Gost Press kluba je Vladimir Todorić, urednik srpske Pravne revije.
RSE: Srpska strana je na sednici Saveta bezbednosti UN, naš premijer Koštunica i njegovi saradnici, rekla kako ne da Kosovo, traže novog međunarodnog posrednika i žele novi nastavak pregovora.
TODORIĆ: Teško je dati ocenu samo tog poteza. To je potez, u nizu poteza, koji karakterišu strategiju naše države i našeg pregovaračkog tima kao defanzivnu prema pokušajima da se nađe rešenje za status Kosova, kakvo god da to bilo rešenje. Ono je obuhvatalo i odupiranje početku procesa pregovora. Kada je sa pregovorima počelo, nije se prezalo ni od napada na ličnost Martija Ahtisarija, rečima da je njegov otac bio nacista. Celokupna strategija je bila negativna i defanzivna, sa ciljem da se ospori neki drugi plan, a sve vreme nije bilo pravog, koherentnog predloga sa naše strane, iako će neko drugi reći da je naš plan sadržao konkretno rešenje suštinske autonomije. Svako ko malo bolje poznaje međunarodno pravo zna da je to nemoguće jer ne možete dati Kosovu da potpisuje međunarodne sporazume sa Italijom, a da Italija nikada ne može da ih tuži ako oni iznevere taj sporazum. Ako bi oni ušli u sistem da potpisuju međunarodne sporazume, što bi im mi dali, onda bi oni automatski bili nezavisni. Mislim da je naša strategija bila takva da tražimo maksimalno što je moguće da bi prihvatili ono manje što mi sami ne smemo da ponudimo. Da li je to podela na entitete, ili faktička podela Kosova, to se sada sve više pojavljuje u diskusiji, uprkos tome što mi se čini da se ta rasprava ne može pokrenuti posle zaključaka Kontakt-grupe da se Kosovo ne može deliti, što mislim da je jedno loše rešenje jer to rešenje ne bi otvorilo pitanje Makedonije ili juga Srbije. Moramo da se zapitamo da li mi želimo da ova stvar bude rešena na Savetu bezbednosti ili ne? Ako ne bude rešena na Savetu bezbednosti, onda će biti rešena nekim bilateralnim potezima, mogućim priznanjima pojedinih država Kosova, čime se otvara pitanje naše moguće konfrontacije sa velikim svetskim silama. Premijer i predsednik bi trebali da se zamisle da li žele da Savet bezbednosti pronađe rešenje. U ovom slučaju takvo rešenje bi moglo da da međunarodno pravne garancije za tu srpsku manjinu, dok bilateralna priznanja ne bi mogla da sadrže takve mehanizme koji bi sadržavali minimum kolektivnih prava za Srbe. Mislim da je pogrešno kada se stalno tvrdi da bi rešenje nezavisnosti Kosova kršilo povelju UN ili međunarodnog prava, naročito ako to dolazi od doktora pravnih nauka i njegovih vrlih savetnika. Međunarodno pravo zabranjuje nasilnu promenu granica. Naravno da je moguće da se države sporazumno dogovore oko promene granica, ili da se dogovore da treći organ igra tu ulogu. Stvari posle bombardovanja 1999. godine su bile takve da je Rezolucija 1244 naknadno legalizovala ono što se desilo tokom bombardovanja. Pošto smo se mi složili sa sadržajem te Rezolucije, preneseno je pravo na odlučivanje o statusu Kosova na Savet bezbednosti. Kršenja povelje UN, ili bilo kog drugog akta, nema. Moramo baratati sa tačnim pojmovima kada razgovaramo o ovom pitanju.
RSE: Pojedini političari kažu da nije mudro tako tvrdo insistirati na tome da ne damo Kosovo i da bi bilo bolje da se razgovara o kompenzacijama za gubitak Kosova. Šta mislite o tome?
TODORIĆ: Ne znam šta ti analitičari podrazumevaju pod kompenzacijom.
RSE: Ja sam shvatila novac.
TODORIĆ: Ne znam ko bi im dao taj novac. Ne verujem da bi im taj novac moglo dati Kosovo i mislim da bi to politički bilo vrlo neoportuno za bilo koga ko bi nešto tako prihvatio, bez obzira da li bi to bilo ekonomski opravdano. Mislim da ova država može da privuče strane investicije i može sama da osposobi svoju ekonomiju, bez neke iluzorne kompenzacije od strane Kosova. Pitanje je da li se može pametno obezbediti neko naknadno vreme i iskoristiti ga. Već sam rekao u javnosti da bez obzira da li je to strateški pametno, ili ne, Srbija je morala da izađe sa konkretnim predlogom, koji zaista želi, da se ne desi da dođe do nepovoljnog rešenja, a da mi ni jedanput, zbog te svoje taktičke opredelenosti, nismo izneli ono što zaista želimo, a to je korekcija granica, podela, ili barem neko teritorijalno namirenje Srbije. Prevashodno je, u zadnjih sedam godina, trebalo graditi strategiju da se prvo razgovara sa Albancima o tome. Mislim da je pokojni premijer Đinđić radio upravo u tom smeru. Imao je sastanke sa Mihajlom Štajnerom, bili oni tajni ili ne, pokušavao je da osposobi komunikaciju. Sigurno je bilo pametnije razmišljati o tome da prvo dobijete saglasnost od kosovskih Albanaca, da niko drugi ne može staviti primedbu. Onda bi takva podela otvorila neka druga pitanja na jugu Srbije ili u Makedoniji. To pitanje je bilo previše kompleksno da ga rešava sama međunarodna zajednica. Kod nas nije bilo nikakvih interesa za komunikaciju sa kosovskim Albancima. Posle atentata na premijera Đinđića to nije pokušavano. Hteli smo da se to uradi za 20 godina, da do tada tamo bude međunarodno vojno prisustvo i da ga finansiraju NATO i zapadne sile. Uprkos naše velike vere u Ruse i rusku diplomatiju, prvi su Rusi, sa svojim vojnim snagama, napustili Kosovo pre tri godine. Prvi su oni bili nezainteresovani da ostanu dole i obezbeđuju mir.
RSE: Sada pominjemo Ruse, Kinu, Ganu, Peru i druge države koje će biti na našoj strani, ali vidimo da sami ruski analitičari, i po koji ruski zvaničnik, govore da ne mogu biti veći Srbi od Srba, što potpuno relativizuje naše izjave da će oni biti naša podrška.
TODORIĆ: Rusi mogu da daju podršku našem predlogu, to nije sporno, ali taj predlog mora postojati. Naša strategija, naš plan, je nerealan i ne može da se ostvari u praksi. Usmeren je na jednu virtualnu, fasadnu suverenost naše zemlje tamo. U toj našoj strategiji nas ne zanima da primenjujemo tamo naše zakone, ne zanima nas da naše institucije budu tamo prisutne, da tamo rade naši sudovi. Nas samo zanima da mi predstavljamo Kosovo u međunarodnim institucijama. A ako ćemo mi moći da predstavljamo njih, ako mi potpišemo sporazum za njih, a oni ga ne sprovode, onda ćemo možda mi da plaćamo i budemo odgovorni za njihovo nečinjene. Tako nešto ne može da funkcioniše. Mi smo se samo vodili nekim istorijskim razlozima političara, da oni ne budu ti za čije vreme će tako nešto da se desi. Mislim da je to društveno neodgovorno, iako oni misle da je to odgovorno prema istoriji. Mislim da su oni trebali da štite konkretnije interese i da ne razmišljaju samo o budućim generacijama, nego i o sadašnjim, koje su morali da štite. Tu ne mislim samo na ljude, već i na teritorije. Bojim se da bi ovako rešenje, gde je Srbija pokazala totalno negativan stav prema učešću, izazvao najgore moguć rešenje po njih, da će se izazvati još jedan egzodus Srba, što će biti opterećenje za državu, a i za političku scenu, koja se može dodatno radikalizovati.
RSE: Željko Bodrožić, novinar iz Kikinde, koji je nekoliko puta bio na sudu jer je kritikovao nekog SPS rukovodioca, ponovo je kažnjen. Komisija za zaštitu ljudskih prava UN je tražila da on bude oslobođen tih optužbi. Preti mu zatvor od 80 dana jer nije podneo zahtev za obeštećenjem. Kako vi to komentarišete?
TODORIĆ: Imamo dugu istoriju problema našeg pravosuđa sa međunarodnim pravom. Uvek su naši Ustavi nominalno proklamovali primat međunarodnog prava nad domaćim pravom, ali nikada oni nisu tumačili naše pravo u skladu sa međunarodnim pravnim normama. Sada, napokon, se javlja pitanje Evropske konvencije o ljudskim pravima, kada država mora da plati ono što nije ispoštovala u skladu sa konvencijom. Javlja se novi moment da su sudovi, i dalje po inerciji, nesposobni u svojoj praksi da primene ono što bi morali da primene. Ne radi se o Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, radi se o odluci Komisije za ljudska prava, po kojoj je država dužna da ukine presudu suda u Kikindi, po kojoj Željko Bodrožić mora da ide u zatvor, ali ta presuda je potvrđena, na žalost, na Vrhovnom sudu Srbije. Postavlja se pitanje kakav pravi lek država može da uloži, ako najviša sudska instanca neće da usvoji nalaz Komisije za ljudska prava. Sada se to pokušava sa vanrednim pravnim lekom, zahtevom za zaštitu zakonitosti, koje je Republičko javno tužilaštvo podnelo. Mislim da će opet pretiti jedna velika blamaža našeg pravosuđa, posle niza afera. To da je on trebao podneti zahtev za odštetu je manje bitan jer je to njegovo pravo koje on može, ali i ne mora, da iskoristi. Država nije dužna po automatizmu da ga isplati. Ta cela priča oko Bodrožića je mnogo indikativnija za stanje pravosuđa, gde ne postoji briga o međunarodnim odnosima i status pravosuđa uopšte u odnosu sa drugim zemljama jer ni jedna zemlja, koja želi da ima jedan normalan status u UN, ili u odnosima sa drugim zemljama, ne bi dovodila u pitanje izveštaj takvih organa, kao što je Komisija za ljudska prava.
RSE: Dali ste sebi zadatak, a to je relacija naše pravosuđe -Evropska unija. Da li vam je neko zadao taj zadatak?
TODORIĆ: Nije mi ga niko zadao. Bavio sam se tim pitanjem. Svojevremeno sam radio i u državnim institucijama. Kada sam, zajedno sa kolegama, radio nacionalnu strategiju za pridruživanje Evropskoj uniji, videli smo da je veliki problem srpsko pravosuđe, da je nereformisano, da je pod pritiskom devedesetih. Preko 1000 sudija otišlo je u advokaturu, ili van sudstva. S jedne strane je politički pritisnuto od strane izvršne vlasti, a s druge strane ima manjak sposobnosti i kapaciteta da kvalitetno radi svoj posao, pa je prirodno da se javljaju sistemske pojave korupcije, naročito u trgovinskim sudovima. Imamo stalne pohvale od strane izvršne vlasti, od Skupštine, da smo u zadnje dve godine usvojili preko 200 zakona zaradi pridruživanja Evropskoj uniji, što je lepo, ali se bojim da je to rađeno dosta nesistematski i bez prethodnih konsultacija sa organima koji bi sprovodili takve zakone. Da li će ti zakoni zaista biti sprovedeni u praksi, ili se to radi iz političkih razloga, da bi smo mogli reći da smo usvojili zakone Evropske unije i nemojte da hvatamo Mladića, to nije toliko bitno, bitno je da mi usvajamo te evropske standarde. Postoji veliki problem u sprovođenju zakona, što svi možemo da vidimo. Još uvek nije rešeno pitanje reizbora sudija, za koje se pričalo da će biti pokrenuto kada bude usvojen ovaj Ustav, ali to nije precizno definisano, tako da to ostavlja prostora za različita tumačenja. Bojim se da će doći do situacije kada ćemo čistiti sudstvo od strane onih koji nisu očišćeni, da će to opet biti po nekim političkim kriterijima, postavljanje po kvotama, da svaka stranka ima svoj broj sudija, kao što je rađeno u prošlosti.
RSE: Zakon o lustraciji je donet već više od četiri godine, ali se ne primenjuje. Zakon o dostupnosti informacija se ne primenjuje na lokalu.
TODORIĆ: Kod nas se takvi zakoni donose kao neka vrsta politički kratkoročnih projekata, da bi se postigao neki medijski cilj da je nešto urađeno samim tim što je usvojen zakon, a taj zakon se ne sprovodi u praksi. Javnosti se kaže da odustajemo od tog zakona, mada ga ne ukidamo. Kod nas se, na žalost, lustracija tretirala kao jedna vrsta revanšizma, osvete, jednog hira nove političke klase koja je došla, što ne bi trebao da bude slučaj. U pitanju je dobivanje novih čistih institucija, koje nemaju ni jedan drugi interes, osim da sprovode zakon. Ako imate nereformisane institucije, koje su kršile zakon sistematski, koje su razvile neke svoje podzemne šeme, koje imaju možda i svoje mafije i ne odgovaraju praktično nikome, nećete sprovesti ni jednu svoju politiku, ni jedan svoj program, a bojim se ni da nećete moći te zakone tako lako da sprovodite. Ljudi moraju da shvate da je to neophodnost. Kako bi se to izvelo? Da li bi trebalo ići u sudstvo, da li bi trebalo ići u policiju, možda i u doušnike, u novinare i tako dalje? Tokom devedesetih ovde nije bila okupaciona vlast, nije bila neka strana vlast. Ljudi su glasali za ono što su glasali, učestvovali su u tome. Možda bi zaista imali problema da preživimo tu lustraciju kao društvo. Sada su u Americi ljudi dužni da prijavljuju sumnjive Arape. Da li bi se oni za pet godina mogli tretirati kao doušnici? Pokušavam da napravim paralelu između onoga što se smatralo legitimno tada i što se smatra legitimnim sada. Mislim da se treba držati domena neophodnosti, a to su tajne službe i eventualno policija. Onda će se prekinuti njihove veze sa pravosuđem i drugim oblastima javnih institucija. Na tome bi se trebalo zadržati. Mislim da je to lako izvodljivo. To što je prošlo puno vremena, ne mora biti razlog da mi odustanemo. U Poljskoj je tek 1997. godine započet proces lustracije. Oni su se šest godina borili da do toga dođe i do toga je došlo pukim slučajem u Parlamentu, kada je jedna radikalno leva partija za svoje učešće u vladajućoj koaliciji tražila takav uslov kao jednu vrstu političke trgovine i to još uvek traje. Mislim da Poljska i preteruje u svemu tome, da imaju konzervativne elemente, nasuprot onome što se tada dešavalo i da oni skreću polako u drugu krajnost. Vreme nije faktor zbog koga bi trebalo odustajati od toga da dobijemo institucije sa kojima možemo da računamo na sprovođenju zakona.
RSE: Prošlo je više od dva meseca od izbora a mi još uvek nemamo vladu, imamo izabrane poslanike i Skupštinu, ali virtualnu, koja se ne sastaje i ne radi svoj posao.
TODORIĆ: Nemamo konstituisanu Skupštinu, nemamo organe Skupštine, ali imamo verifikovane mandate.
RSE: Nemamo Ustavni sud jer, kako kažu, nema kvoruma. Šta to znači?
TODORIĆ: Problem sa Ustavnim sudom je nastao za vreme prethodne Skupštine, pre nego što su bili raspisani izbori. Predlog predsednika republike, koji je dao svoje kandidate za upražnjena mesta u Ustavnom sudu, je vlada odbila. Mislim da su bili u pitanju Sead Spahović i Sljepčević. Dalje nisu nastavljene kosultacije na tom polju, iako ne postoji ustavna mogućnost da Ustavni sud ne radi. Ne postoji ustavna mogućnost da Skupština ne bude konstituisana posle izbora jer imate verifikovane mandate. Mora da prethodi dogovor između političkih stranaka da bi se konstituisala Skupština. Oni jasno pokazuju svoje shvatanje da je izvršna vlast sve i svja u ovoj zemlji i da, kada se ona konstituiše i da kada padne dogovor, tek onda mogu da se dogovaraju oko tih dekorativnih institucija poput Skupštine i Ustavnog suda, da to nije strašno i da treba da se strpimo, a za to vreme neka se rasproda što se rasproda, ko živ, ko mrtav. Mi trenutno nemamo jasno Ustavom definisanu sliku u zemlji jer novi Ustav nije zaživeo. Ustavni zakon je na snazi, a on je praktično zakon koji definiše samo prelazno stanje, dok imamo stare zakone iz Miloševićevog ustava jer novi nije počeo da radi, ali nemamo institucije koje mogu da kontrolišu bilo kakvu zakonitost novih akata. To je jedna situacija koja ne može da se analizira sa aspekta nečega što se zaista dešavalo za tih mesec dana. Moramo da se zapitamo kako je do svega ovoga došlo. Recimo da je iznuđen potez o ponovnom privremenom finansiranju, da bi država mogla normalno da funkcioniše. Postavio bih pitanje ministru pravde da li bi on kao sudija prihvatio opravdanje optuženog, koji je ukrao neke velike pare, da je to uradio u iznudici jer nije imao pare, pa ih je iz nužde morao da ukrade? Da li bi ga oslobodio odgovornosti, ili bi mu postavio pitanje - pa kako si prijatelju došao u tu situaciju? Ne dolazi se u takvu situaciju tako lako. Mi smo imali niz mini ustavnih kriza i tokom trajanja zajednice Srbije i Crne Gore i zajednica uopšte nije poštovala Ustavnu povelju. Kada je zajednica nestala, imali smo dva ministra, koja smo po automatizmu preneli jer SPS nije htela da glasa za Draškovića. Imali smo Draškovića i Stankovića koji su ministri jer je to vlada odlučila. Tu je i ona priča oko otimanja mandata sa Srpskom radikalnom strankom u administrativnom odboru. Tu je i ova zadnja priča oko Ustava. Više čovek ne može ni da ih se seti jer ih ima toliko, ne računajući niz korupcionaških i političkih afera koje se ne procesuiraju na način na koji bi trebalo, već se ostavljaju kao jedna vrsta političke ucene za nekoga ko vam treba kasnije. Sve se to lepo stavlja u fioke i onda imamo obezbeđene glasove za njih i to nazivamo koalicionim kapacitetom, da bi smo mogli da imamo njihovu podršku kada dođe do razgovora o novoj vladi.
RSE: Mi imamo samo tehničku vladu. Naš premijer nije pravi premijer, nego tehnički premijer. Da li je on u tom svojstvu čovek koji može u Savetu bezbednosti da zastupa interese zemlje? Da li ta vlada, koja više nije vlada, može da prodaje Bor sumnjivoj firmi, može da potpisuje koncesiju za put Horgoš-Užice? Šta bi se desilo ako bi bio državni udar ili neki teroristički napad? Da li bi ministar policije mogao da potpiše nešto, obzirom da je odlazeći ministar?
TODORIĆ: Ne bih imao ništa protiv da naš premijer prisustvuje sednici Saveta bezbednosti, tako jednom neodložnom poslu kao što je status Kosova. To je jasno naznačila tehnička vlada, da ima kapacitet samo za neodložne tekuće stvari i one neodložne kada su u pitanju nacionalni interes. Onda primećujem disproporciju u svemu tome. Ministar je govorio da nema kapaciteta da primi Martija Ahtisarija kada je dolazio u Beograd jer vlada nema legitimitet. On sam bi možda trebao da objasni nesrazmeru onoga što je pričao i što je radio. Mislim da taj princip vlada primenjuje oportuno, kako joj kada odgovara, da radi neodložne poslove, a kada su u pitanju poslovi koji baš i ne bi želeli da rade, onda se zakače za te priče da nemaju legitimitet. Mislim da nismo u bezbedonosno nesigurnoj situaciji. Mislim da je ova zemlja zaista dobro kontrolisana i da nema mogućnosti za nekim takvim scenarijem, ali se bojim da postoji jedna ustavna nekontrola rada te tehničke vlade i da nemamo organe koji bi mogli da funkcionišu na takav način i da se zbog toga vlada mora da rukovodi trenutnim interesima, trenutnim situacijama, da izlazi iz okvira zakonitosti svojih postupaka i da ona sama postaje sudija u svojoj stvari.