Dragan ŠTAVLJANIN (Saradnja: Gëzim BAXHAKU, Blagoja KUZMANOVSKI, Radovan BOROVIC i Erduan KATANA)
Rasprava u Savetu bezbednosti će potrajati nekoliko meseci. Zapadne zemlje očekuju da Rezolucija o statusu Kosova bude usvojena najkasnije do leta. Istovremeno, Srbija i Rusija se zalažu za odlaganje čitavog procesa i nastavak direktnih pregovora Beograda i Prištine, iako jednogodišnji susreti u Beču nisu dali skoro nikakve rezultate.Martin Šlecinger, analitičar Centra Vudro Vilson u Vašingtonu, kaže za naš program da se ne nazire skoro rešenje za Kosovo:
„Ustvari, biće donete odluke koje će uvesti čitav proces u sledeću fazu. Niko ne treba da se zavarava da će kosovsko pitanje konačno biti rešeno Ahtisarijevim planom. To je nonsens i zabijanje glave u pesak. Kada je reč o regionu, kako god rešenje da se donese – nadgledana ili puna nezavisnost, ili čak ako se odloži odluka – to će kratkoročno i srednjoročno biti destabilizirajući faktor. Američki predstavnici greše kada kažu da će rešenje kosovskog pitanja doprineti stabilzaciji regije, i pri tom to vrlo dobro znaju. Kako može doprineti smirivanju napetosti ako se Srbija koja je četiri puta veća od Kosova, odlučno protivi njegovoj nezavisnosti? SAD tvrde da je kosovsko pitanje jedinstveno i da neće stvoriti opasan presedan za promenu granica i teritorijalnog suvereniteta i integriteta država. Međutim, nezavisnošću Kosova automatski se menjaju granice na Balkanu, mislim na Srbiju. Istovremeno, Vašington tretira granice Kosova kao nedodirive, iako Kosovo nikada nije postojalo kroz istoriju kao poseban politički entitet a kamoli država, osim posle komunističkog Ustava 1974. godine koji je Tito nametnuo nakon što je počistio liberale u Hrvatskoj i Srbiji. Znam kako je to izgledalo jer sam u to vreme živeo u Jugoslaviji. Očekivati posle svega da će Kosovo biti multietničko društvo je potpuno besmisleno. Ako taj koncept nije funkcionisao u bivšoj Jugoslaviji, kako će na Kosovu?“
Protivnici nezavisnosti Kosova smatraju da bi to stvorilo presedan za ostale zamrznute konflikte širom sveta, a i negativno se odrazilo na Balkan.
Gordon Bardoš, zamenik direktora Instituta Hariman na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku:
„Mnogi ekstremisti poslednjih godina veoma lako prelaze granice u regionu. Na primer, u nedavnim nasilnim protestima u Prištini učestvovalo je mnogo demonstranata iz Makedonije. Evidentno je i da militanti sa Kosova često prelaze u Preševsku dolinu i obrnuto. Treba pomenuti i hapšenje grupe Albanaca u Crnoj Gori pod optužbom da su pokušali da izvedu terorističke akcije. Dakle, iluzija je da se nacionalni problemi mogu zadržati u okviru granica određene regije. Raspad bivše Jugoslavije je pokazao da se sukobi lako prelivaju preko granica. Zbog toga je problematičan stav da rešenje kosovskog pitanja neće služiti kao presedan, odnosno da neće uticati na ostale slučajeve.“
Svi su "za", osim Srbije
U Prištini pak smatraju da će nezavisno Kosovo predstavljati faktor stabilnosti na Balkanu i da zemlje u okruženju uglavnom tako gledaju na proces utvrđivanja statusa Kosova i predlog Martija Ahtisarija da Kosovo bude nezavisna država pod međunarodnim nadzorom u prelaznom periodu.
Profesor međunarodnog prava na Pravnom fakultetu u Prištini i potpredsednik opozicione Demokratske partije Kosova Hajradin Kuči kaže da je pitanje stabilnosti Kosova, njegove nezavisnosti i odnosa sa susedima bilo jedno od najdiskutovanijih pitanja u poslednjih deset godina:
„Tokom rata na Kosovu je dokazano da se sukob nije proširio van Kosova. Kosovski zahtevi su se uvek ticali suvereniteta Kosova, dakle teritorije Kosova.“
Kuči ističe da je u Ahtisarijevom dokumentu predviđeno da se Kosovo neće ujediniti ni sa kakvom drugom teritorijem ili državom:
„U Ahtisarijevom dokumentu je predviđeno da se Kosovo neće ujediniti ni sa kakvom drugom teritorijom ili državom, što je stav i kosovske politike.“
Kuči ističe da nezavisnost Kosova stvara nove odnose na Balkanu:
„Mislim da rešavanje statusa Kosova i njegova nezavisnost stvara nove odnose na Balkanu i nove uslove za saradnju i ravnopravno partnerstvo, ali istovremeno i uslove za integraciju Balkana u euroatlantskim strukturama.“
Profesor Kuči ističe da su se sve susedne zemlje, sa izuzetkom Srbije, izjasnile za podršku predloga rešenja statusa Kosova međunarodnog posrednika Martija Ahtisarija i procesa koji treba da bude okončan kroz Savet bezbednosti.
Rusija će blokirati Ahtisarijev predlog?
Srpske vlasti, s druge strane, očekuju da će uz pomoć Rusije i Kine Ahtisarijev plan biti blokiran u Savetu bezbednosti o nadgledanoj nezavisnosti Kosova. Član pregovaračkog tima Beograda Marko Jakšić:
„Ono što je važno, to je da je sve izvesnije da Rusija neće dozvoliti da u Savetu bezbednosti prođe rešenje koje ne bi bilo prihvatljivo za Beograd, a za Beograd nije prihvatljiva još jedna albanska država na Balkanu. S druge strane, mislim da tu nije u pitanju samo Rusija, već i Kina. One u ovom slučaju niti brane, niti čuvaju Srbiju, nego se jednostavno zalažu za poštovanje važećih međunarodnih normi, dokumenata i principa na kojima počiva međunarodni sistem i poredak.“
Čedomir Antić, beogradski istoričar i nekadašnji funkcioner G 17 plus, članice vladajuće koalicije u Srbiji, smatra da ne treba očekivati veće potrese na Balkanu u slučaju nezavisnosti Kosova:
„Mislim da teško može da bude izazvana lančana reakcija posle Kosova i Metohije, iz prostog razloga što su se velike sile pobrinule da u Bosni i Hercegovini onemoguće Republiku Srpsku da pođe tim putem. Međutim, s druge strane, mislim da svi treba da znaju, naročito predstavnici veliki sila, da problem Kosova i Metohije i društva na Kosovu i Metohiji nije isključivo pitanje odnosa Srbije i Albanije.“
Po Antićevom mišljenju, Srbija je grešila u pristupu Kosovu u prošlosti:
„Međutim, Srbija je to morala da shvati kao realnost i ako nešto nije mogla trenutno da spreči, morala je prosto da predvidi, da nasluti budućnost i da onda gleda gde je njen najveći interes. Srbija je trebala već posle 2000. godine da ponudi Albancima istorijski sporazum Srbije i kosovskih Albanaca. Ne bi to bio prvi put u istoriji da jedna država dozvoli nezavisnost jednog svog dela, ali to bi onda značilo da u tom sporazumu i Albanci moraju negde da popuste. To bi značilo da moraju da se promene administrativne granice Kosova.“
Institucije u Prištini i međunarodna uprava nisu uspele da za osam godina reintegrišu severni deo Kosova sa srpskom većinom koja je u priličnoj meri potpomognuta iz Beograda. Prema nekim procenama, u slučaju unilateralnog proglašenja nezavisnosti Kosova, Srbi bi otcepili severni deo Kosova i pripojili ga Srbiji. Martin Šlecinger iz Instituta Vudro Vilson u Vašingtonu:
„Srbi na severu Kosova su se prirodno poslednjih godina u potpunosti okrenuli ka Srbiji, što vlasti u Beogradu takođe ohrabruju. Mada u međunarodnoj zajednici odlučno odbacuju bilo kakvu promenu granica, ustvari one su već delimično izmenjene. Vlasti u Prištini i međunarodna zajednica nisu uspeli da reintegrišu severni deo Kosovske Mitrovice i okolne opštine sa srpskom većinom. Ne vidim kako će to uspeti i u budućnosti, tako da je neka vrsta podele Kosova, odnosno promena njegovih granica već izvršena.“
Gordon Bardoš, zamenik direktora Harimanovog instituta:
„Na samom Kosovu zapravo postoji ,zamrznuti konflikt‘. Postavlja se pitanje da li će međunarodna zajednica pokušati da reintegriše severni deo Kosova, uključujući i primenu sile, ili će ostaviti status quo, po uzoru na kiparski model, odnosno zamrznute sukobe na Kavkazu.“
"Autonomaši" na jugu Srbije
Istovremeno, Albanci koji čine većinu na jugu Srbije, ističu da u slučaju odvajanja severnog dela Kosova, oni imaju legitino pravo da se pripoje Kosovu. Oni su se na referendumu 1992. godine izjasnili za ujedinjenje sa Kosovom.
U ponedeljak je predsednik bujanovačkog ogranka Demokratske partije Albanaca (DPA), Sali Salihi, zatražio da tri opštine sa juga Srbije dobiju autonomiju ili specijalan status uz sprovođenje međunarodnog prava i standarda EU.
Šaip Kamberi, predsednik Odbora za ljudska prava sa sedištem u Bujanovcu:
„Opšte je poznato da albanske političke partije podržavaju Ahtisarijev plan za Kosovo. Prošle godine su albanske političke partije usvojile političku platformu u kojoj navode probleme koji muče Albance u ovom regionu. U skladu s tim, Albanci se zalažu za poštovanje principa Kontakt grupe, odnosno nemenjanje granica u regionu, ali istovremeno traže da se što pre – a mislim da je jedna šansa propuštena prilikom usvajanja novog Ustava Republike Srbije – izvrši regionalizacija Srbije, a da pri tom bude poštovan princip asimetrične regionalizacije, odnosno da regioni gde žive manjine budu posebni regioni, sa ovlašćenjima posebno u oblasti kulture, informisanja, službene upotrebe jezika i pisma, službene upotrebe nacionalnih simbola i slično. Naravno, Albanci ovog regiona se zalažu za uspostavljanje posebnog režima u odnosima sa Kosovom kao budućom matičnom državom.“
Marko Jakšić, član pregovaračkog tima Beograda, kaže, međutim, da je to potpuno nerealno:
„U poslednje vreme se manipuliše tom takozvanom Preševskom dolinom. Zloupotrebljavaju se tri opštine koje, navodno, treba da čine tu Preševsku dolinu, a od kojih je jedna apsolutno srpska – Medveđa – i sigurno da stanovništvo te opštine ne bi pristalo da bude u okviru takve jedne formacije. S druge strane, verovatno bi i u opštini Bujanovac nešto takvo, na referendumu, bilo odbijeno, jer je broj Srba i broj Roma zajedno veći od broja Albanaca koji žive na tom prostoru. Tako da ostaje samo jedna opština – Preševo – od koje bi bilo moguće da se pravi ta nekakva posebna regija, što bi bilo jako neozbiljno.“
Šaip Kamberi:
„Ne očekujem da će Albanci ovog regiona izaći sa zahtevima kojima bi tražili menjanje granica, jer su se već saglasili sa tri principa Kontakt grupe oko usvajanja statusa Kosova. Međutim, naravno, ovde postoje bojaznosti da će reagovanje Srbije možda uticati na to da situacija bude drastično izmenjena, posebno ukoliko nakon nove rezolucije Saveta bezbednosti o statusu Kosova ili priznanja statusa pojedinačno, dođe do zatvaranja granica prema Kosovu. To bi Albance ovog regiona stavilo u nekakav geto, što, uz prisustvo vanredno angažovanih snaga i specijalne policije, može biti uzrok destabilizacije regiona.“
Gordon Bardoš, zamenik Harimanovog instituta o mogućnosti promena granica:
„Nema naznaka da bi međunarodna zajednica prihvatila, ne samo trgovinu severnog Kosova za Preševsku dolinu, već i bilo kakvu promenu granica. Kontakt grupa smatra da bi to stvorilo više problema nego što bi rešilo, jer bi se nepovoljno odrazilo i na Bosnu i Hercegovinu, zatim Makedoniju, pa i Crnu Goru.“
Strahovanja i u Makedoniji
Nezavisnost Kosova, po nekim procenama, mogla bi da se odrazi i na stanje u Makedoniji, gde Albanci čine oko četvrtinu stanovništva. Makedonske vlasti i predstavnici Albanaca se zalažu za što hitnije rešavanje kosovskog pitanja, jer bi se odugovlačenje čitavog procesa negativno odrazilo na stabilnost regije.
Portparol Ministarstva vanjskih poslova Špresa Jusufi kaže da je bilo očekivano da Savet bezbednosti neće doneti brzu odluku:
„Zaista očekujemo da se ovo pitanje zatvori u jednom razumnom roku, jer od beskrajnog odugovlačenja nemaju koristi ni Kosovo, ni Srbija, a niti čitav region, uključujući i Makedoniju kao susednu zemlju.
I u najvećoj albanskoj partiji u Makedoniji – Demokratskoj uniji za integracije – smatraju da je u njihovom interesu da se pitanje statusa Kosova reši što je moguće brže:
„Nerešavanje statusa Kosova, odnosno odugovlačenje, negativno će se odraziti na bezbednosni segment čitavog tog procesa“, izjavio je portparol ove partije Dževad Ademi.
Predsednik parlamentarne Komisije za bezbednost i član vladajuće partije VMRO-DPMNE, Vlatko Jurčev, nije saglasan sa stavom da bi duže trajanje ovog procesa moglo negativno da utiče na Makedoniju:
„Ono što je važno, to je da imamo dobru atmosferu u Makedoniji i da smo u više prilika pokazali naš imunitet na neke kosovske probleme i mislim da će tako biti i u budućnosti.“
U najvećoj opozicionoj partiji – Socijaldemokratskom savezu – podržavaju Ahtisarijev plan jer on obuhvata i rešenje pitanja demarkacije granica između Makedonije i Kosova, i kažu da u tom smeru treba voditi državnu politiku.
Gordon Bardoš smatra da postoje dve opcije:
„Prema optimističnom scenariju, albanska populacija u Makedoniji uviđa da je za nju ekonomski bolje da ostane u njenom sastavu i da na taj način brže uđe u Evropsku uniju. Prema pesimističnom scenariju, Albanci u Makedoniji mogu da razmišljaju u kategorijama da ako dva miliona njihovih sunarodnika ima nezavisnu državu na Kosovu, kao i tri miliona koji žive u Albaniji, zašto bi onda oni ostali u državi u kojoj većina govori potpuno drugačijim jezikom i pri tom tretira Albance, kako tvrde, kao građane drugog reda. Sa tim problemom međuetničkih odnosa i deoba, Bosna i Hercegovina se suočava od rata, Srbija još duže, a i Crna Gora otkako je prošle godine postala nezavisna. Naravno, Makedonija ima priliku i da bude izuzetak na Balkanu.“
Lančana reakcija prvo na BiH
Nezavisnost Kosova bi najpre mogla da se odrazi na odnose u Bosni i Hercegovini, imajući u vidu da je predsednik Vlade Republike Srpske Milorad Dodik od sredine prošle godine nakon referenduma u Crnoj Gori počeo da insistira na pravu srpskog naroda u BiH na samoopredeljenje. Doduše, u poslednje vreme njegova retorika je umerenija. Beleži Erduan Katana:
„Niko ozbiljan ne misli da odluka o Kosovu neće imati uticaja na realnost u Bosni i Hercegovini. Šta god ko mislio, ljudi to prate i imaće svoje mišljenje o tome. U Republici Srpskoj živi ogroman broj Srba koji Srbiju doživljavaju kao svoju matičnu zemlju i naravno da im je stalo, da vode računa o tome šta se dešava s tom zemljom i naravno da će imati svoj odnos prema tom pitanju.“
Ukoliko se donese odluka da Kosovo dobije nezavisnost, ljudi ovdje će se sasvim sigurno pitati – zašto postoje različiti standardi, kaže Dodik:
„Kao što je presuda Suda u Hagu proizvela mnoge probleme ovdje u Bosni i Hercegovini, mislim da će i odluka o statusu Kosova proizvesti jednu sasvim novu realnost i novu situaciju.“
Predstavnici Bošnjaka, međutim, smatraju da ne postoji nikakva sličnost između pozicije Kosova i Republike Srpske. Adil Osmanović, potpredsednik Republike Srpske i funkcioner Stranke demokratske akcije:
„Kakav god status Kosovo bude dobilo u budućnosti, to ni u kom slučaju ne bi trebalo povezivati sa Bosnom i Hercegovinom odnosno Republikom Srpskom, kao što to neki političari rade. Znamo kakav je istorijski kontinuitet Kosova, a znamo kakav je istorijski kontinuitet Bosne i Hercegovine – nemaju puno toga zajedničkog. To je unutrašnja stvar Srbije i za očekivati je da demokratski svijet na takav način posmatra moguće buduće reperkusije po pitanju statusa Kosova.“
Direktor Centra za međunarodne odnose sa sedištem u Banjaluci, Miloš Šolaja:
„Ukoliko bi Kosovo zaista postalo nezavisno, to bi pojačalo iste takve želje u Republici Srpskoj. One postoje od samog početka devedesetih godina. Dejtonski sporazum se pokazao kao kompromis u jednom trenutku, kojim je zaustavljen rat i Bosni i Hercegovini omogućeno da funkcioniše. Ukoliko Kosovo i Metohija ne bi dobilo nezavisnost, već bi ostalo u Srbiji sa pojačanom suštinskom autonomijom, u tom slučaju bi takve želje i u Republici Srpskoj bile smanjene.“
Zbog toga je politika Bosne i Hercegovine u ovom trenutku u veoma delikatnoj poziciji, smatra Šolaja:
„Ima mnogo razloga i na jednoj i na drugoj i na trećoj strani, za ovo ili ono rješenje. Kad god se spomene mogućnost nezavisnosti Kosova i Metohije, pojačaju se i težnje za trećim entitetom. Ovih dana imamo i takve izjave, koje dolaze iz hrvatskog naroda.“
Martin Šlecinger iz vašingtonskog Instituta Vudro Vilson.
„Po meni, Bosna i Hercegovina je lakmus papir stabilnosti u regionu, više nego što je to i Kosovo. U pitanju je i njena centralna geografska pozicija, isti jezik koji govore njeni narodi. Postoji šansa da se obnovi nekadašnji koncept multietničnosti koji je bio obeležje Bosne. Istovremeno, mislim da se u pogrešno vreme pokreću inicijative za promenu Dejtonskog sporazuma, Nema sumnje da treba menjati ovaj dokument, ali to je prerano, imajući u vidu podele u BiH nakon nedavnog rata. Pogledajte Ameriku, ona se gotovo vek i po nakon građanskog rata još uvek suočava sa problemima iz tog doba. Na primer, izborni sistem koji je ustanovljen u to doba, potvrđuje da su SAD još uvek veoma podeljeno društvo. Ja se nadam da gospodin Dodik neće iskoristiti planiranu nadgledanu nezavisnost Kosova kao izgovor za pokušaj odvajanja Republike Srpske iz Bosne, jer bi to dovelo u pitanje Dejtonski sporazum. Ja mogu da razumem njegovu retoriku u taktičkom smislu za dobijanje ustupaka. Međutim, suštiniski, otcepljenje Republike Srpske od BiH ne bi bio u interesu Srba u ovoj državi kao ni Srbije na međunarodnom planu.
Sličan je i stav Gordona Bardoša, zamenika direktora Harimanovog instituta:
„Bez obzira što u Vašingtonu i drugim svetskim centrima tvrde da je kosovski slučaj jedinstven, mnogi na Balkanu i Kavkazu smatraju da će to stvoriti presedan za rešavanje i njihovih nacionalnih pitanja. Polazeći od toga da na određenoj teritoriji čine većinu, zalažu se za referendum na kome bi iskazali svoje pravo na samoopredeljenje, odnosno formiranje vlastite države. Međutim, kada je reč o Bosni i Hercegovini, bez obzira na retoriku Milorada Dodika i drugih, ne verujem da srpski narod u ovoj državi ozbiljno razmišlja o izdvajanju iz nje, jer zna da se međunarodna zajednica tome odlučno protivi. U tom smislu je i Dodik u poslednje vreme prilično umanjio žestinu svojih istupa o pravu Republike Srpske na samoopredeljenje.“
Po mišljenju Martina Šlecingera, solucija za Kosovo imaće dugoročne posledice na albansko pitanje na Balkanu i samim tim celu regiju:
„Nadzirana nezavisnost Kosova biće najverovatnije rešenje i pojedine države će unilateralno priznavati Kosovo. Kada bude ustanovljena nova struktura vlasti u Prištini, onda će Kosovo biti neka vrsta Pijemonta kome će gravitirati Albanci u Makedoniji, možda čak i u severnoj Grčkoj i u samoj Albaniji. Iako albanski lideri odlučno odbacuju bilo kakvu pomisao na stvaranje Velike Albanije, mislim da je razmišljanje o tom projektu potpuno prirodna i logična posledica stvaranja nezavisnog Kosova. To može izazvati veliku nestabilnost u čitavoj regiji.“