stabilizovati, možda ni sledećih 20 godina. Uopšte ne vidim perspektivu za te mlade ljude. Trenutno je u najtežem položaju moja generacija, koja nije ni tamo ni ovamo, pogotovo ta stara generacija koja nema penziju.
RSE: Zašto nemaju penziju?
MUSLIJU: Ne postoji Zakon o penzionom osiguranju. Ovim koji su zaposleni se odbija neki procent od plate za neki penzioni fond, a svi koji odlaze u penziju, koji završavaju radni vek, dobiju po 40 eura mesečno. To je vrsta socijalne pomoći koju dobijaju svi koji imaju preko 65 godina na Kosovu. Čak i penzioneri s Kosova, koji su do 1999. godine bili penzioneri, ne primaju penziju jer je Beograd taj fond povukao i ne isplaćuje im penziju, uz obrazloženje da se na Kosovu ne skuplja nikakav porez i da firme ne uplaćuju doprinos i zbog toga oni ne mogu dobiti penzije. S druge strane, ne dobijaju penzije čak ni oni koji su radili i koji su penzioneri Beograda ili Srbije. Tu je opet jedan haos i jedna mafija koja ih organizuje tako da se ti ljudi prijavljuju ovde kao izbeglice, pa preko raznih veza dođe do penzije, a deo te penzije daju tim provodadžijama. Haos je i sa starom deviznom štednjom. Jedino Albanci nemaju pravo da podignu staru deviznu štednju. To se smatra kao dug Kosova prema inostranstvu, koje isplaćuje Srbija i Srbija to hoće da zadrži za sebe. Ako neko pokušava da dođe do stare devizne štednje, onda se on uslovljava Ministarstvom finansija da donose potvrdu da je izmirio sve poreske obaveze na Kosovu. I da je izmirio, ta potvrda ne važi, nego mora da ima potvrdu od srpske vlasti, od tih paralelnih struktura vlasti koje su ovde. Da bi tu potvrdu dobio, mora da da 1000 eura. Ti koji rade u tim finansijskim institucijama su se jako obogatili. I oni uslovljavaju, ako imaš 100 hiljada eura, moje je 30 posto i dobićeš potvrdu. Sada jedna anketa pokazuje da bi 40 posto mladih Albanaca odmah otišlo vani. Ja mislim da bih ih otišlo 60 posto, i to ne samo mladih. Ako osam godina nakon rata nemate električnu energiju, naravno da niko ovde ne vidi nikakvu perspektivu.
RSE: Kako to da nema električne energije, kada su na Kosovu ogromne zalihe uglja. Izgrađena je termoelektrana. Da li nema stručnjaka?
MUSLIJU: Činjenica je da stručnjaci fale. Malo i sumnjam da taj međudržavni faktor pokušava da stvara što veće nezadovoljstvo kod Albanaca. Ako polazimo od toga da je do rata bilo dovoljno struje, čak i za izvoz, da su te termocentrale proizvele dnevno po 1100 MW, onda se postavlja pitanje šta se dešava? Neka je oprema dotrajala, ali oni kažu da su investirali na rehabilitaciju tih objekata oko 700 miliona eura, a Kosovo ima najskuplju struju na Balkanu, šest eurocenti je kilowat.
RSE: A kako to ljudi plaćaju?
MUSLIJU: Nikako. Ima puno dužnika. Struja se i krade. Ne znam ni kako će to pitanje da reši vlada Kosova. U elektro-korporaciji se mnogo krade. Kradu i stranci i domaći.
RSE: Šta kradu?
MUSLIJU: Kradu pare. Struju kradu građani i firme.
RSE: Albanci na Kosovu ne vole UNMIK. Voleli bi da što pre vide leđa UNMIK-u. U čemu je stvar?
MUSLIJU: Dokazano je da je UNMIK, zajedno sa srpskim vlastima, bio prepreka razvoja na Kosovu u svakom pogledu. Niti je UNMIK omogućio da se Kosovo demokratizuje, u pravom smislu reči, da se razvija jedno demokratsko društvo, nego se razvija jedno birokratsko društvo. UNMIK je podsticao kriminal, prostituciju, trgovinu narkoticima. Puno ljudi iz UNMIK-a je umešano u to. Vrlo sam kritičan prema UNMIK-u, više nego prema albanskim vlastima, za koju uopšte nemam reči pohvale, kao što nemam ni reči pohvale za srpsku vlast. Kao da postoji neki dogovor između njih - što gore, to bolje. UNMIK je naneo veliko zlo Kosovu. To što je doprineo UNMIK na Kosovu, mislim da se neće dugo izlečiti.
RSE: Šta se dešava sa funkcionerima iz bivše komunističke Jugoslavije?
MUSLIJU: Ti ljudi su negde uključeni. Nema puno tih starih kadrova. Dosta ih je preminulo. Kačuša je radila u vladi Kosova. Inače je predsednica Socijaldemokratske partije Kosova, koja nije parlamentarna stranka. Na Kosovu, na žalost, leve snage nemaju neku prođu jer ih je Savez Komunista uništio na neki način. Pošto su ranije bili taj pokret, onda nije mogla ta ideja da prođe. Azem Vlasi je advokat i vodi neku nevladinu organizaciju, ali nije savetnik premijera Kosova, mada se svuda tako prezentuje. Kurteši u Savezu penzionera ima neku funkciju.