Dragić Bulatović iz Bijelog Polja zasuće vas dokumentima i podacima kojima punih 15 godina za sada bezuspješno pokušava dokazati da je, iako prethodno vojno nesposoban, učestvovao u dubrovačkom ratu u kome su jedinice tadašnje Jugoslovenske narodne armije, zajedno sa crnogorskim rezervistima, tvrdili da brane integritet Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije:
„Po pozivu Komande Vojnog odsjeka u Bijelom Polju 19. septembra ’91. sam poslat na dubrovačko-hercegovačko ratište. Došli smo u Podgoricu u kasarnu Masline. Tamo je bio komandant Sima Kriča, Vojna Pošta 29 39 i poslati smo preko Vilusa i Nikšića za Trebinje i došli smo na Čepikuća Banića, Točionik, Rudine, Ivanjica. 2.10.’91. bila je prva borba na Čepikući. Tada je poginulo njih osam. Upali su u zasjedu Hrvatske vojske, 4.10.’91. na dva dana vođena je borba kod Osojnika. Ja sam tada bio u činu rezervnog potporučnika bivše Jugoslovenske narodne armije i bio sam postavljen na poslovima koordinacije od Komande Podgoričkog korpusa“.
RSE: I Vi ste na toj funkciji ostali do kad?
BULATOVIĆ: Do 1.7.’92.
Dok lista vojne papire, Dragić Bulatović tvrdi da je njegov opozicioni stav prema najprije Miloševićevoj, a potom i zvaničnoj crnogorskoj vlasti, osnovni razlog što mu se ne priznaje nešto što on lako dokumentuje, kaže, odnosno da je, kao i još više desetina prethodno vojno nesposobnih, ipak bio u ratu:
„Ja sam od Vrhovnog suda Srbije dobio obaveštenje da su oni od Vrhovnog vojnog suda Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, dobili predmet u kojem se nalazi moj zahtjev za isplatu ličnog dohotka i priznanje učešća u ratu. 7. marta 2003. saslušan sam u hašku kancelariju Haškog suda u Beogradu i ja sam njima tamo predao vojna dokumenta od Vojne Pošte 29/39 o postavljenju na poslove koordinacije. Haški sud je sklonio ta dokumenta i nije me nikada više zvao. 11. oktobra ’91. u Mojkovicu je boravio Svetozar Marović, sekretar Sekretarijata CKSK Crne Gore s generalom Radomirom Damjanovićem, kada je tražio da se formira brigada „Sava Obradović“, odnosno jedna dobrovoljačka jedinica koja bi trebala biti poslata na dubrovačko ratište“.
RSE: Danas dobar dio zvaničnih političara kaže da nema ništa s tim ratovanjem.
BULATOVIĆ: Vara se vrh Crne Gore ako misli da može da ubijedi. Oni prvo ne mogu da ubijede sebe, jer oni su učestvovali u „ratu za mir“ i slali mnoge ljude. Među njima je, na žalost, 194 građana Crne Gore izgubilo svoje živote na dubrovačko-hercegovačkom ratištu, skoro preko 800 ranjenih. U kasarnu Masline u Podgoricu bio je na ispraćaju Milo Đukanović. Momir Bulatović je držao govor u kasarnu Masline. Tu je bilo oko 5.000 ljudi. To je bilo 19.9.’91.
A Dragić je, smatra, jednostavno, puno znao o tom ratovanju koje je zvanična crnogorska politika kasnije smatrala greškom i zbog čega su uslijedila i izvinjenja, ali i pokušaj da se zaboravi nešto što jeste bilo, tvrdi Dragić. U izjavi Radiju Slobodna Evropa najavljuje i prvu predsjedničku kandidaturu u suverenoj Crnoj Gori:
„Većina bi ljudi voljela da nije ono što jes’.
RSE: Vi ste istovremeno i jedini koji želi da kaže - Jesam, ljudi, bio sam, - ali Vam ne priznaju.
BULATOVIĆ: Ja jesam bio i tražio učešće u ratu. Bez ikakve obuke i bez išta slali su nas na front.
RSE: Je li to bio motiv da se i par puta prijavite na predsjedničke izbore?
BULATOVIĆ: Bio mi je motiv da dokažem kako su ljudi žrtvovali ’91. i ’92. i biću, ako Bog da, na listi za predsjednika Republike Crne Gore.
„Po pozivu Komande Vojnog odsjeka u Bijelom Polju 19. septembra ’91. sam poslat na dubrovačko-hercegovačko ratište. Došli smo u Podgoricu u kasarnu Masline. Tamo je bio komandant Sima Kriča, Vojna Pošta 29 39 i poslati smo preko Vilusa i Nikšića za Trebinje i došli smo na Čepikuća Banića, Točionik, Rudine, Ivanjica. 2.10.’91. bila je prva borba na Čepikući. Tada je poginulo njih osam. Upali su u zasjedu Hrvatske vojske, 4.10.’91. na dva dana vođena je borba kod Osojnika. Ja sam tada bio u činu rezervnog potporučnika bivše Jugoslovenske narodne armije i bio sam postavljen na poslovima koordinacije od Komande Podgoričkog korpusa“.
RSE: I Vi ste na toj funkciji ostali do kad?
BULATOVIĆ: Do 1.7.’92.
Dok lista vojne papire, Dragić Bulatović tvrdi da je njegov opozicioni stav prema najprije Miloševićevoj, a potom i zvaničnoj crnogorskoj vlasti, osnovni razlog što mu se ne priznaje nešto što on lako dokumentuje, kaže, odnosno da je, kao i još više desetina prethodno vojno nesposobnih, ipak bio u ratu:
„Ja sam od Vrhovnog suda Srbije dobio obaveštenje da su oni od Vrhovnog vojnog suda Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, dobili predmet u kojem se nalazi moj zahtjev za isplatu ličnog dohotka i priznanje učešća u ratu. 7. marta 2003. saslušan sam u hašku kancelariju Haškog suda u Beogradu i ja sam njima tamo predao vojna dokumenta od Vojne Pošte 29/39 o postavljenju na poslove koordinacije. Haški sud je sklonio ta dokumenta i nije me nikada više zvao. 11. oktobra ’91. u Mojkovicu je boravio Svetozar Marović, sekretar Sekretarijata CKSK Crne Gore s generalom Radomirom Damjanovićem, kada je tražio da se formira brigada „Sava Obradović“, odnosno jedna dobrovoljačka jedinica koja bi trebala biti poslata na dubrovačko ratište“.
RSE: Danas dobar dio zvaničnih političara kaže da nema ništa s tim ratovanjem.
BULATOVIĆ: Vara se vrh Crne Gore ako misli da može da ubijedi. Oni prvo ne mogu da ubijede sebe, jer oni su učestvovali u „ratu za mir“ i slali mnoge ljude. Među njima je, na žalost, 194 građana Crne Gore izgubilo svoje živote na dubrovačko-hercegovačkom ratištu, skoro preko 800 ranjenih. U kasarnu Masline u Podgoricu bio je na ispraćaju Milo Đukanović. Momir Bulatović je držao govor u kasarnu Masline. Tu je bilo oko 5.000 ljudi. To je bilo 19.9.’91.
A Dragić je, smatra, jednostavno, puno znao o tom ratovanju koje je zvanična crnogorska politika kasnije smatrala greškom i zbog čega su uslijedila i izvinjenja, ali i pokušaj da se zaboravi nešto što jeste bilo, tvrdi Dragić. U izjavi Radiju Slobodna Evropa najavljuje i prvu predsjedničku kandidaturu u suverenoj Crnoj Gori:
„Većina bi ljudi voljela da nije ono što jes’.
RSE: Vi ste istovremeno i jedini koji želi da kaže - Jesam, ljudi, bio sam, - ali Vam ne priznaju.
BULATOVIĆ: Ja jesam bio i tražio učešće u ratu. Bez ikakve obuke i bez išta slali su nas na front.
RSE: Je li to bio motiv da se i par puta prijavite na predsjedničke izbore?
BULATOVIĆ: Bio mi je motiv da dokažem kako su ljudi žrtvovali ’91. i ’92. i biću, ako Bog da, na listi za predsjednika Republike Crne Gore.