Oživljavaju teze o međunarodnoj konspiraciji

RSE: Javnost u Beogradu je uzburkao podlistak u Glasu javnosti, jedan kao istraživački tekst, u kome se tvrdi da u Srebrenici nije bilo genocida i da Republika Srpska nema veze sa tim zločinom.

BISERKO: Zanimljivo je da se taj podlistak javlja upravo u vreme kada je Međunarodni sud za pravdu doneo svoju presudu u kojoj se izričito potvrđuje da je u Srebrenici bilo genocida i da Srbija ima svoje obaveze koje proističu iz te presude. Upravo u momentu kada Srbija mora da donese neku deklaraciju, kada treba da se ponaša prema Bosni i na unutrašnjem planu na način koji bi pokazao da je ona spremna da se priključi tim vrednostima koje Evropa zagovara, javlja se ovaj podlistak koji minira tu celu akciju.

Bilo je nekoliko i pristojnijih emisija na nekim televizijama o toj presudi. Pred nama je vreme kada će ta presuda dobivati na svojoj važnosti, ne samo mereno mesecima, nego i godinama, može se reći i decenijama. To ipak pokazuje da je odnos snaga u našem društvu takav da se ne prihvata nikakva odgovornost. Tu presudu, onako kako je formulisana, mnogi su iskoristili da kažu da Srbija i nije bila uključena u taj genocid, da nema odgovornost za to. Ponovo se oživljavaju teze o međunarodnoj konspiraciji i odgovornosti secesionističkih republika Slovenije i Hrvatske.

Godišnjica smrti Slobodana Miloševića je takođe iskorišćena u tom smislu. On se promoviše kao mit čoveka koji se usprotivio celom svetu, tom neoimperijalizmu u vidu globalizacije. On je neko ko je digao glas u ime malih naroda. Čitava ta slika koja se ovih dana odvija pred našim očima govori o tome da srpska politička klasa nije spremna da preuzme bilo kakvu odgovornost, pa makar i minimalnu, onoliku kolika se očekuje od njih u regionu.

Promoviše se jedan koncept Srbije koja je izvan Evrope, koji isključuje Srbiju iz Evropske unije. Neki naši analitičari kažu da će se Evropska unija raspasti do onog momenta kada bi trebalo da primi Srbiju. Sugeriše se pravac Rusija i Amerika i u tom nekom prostoru se kreće i srpski interes. Takav pravac promoviše niz organizacija. Iza toga, na žalost, ponovo stoji Akademija, Centar za srpsko-američke odnose i nekoliko foruma koji prodaju tezu o neutralnosti Srbije. Tu su Forum za globalizaciju, Forum za nacionalne strateške interese, Forum za dijasporu, Institut 4S, koji je lociran u Briselu, Forum za etničke odnose i niz drugih pomoćnih tela koje imaju za zadatak da argumentovano prezentiraju taj koncept kao jedini valjan za Srbiju. U tome, naravno, učestvuje i Srpski poslovni klub. To su uglavnom naši tajkuni koji su finansijki i ekonomski uglavnom vezani za Rusiju. To je mlađa generacija ljudi između 35 i 45 godina, koji su manje poznati ovoj publici. Oni formulišu te ekonomske interese. Pre neki dan je jedan od njih rekao, da bi potkrepio svoju tezu o tome da Srbija ne treba u Evropsku uniju, da međunarodna zajednica nije pomogla Zoranu Đinđiću kada je trebalo i da se zbog toga desilo sve ono to se desilo. To znači da Zapadu ne treba verovati i naši su interesi na Istoku.

To se sve stavlja i u kontekst statusa Kosova. Oni su zauzeli stav da Srbija treba da se suprotstavi celom svetu, tom Zapadu, koji nudi predlog preko Ahtisarija. Srpski pregovarački tim ni jednog momenta nije ozbiljno pregovarao i smatra da tek dolazi vreme za pregovore. Taj predlog je otišao u Savet bezbednosti i biće prezentiran vrlo uskoro. Srbija smatra Kosovo integralnim delom Srbije, a u stvari želi podelu. Polaže nadu u to da će Rusija staviti veto, ili će pak uraditi nešto da Srbija izađe tu kao neko ko ima pravo na taj deo Kosova, koji su oni u raznim mapama već prikazali svim svetskim akterima koji su u to uključeni. Podela Kosova je isključena pre dve-tri godine i Kontakt grupa je dala principe prema kojim će se rešavati Kosovo. Očigledno da je nezavisnost Kosova neka neminovnost. Naša politička klasa je ponovo pokazala da nema osećaj za realnost, da ne razume duh vremena u kojem se živi, a pri tome se zna da oni ne žele Albance u Srbiji, ne žele ni to Kosovo u Srbiji i kada govore o Kosovu govore samo o teritoriji. Ne misle ni na Albance, ni na Srbe koji tamo žive.

RSE: Mislite li da bi podlistak trebao da bude kažnjen?

BISERKO: Smatram da treba da se donese zakon o kažnjivosti svakog onog ko poriče taj genocid. Ti zakoni postoje u zemljama kao što je Nemačka. Očigledno je da je to jedini način da se uvede neki red u ovom društvu u pogledu nekih kriterija i vrednosti. Ukoliko se bude dopustila takva vrsta negiranja, znači da će i mlađe generacije odrastati na jednom modelu na kojem su i do sada odrastale, koji ih nikako neće preporučiti za neko učestvovanje u širem evropskom kulturnom prostoru.

Uostalom, Srebrenica je simbol, ne samo za Bosnu i nas, nego za čitav svet i Evropu, koja se u Srebrenicu vratila da potvrdi vrednosti na kojima Evropa danas počiva, a to je antifašizam. Mislim da je ta tekovina savremene Evrope i dalje jedan od ključnih potki današnje Evrope. Ona se upravo na Srebrenici vratila na taj svoj vrednostni sistem.

Mislim da Srbija, na žalost, ponovo pokazuje da se nekako isključila iz te antifašističke koalicije u kojoj je učestvovala samoinicijativno. To pokazuje niz stvari koje su se desile u našem društvu i našem kulturnom prostoru jer se sasvim isključila ta antifašistička orijentacija u Srbiji i u srpskom narodu. Isključila se pošto je diskvalifikovana preko antikomunizma, a taj antikomunizam je oživljavanje srpskog nacionalizma, ili nacizma. Tako se dao prostor ličnostima kao što su Ljotić, Nedić i Draža Mihajlović. Oni se promovišu kao antifašistički pokret s desne strane, što je vrlo teško prihvatiti kao realnost, kao neke stvarne činjenice, obzirom da se zna, i postoji brojna literatura o tim pokretima i tim ljudima, koja ukazuje na nešto sasvim drugačije.

RSE: Kako tumačite da niko, osim NUNS-a, nije reagovao na podlistak?

BISERKO: Sve televizijske emisije su pretrpane, bilo presudom, bilo proširenjem optužnice koju je izneo Srđan Popović, na politički kontekst u vezi sa Zoranom Đinđićem. Odjedanput se akumulirala čitava problematika, uključujući i ono što je Insajder otvorio prošle nedelje u vezi para na Kipru. Verovatno je to promaklo jer je užasno mnogo tema otvoreno. U ovom momentu se pokazuje da je jako mnogo tema koje su osetljive za čitavo društvo i prosto je promakla reakcija, ali to ne znači da se ljudi neće vraćati na to jer je to jedan pokazatelj u kom pravcu ne idu samo mediji, već i oni koji su iza njih. To je jako zabrinjavajuće.

RSE: Srđo Popović traži da se sasluša Vojislav Koštunica, da bude svedok, kao i neki njegovi jako bitni saradnici.

BISERKO: Njegov zahtev za proširenje optužnice je vrlo dobro dokumentovan. To je ogroman materijal. Helsinška povelja je objavila taj zahtev i on je sada i na site-u i okolo cirkuliše, ali postoji brojna dokumentacija koja podupire taj predlog. On je vrlo jasno inicirao, ako ništa drugo, svu odgovornost ili činjenicu da su oni znali o čemu se radi. On nije nikoga optužio, ali baš zato on traži da se saslušaju ti svedoci, kako bi se pojasnile neke stvari u vezi tog slučaja. Naravno, tu je najupadljivije to da se Legija pojavio posle godinu dana, a da se niko nije osvrnuo gde je to bio. Bio je niz tih njihovih intervjua i izjava koje jasno ukazuju na atmosferu oko suđenja i pokušaja da se čitava ta atmosfera oko suđenja opstruira. Sve to ne ide samo preko vlade, sudija i ministarstava, nego i preko advokata, preko svedoka, preko medija koji stalno prave neku atmosferu. U to spada i ona teza o trećem metku jer se time pokušava urušiti veštačenje Nemaca i svega onoga u vezi samog čina ubistva. Pokušalo se na brojne načine publici ili javnosti u Srbiji predočiti da je to ipak samo mafijaški obračun.

Mislim da je efekt sasvim suprotan. Mislim da niko više ne veruje i da se oni jako varaju ako misle da ova javnost ipak ne shvata mnoge stvari koje oni pokušavaju tim skandalima i aferama da pokriju. To se ogleda i ogledaće se sve više i na njihove izborne rezultate. Vojislav Koštunica i njegova partija su dobili 10 procenata, a na prošlim izborima su imali 13 procenata. U svakom narednom izbornom krugu oni će biti još više kažnjeni i biti svedeni na meru koja im zapravo i pripada. Njegova ucenjivačka pozicija u vezi sa stvaranjem nove vlade ipak proizlazi iz neke druge realnosti, a to je podrška određenih struktura. Svakako da ta njegova fiksiranost na mesto premijera govori o tome da on ima značajne interesne grupe iza sebe, kojima je iz raznih razloga stalo da upravo on bude premijer. Ta cela situacija oko pregovora pokazuje i to da se ne radi samo o ličnostima, o odlazećem premijeru Vojislavu Koštunici i Đeliću kao kandidatu DS-a. Tu se ipak radi i o dva koncepta, kao što je svojevremeno bilo i sa Zoranom Đinđićom.

I u ovoj situaciji to zapravo pokazuje da je Srbija stalno suočena sa dilemom gde će, u Evropu ili van nje, u taj neki prostor koji definišu nacionalni stratezi. Mislim da će to na neki način otvoriti tenziju unutar same Demokratske partije, pošto je očigledno da unutar nje postoje oprečni stavovi. Vrlo je neobično da je predsednik Tadić najviše podržan od strane DSS-a. On u samoj partiji ima jedan sukob koji će morati rešiti, nadam se u korist cele Srbije i svih nas koji priželjkujemo evropsku Srbiju. Ta partija ima taj potencijal i Đelić je taj kandidat koji sigurno može Srbiju da profiliše u tom pravcu, brže, jasnije, profesionalnije.

Mislim da taj sukob ili ta situacija koja je vezana za te pregovore sada ponovo iznosi na videlo sukob interesa jer čini se da oni nisu glavni politički akteri koji se nama predstavljaju kao glavni donosioci ove ili one odluke. Tu se ipak radi o interesnim grupama koje u ovom momentu nemaju interesa da se Srbija pravno reguliše, da se stvori taj ekonomski sistem koji bi omogućio pravu tržišnu privredu. Način na koji se kod nas sprovodi taj koncept tržišne privrede je do kraja kompromitovan. Ljudi u to više i ne veruju. To su monopoli, bilo države, bilo tajkuna koji imaju poslove sa Rusijom, ili onim drugim nedefinisanim koji posluju sa još uvek jako problematičnim zemljama koje deluju u sivoj zoni. Taj odnos između sive zone i regulisane zone pokazuje koliko je određena zemlja ušla u tranziciju. Mislim da je to u ovom momentu jako vidljivo, pogotovo sada kada se otvorilo pitanje računa na Kipru i tog novca koji je nestao. Čini se ni da ta takozvana demokratska vlada nije uspela da to pitanje pokrene 2001. godine, kada je atmosfera u društvu bila vrlo povoljna i kada su dobili izveštaj norveškog eksperta, koji je taj izveštaj pravio za potrebe Haškog tribunala. Tu ima mnogo indicija koje ukazuju na ličnosti, na tehnologiju prenošenja tog novca. Taj izveštaj je bio dostupan svim medijima i svima onima koji su mogli biti zainteresovani za jednu takvu temu. Na žalost, sve do pre dve nedelje to nije bila tema u našem društvu.

RSE: Ove sedmice će Ahtisarijev predlog da stigne u Savet bezbednosti. Mislite li da će biti velikih problema ako ode Kosovo, možda čak i oružanih, ili će sve da prođe mirno, kao kada je otišla Crna Gora i kada niko nije reagovao ni na koji način?

BISERKO: Kada su u pitanju građani, mislim da će to proći kao i Crna Gora. Kada su u pitanju određene grupe koje preko Kosova održavaju svoju nacionalnu ili etničku priču preko koje monopolišu privredu ove zemlje, onda je moguće da se zamisli neka vrsta manjeg konflikta ili nekih incidenata. Nadam se da do toga neće doći jer će KFOR i sve ostale snage koje su prisutne u regionu to budno pratiti i pokušati da spreče bilo kakav incident, kao što je bio 17. marta pre tri godine. U ovom momentu se zvecka na sve strane i svi upozoravaju na moguću eskalaciju u regionu.

Nadam se da je ovo poslednji krug u tom pogledu jer bi to bilo pogubno za region koji se 17 godina pripitomljava kroz razne međunarodne instrumente i koji je došao u stanje nekog mira. U poslednjih pet-šest godina je napravljena bezbedonosna struktura za Balkan preko Partnerstva za mir sa NATO-m i dugoročnom perspektivom da svi postanu članice NATO. Na tome je dosta urađeno i u tom smislu je Balkan, za razliku od pre 17 godina, ipak pod nekim kišobranom koji se može kontrolisati. Tu nije učinjeno onoliko koliko bi čovek očekivao, obzirom na tako brojno prisustvo međunarodne zajednice na ovom terenu. Ne treba potcenjivati i njihove interese da se Balkan pacifikuje do kraja. Oni imaju brojne otvorene teme, pitanja, probleme na Bliskom Istoku i u drugim regionima koji su za njih strateški mnogo važniji. Kosovo, zajedno sa Makedonijom, je jedan od njihovih strateški važnih prioriteta i u tom smislu ne treba očekivati da će oni to tako lako pustiti. Makedoniju su uspeli da pacifikuju kroz Ohridski sporazum. Ostala je jedino Srbija koja ne pokazuje interes da ide na neko kompromisno rešenje i tu je žrtvovala i same Srbe na Kosovu.

Mislim da je ponovo vidljiv taj nedostatak sluha za vreme u kome živimo. Vidi se da je sama percepcija vrlo pogrešna u tome da imamo neku važnu geostratešku važnost i da možemo da diktiramo neke uslove međunarodnoj zajednici. Mislim da to sve proizlazi iz nekog mentaliteta ili nekog sklopa koji se poklapa sa onim vremenom iza nas kada je ona velika Jugoslavija imala taj strateški položaj koji je tadašnja politička elita vrlo vešto eksploatisala i na neki pozitivan način donela dobro toj zemlji. Međutim, čitav region, pa naravno i Srbija, više nemaju taj strateški interes, sem možda Kosova i Makedonije, obzirom na geografsku bliskost s Bliskim Istokom i na moguće terorističke i kriminalne kanale. To su mnogi parametri koncepta bezbednosti u svetu. Ide se na to da se prekinu svi ti putevi. Srbija ponovo ne razume vreme u kome živi. Ta njihova iluzija da Srbija može da bude neko ostrvo koje će živeti privilegovano od tog statusa, bilo da se to zove zona slobodne trgovine, je u ovom momentu nezamisliva, obzirom da je ona poslednih 17 ili 20 godina potrošila svoje resurse i potencijale. Trebaće dosta vremena da se ponovo stvore okolnosti koje bi Srbiji omogućili privilegovaniju poziciju, pogotovo u smislu ljudskog faktora koji bi bio sposoban da Srbiji donese jedan takav privilegovan ekonomski položaj.

RSE: Helsinški odbor za ljudska prava je jedan sjajan izdavač. Birate autore, birate teme i knjige koje ćete objaviti. Jedna od značajnih knjiga bila je o Zoranu Đinđiću, koju je radila Latinka Perović - Etika odgovornosti. Sada su izašle dve vrlo značajne knjige: Latinka Perović - Od anarhije do autokratije i Olivera Milosavljević - Kolaboracija od 1941. do 1944. godine. Iz Oliverine knjige sam izabrala jedan deo u kome se govori o tome ko može da bude profesor u Srbiji za vreme vlade Milana Nedića: "Mora da bude Srbin, mora da bude čovek svetosavlja i ne treba da bude žena jer žena ne može da bude uzor muškoj omladini". Da li se Srbija promenila od tog vremena ili ne?

BISERKO: Na žalost nije. Mislim da sada dolazi neko vreme promišljanja svega što je iza nas, možda i čitavog veka, obzirom da imamo toliko falsifikata u našoj istoriografiji. Upravo ta knjiga Olivere Milosavljević pokazuje da se vratila čitava retorika i taj vrednosni sistem koji je Nedićeva vlada, ne samo promovisala, nego ga i sprovodila. Tu se radi o jednom rasističkom odnosu prema drugima koji je vrlo upadljiv jer je ta knjiga, prije svega, bazirana na dokumentima. Ona ima i sjajan predgovor koji je napisala Olja Milosavljević, a sve ostalo su dokumenti koje je ona vadila iz tadašnjih novina. Mislim da će svako ko pročita tu knjigu, ili barem prelista, videti koliko ona podseća na retoriku koju smo imali ovih 17 godina, da tu ništa nije novo i da je to prosto jedan kontinuitet ili vraćanje na starao, vraćanje na te stare aspiracije i koncept države. Sve dok se to ne stavi na pravo mesto i ne napravi prava distanca, mislim da će Srbija tapkati na mestu. Možda će ekonomski i krenuti napred, kao što je u poslednje dve-tri godine napravila neke prodore, neke stvari su se pomakle. Na sistemu vrednosti društva će morati da se promišlja ozbiljno i da se ozbiljno radi na promovisanju novog sistema koji će ipak Srbiju da održi.

RSE: Kako to postići? Latinka Perović je rekla da je Srbija uvek bežala od modernosti.


BISERKO: Taj sudar u srpskoj političkoj misli i politici traje čitava dva veka. Patrijarhalna, domaćinska, proruska ili radikalska traje čitava dva veka. I za ovo čemu smo svedoci poslednjih 20 godina kao savremenici može se reći da je bio sukob, da pokretanje rata na ideji da se Jugoslavija decentralizira i da se kasnije pravi neka druga skraćena Jugoslavija ili velika Srbija takođe pokazuje nerazumevanje duha vremena i tog imperativa vremena, te decentralizacije i emancipacije celog sveta svih malih naroda. Srbija to nije razumevala, a pri tome je kroz svoju istoriju i sama prolazila kroz procese emancipacija, a kada je došao red na druge narode, to ne uvažava, ne priznaje, oponira, suprotstavlja se tome i slično.

Ubistvo Zorana Đinđića će nas proganjati i naredne godine. Na godišnjicu njegove smrti se pokazuje da ponovo postoji sukob oko toga čije je on nasleđe. To se odlično videlo ovih dana prilikom raznih komemoracija, pre svega na pitanju da li je on Evropljanin, ili je on nacionalista, kao što su to govorili na tribini na Pravnom fakultetu, ili kao što je rekao Dobrica Ćosić kada se uključio u emisiju RTS Ključ. Oni pokušavaju da ga vrate u nacionalistički korpus. Ćosić kaže u svojoj knjizi Kosovo da je Zoran Đinđić izneverio njega i nacionaliste jer je u međuvremenu postao autonoman i izrastao u političara. Zahvaljujući svom obrazovanju i kosmopolitizmu, smatram da je nacionalizam kod njega bio način da pliva u tim vremenima. Ponovo se preko njegove ličnosti sukobljavaju ta dva koncepta. Imali smo i druge akcije koje su njega prikazivale i koje ga slave kao čoveka koji je mislio da je Srbija u Evropi. I ovo suđenje takođe na jedan način prelama tu priču. Njegovo ubistvo će biti nešto što će Srbiju proganjati i stalno će se vraćati tema, pre svega, na pitanje da li je Srbija Evropa ili nije.