Prekid pregovora Prištine i Beograda, te mogućnost da se pred Savjetom bezbjednosti nađe rezolucija koja bi u osnovi imala plan Martija Ahtisarija, a koji je zvanični Beograd ocijenio neprihvatljivim, otvara niz pitanja od kojih je svakako najznačajnije bezbjednosno. O tome smo razgovarali sa Aleksandrom Popovom, direktorom novosadskog Centra za regionalizam.
RSE: Gospodine Popov, nakon prekida pregovora i ostajanja obiju strana na čvrstim polaznim pozicijama, kada je u pitanju status Kosova, međunarodna zajednica je suočena sa dosta teškom odlukom šta dalje. Koja opcija je po Vama najrealnija u ovom momentu?
POPOV: Mislim da je već i domaća javnost i ovde i na Kosovu i međunarodna javnost pripremana na onu varijantu koju predlaže Marti Ahtisari, a to je da Kosovo dobije neku vrstu nadgledane nezavisnosti. To znači da bude veliko prisustvo međunarodne zajednice i da se poništi ona Rezolucija 1244 koja je do sada važila.
RSE: Da li mislite da uopšte ima prostora ili potrebe za produžavanjem pregovora kako to ovih dana traži zvanični Beograd?
POPOV: Ja mislim da je zvanični Beograd do sada propustio niz prilika, kao što je to radio i režim Slobodana Miloševića, da u ranijim fazama pregovora shvate realnost da će se desiti ovo o čemu sam maločas govorio i da onda gleda da isposluje što bolju poziciju i za sebe u celoj toj priči, a posebno za ljude koji tamo žive, za Srbe i druge pripadnike nealbanskih zajednica na Kosovu. Međutim, očito je da je kao i ranije kada je Milošević o tome odlučivao pre bilo reči o teritoriji nego o ljudima, tako da je sve do zadnjeg časa računato na to da se neće desiti ono što je bilo sasvim izvesno da će se dogoditi i onda smo opet došli u cajtnot u vučenju poteza, tako da smo sada opet korak iza. Više se, kao ni u Rambujeu, ne otvara prilika da se nešto popravlja ono što se u ranijim fazama pregovora moglo popraviti.
RSE: Mislite li da je srpska javnost spremna na takvo rješenje?
POPOV: Ako gledate neke razultate ispitivanja javnog mnjenja koje smo imali ranije ja mislim da većina građana to ne priželjkuje, naravno, ali mislim da je bar dve trećine građana svesno i to su ispitivanja pokazivala da će uz predlog predstavnika međunarodne zajednice, a i odluka Saveta bezbednosti biti takva da Kosovo dobije neku vrstu nadzirane nezavisnosti i mislim da to neće nikoga iznenaditi. Ljudi su okupirani daleko većim brigama za preživljavanjem, za sopstvenu sigurnost socijalnu i drugu, tako da to sve zavisi na kraju krajeva od nekih političkih faktora ovde koliko će pokušati da ustalasaju javno mnjenje, ali mislim da to ipak neće naići na onaj odjek na koji oni računaju da će naići. Radikali su, na primer, najavili ponavljanje 5. oktobra. Naravno, mislim da je to neadekvatan izraz, misleći pri tom na izlazak ljudi na ulice ili na animiranja da krenu na ponovno osvajanje Kosova, ali mislim da to nema neke realne šanse da se i realizuje.
RSE: Vjerujete li u mogućnost ruskog veta ukoliko se u Savjetu bezbjednosti bude glasalo o novoj rezoluciji o Kosovu, a u čijoj bi osnovi bio Ahtisarijev plan?
POPOV: Mislim da treba da naučimo nešto iz nedavne prošlosti, a i malo davnije. Rusi, kao jedna velika sila zapravo utvrđuju pazar, kako bi se to narodski moglo reći. Oni sada trguju sa Zapadom oko nekih drugih stvari koje su za njih daleko značajnije nego samo pitanje Kosova, tako da to za njih nije principijelno pitanje. Ako gledamo principijelno njima presedan oko Kosova ili izuzetak može da služi kao jedan povoljan primer u nekim situacijama pošto je došlo do raspada Sovjetskog Saveza, pa Rusija ima pretenzije na delove teritorija sada novih nezavisnih država ili nasuprot tome može i da ne odgovara ako je reč o Čečeniji ili nekim drugim delovima, tako da će tu najmanje biti pitanje koliko Rusi vole ili ne vole, kao što mi volimo ovde da u tim relacijama razmišljamo, koliko vole Srbiju i koliko staju iza nas. Oni će gledati kao i uvek svoj interes i kako njihov interes bude nalagao tako će se i ponašati u ovoj situaciji.
RSE: Bivši američki izaslanik za Balkan Ričard Holbruk upozorio je da bi se na Balkanu moglo vratiti „krvoproliće“. Vjerujete li da je moguć tako neki dramatičan iskod koji bi se posredno odrazio i na regionalnu bezbjednost?
POPOV: Ovde, na žalost, je do sada uvek važio «Marfijef zakon». Ako nešto loše može da krene po zlu ono će obavezno i krenuti, ili najlošiji scenario uvek je imao najveću ne i najrealniju šansu da se realizuje. Međutim, ako imamo u vidu veliko prisustvo međunarodne zajednice i vojno i političko i na Kosovu i u Bosni i ako imamo u vidu da Srbija realno ne raspolaže nekom niti vojnom niti nekom drugom silom, a čak i kada je raspolagala ’99. godine videlo se kako je prošla, po meni je sada manje realna šansa da se desi nešto loše, ako se to desi onda je to nekome odgovaralo iz međunarodne zajednice, ali sigurno da spontanog dešavanja neće biti i ne može se desiti. Ja sam prestao da verujem u spontanost od „jogurt revolucije“ koja se desila kod nas u Vojvodini ’88. godine, kada znamo da je tu spontanost organizovao DB, tako da ni spontano nije se desio 17. mart 2004. godine na Kosovu. Tako da spontanosti nema i sve karte drže predstavnici međunarodne zajednice i ako oni žele stabilan region taj region će uz manje ili veće potrese, ali uglavnom manje potrese, to i ostati. To posebno ne bi odgovaralo Americi koja ima preko glave drugih problema od Iraka, potencijalno Irana do protivljenja domaće javnosti, Kongresa i Senata politici koju vodi aktuelni Predsjednik, tako da ja mislim da će se na kraju dogoditi neki relativno miran rasplet uz jednu napetost koja će trajate neko vreme, da li pola godine ili nešto više.